Бура због рехабилитације бискупа који негира холокауст: медији тврде да је угрожена историјска посета Бенедикта Шеснаестог Израелу

Никад римски папа једним потезом није изазвао толики дармар као што је то, недавно, учинио Бенедикт Шеснаести. Благосиљајући и рехабилитујући четворицу отпадничких бискупа, од којих један изричито пориче постојање холокауста, а сви заједно Други ватикански концил, озбиљно је довео у питање не само дијалог и помирење са Јеврејима, него и односе између Израела и Ватикана, али и уздрмао темеље на којима почива Католичка црква после чувеног реформског концила.

Конвертит Вилијамсон, англиканац који је постао католик, поновио је изричито у интервјуу шведској телевизији (емитован је потом и у Немачкој) оно што је и годинама тврдио (та чињеница оповргава накнадне тврдње из Ватикана да се пре рехабилитације није знало за његов антисемитизам), да је прича о постојању холокауста – лаж. И да Немци у Другом светском рату нису употребљавали гасне коморе (коришћене су, по њему, само за дезинфекцију?!), а број уморених Јевреја не прелази двеста до триста хиљада...

Гнев Јевреја је, разумљиво, прокључао. Не само у Израелу. Ова два догађаја, Вилијамсонова рехабилитација и његова изјава о холокаусту, изазвала су прави потрес, с додатним, моралним и политичким димензијама, и у Немачкој: управо је папа Бенедикт Шеснаести као Немац Јозеф Рацингер морао да покаже наглашени сензибилитет кад су у питању Јевреји и холокауст. И због националне кривице, и кривице цркве на чијем је сада челу. Уз то иде подсећање да је његов претходник, Пољак Војтила, показао „више слуха” за то, и због чињенице да је рођен у близини Аушвица, стравичног симбола њиховог страдања, отварајући дијалог помирења са Јеврејима.

Немачки бискупи сада грозничаво покушавају, уз свесрдну асистенцију једног броја истакнутих политичара, међу којима се први огласио председник Бундестага, да спасу што се још спасти може, оштрим дистанцирањем од Рацингера (доскорашњи председник бискупске конференције Карл Леман говори о „катастрофи” и тражи консеквенце, а спомињана је чак и идеја о папиној оставци!) и његове „фаталне одлуке”.

То је, усред готово апокалиптичних вести о великој кризи, постала прворазредна тема. Уз жестоке, медијске, коментаре и нападе на папу, констатује се да је, иако сам није антисемит, себи највероватније затворио врата за „историјску посету” Израелу до које је требало да дође у мају. Хамбуршки, обично добро обавештени, недељник „Шпигл” упозорава чак да је папа, позивајући се на саговорнике из Тел Авива, довео у питање дипломатске (државне) односе између Израела и Свете столице.

Иако је, из разумљивих разлога, јеврејска димензија овог скандала у првом плану, све је више упозорења да би папа својим „милосрђем” према „отпадницима” могао да разори основе једне светски отворене, екуменске цркве, спремне на дијалог са другим религијама, у чијем стварању је, тада као теолог либералне оријентације, активно учествовао на већ споменутом Другом (ватиканском) концилу (1962–1965).

Доста је, наиме, оних који констатују да рехабилитација отпадничких бискупа, који Други концил означавају као „наставак Француске револуције” и „гиљотину праве религије” („Зидојче цајтунг”), није последица папине непромишљености него његових, већ одавно, догматских и (ултра)конзервативних убеђења, којима је ближи деветнаести него 21. век.

Мирослав Стојановић

[објављено: 04/02/2009]