Oд француских револуционара, просветитеља и масона 18-тог и 19-тог века шири се кроз европски систем образовања све до наших дана једна огромна лаж о европском средњевековљу.

 Она тврди да је та епоха била епоха највећег зла и највећег мрака. Та лаж је била произведена ради потреба политичке пропаганде ради борбе против последњих остатака средњевековне Европе, против монархијских система и против хришћанске цркве и њеног утицаја у народу. У суштини, нема у историји Европе светлије, радосније и боље епохе од оне коју обухватају стожери врлина и вредности европског средњевековља. До тих закључака можемо доћи и поређењем средњевековне Европе и ове данашње Европе под окупацијом Америке.

У средњевековној европи од Француске до Србије, суверени су се такмичили у изградњи катедрала, цркава и задужбина што изазивају дивљења низа генерација и стотину милиона очију до наших дана. У савременој Европи, државници се такмиче, на жалост у јагми, у грабежи, у користољубљу, о чему говоре све чешћи скандали и корупције. Они иза себе остављају пустоши или пак подизу споменике сами себи, као што је то учинио Митеран, изградивши стаклену пирамиду на сред дворишта Лувра. (Пирамиду сачињену од 666 комада стакала, подигнуту у славу анти-хришћанске звери из Откровење св. Јована Богослова)

У средњем веку, на врху хијерархија, били су суверени, племство, мудраци, светитељи, свештеници, витезови. У том систему, чак и најсиромашниј ратар био је више цењен него најбогатији банкар (лихвар). Тим пре јер је лихва била и законски, по црквеном праву, ограничавана и сузбијана. У модерној епохи на врху пирамиде богатства стоје, како је уочио француски економиста Серж Корб у делу „Нови светски економски хаос“, све сами протагонисти најцрње економије, лихвари, шпекуланти, трговци наркотицима, перачи новца и продавци илузија. Много се говорило лоше о фискалној институцији средњег века званој десетак. У средњевековној Европи узиман је тај десетак ради издржавања државе, цркве, манастира и осталих социјалних потреба друштва. Модерне државе узимају пак много више од тог десетка. Узимају 50%, 60%, па и више доходака грађана јер су то молоси који расту попут огромних паразита што исцрпљују производне снаге земаља и нација.

Данас се говори о успесима и синдикалним достигнућима модерне епохе, а заборавља се да је у средњевековној Европи годишње било празновано, ради хришћанских, календарских или државних разлога, просечно 178 дана у години. Дакле, сваки други дан је био празник, радост, карневал, свечаност! У тој Европи, према рачунима које су занатским радионицама испостављали јавни ресторани, види се да су радници имали сваки дан три месна оброка изузев, наравно, када се постило. Према прорачунима нових историчара, када се упореде просечни приходи средњевековног човека и данас испоставља се да је све било за 1/3 јефтиније него данас.

Ратови су у средњем веку били, у поређењу са модерним, дечије игре. Пре свега, ратовали су само професионалци, мале групе људи. Често су ти ратови окончавани пуким увидом чија је стратешка позиција боља или су били окончавани двобојима између војсковођа или опуномоћених војника за двобој. Савремени ратови, почевши од Француске Буржоаске Револуције су тотални. Они изискују тоталну мобилизацију маса и њихове жртве су неизмерне – XX век је и обележен са два светска рата који су однели стотине милиона душа.

При поређењу савремене и средњевековне Европе, ваља имати у виду и статистике о стопи самоубистава. На 100 000 становника стопа самоубистава у средњевековљу је била 2,4 а данас она одавно превазилази индекс 40. Дакле, данас је она 20 и 30 пута већа, што је озбиљан показатељ о губитку радости, губитку ведрине, губитку среће.