Наш уважени сарадник, господин Владимир Димитријевић, протумачио је мироточење икона у манастиру Светог Луке у Бошњанима са једног аспекта. Бог је обезбоженим Ниневљанима послао упозоравајући глас пророка Јоне; као подстрек на покајање, Содомљане и Гоморљане походио је сам Господ - Света Тројица у лику три анђела, а православним Србима, несумњиво, Господ шаље опомињујуће знаке кроз плач икона, због најаве озакоњивања содомитских „бракова“ и намере да полни изопаченици усвајају децу. Но, да ли само због тога плачу иконе царевића – мученика Алексеја и Светог Апостола Луке?

Манастир Светог Луке у Бошњанима налази се у крушевачкој епархији, у којој столује један од окорелих новотараца и екумениста, Давид Перовић. О антиправославним делима овог епископа ми смо доста писали (овде:  овде: и овде:), па ћемо овом приликом само кратко подсетити наше цењене посетиоце да је овај бивши режисер и професор на Богословском фактултету у Београду изабран за епископа на Сабору у мају 2011. године, као један из групе тада изабраних нових епископа за Ново доба. У време патријарха Павла, он није ни рукополаган ни хиротонисан за епископа  због канонских препрека које су патријарху Павлу биле познате. Бавио се науком и пребивао као обичан калуђер све док патријарх Павле није умро и док еп. Иринеју Буловићу, неформалном патријарху српских екумениста и новотараца, нису затребали нови и свежи новотарци, који треба да прегласају онај „конзервативни“, тзв. „босански“ лоби, то јест људе који су служили службу Божију како пише у типику и служебнику.

Давид епископ, пре тога монах, теологију је учио од вође свих новотараца и упропаститеља, Јована Зизиуласа (тог изумитеља свих неправославних учења која потресају СПЦ већ око двадесет година), и кад је дошао у крушевачку епархију решио је да спроведе своје идеје. У почетку, крио се: рекао је свештенству да служи у складу с одлукама Сабора, мати игуманији у Љубостињи је рекао да се не боји и да ће се ту служити како се деценијама служило (мати Христина је преко шест деценија у манастиру), тако је рекао и оцу Дамаскину у манастиру Наупаре – и неколико месеци се служило како се служи, а свештеници – новотарци су сабили рогове и ћутали. Али, онда је стигао налог из Фанара, а преко Новог Сада: „Разваљуј!“ И разваљивање је почело. Владика је служио некакву своју, „Антиохијску“ Литургију, без олтара и без ичега (наравно, на основу нашег највећег, најмудријег и најгенијалнијег литургичара, каноничара, еклисиолога, догматичара, фудбалера, специјалног оператера по туђим епархијама, Атанасија Јевтића, и његових превода у „Христос – Нова Пасха“), иако такве Литургије нема ни у типику ни у служебнику (типично папистички: они имају десетине варијаната своје мисе, па служе шта им се кад ћефне и како публика захтева; неки кардинал Базил Хјум служио је чак и „кловновску мису“). А сад тако ради и владика Давид.

У манастиру Светог Луке у Бошњанима старешина је архимандрит Алексеј Богићевић, такође новотарац. У овом манастиру служба се служи новотарски. Као новотарац, о. Алексеј има  своје - новотарско објашњење за мироточење икона: „Те мироточиве су...  не сузе, него, ајде да кажемо, росне капи – за нас су радосне, стварају нам радост и верујемо да се радују свети, да се оне радују што је народа много и да ће га бити све више, и што ова обитељ постаје заиста једна велика обитељ и да се обнавља како у грађевинама тако и у људским душама.“

 Дакле, светитељи са икона не плачу, него се радују. А чему се радују? Радују се „што је народа много“, иако само духовни и телесни слепци не виде размере отпадије међу Србима, поготово због новотарске револуције и екуменистичких саблазни, због чега новотарци и екуменисти на службама једва да имају народ.

Епархија крушевачка је дала још небулозније објашњење, које је хиљадама светлосних година удаљено од православне здраворазумности и смислености: „Обновљена природа појављује се на путу ка Богу. И ту природу у пуноћи су пројавили свети, који су, приближивши се Богу подвигом вере, творили и творе чуда. Вера у чуда није само вера у свемоћ Бога, него и вера у савршенство истинског човека, коме се могу открити тајне битија, јер је човек призван Богом на сарадњу с Њим.“

Наш народ каже: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му узме памет“. У горњем цитату нема ни трунчице здраве памети, што је јасно и за комарачку свест. Један је исповедао веру у надчовека, па је на крају завршио у лудници. Овде су режисерско-филозофске финесе у питању: не „надчовек“, већ новотарски „савршени истински човек“.

Али, узалуд архимандрит – новотарац вербалним акробацијама покушава да црно направи белим, и мироносне сузе из икона које плачу представи као „радосне росне капи“. Узалуд епископ – новотарац пере своју савест и успављује савест верних причом о „савршеном истинском човеку“, који се удостојио да му буду „откривене тајне битија“. Бог шаље јасне знаке, који су позив народу на покајање. Царство Божије плаче над грешним и у таму потонулим родом људским, као и родом српским. Бог је Љубав, и Он је стално брижан ради нашег спасења: кад види како Га људи својим делима гоне, Он их на разне, а увек прво нежне, очинске начине опомиње. Он православне Србе подједнако опомиње и због содомитског разврата и сваког другог разврата и безакоња, али и због верског блуда и прељубочинства – што, у својој суштини, јесу новотарство и екуменизам. Један од тих начина су и сузе и крв који се појављују на светим сликама Христа, Богородице и Светитеља. Зато Срби не смеју очи да затварају, и да новотарски тумаче знаке којима их Бог позива на покајање. Јер ако тако буде, како каже и једна богомолничка песма: "Али народ не хаје, за грехе се не каје", онда ћемо доживети судбину Содома и Гоморе!

Зато, православнима није потребно да им кривоверци тумаче Божије знакове – опомене. Кад иконе плачу, верни знају шта треба чинити, и који је пут једино спаситељан. То је пут мудрих Ниневљана:

„И устав Јона отиде у Ниневију по речи Господњој; а Ниневија беше град врло велик, три дана хода. И Јона поче ићи по граду један дан хода, и проповеда и рече: јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти. И Ниневљани повероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у кострет од највећега до најмањега. Јер кад дође та реч до цара Ниневијскога, он уста са својега престола и скиде са себе своје одело, и обуче се у кострет и седе у пепео. И прагласи се и каза се по Ниневији по заповести царевој и кнезова његових говорећи: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде. Него и људи и стока  да се покрију кострећу, и да призивају Бога јако, и да се врати сваки са свога злога пута и од неправде која му је у руку. Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог и поврати се од љутога гнева својега, те не изгинемо. И Бог виде дела њихова, где се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини.“ (Јона, 3, 3-10).