„Не варајте се, нема дијалога љубави

без дијалога истине!“

Преподобни Јустин Ћелијски

Отац Филотеј Зервакос својевремено је написао једно отворено писмо константинопољском патријарху - екуменисти Атинагори, у коме му светоотачки оштро  даје поуку о смирењу и поручује:

"Ако заиста волиш папу, иди и кажи му целу истину: -  Драги папа, пошто те волим рећи ћу ти непобитну истину. Слушај ако имаш уши да чујеш.

 Ти си први у гордости, а ја сам одмах за тобом. Ти, због тога што кажеш да си непогрешив, а ја зато што ме зову Најсветијим. ОБОЈИЦА СМО ЛАЖОВИ, зато што ни ти ниси непогрешив ни ја нисам најсветији. А, ако нас људи, у намери да нам ласкају, зову непогрешивим и најсветијим, кажимо им истину. Ми нисмо оно што мислите. Ми смо грешници. Кажите им оно што је Богочовек, Господ наш Исус Христос рекао богатом младићу: "Што ме зовеш добрим. Нико није добар осим једнога Бога." (Мк. 10.18)..."

Патријарх је љутито вратио писмо оцу Филотеју не задржавши га код себе како не би остало у патријаршијским архивама.

Екуменистичка прича о првасходству „дијалога љубави“ над „дијалогом истине“ происходи из богомржње и човекомржње палих духова и плотског мудровања палог ума, усмереног ка земљи и трулежности смрти. Ту је истинска љубав искључена, јер не долази свише, већ је „земаљска, чулна, демонска“ (Јак. 3,15). Свето Писмо и Житија Светих, препуни су примера душегубитељности „дијалога љубави“ и спаситељности дијалога истине.

Типичан пример „дијалога љубави“, који није друго до дијалог лажи маскиран у љубав, видимо на самом почетку Библије. Тај дијалог сатана почиње лажју и лицeмерјем, с личином „саосећања“, „љубави“ и „бриге“ за „неправедан“ положај Адама и Еве, у који их је, тобоже, поставио Бог. Какви су били плодови овог "дијалога љубави", првог у историји рода људског: изгнање првих људи из раја, њихова смртност и проклетство на њихово потомство и на саму земљу (ср. 1.Мојс.3,1-24).

„Дијалог љубави“ сатана је покретао, у пустињи,  и са Господом Исусом Христом. Но, поражен Господњом речју истине, на крају је одступио од Њега (ср. Лк. 4,1-13). Читавим својим животом и проповеђу, Господ нас је учио дијалогу истине. Сви Његови разговори са фарисејима, Пилатом, Иродом, Синедрионом, - јесу сведочења истине (да су били „дијалози љубави“, односно компромиси, Христос не би ни био разапет).

Ни Свети Јован Крститељ, на пример, није водио дијалоге љубави. Тај глас вапијућег у пустињи „...Говораше људима који излажаху да их крсти: породи аспидини! ко вам каза да бјежите од гњева који иде? Родите дакле родове достојне покајања, и не говорите у себи: оца имамо Авраама; јер вам кажем да Бог може и од овога камења подигнути дјецу Аврааму. Јер већ и сјекира стоји дрвету код коријена; и свако дрво које добра рода не рађа сијече се и у огањ се баца“  (Лк. 3,7-9).  А свој дијалог истине са Иродом, Крститељ Господњи засведочио је сопственим животом: „Јер Јован говораше Ироду: не можеш ти имати жене брата својега“ (Мк.6,18), због чега га је Ирод посекао у тамници и главу Јованову донео својој пасторки на тањиру.

Дијалог истине водиле су и безбројне војске Мученика и Исповедника хришћанских.  Нико од оних у Царству Божијем није водио „дијалоге љубави“ са јеретицима, хришћанским прогонитељима и мучитељима, већ су ишли  у живот вечни путем истине, који им је пропутио Онај  Који је Пут, Истина и Живот.

О истинском екуменизму као дијалогу истине и „екуменизму“ као „дијалогу љубави“, светоотачки снажно говорио је Старац Епифаније Теодоропулос - својевремено један од најученијих грчких свештених лица, - у свом писму васељенском патријарху Атинагори:

„…Али, занимљиво је знати, да ли Ви љубите јеретике? Не! Не, Ваша Светости, колико год то било парадоксално. Истински и искрено љубимо јеретике, ми – „затуцани“ и „фанатици“, а не Ви и не они који су са Вама. Ваша љубав није истинска, она је површна и вештачка, она не силази свише, већ је „земаљска, чулна, демонска“ (Јак. 3:15). Ко искрено љуби болесног? Онај ко му говори: „здрав си, једи шта желиш“, изазивајући самим тим појачавање болести и најскорију смрт, или онај ко указује болесном на болест и забрањује храну која му штети? Ми, говорећи јеретицима да следе опасни пут, надамо се да ћемо пробудити њихову савест и стремљење да траже истину. Ви и они са Вама, изјављујући да православне и јеретике „ништа не дели“ успављујете и обмањујете их, затварајући пред њима пут истине. Заиста, тачне су пророчке речи: „Народе мој! Који те воде, заводе те“ (Ис. 3:12). Кога сте од инославних Ви и „пратећи“ Вас медоточиви епископи бескичмењаци привели у Православље? Никога, Ваша Светости! Никога, без обзира на сва путовања, конференције, оброке, поклоне, осмехе. Истини Православља су јеретике привели само неки „затуцани“ – православни…

Потресни пример односа према онима који се не слажу са истином дао нам је Господ наш Исус Христос. Отворите шесту главу Јеванђеља по Јовану. Видећете тамо поражавајуће речи. Господ, говорећи о Тајни Божанске Евхаристије, учи истинама које превазилазе разум. Неки од слушалаца са отежалим умом, не могу да схвате ове истине и, испуњени досаде, одлазе. Како тада поступа Оваплоћена Љубав – Богочовек Господ? Можда трчи да би стигао оне који одлазе и растумачи им оно што је рекао? Можда, почиње да говори на језику који разумеју? Не! Како Он поступа? Страшно је рећи! Онај Који „сави Небеса и сиђе“ (2 Сам. 22:10), Онај Који је заволео човека – сваког човека – „до смрти, и то до смрти на крсту“ (Фил. 2:8), Онај Који је ради једне заблуделе овце био спреман да сиђе у зјапеће провалије и попне се на неприступне планинске врхове (види Мт. 18:10-14; Лк. 15:1-7), Онај Који је био у стању да се смири до прања ногу (види Јн. 13:1-15), одбија чак и да ступи са њима у расправу, не иде ни на какве уступке у питањима вере. Међутим, непреклоњив и неумољив, Он се обраћа и Својој најљубљенијој Дванаесторици које је изабрао из света и које је заволео до краја: „Да нећете и ви да одете?“ (Јн. 6:67)…“

Грчки мирјанин, др Александар Каломирос, изрекао је све ово у још сажетијем облику:

„Екуменизам је последња и најлукавија замка, коју је ђаво припремио човечанству. Он је најопаснији и најподмуклији напад на Цркву Христову. Он је отров, који парализује душу и чини је неспособном да верује, неспособном да види светлост, неспособном чак да има жудњу ка Истини. Он помрачује смисао Православља и уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести. Уместо љубави према јеретику – љубав према његовој јереси.“

Отац Епифаније Теодоропулос је у свом -  већ поменутом - писму, у коме осуђује подизање анатеме против Рима од стране патријарха Атанагоре Константинопољског, упутио поруку тадашњем вођи "православних" екумениста. Његова порука је актуелна и данас, и звучи као да је упућена руском патријарху Кирилу и осталим папофилима међу патријарсима Помесних Православних Цркава. Она шаље јасно упозорење на погубне последице превасходства "дијалога љубави" над дијалогом истине, и громогласно позива заблуделе "православне" екуменисте на покајање, док још времена има:

>>Ваша Светости,

Ви сте већ отишли доста далеко. Загазили сте у Рубикон.⁺ Стрпљење хиљада побожних душа, свештенства и мирјана, постепено се исцрпљује. За љубав Господњу, вратите се назад! Немојте одлучити да створите расцепе и поделе у Цркви: Ви покушавате да уједините раздвојено, а једино што ћете успети јесте да раставите уједињено и отворите пукотине на тлу које је до данас било солидно и чврсто. Уразумите се и пробудите! Али, авај, Ви сте отишли далеко. Већ "се вече спушта и дан се нагао крају". Како можете да не видите зјапеће провалије у које стаза којом путујете ускоро води? Можда ће Онај Који је једном зауставио "Сунце над Гаваоном и Месец над долином Ајалонском" поновити чудо и још једном продужити дан, појачати Своју светлост и отворити Ваше очи да можете видети, разумети и вратити се.<<

___________

⁺Ово се односи на случај из живота Јулија Цезара када је марширао на Помпеју. Река Рубикон је била граница области којом је он управљао. Прешавши Рубикон, Јулије Цезар се одрекао сваке могућности коју је имао да се врати у своју провинцију, и тако је отворено испољио одлуку да нападне Рим у борби за власт.