Исто онако како је живела, тихо и скромно, у својој келији, из овога у онај бољи, вечни живот, код Господа и Спаса свога преселила се наша матер игуманија Манастира Враћевшница мати хаџи Евдокија (Шутић). Рођена је пре осамдесет и четири године у селу Паковраћа код Чачка. Као млада девојка од двадест лета долази у манастир Враћевшницу, где је Господу своме служила равно шездесет и три године, од чега последњих двадесет и једну годину као игуманија ове свете обитељи.

Време у коме је дошла у манастир било је послератно комунистичко, антихришћанско и богоборачко, за православне људе тешко и претешко. Кад је постала игуманија, време и околности су биле исте. Ипак, и у таквом времену мати Евдокија је знала како веру сачувати и истински је исповедати и светињу градити. Само је она својом скромношћу, тишином и простотом и са потпуном вером и одлучношћу у Христу могла и незнабошце и тадашње комунисте да „натера“ да помогну градњу њеног манастира. Да, управо су њена тишина и њена скромност, праћени вером и одлучношћу, обраћали и оне који у Бога нису веровали да одлуче да помажу градњу светиње. Нико није могао да одбије скромну и вредну игуманију, а само су она и њене монахиње и Онај који све види, све чује и све зна имали појма о томе колико је тона и тона цемента, камена и другог материјала пренесено на нејаким плећима монахиња како би се светиња подизала. Поред градње нису се  запостављала ни друга монашка послушања, манастирске обавезе и послови. Требало је да се испуњава манастирски типик, да молитва и служба теку, али је требало и да манастир живи, да се напорно ради. Ваљало је душу сачувати, Богом је богатити и за вечност спремати, али се и о овоземаљском морало водити рачуна. У манастиру су се смењивали молитва и тежак физички рад, међутим, све је текло складно и како је драгом Богу било мило и приступачно јер су се мати и њено сестринство држали старог монашког правила – послушање је изнад молитве и поста. Захваљујући таквом устројству, под руководством матере Евдокије, велика манастирска економија, пољопривредно имање, шума и воденица, све је рађено, обрађивано, сачувано и умножавано. А молитва и пост нису остављани.

Мати Евдокија

Посебна је прича како су због велике љубави и сусретљивости матере и њених сестара деца србска на јединствен начин доживљавала све оно дивно, домаћинско, сеоско, истински србско, а што су наметнути систем и модерни живот рушили и унижавали. Нигде тако као у нашој Враћевшници нису приањали за срце и душу србском детету домаћинство, домаће животиње, кока, крава, мала тела, јага, бека. Нигде слама није била тако златна и на Бадње вече мирисила као кад се донесе из Враћевшнице. Ту су се и пред родитељима деце враћале слике оних старих и лепших времена, а која су некад давно проживели са својим дедама и бакама у дивним србским селима.

Матер је прогнане примала, протеране помагала јер је њено милосрдно срце са њима саосећало. Нико гладан и жедан није остао поред ње и њених монахиња.

Само је она са својим сестринством знала тако искрено и са пуно љубави примати све госте и поклонике у њен манастир. Празници у Враћевшници су, опет, посебни, а боравак незабораван. Све је дивно, празнички свечано, бдењем испуњено и Светом Литургијом освећено. На даровима што их Господ даде, за трпезом родољубивом и богомољачком песмом је благодарено. И све је било пажљиво, тихо и скромно, баш онако манастирски и богомољачки, како се само код светог владике Николаја дало видети и прочитати. Сестре се труде око гостију, одомаћени „гости“ помажу, дечица и одрасли заједно Боги певају, а све са тихом радошћу, неприметно седећи у „запећку“, посматра и надгледа матер наша Евдокија. Ко је једном дошао у Враћевшницу, није могао, а да се не врати и да се не враћа. Све је покривала и закриљивала велика љубав мати Евдокије и њеног сестринства.

Међутим, како обично бива у овом грешном и прељуботворном свету, све ово није промицало ни оном вечном непријатељу људског рода, који се стално труди да науди слугама Божјим. Много пута се овај злобник, преко оних слабијих и раслабљених трудио да распе оно што су тешком муком стицале и скупљале, не себи, већ светињи и роду србском, матер Евдокија и њено сестринство. Једни су, мислећи да је све то имање, ето, „пало са неба“, хтели да се тиме на овај или онај начин „окористе“. Други су, опет, у црквеном и богослужбеном поретку покушавали да наметну нешто ново и страно предању и Србској Цркви.  Али ту је опет у исповедању вере и у одбрани Цркве, црквеног поретка и манастирске светиње стајала матер, онако тиха и скромна, али одлучна, показујући својом постојаношћу и миром да изнад свега стоји Господ, коме је служила и да на концу Он слугама својим победу дарује. Иако се могло чинити другачије, матер је била добро упозната са свим искушењима, и вањским и унутрашњим, која су ударала на нашу помесну Цркву. Али како би сачувала своју душу, манастир и своје сестринство, у свему се држала оног средњег, царског пута, који води у живот вечни. Знала је наша матер да светосавска Црква и чада Светог Саве у данашњем времену само трпљењем и дуготрпљењем могу искушења да надвладају и своме роду победу да донесу. Својим понашањам у  тешким временима и смутњама давала је мати пример како се брани и чува вера, како се брани Црква и оно што припада светињи Враћевшници управо онако како нас учи Свето Јеванђеље: Будите мудри као змије и безазлени као голубови.

У свим тим искушењима, матер се није дала помести, само је тихо говорила:,,Небо је високо, а земља тврда. Ваља нам истрпити.“  И она је Истине ради  истрпила до самог свог овоземаљског конца.

На свима нама који волимо Враћевшницу и на овај или онај начин јој припадамо остаје да наставимо да долазимо, да се у овој светињи Богу молимо и да на гробу матери нашој свећу прислужимо.

Сестринству враћевшничком, а посебно оној коју Бог удостоји да од матере прузме жезал игумански, остаје да настави тамо где су стале велике игуманије велике Враћевшнице Ана, Марија, Стефанија и Евдокија. Да остану на путу својих великих претходница и матера и да храброшћу и трпљењем веру чувају, душе спасавају и примером својим Христу приводе, баш као што је матер наша Евдокија трпила и истрпила и пример давала, све Христа и Господа свога ради.  

„Небо је високо, а земља тврда – ваља нам истрпити“, поучила би нас мати Евдокија.

Бог да помене у Царству своме матер нашу Евдокију и да да снаге њеном сестринству и свима нама да наставимо тамо где је матер стала.

О Светом и Праведом Јовану кронштадском чудотворцу, љета Господњег 2014. по православном календару.

Мирослав Вујанић

Село Срезојевци, Парохија брезанска

Епархија жичка