Нова акредитација, актуелна од школске 2014/2015 године, Православног Богословског факултета Универзитета у Београду садржи нешто што се може окарактерисати као забрињавајуће. Наиме, реч је о чињеници да је црквено-словенски језик, који још увек важи за богослужбени у Српској цркви, на једном смеру (Богословско-пастирском) обавезан предмет који се учи годину дана, док је на другом (Богословско-катихетском) изборни. А грчки језик ја на оба смера обавезан, и учи се две године.
Неоспорна је чињеница да је повратком у Србију из Грчке, ученика Преподобог Јустина Поповића, почело увођење многих обичаја својствених грчкој традицији и давање предности истим у односу на српску црквену традицију. Било је и пре поменутих, наших богослова који су своја богословска знања продубљивали на последипломским студијама у Грчкој, али није било доношења обичаја страних нашој традицији. Тешко је објаснити поменуту чињеницу у вези са учењем црквено-словенског језика, јер као ће неко из гимназије, примера ради, учити црквено појање, ако није изабрао црквено-словенски а све што се пева пева се на том језику. Но, то није једина забрињавајућа чињеница. Има и других које наводе на размишљање: „да ли је реч о гркофилизацији Српске православне цркве?“ Такозвано византијско појање, за које компетентни људи из Музиколошког института САНУ пишу да је бугарско, са својим епицентрима у Новоме Саду и на Богословском факултету у Београду шири се попут заразе читавом Српском црквом потискујући Српску православну појачку традицију старога кова чији је један од представника био Блажене успомене Владика Др Сава Вуковић (еминентни Архијереј и академик). Како објаснити и то да се на празнике светитеља грчкога рода на Богословском факултету у Београду служе такозвана свеноћна бденија (празник новоканонизованог старца Порфирија), док се на празник Светог Симеона Мироточивог служило обично вечерње. Постаје пракса да се предност даје Грцима светитељима. Историја, та „учитељица живота“, нас опомиње на страшну несрећу која је задесила српски народ под влашћу Турака и њима подобних епископа Грка такозваних фанариота. Но, морамо показати довољно мудрости и не дозволити да се таква трагедија понови, са свешћу да средствима глобализације такав, и на помисао страшни, подухват би могао бити много лакше реализован но што је то било у време ропства под Турцима. Димитрије С. Врцаловић, читалац књига староставних |