header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Архимандрит Рафаил Карелин: Да ли болесна деца имају право на живот?
Архимандрит Рафаил Карелин: Да ли болесна деца имају право на живот? Штампај Е-пошта
петак, 16 јануар 2015

  Недалеко од Спарте – царице горњег Пелопонеза и страшног противника Атине налазила се стена, чија се оштра литица завршавала јаругом. Ово место у стара времена нису посећивали свеприсутни туристи, који у наше време с фотоапаратима на грудима трче и јурцају као мрави по археолошкој карти света.

Овде нису долазили песници како би се дивили тајанственој, сребрној светлости месеца – ватреној леденици, која плута у безданом океану ноћи. На испуст стене као на кулу на тврђави Спартанци су доносили децу, која по оцени градских старешина нису могла да постану издржљиви војници – хиполити, и на очи родитеља бацали су их у правалију као у чељуст крвожедног чудовишта. Спартанац није смео да осећа сажаљење; у граду-држави, која је личила на војнички логор није било места за болесне, слабе и инвалиде. Ова хекатомба је трајала вековима зарад моћи и славе Спарте. Град је као змај из бајке прождирао сопствене младунце ако су се рађали без оштрих зуба и канџи. Кад би се могла сакупити крв убијене деце она би испунила јаругу као што дарежљиви домаћин налива вино у пехар до самих ивица. У Спарти су уточиште налазили убице и злочинци. Злочинац, који је имао мишиће чврсте као бакарни лук сматрао се јунаком. А дете које није могло да подигне оружје свог оца морало је да умре. Слабост и сажаљење су два највећа злочина за Спартанце. Међутим, експеримент селекције и озакоњене окрутности није успео. Спартанци, који су некада поражавали војску Дарија и Ксеркса на заласку своје историје срамно су бежали од Сципионових легија. Њихов последњи цар био је затворен у гвоздени кавез као дивља звер. Спарта је нестала као да се сама провалила у амбис у који је као смеће бацала своју децу с градских зидина.

Морал Спарте одговара духу неких савремених поклоника здравог тела и представника хумане науке као што је медицина. Извесна С.Г. наступила је у штампи с предлогом достојним канибала: да се лабораторијским путем утврди стање људског плода и да се затим на основу добијене анализе дете погуби или да му се дозволи да живи, да се донесе смртна пресуда или да се оно помилује. – «Овакво испитивање би требало спровести што пре; оклевање може да се претвори у невољу за родитеље и за дете,» пише она. Испоставља се да је овде у питању нежна брига за болесно дете! Мадам С.Г. предлаже да му се откине глава како би се избегле евентуалне патње, као и трошкови, који ће пасти на породицу. Могуће је да савремена Спартанка жели да напише дисертацију како би на тај начин зарадила докторску диплому као што су се у средњем веку у Кини додељивала научна звања ономе ко би измислио нови начин мучења. Нажалост, морамо да доказујемо оно што је очигледно за морално осећање, тачније - да је људождерство одвратна ствар.

Многи велики људи из свих области људске културе – науке, философије и уметности имали су урођене мане, недостатке и неизлечиве болести. Међутим, они су, савладавши их снагом воље и упорношћу постали не шљака, већ слава човечанства. Човекова природа је уређена тако да се човекови физички недостаци компензују развојем других сила и способности. Човеков таленат не може да се одреди хемијско-лабораторијским путем или рендгенским снимцима. Да се слепи Хомер, који је прославио поход Грка под вођством Спартанаца против Троје родио у Спарти човечанство не би имало «Илијаду» и «Одисеју». Човечанство не оптерећују физичке, већ моралне наказе, али се према њима људи односе с великом снисходљивошћу.

Емотивни живот болесног детета може бити дубљи него здравог. Често болесна деца показују већу осетљивост и топлину према својим родитељима. Ако је породица морална школа болесна деца своје најрођеније уче милосрђу. Чинити добро је већ срећа, зато општење с болеснима и помоћ, која им се пружа могу да донесу људима осећање духовне радости. Убиство детета представља уништавање свих моралних оријентира људског живота. Егоизам и окрутност никога нису учинили срећним. Често мајка од све деце највише воли болесно дете – оно што је рођено у мукама је посебно драго.

  Из књиге архимандрита Рафаила Карелина "Како вратити породици изгубљену радост", Сакт-Петербург 2004.

Последњи пут ажурирано ( субота, 22 август 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.