Високотиражни московски дневни лист „Комсомолска правда“ објавио је интервју са најпознатијим српским интелектуалцем у САД Срђом Трифковићем који је и професор бањалучког универзитета.

Факти преносе тај интервју у ценилини:

 „ПОЗНАТИ амерички професор српског порекла сматра да „хладни рат“ није завршен ни на минут после распада Совјетског Савеза и да су Сједињене Државе биле, јесу и увек ће бити непријатељ Русије.

Како су САД дошле до те тачке - он излаже колумнисти „Комсомолке“ Алексеју Панкину.

АМЕРИЧКИ ЈУНАК - ОБОЈЕН, НЕЗАПОСЛЕН И ГЕЈ

Срђа, председник Обама даје контрадикторне изјаве. На пример, говорећи у Уједињеним нацијама, он је рекао да Русија у Украјини крши сва правила и норме међународних односа. Потом је најавио почетак бомбардовања милитаната Исламске државе на територији Сирије, без претходне сагласности Сирије или мандата Савета безбедности УН. Другим речима, он је прекршио правила и норме. Да ли је по среди безгранични цинизам, или Обама верује у оно шта каже?

- Бојим се да је ово друго по среди. Американци имају историјски условљен снажан осећај себе самих као изузетног, изабраног народа. Слом комунизма, колапс СССР-а, схватили су као потврду тог свог статуса. Отуда њихова тврда вера у сопствено право да награђују друге земље и народе који прихватају њихове концепте и спремност да остале неумољиво кажњавају по сопственом нахођењу.

Након победе у „хладном рату“ дошло је до радикалног раскида са традиционалним америчким вредностима, вером у Бога и поштовањем стваралачког рада. Данас је јунак културне и политичке елите Америке - обојени, незапослени имигрант неконвенционалне сексуалне оријентације. За оне који не познају такве токове у Америци из прве руке - тешко је да схвате зашто је у децембру 2011. године председник Барак Обама издао директиву којом заштиту ЛГБТ права проглашава за „приоритет спољне политике САД“.

То је у супротности са традиционалним вредностима Русије и арапског света. Међутим, у свом говору у УН, Обама је видео у нама већу претњу светском миру него у исламском тероризму...

- Са културног и политичког становишта, муслимани су за Американце „оно друго“, али их ипак третирају са респектом. Ником не пада на памет, на пример, да подноси арапским шеицима исте захтеве у погледу толеранције према хомосексуалцима као Русима или Србима. Ми смо, међутим, бели хришћани, што ће рећи да смо зрели за преваспитавање по западном шаблону. Казна за непослушност ће нам само бити од користи да се једном уљудимо, по америчком моделу наравно. То је, узгред, разлог зашто стално понављам да „хладни рат“ није завршен. Њима није било довољно да елиминишу војну претњу Совјетског Савеза. Морају да преваспитају и трансформишу Русију, да је претворе у своју слику и прилику. У том смислу, ваша земља им заиста представља већу претњу него исламисти.

Још једна упечатљива контрадикција: са једне стране, Сједињене Државе очигледно не знају како да реше последице хаоса који су изазвале на Блиском истоку. Са друге, САД су изазвале сличан хаос у Украјини - под истим паролама подршке демократији. А сада потпирују и „револуцију кишобрана“ у Хонгконгу?

- Признајем, помало сам изненађен када руске колеге и даље покушавају да анализирају политику САД са становишта уобичајеног здравог разума: дефинишу се циљеви, предузимају се мере да они буду остварени, вреднују се резултати, коригују се грешке. Ово није случај. Подсетимо се да је у Одбрамбеној доктрини САД објављеној 2012. године Обама као стратешки циљ навео одржавање војне супериорности САД на таквом нивоу да Америка буде спремна да „одговори на читав низ претњи, да реагује на ванредне ситуације широм света“ и да се „супротстави агресији ма где се она догодила“. То није никаква стратегија, то је рецепт за катастрофу. Америка ипак тврдоглаво наставља тим путем, стварајући нове проблеме и за себе и за цео остали свет.

Да ли сам добро схватио да таква логика, која је изазвала све оно шта се данас дешава на Блиском истоку, није била успешна јер није могуће да се управља хаосом?

- Апсолутно тачно. Ако је Обама озбиљно желео да се ослободи радикално сунитске Исламске државе, он би ослањао првенствено на шиитски Иран и на секуларно-алавитску Сирију. Као прво, у њима Исламска држава види своје главне непријатеље, као друго - они имају најефикасније војне снаге у региону. Будите сигурни да се сунитска Саудијска Арабија и Емирати никада неће озбиљно борити са својим радикалним истоверцима.

Као озбиљним исламским верницима, тако нешто представљало би им сврставање на страну зла. Међутим, САД никада неће ући у савез са Сиријом и Ираном јер су их прогласили непријатељима и од тога нема одступања. То ће гарантовано допринети ескалацији хаоса у региону, који рационално гледано Америци није потребан.

  Исто је и са Хонгконгом - подршка протестима показује спремност на сукоб са Кином, у тренутку када проблеми у арапском свету и Русији остају нерешени. Чисто лудило, са становишта реалполитике, сходно принципу „избегавај сједињавање својих непријатеља“. Међутим, данашња Америка једноставно не може да престане са изазивањем хаоса.

Као да им је битно да учествују, па макар и не победили. Заиста, то је тешко схватљиво простом руском уму. Али, мора да ипак постоји нека завера...

- Ако завере има, то је на другом нивоу од наведених циљева промоције демократије, или чак рационално схваћених националних интереса САД. То је став да док муслимани убијају једни друге, они не представљају претњу постојању државе Израел. Јеврејски лоби у САД веома је јак, укључујући творце спољне политике који доносе кључне одлуке.

САД СУ БЕЗ ОКЛЕВАЊА ЖРТВОВАЛЕ  УКРАЈИНУ ЗАРАД ИЗОЛАЦИЈЕ РУСИЈЕ

У целини изгледа бескорисно да се због Украјине Америка сукобљава са Русијом, изузетно важном земљом која је у суштини прозападна, са којим би се кроз однос сарадње могли решити многи проблеми попут глобалног тероризма и неширења нуклеарног оружја, а која је при том богата ресурсима. Да ли и у овоме видите исту манифестацију идеолошког лудила?

- То све стоји, али само ако проблем посматрамо са становишта здравог разума, руског или српског. Међутим, у Америци од самог почетка 20. века свет се непрекидно посматра кроз призму борбе између поморске и копнене моћи, при чему су Сједињене Државе, а пре њих Велика Британија, носилац геостратешке доктрине која тежи да држи под контролом „континент“, Евроазију, чије језгро представља Русија. У овој бици малтене метафизички циљ је да се Русија гурне што дубље у унутрашњост копнене масе. Другим речима, циљ је да она буде опкољена непрекидним кордоном непријатеља.

Ово је још један разлог зашто све време понављам да „хладни рат“ ни на минут није застао после слома комунизма и распада СССР. Зато су 1990-тих, када је на власти у Русији био Америци идеолошки близак режим Бориса Јељцина, балтичке земље примљене у NATO премда није било икаквих видљивих претњи њиховој безбедности. NATO је сада скоро у предграђу Санкт Петербурга.

Највреднија награда у овом случају је, наравно, Украјина. Успешно је приграбити, то би значило лишити Русију приступа Црном мору и остварити контролу над транзитним коридорима. Користи од хегемоније сматрају се много већим него користи од сарадње са Русијом као равноправним, или чак слабијим партнером.

Да парафразирам Василија Шушкина, нас са друге стране не чека ништа?

- Тачно! Културни антагонизам према Русији, жеља да је прекомпонују по својој слици и прилици, у комбинацији са вековном тежњом да је изолују и ако је икако могуће да разбију монолитно језгро Евроазије у мале и слабе фрагменте - то су трајни циљеви твораца америчке политике.

Сједињене Државе су неумољиви непријатељ Русије. Увек је било тако, али откако су САД стекле моћ без преседана а Русија била ослабљена после распада Совјетског Савеза, они нису сматрали за сходно да се о ма чему преговара и тежи компромису. Та идеолошка заслепљеност владајуће елите - како неолиберала тако и неоконзервативаца - много је опаснија за свет него када би постојао један центар у коме се кују завере за постизање светске доминације. Наћи заједнички језик са циницима увек је лакше него се споразумети са сулудим мисионарима.