header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић: Још једно ЕУ безумље: забрана физичког кажњавања деце Штампај Е-пошта
субота, 07 фебруар 2015

 ИСТОРИЈА СЕ, УБРЗАНО, ПОНАВЉА

Потписник ових редова је, у лето 2011, у „Печату“ објавио, у четири наставка, свој текст „Породица: одбрана и последњи дани“. Повод је био покушај да се Србији, кроз новопредложени Грађански законик, наметне низ противпородичних „ЕУ вредности“, попут изједначавања сваког физичког кажњавања деце са злостављањем, због кога родитељи могу да буду кажњени, па чак и да изгубе родитељско право (у садашњој Србији, преко 2000 деце је одузето родитељима под оптужбом да су их злостављали).

Пишући чланак пре четири године, поменуо сам да би модел могао бити следећи: несташко хоће да се игра са врелом ринглом, ти га удариш по гузи да се не ожеже, комшија те пријави и ти одеш у бајбокану, а малишан  на усвајање ( рецимо, код толерантног пара мушкараца, пошто се   спрема легализација „ЛГБТ бракова“).

Цитирао сам Јовану Папан која је позивала јавност на здрав разум: “Заиста, шта још мајка троје деце пожелети може него да јој неко ко је прочитао пар памфлета УНа држи лекције о томе како се стрпљиво и натенане, ( док вероватно нека кућна помоћница кува, усисава и шири веш) треба деци по 700-800 на дан да објашњава да се прсти не гурају у тостер, да на треба лупати по радијаторима у шест ујутро или да је ружно својој баби говорити да „једе г...“ зато што их је изгрдила. /…/ Да ли је у таквим ситуацијама нужно и обавезно користити физичко кажњавање – наравно да не. Нужно је само да и тај метод постоји као опција, као васпитна мера којој је легално прибећи.“           

Тако беше 2011. А сад се опет  јавља нацрт Грађанског законика (ако не успеју да протуре Грађански, из Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, најављују измене Породичног закона, са истим циљем), са предлогом да се свако физичко кажњавање детета изједначи са злостављањем. Да се акција против насилних и крволочних Срба спроводи на најширем балканском фронту, види се и по ставу Наде Граховац, Омбудсмана за Републику Српску, која кличе ЕУ вреднотама, баш ових дана:“Инсистира се на изричитој забрани, не са циљем да се родитељи казне, не са циљем да се деци омогући да раде шта хоће, него да се ради на јачању родитељских капацитета на начин да децу дисциплинују ненасилним методама”.

 КОМЕ КОРИСТ?           

Модел цинкарења опаких родитеља у нас већ постоји, и дат је у уџбенику за Грађанско васпитање за први и други разред ОШ ( Завод за уџбенике, 2006 ). Ауторке су му Бранка Бубањ, Милеса Влајков, Сандра Мали и Татјана Пејовић-Себић. На 33. страни овог  приручника за мале потказиваче налази се табела о изложености физичком и вербалном насиљу.  На основу табеле, тражи се да наставник грађанског васпитања сазна ко децу „злоставља“ и да деци по ко зна који пут објасни да су њихова права повређена. Још у октобру 2007, осамнаест „домаћих“НВО је, на конференцији за новинаре, одлучно захтевало  забрану телесног кажњавања деце, као и „хитно успостављање одговарајућих независних механизама пријављивања телесног кажњавања“. Видели људи одакле ће да капље добра ЕУ лова – од цинкарења „злоставитељске“ родитељске Србије.

Није нимало случајно да је недавно 150 психолога и педагога  - међу којима значајне „фаце“ из екипе Гаше Кнежевића, челници тзв. ПЕ(дагози)ПСИ(холози) школске реформе - устало против психотерапеута Зорана Миливојевића, који  у јавности одбија да физичко кажњавање детета поистовети са злостављањем. Оптужили су га да је нестручан и да не зна о чему прича, иако човек има и књиге и углед, на само у Србији, него и шире. О свом случају Миливојевић каже да је „дирнувши у интересе једне групе међусобно умрежених професионалаца и невладиних организација, постао шарлатан који се не разуме у емоционални развој“ и додао:„ То је тужно и испод академског нивоа. Колико сам схватио биће још таквих напада, само се надам да неће организовати јавно спаљивање мојих књига.“

Проф. др Јован Мирић, са Катедре за психологију Филозофског факултета у Београду, показао је да психолошка наука уопште не тврди да је свако физичко кажњавање детета малтретирање, нити да деца која су била педагошки кажњавана имају трајне трауме. Њега нису смели да оптуже за незнање. За сада.

ПОЛИЦИЈА ТЕ ВОЛИ ВИШЕ

Дакле, ако се закон усвоји, ваша  деца ће да праве хаос, а ви ћутите и трпите, јер ће им у обданишту и школи дати лако памтљив број телефона на који могу да вас откуцају надлежнима. Миливојевић подсећа:“Ако ви дате детету ту могућност да пријави родитеља или га уцени онда слабимо породицу и дозвољавамо службама полиције да без икаквог повода или само на основу неке сумње уђу у породицу./…/Шведска нам се нуди као узор „просвећеног родитељства“. Мало је позната чињеница да је потпуна забрана родитељима да телесно казне дете и да у васпитању примењују силу, да га одвуку у собу, на пример, а која је уведена 1979. године, довела до пораста насиља међу младима. Шведске званичне статистике су показале да је малолетничка делинквенција 1994. била шест пута већа него 1984. године.“

ОПЕТ: КОМЕ КОРИСТ?  

Али, шта ако деца непрестано праве хаос код куће и у школи, ако су, како се то данас каже, „хиперактивна“? Има Империја лек и за то: зове се „риталин“ (метилфенидат), и масовно се примњује у школама САД и Европе, са дозволом родитеља или без ње. Риталин несташне малишане (који не смеју да добију по туру, јер је то „злостављање“) омамљује и отупљује. У Америци метилфенидат узима око пет милиона ђака. Сваког дана.Као својеврсну „life style“ дрогу, која обуздава глад и одгони умор. Клинци је не само гутају, него мрве у прах и ушмркују, а америчко Министарство правде упозорава да их неки растварају у воду и инјекцијама убризгавају, што може изазвати тешка оштећења ока и плућа, као и трајну зависност.

ПОРОДИЦА: ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ, ОПЕТ

У отвореном писму Председнику Србије, Влади и Скупштини, група од преко четрдесет угледних потписника ( међу којима су, између осталих академик, Коста Чавошки, професор породичог права са Универзитета у Крагујевцу др Зоран Поњавић, Слободан Антонић, Коста Димитријевић, Љубомир Протић, Иван Дојчиновић, Александар Липковски, Зоран Чворовић, Драган Хамовић, Драгиша Бојовић,итд)  наглашава да је правни систем Србије, у погледу положаја и заштите деце, доношењем Породичног закона 2005. године, у потпуности усклађен са Конвенцијом УН о правима детета и другим  међународним документима који се баве тим питањем. Зато је свака измена нашег законодавства ради тобожњег усклађивања са међународним правом непотребна.

У Србији се мора избећи опасност доношења неприменљивих закона, који уносе правну несигурност и руше ауторитет државе. Анкета објављена у „Политици“ показује да је 83% испитаних против изједначавања педагошког физичког кажњавања деце са злостављањем детета, што јасно говори да ће закон који то изједначавање спроводи, ако се усвоји, бити неприменљив.

Јасно је да законодавна реформа не сме да доведе до тога да у односима родитеља и деце већи ауторитет од мајке и оца постане држава. Последице уплитања државе у сферу осетљивих породичних односа могу да буду кобне и за породицу као темељ сваке снажне државе, али и за сам ауторитет власти. Злоупотреба дискреционих овлашћења од стране  власти, у виду најдрастичније принудне мере државне интервенције у породичне односе -  одузимања деце, води урушавању породице. Тиме држава у свакој породици добија уместо најприроднијег савезника потенцијалног противника, чиме се шири антагонистички фронт у унутрашњем рату између државе и друштва, целине и делова.

 Иза намере да се у Србији пропише забрана сваког облика телесног кажњавања деце од стране родитеља, не стоји брига за права деце, већ злокобни план да се једним системом парасанкција задре дубоко с оне стране границе која дели приватну од јавне сфере. Тиме би се сфера забрањених, противправних и друштвеноопасних радњи проширила и ван законом предвиђеног круга кривичних дела, а надлежност изрицања породично-правних санкција за телесно кажњавање деце пренела на органе који не не припадају судској грани власти. На основу нејасно и широко дефинисаног бића једног квазиделикта, о родитељском праву би одлучивали уместо „суда у одумирању”, центри за социјални рад или сличне установе друштвене бриге о породици. Следствено, прва жртва оваквог процеса заобилазног инкриминисања појединих страна породичног живота било би начело правне сигурности.

Указано је и на то да држава Србија нема новчаних средстава да финансира нову функцију сталног надзора над породичним животом, средства би се по свој прилици обезбеђивала на основу пројектног финансирања из иностраних глобалистичких антипородичних фондација.   Потписници су упозорили да, у земљи у којој 30 хиљада људи годишње више умре него што се роди, и коју сваке године напусти преко 35 хиљада, углавном младих, и која је од пописа 2002. до пописа 2011, остала без 400 хиљада становника, крајње је време за заштиту породице и деце, а не за њихово додатно разарање антипородичним нормама. Буком која се диже око забране кажњавања деце само се скреће  пажња са системских узрока проблема породице у Србији.

РАТОВИ У КУЛТУРИ

Професор кривичног права и шеф Катедре за кривично право и криминологију Правног факултета Универзитета у Новом Саду, Бранислав Ристивојевић, поред правних, наводи и културолошке разлоге због којих је овај закон нама не само непотребан, него и опасан („Што је Русу лек, Немцу је смрт“, каже једна руска изрека): „Западњачке индивидуалистичке културе имају свој извор у протестантској верској етици. Она све појединце, па тако и децу, охрабрују да се рано осамостале, прво у оквиру породице, а затим и ван ње. То значи да породични односи нису ни из близа тако тесни и снажни као код нас. Деца се већ у породици осамостаљују, а када је напусте бивају препуштена сама себи. Онда није ни чудо да их физички малтретирају и злостављају по школама, интернатима, касарнама, болницама, лудницама, спортским клубовима, затворима итд. С друге стране, наша култура саборности, која има извор у православној верској етици, изузетно снажно подупире све облике колективних друштвених бића, па тако и породицу и породичну солидарност. Она деци не да се отргну из тог окружења мислећи да их тако штити.Породична солидарност, у породици и изван ње, за нас је још увек снажна вредносна категорија, деца се далеко касније осамостаљују и дуго уживају њену заштиту. Зато људи васпитани у нашој култури у највећем броју случајева не злостављају децу. /…/Културама као што је наша, која злостављање деце у највећем броју породица не познаје, нису потребна таква радикална решења, а ако нам на силу буду пресађена неће се накалемити.

КРЕНИМО У СРЦЕ СТВАРИ

Слободан Владушић, човек познат по томе што иде у саму срж проблема неолибералног поретка у култури, јасно је рекао о чему је овде реч:“Штап који је одузет родитељима сада је у рукама мултинационалних компанија. Они дете неће физички кажњавати (можда ће га само мало зрачити осиромашеним уранијумом, што је прилично ефикасна метода ненасилног кажњавања), али ће га изложити претњи трајног психолошког насиља: над главом детета непрекидно стоји опасност да ће бити искључено из заједнице вршњака, те проглашен лузером, уколико не слуша оно што (наводно) сви слушају, не гледа оно што (наводно) сви гледају или нема оно што (наводно) сви имају (нови телефон, нове патике) дакле, уколико не пристане да жели оно што му компаније понуде./…/Укратко: Грађански законик ће мултинационалним компанијама дати могућност да овдашњу децу претворе у робове тренда, да би сутра, под ингеренцијом Закона о раду, лакше постали радни робови. Они који то не могу да схвате, већ јесу робови. Зато је ваљда толико и упиру да се под маском бриге за туђу децу (јер шта их спречава да своју не кажњавају) додворе свом господару и тако можда зараде за нови АјФон. За срећу роба – сасвим довољно“.  

Паметном доста.

Проширена верзија текста објављеног у „Печату“ 30. јануара 2015.

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 45 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.