Текст нашег сарадника Владимира Димитијевића који читалац има пред собом настао је још 2004. године. С обзиром да је време Великог поста доба кад се спремамо за Свето Причешће, вреди се подсетити шта је Предање Цркве о томе.

+ + +

Увод

Православни Хришћанин верује да се на свакој Литургији Његове Цркве, по молитвама епископа, свештеника и верног народа, а силом и дејством Духа Светога, Богу предложени хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову, без којих нема спасења људима и народима.

 Причешће је храна вечнога живота, којом нас Спаситељ уводи у Себе и Своје Царство. Ми постајемо браћа и сестре по Небеском Оцу, надилазећи своју биологију, своју смртност и пролазност. А како се односити према овој, најсветијој од свих Светих Тајни Цркве?

Од када сам пришао Цркви, постио сам и причешћивао се онако како је то било уобичајено у нашем народу: на води, са исповешћу пре Причешћа. Било је и неколико других случајева, али овога правила сам се држао. Наравно, од почетка сам видео да има и других пракси и обичаја, поткрепљених богословским и пастирским аргументима, и никоме се нисам мешао у духовни живот и однос према Свеблагом Христу, без Кога нема живота вечног. Због тога ни ове белешке немају за циљ да било кога убеђују у било шта, него представљају апологију "онога који једе зеље", као што каже Св. апостол Павле: "Јер један верује да сме све јести, а који је слаб, једе зеље" (Римљ. 14, 2). Има јаких, и има слабих у Цркви. Ја спадам у слабе, који се не усуђујем да се причестим без поста и исповести. И ово је апологија слабог брата, који очекује да не буде осуђен од оних јаких (Римљ. 14, 3).

На чему заснивам свој став? На искуству србске црквене побожности и на правилима Великог Типика која су код нас донедавно важила. Одредба о причешћу се налази у Великом Типику, под насловом "Учитељноје извјестије/О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији Божествених Таин и налаже да онај ко хоће да се причести у суботу или недељу "од понедељка буде у посту и молитви и потпуној сабраности". Св. Никодим Светогорац, који је инсистирао на чешћем причешћивању, налагао је тридневни пост пре Причешћа, ако човек хоће да га прими ван редовних постова.

Ја сам уверен да сваки православни народ има свој начин на који прима веру и живот по њој. Иако је вера једна, приступи су јој различити. То је оно што је руски философ Иван Иљин звао "религиозним актом" једног народа. Док год тај акт, то стремљење ка Богу, постоји, народ, макар и изгубио веру, има наде да се обнови. Али, ако тај религиозни акт нестане, наде нема: исправна догматски садржај повезан са лажним актом ускоро  ће се и сам изродити. По Иљиновој речи: "Губитак хришћанског акта неизбежно са собом повлачи губитак хришћанских садржаја и хришћанског духа. Хришћанин који је у себи дао првенство не љубави, не срдачном сазирању и не хришћанској савести, него мудровању и мудровањем руковођеној вољи, губи хришћански акт, а с њим и хришћански дух. Мудријашење га води путем у уског интелектуализма и доводи га до разорних сумњи и порицања; мудријашка воља га води путем срца лишеног љубави и рачунџијског утилитаризма и доводи га до практичне безбожности (...) Народ, снажан у свом религиозном акту, неће изгубити Бога чак и ако изгуби своју религиозну доктрину. И обрнуто – народ с најбогатијим богословљем изгубиће своју веру и отићи ће од своје Цркве ако изгуби свој акт."

Србска побожност је озбиљна, дубока, домаћинска; у исти мах скромна и лишена сентименталности и патетике. Она је здрава и крепка, али не дозвољава површан приступ Светињи. Зато наш народ вели: "Или слави или одустани!" То јест, ради како се ради Богу, или не веруј и живи као неверник – не храмај час на једну, час на другу страну.1

Савременом човеку прети површна, секуларна религиозност маскирана као "ађорнаменто" ватиканског концила – "идење у корак с духом времена". Несрећни римокатолици су на ватиканском концилу извели богослужбену реформу, напустили хатинску мису, скратили мису на двадесетак минута, окренули своје жупнике лицем народу у току службе, издвојили часну трпезу из олтара и уклонили иконостас (а трпезу ставили усред храма, да је сви верни виде), укинули исповест пред примање хостије и надали се да ће им цркве бити пуне. Још су додали и гитаре и бубњеве ради модернизације појања, и претворили све у шоу, Последице? Данас продају храмове широм Европе, од Француске до Холандије, па чак и Пољске, и немају довољно кандидата за свештенство. У Француској се крштава мање од 10% становништва. Жан Луј Палијерн, православни Француз, преводилац оца Јустина на француски, говорио је о томе да је известан број Француза који су прешли на ислам, претходно хтео да пређе у Православну Цркву, али да су, кад су видели да Помесне (Православне) Цркве у Француској имају исти, неподвижнички однос према Светињи као и римокатолици, ипак отишли у ислам који је, макар и површно, задржао извесну дозу аскетизма.

Наравно, знам да је до таквог стања у Православљу још далеко, али сваки пут почиње првим кораком. А мени се чини да је причешћивање без озбиљне припреме један од корака на том путу. Многе "ситнице" у Цркви у ствари, нису ситнице2. Поготову ситница није однос према Причешћу, од кога зависи живот.

За крај, да поновим: нико, никад, ма шта урадио, није достојан Причешћа. Пост и исповест су само знак наше добре воље, наше искрене жеље да Светињи приђемо. Али, нисмо достојни и никад нећемо бити достојни. Све припреме нису ништа, јер је благодат Божја оно што нас спасава и дела у нама. Али, опет и опет: ако тих припрема нема, ми никад не можемо постати свесни да смо ништа и да смо недостојни Причешћа.

Овим текстом не желим да улазим у полемике, него само исповедам веру једног нејаког човека, човека који "једе зеље". Циљ тог исповедања је и молба упућена пастирима Цркве: немојте заборавити и нас, чија је савест нејака и који не можемо да будемо духовне атлете. Допустите нам да останемо са оваквим ставом, и да се Богу приближавамо по мери својих нејаких сила. Верујемо у вашу љубав и расуђивање. Разумите нас и немојте заборавити да се и ми трудимо да идемо путем Отаца!

Пост код Срба

Игуман Стефан, кад сазнаје за победу србске православне мишице, позива јунаке: "Ајте, браћо, те се причешћујте,/ без приправе и без исповијести/ а ја мичем све иа своју душу". Тада, вели Његош, прилазе и причешћују се они који нису ручали. Из "Горског вијенца" нам је јасно да су Срби Светом Причешћу увек приступали са припремом поста и исповести; само у тим, ванредним околностима, игуман Стефан, мистичко срце србске заједнице, допушта им да се причесте јер су, у том тренутку, они исто што и косовски витезови Св. кнеза Лазара, који су, спремни да погину, примили Светињу у "бијелој Самодрежи цркви". Њихова спремност на жртву и ванредне околности у којима су се нашли омогућују им приступ "без приправе и без исповијести", при чему слепи игуман њихове грехе прима на себе. Дакле, "приправа и исповијест", пост и покајање, увек су били србски пут приступања Причешћу.

Уопште, пост је код Срба био поштован као суштински израз православног духа. У вашим западним крајевима, где се живело са римокатолицима, који су пост држали без икакве озбиљности јавила се изрека: "То ти је лако к’о шокачки пост". Влајко Влаховић, у својој сјајној књизи "Породични живот код Срба", вели да се пост самтрао за верску обавезу толико да се за оног ко се у посте омрсио говоримо да се отровао. Премерсивање постова било је довољно да се човек самтра рђом и несојем, и да се у њега вама поверења.

Кад је лекар наговарао војводу Новицу Церовића да пије неко јер је тешко болестан (а Новица је постио), овај му одговори: "Зар си зато дошао са Цетиња да ме наговориш да се отрујем уз Часни Пост, данас кад сам претурио деведесет година. Ако си за то школу учио, да људе на гријех наводиш, онда си добро научио!" У најтежим данима ратовања у Првом устанку, Карађорђе је Велики Пост држао строго, једући само пасуљ на води. Хајдук Вељка су Руси, које је обожавао, поред тога што су га наговорили да пије рум, одвратили од строгог поста на води и навели да једе на уљу (сведочи Вук Караџић.)

Влајко Влаховић вели: "Дани поста рачунају се као дани светковања. У време поста чува се од рђавих речи и дела. Као страшна заклетва је кад се неко закуне постима. Пост држи цела кућа, па и малолетна деца, осим оне која сисају. За време Ускршњег поста, обавезно сваке вечери сва чељад врши молитве и метанисања. Ако је нужна потреба да се неко омрси уз посте, онда се свештеник пита за дозволу. Иначе, нерадо се гледа, да неко у породици мрси, и онај који то мора, чини то у склонитом" месту куће."

Срби су постили и ванредне постове – за Савиндан или Покров Мајке Божје. На Велики Петак су јели само пред залазак сунца и ништа нису кували. У врањском крају, код оца Јустина, људи су на почетку Четрдесетнице држали тримирје – три дана нису јели, ни пили воду, у породици су појединци постили више од прописаног, ради добра и напретка куће. Пред полазак неког од укућана на пут, постило се по дан. Они који посте, самтрало се, као да подижу Цркву:

Часне посте запостисмо,

 Нову грађу изнесосмо,

 Белу цркву саградисмо.

У њој поју светитељи:

Свети Петар и Никола;

Две им сеје отпевају:

Анђелија Светом Петру,

А Марија Николају.

Ту се дала танка стаза,

По њој шеће Божја Мајка,

Води Бога за ручицу...

Само је душа просветљена постом и молитвом могла да испева једну такву песмицу.

У мемоарима првог савременог србског романописца, Милована Видаковића, види се како су Срби строго и беспоговорно држала пост, самтрајући га својим суштинским религиозним дугом. Пред Турцима, сви његови, цело село, избегну у планину Косамј. Прође зима, коју су једва издржали, и наступи Велики пост. Видовић вели: "Наста нам велики пост, с чим ћемо сад душу издржати, кад хлеба и друге ране немамо, раз меса, но како бисмо ми у такав пост смели премрсити! Наш отац имађаше за нас меда доста, ораха и сувих шљива, и са тим је нас препитивао (прехрањивао, нап. В. Д.), но ова је рана без хлеба и меса тако нам се већ омразила била, и тако смо били ислабили, да смо једва и ходати могли; а који ни тога имали нису, ти су се сасвим поразболели и стали умирати, а нипошто премерсити. Но отац Јоан, наш парох, паметан муж, скупе народ и даде им прекрасно слово поученија, да могу мерсити, да наша света церков није тако строга да ни у крајњој нужди мерсити не допусти, но да људи код меса, млека и сира умиру од глади. Што више и то им јошт у својем слову приложи, да он оног који због поста од глади умре, неће... погрепсти, да он свим, као духовни отац, пост сада у нужди разрешује, и благосиља их да могу сви мерсити, раз среду и петак держати. И тако једва је љубезну и побожну простоту своју на то склонио да мерсе".

Из овог записа видимо следеће: 1. Народ је посте држао строго, чак и у збегу; 2. постила су и деца, без икаквог ублажења; 3. Тек кад је запретила смрт од глади, свештеник је благословио да мрсе и они су једва на то пристали.

О посту суботом на води

Када се наш народ спремао за Свето Причешће, постио је на води до Причешћа. У последње време, међутим, истакнуто је да суботом и недељом не сме да се пости на води, јер то забрањују канони, па ако неко хоће да се причести за Ваведење, које, рецимо, пада у уторак, мора у суботу и недељу да једе на уљу, па да се онда причести. Ко пости једући суботом на води да се причести у недељу, такође много греши. Кажу да је реч о 66. апостолском правилу, које гласи: "Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу, осим једне једине, нека буде свргнут; ако је световњак, нека се одлучи". Епископ Никодим Милаш, у свом тумачењу канона, јасно истиче да се ово правило не односи на јела кувана на води: "Треба се сјетити да се овдје говори о сухом посту (сухојаденије), кад се читав дан до вечера не смије ништа јести, а у вечер се може јести само строго посно јело /.../; и према томе не треба разумијевати правило ово као да се може јести меса, а дошљедно и сваке рибе суботом и недјељом, чак и, у Четрдесетницу (велики пост), него дозвољава се у те дане блажији пост од осталих дана посних седмица, а забрањује се само сухи пост (сухојаденије)". Познати канониста Зонара каже: "Пост је добра ствар; и оно што је добро, нека бива на добар начин. Ако пак неко пости осам или десет дана, па у њима буде нека субота или недеља, не греши. Јер су многи од Светих Отаца постили и до 40 дана". И Валсамон од овог правила изузима Свете Оце који су и ове дане постили "ради вежбања у добру".

Ако погледамо Житија Светих, налазимо безброј потврда за ово што је речено. Тако Свети Теодосије Велики (11. јануар) не само што суботом и  недељом није јео уље, него тридесет година хлеба није окусио. Непрестано плачући над својим гресима, јео је само урме, сочиво, траву и корење. Преподобни Михаило Клопски (слави се истог дана) јео је само хлеб и воду, и то једним недељно. Свети Антоније Велики (17. јануар) такође није окушао уље – јео је хлеб, со и пио воду; Свети Антоније Нови Чудотворац, који је 50 година живео у пећини, није јео ништа осим траве која је око пећине расла. Преподобни Македоније (14. јануар) 40 година је јео само јечам оквашен у води; тек кад се разболео, узимао је по парче хлеба. Преподобни Лука Јеладски јео је само јечмени хлеб и дивље зеље (7. фебруар). преподобни Роман јео је само хлеб и со (9. фебруар). Свети Прохор Лободник (10. фебруар) јео је нафору и правио хлеб од лободе. Преподобни Акепсим (13. фебруар) је 60 година живео под земљом, и јео само сиров грашак наквашен водом. Преподобни Исаија Печерски (14. фебруар) јео по једну нафору сваки други дан. Преподобни Евсевије (15. фебруар) за цео велики пост јео је само 25 смокава, иако је био болестан. Преподобни Герасим Јордански (4. март) у току Великог поста није узимао ништа осим Светог Причешћа. Света Марија Египћанка (1. април) се до смрти хранила само зељем из пустиње. Свети Епифаније Кипарски (12. мај) од монашења није узимао ни уље ни вино. Кад је Свети Пахомије Велики отишао код Светог Паламона да буде монах (15. мај), Свети Паламон му рече да он то не може издржати, јер они у обитељи једу само хлеб и со. Кад је дошао Васкрс, неко је ставио мало уља у со, на шта је Свети Паламон у болу уздахнуо: "Господ мој би распет, а ја једем уље". Свети Петар Коришки (5. јун) јео је само дивље биље и буков жир. Свети Пајсије (19. јун) причешћивао се сваке недеље, али читаве седмице није јео, осим суботом и недељом мало хлеба и соли. Често је постио и до 70 дана не једући. Преподобни Ор (7. август) се у пустињи хранио травом и корењем. Кад му ученик рече: "Оче, данас је Пасха, треба да је и ми празнујемо", он изађе напоље и три дана, с рукама пруженим небу, мољаше се, ништа не окушајући, и тако прослави Васкрс. Свети Јован Посник (2. септембар) од када је постао патријарх, јео само једном седмично, и то воће. Преподобни Јевтимије Нови (15. октобар) јео је само жир и кестен. Преподобни Еварест (26. децембар) јео је, носећи вериге, само сув хлеб, и то једном седмично.

Ко зна колико још подвига и подвижника има који су овако живели и дисали, и овако се спасавали, не окушајући уље ни суботом ни недељом. И Бог не само да их није осудио, него их је и прославио. Јасно је, дакле, да онај који хоће да строго пости ради Причешћа, не греши, ако једе кувана јела на води, јер је само кување на води ублажење поста. То не значи да је неко ко је постио на води достојан Светог Причешћа (јер га нико, и никад, ма колико постио и молио се, није достојан), али значи да његову љубав према Богу, ревност и усрђе не треба презирати, тврдећи да крши каноне и да је због тога "непослушан Цркви".

О повезаности Исповести и Причешћа

Благочестива навика србског православног Хришћанина је да се за Причешће спрема и Светом Тајном Исповести. Наравно, ове две Свете Тајне нису безусловно повезане (човек се може исповедити кад год за то осети потребу), али постоји нешто што их спаја – потреба за очишћењем од греха и сјединењем са Христом. У последње време просто се настојава на томе да се Исповест и Причешће раздвоје. Руски епископ тихвински Константин, дугогодишњи ректор Санкт–петербуршке Духовне академије, у свом огледу "Црква, Литургија и образовање" с тим у вези истиче: "Древни Оци називали су Евхаристију сјединењем. Прво, зато што се у њој збива потпуно сјединење са Господом Исусом Христом, а друго јер се кроз Христа ми сједињујемо једни с другима. Како се каже у Литургији Светог Василија Великог после освештања Светих Дарова: "Све нас који се причешћујемо од једног Хлеба и из једне Чаше сједини једне с другима, да се нико од нас не причести недостојно". Скрећем вам пажњу на последње речи: "Да се нико од нас не причести недостојно". Наше јединство у Христу, око Евхаристијске Чаше, не сме бити јединство олако доброћудних, олако "свеопраштајућих" и према себи попустљивих харизматика, оно мора да буде изборено, одстрадано, мора бити резултат неког духовног напора и труда. Радост због општења с Богом, од сјединења с Христом, мора бити спојена с великом побожношћу и страхом Божјим, свешћу о томе да су Тајне Христове заиста страшне, и ко Једе и пије недостојно, суд себи једе и пије". Ми знамо да "нико од везаних земаљским похотама није достојан да приступа, приближи се или служи" Христу. И зато се никад нећемо одрећи да у нашој пракси спајамо две Свете Тајне – Евхаристију и Исповест, Покајање. Није реч о томе да ми хоћемо да се покажемо достојнима пред Оним Кога је недостојан сав свет, него је реч о припремном очишћењу, неопходном ради примања Тајне, да не бисмо чули ону реч: "Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха?" (Мт. 22,12).

На жалост, горко искуство појединих западноевропских парохија и цркава је показало да је одвајање Исповести од Причешћа у пракси довело до скоро масовног разарања Свете Тајне Исповести тако да се често молба за исповест пред Причешће среће са искреним и нескривеним запрепашћењем. Духовне последице таквог односа према Исповести веома су жалосне – губитак покајне самоконтроле, безосећајност према својим страстима и нестанак страха Божијег.

Наравно, не смемо затварати очи пред чињеницом да због великог броја причасника и, самим тим, оних који се исповедају, исповест често бива пребрза и формална, да су код нас превише раширене такозване заједничке исповести, кад свештеник просто набраја грехе или држи проповед покајничког типа и чита разрешну молитву, практично никог не саслушавши. Оно што је својевремено као изузетак било дозвољено Светом Јовану Кронштатском, на жалост, постало је општа пракса, како због комунистичких прогона и тешкоћа у општењу свештеника и пастве, тако и због великог оптерећења наших пастира и њиховог малог броја. Па ипак, одвајање Исповести и Причешћа у нашим условима довело би до пада покајне дисциплине и непредвидивих последица. Сада је у низу парохија веома утешно видети препород личне, подробне исповести, која повећава број причасника и учесталост причешћивања".

То што Исповест и Причешће не морају да се неопходно повезују не значи да треба инсистирати на њиховом раздвајању. Духовна мудрост и опрез ту су од суштинског значаја. Тако је и у случају Поста и Причешћа. У појединим случајевима, у ванредним околностима, кад духовник расуди, причестити се може и без поста. Али, то не сме да буде правило. Једном је неки човек рекао Светом Вараснуфију Оптинском да му је Свети Јован Кронштатски дозволио Причешће без поста. Свети Варсануфије му је одговорио: "Отац Јован је човек дубоке молитве и побожности. Добија све што затражи од Бога. Има велику смелост пред Богом. Ја сам човек грешан. Не могу вам јемчити да ће вам бити на спасење ако овако наставите".

Свети Канони и Причешће

Заговорници сваконедељног (и чешћег) причешћивања наводе да су се у доба Светог Василија Великог, у његовој митрополији, причешћивали четири пута седмично. Заиста, било је тако! Али, ко је могао да се причести? Само они који су испуњавали канонске услове. Јер, Свети Василије Велики био је крајње строг према члановима Цркве Божје, ограђујући Светињу канонима који нису дозвољавали да се Причешћу приступа као да је у питању, Боже опрости, супа с резанцима. Жена која изврши абортус била је одлучивана од Светиње на десет година; хомосексуалци, блудници који су блудничили са животи&ама, убице, тровачи и прељубници били су исто кажњавани. За нехотично убиство, одлучење је било једанаест година; за учешће у рату, три године. По 58. правилу, прељубник се одлучивао петнаест година од Причешћа: четири године је плакао, пет слушао, четири припадао, а две стајао с вернима без Причешћа. Убица је био одлучиван на двадесет година (наравно, ако је био спреман да се каје.) Блудник је од општења у Тајнама био одлучиван на седам година (правило 59). Хомосексуалци су осуђивани на петнаест година лишења евхаристијске заједнице (правило 62), а лопови на две године (правило 61.) Ко погази заклетву, одлучиван је од Цркве на десет година (правило 64). Врачари су одлучивани на двадесет година, као убице (правило 65). Ученици врачара – исто (правило 72). Они који су се одрекли Христа током гонења, причешћивали су се тек на самрти (правило 73). Они који се обраћају врачарима, одлучивани су на шест година (правило 83). Свети Василије је заповедио да се с онима који одбијају покајање не улази ни у какве расправе, него да се такви оставе самима себи. Правила Тимотеја Александријског дају конкретне заповести у вези са Причешћем: муж и жена не могу имати однос уочи Причешћа (правило 4.); жена се не може причестити кад има месечницу (правило 7); и најтежим болесницима пред Пасху не разрешава се мрс, него само вино и уље (правило 10); ко је имао пожудан сан, и њиме се наслађавао, не може се причестити (правило 12).

Покајање је у раној Цркви било јавно, по степенима: неки су стајали испред храма, неки клечали у храму, други излазили са оглашенима, а неки остајали до краја, али без Причешћа. Људи који данас долазе у Цркву, по правилима која су некад држана, имају углавном такве грехе да је велико питање када и како би се уопште причестили. И о томе треба размислити пре одлуке да се причешћујемо на свакој Литургији.

Св. Симеон Нови Богослов о Светом Причешћу

Св. Симеон Нови Богослов, један од највећих тајновиделаца у историји Цркве, сједињавао се с Христом у Причешћу сваког дана. Али, он је из личног искуства знао да онај који се тако причешћује, мора имати и опит у складу са Божанским сјединењем. Сам Свети Симеон је, после Причешћа, видео удове свог тела прожете нествореном Божанском светлошћу, и тврдио је да је такво искуство нешто сасвим природно за причасника. Св. Симеон вели: "Тело Господа јесте тело Богородице, и причешћујући се самим обоженим Телом Господа, ми исповедамо и верујемо да ћемо се причешћивати вечним животом, само ако се не причешћујемо Њиме недостојно и на сопствену осуду". Ко хоће да разуме истину о овоме, по Св. Симеону, треба да се причешћује, али само ако тачно испуњава Заповести Божје. Тело и Крв Господња су светлост, и ко ту Светлост Божју не види – велико је питање како се и да ли се на спасење причестио: "А ако они који једу Тело Његово и пију Његову Крв, имају вечни живот по Његовој Божанској речи, а ми, једући их, не осећамо ништа више од телесне хране која улази у нас и не постајемо свесни другога живота, онда смо се причестили простим хлебом, али не и Богом... Ако самтрамо да све ово бива у нама несвесно и безосећајно, ко ће моћи достојно да оплаче нашу неосетљивост? Ваистину, нико. (...) Блажени су они који Христа свакодневно једу са таквим осећањем и сазнањем, као пророк Исаија угљен, јер ће се они очистити од сваке прљавштине тела и душе". Познање Божанства кроз нестворене енергије у Причешћу услов је истинског причешћивања. Св. Симеон вели: "Ако је са осећањем и знањем, ти се онда достојно причешћујеш; ако пак није тако, у сваком случају ти једеш и пијеш недостојно (...) Њега не уображавају они који се недостојно причешћују Божанским Тајнама да се њиховим посредством једноставно прилепљују и сједињују с невидљивим Богом. То се никад неће догодити с њима и ни на који начин то неће бити!" То јест, само они који, под видом Хлеба и Вина, реално осете Божје благодатно присуство – једино се они причешћују Христом. Многи су устали против оваквог става. Њима је Св. Симеон одговарао: "Не подижи буку, љубљени, – говори он, – слушајући истину, коју ти ми разјашњавамо. Јер ако ти исповедаш да је Тело Господње хлеб живота и да Ов даје живот, и знаш, Његову Крв, да она даје живот причасницима и да постаје, у ономе који је пије, као извор воде која тече у живот вечни, реци, како ти причешћујући се њима, ништа више не стичеш (себи), него ако и осетиш, можда неку малу радост, после краћег времена остајеш опет исти онакав какав си био и раније, не осећајући у себи никакав напредак живота или кључали извор, или да ниси видео ма какву светлост? Зато што се тај хлеб чувствено показује као (обичан) хлеб онима, који се нису уздигли изнад опипљивога, а умно је пак несместива и неприступна светлост. Тако и вино, и оно је слично светлости, живот, оно је ватра и вода жива.

Према томе, ако не будеш знао, једући и пијући Божански хлеб и вино радости, јеси ли живео неуништивим животом, јеси ли примио у себе тај светловидни и огњени хлеб, као пророк, јеси ли пио Владичину Крв, као воду која кључа и говори, ако ти од тога ништа никако ниси сазрцавао нити се тиме причестио, како уображаваш да си постао заједничар Живота? Како ти самтраш да си се коснуо неприступнога Огња, и како мислиш, да си се уопште причестио вечнога Огња? Никако се то није догодило с тобом неосетљиво расположеним према таквим стварима. Тебе који си слеп, осветљава светлост, огањ» те загрева но не дотиче те се, живот те је осенио, али се није сјединио с тобом, жива вода прошла је кроз тебе као кроз жљеб твоје душе, пошто није наишла на себи достојан пријем".

Причешће – то је Пасха, прелаз из света чувственог у свет умом достижан, да би се тамо царовало са Христом: "Ако ти тако празнујеш, –пише Преподобни Симеон, – и тако се причешћујеш Божанским Тајнама, сав живот нек ти буде један празник и чак не празник, него повод за празник и једна Пасха, прелазак од ствари видљивих ка стварима умопостижним и пресељење, где се свака сев и сваки лик и садашњи символи прекраћују и где ћемо се чисти чисто наслађивати вечно најчистијом Жртвом у Оцу Богу и Једносуштном Духу, непрестано гледајући Христа и гледани Њиме, са Христом сапостојати, са Христом сацарствовати, од чега нема ничега већег у Царству Небеском".

Св. Симеон Нови Богослов је учио да они који се свакодневно причешћују, сваког дана пред Причешће морају проливати сузе покајања и умилења. Наводио је речи свог учитеља, Симеона Богобојажљивог: "Брате, никад се без суза не причешћуј!" Слушаоци Светог Оца иронично су говорили да, ако је плач неопходан, они никад неће моћи да се причесте. Св. Симеон им је одговарао: "Ако они ово самтрају потпуно немогућим, свакодневно причешћивати се са сузама страшним Тајнама, авај њиховом незнању, поражавајућа је њихова неосетљивост, тешко безумљу оних који то говоре и њиховом нераду и окамењености!" За Св. Симеона, дар суза није плод природе, него благодат Божја које се удостојава сваки који то истински жели, творећи заповести Божје и кајући се свим бићем својим: "(...) Онај који нема разлога да сваки дан и ноћ плаче пред Христом Богом, кад зажели да се причести Божанским Тајнама, неће имати снаге, макар и мало да тугује и плаче по Богу и пролива капље суза! (...) Ако желиш да се никад не причестиш без суза, твори свакодневно оно што се чита и пева у цркви, и тада ћеш моћи то непрестано чинити."

Дакле, Св. Симеон Нови Богослов јесте био за свакодневно причешћивање – али услови које је за то постављао су такви да захтевају светачки живот и свакодневни, непрестани покајни плач. Тек ако свакодневно плачемо над својим гресима, живот нам бива вечна Пасха.

Кољиварски покрет и живот савремених Хришћана

Савремени руски подвижник Јеромонах Сергије (Рибко), изнео је веома занимљиво запажање поводом тврдње да је причешћивање на свакој Литургији неопходност за коју су се залагали и Свети Старци–кољивари (међу њима, и Свети Никодим Светогорац, писац "Невидљиве борбе"). Он вели: "На питање колико често треба да се причешћују верници може се често чути одговор који упућује на кољиварски покрет атонских монаха XVI века. На Светој гори Атонској је у другој половини XVI века настао спор о томе колико се често треба причешћивати Светим Тајнама Христовим. Једни су самтрали да Свето Причешће треба примати на свакој Литургији, а други да се треба причешћивати неколико пута годишње. Кољивари су били заговорници што чешћег причешћивања. У то време на Атосу је ово изазвало велики спор. Године 1775. цариградски патријарх Теодосије је покушао да помири сукобљене стране. Писао је монасима на Атос да су се рани Хришћани причешћивали сваке недеље, а касније сваких четрдесет дана. Патријарх је саветовао оне који се самтрају припремљеним да се угледају на ове прве, а оне који се тако не осећају, да следују овим другима. Ипак, спор није престао до почетка XIX века. Године 1819. васеленски патријарх Григорије је атонским монасима написао да Причешће не зависи од временског размака, него да му се може приступати увек, кад год човек осећа да је спреман, после исповести и одговарајуће припреме.

Када се у наше време позивају на кољиварски покрет XVI века, заборављају да је ту чисто монашку праксу потпуно недопустиво преносити на савремени парохијски живот и захтевати од савремених верника такав строг аскетски и сазрцатељни живот какав су упражњавали исихасти-кољивари на Атосу (мада је и тамо било противника праксе превише честог причешћивања). Никако не осуђујући евхаристијску праксу атонских кољивара, морамо ипак да приметимо да је у том најважнијем питању човековог духовног живота какво је учесталост причешћивања Светим Тајнама неопходан строго личносни приступ, јер ово што је спасоносно и корисно једноме, другоме може да штети (1. Кор. 11, 27–30), и не може бити опште обавезујуће правило. Света Теофан Затворник, чије мишљење ћемо навести касније, био је одличан познавалац кољиварског покрета и превео је на руски и Добротољубље и "Невидиву борбу" Никодима Светогорца, једног од главних надахнитеља кољиварског покрета.

Због тога што савремени "обновљенци" стално проповедају и практикују Причешће неколико пута седмично, при чему циљ, очито, није повратак древноапостолској црквеној пракси, како говоре "реформатори" у Руској Православној Цркви (јер би онда требало да се одрекнемо и причешћивања верника кашичицом, пошто је то познија пракса, коју је у IV веку увео Свети Јован Златоусти), него просто укидање исповести пре Причешћа и предањске дисциплине поста и молитвене припреме пред ту велику Тајну, навешћемо мишљења неких подвижника 19. и 20. века о регуларности причешћивања за вернике. Рецимо да ови искази не значе позив на ретко причешћивање са Трпезе Господње, него упозоравају на опасност од равнодушног, без страха Божијег, примања Светих Тајни Христових. Свети Теофан Затворник каже: "Треба се причешћивати у сва четири поста. Може се додати и још: у Великом и Божићном по два пута... Може и чешће, али не претеривати, да се не упадне у равнодушност (...) Што се тиче "честог", не треба превише учестати, зато што та превелика учесталост одузима не мали део страхопоштовања пред овим највећим делом. Мислим да сам већ писао да се треба причестити у сваком од четири велика поста. (...) Често причешћивање није за осуду. Мера је – месечно једном, највише два пута за месец дана".

А Свети Игњатије Брјанчанинов каже: "Човек се мора причестити у сва четири поста барем четири пута годишње. Ако, на жалост и несрећу, животне бриге ии то не дозвољавају, бар једном годишње – обавезно". А чувени старац Глинског манастира, схиархимандрит Андроник (1974.) је упозорио: "Они који се сваког дана причешћују су људи у прелести. Треба се причешћивати једном месечно. Треба се спремити за Причешће, одсецати самовољу, да би Причешће било на спасење, а не на осуду."

Блажена Стевка и озбиљност сталног причешћивања

Блажена дечанска подвижница Стевка (потоња монахиња Стефанида) Ђурчевић (1887–1945.) пример је истинске духовне ревности и жарке жеље за честим причешћивањем Светим Тајнама Христовим. Њена исповедна писам – обраћања Господу Исусу Христу, која се чувају у Дечанима, по лепоти не заостају за најдубљим светоотачким изливима љубави према Женику Цркве и Спаситељу човека и човечанства. Ова писам је својевремено открио и објавио (делимично) дипломирани теолог Ристо Радовић (садашњи митрополит Амфилохије), који каже да су сва њена писам "преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху коју посједују у толикој мери само људи који су у себи дубоко осетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свету". Како је живела и подвизавала се подвижница Стевка? Ево шта каже Владика Амфилохије: "Соба јој је била као капела пуна икона. Спавала је на даскама са једним ћебетом. Кандило јој је горело дан и ноћ. Спавала је врло мало: никад је нису могли затећи у кревету. Увек код ње гори в увек се чује шапат свете молитве, кад се прође поред њене собице, јер се никад није наглас молила. Ако је имала парче хлеба и неко дошао код ње – она му га је дала. Врло рано је почела да носи црно одело слично монашком. Причешћива–ла се најмање једанпут недјељно, а често и више пута. Ко прочита њена исповедна писам – видеће – за њу је највећа несрећа ако се не причести у одређени дан. То је постала сва вредност њенога живота. Пошто није волела да говори, своје исповести пред Причешће је писала и предавала свештенику. Долазила је на молитву у Дечане, брат је одвозио и довозио чезама. Ту је увек стала поред стуба у правцу ћивота Светог Стефана, стојећи на једној и прстима друге ноге непомична до краја богослужења /.../" Блажена Стевка од своје седме године није окусила меса, и постила је строго. Увек је била више гладна него сита.

Блажена Стевка је, између осталог, писала: "Ви, Оче, можете знати ако можете вјеровати да ја осим Христа немам ништа. Само много/грешни живот носим. Али ми је Христос милост и љубав и цео углед живота мога. Кад се угледам на Христову велику муку, на Његово дуго трпљење и на Његову доброту и мудрост – више ми не треба ништа. Христос ми је доста. У мучне тамне ноћи Христос ми греје као сунце. /.../ Па нека се чини што год хоће на овом свијету, нека се обрће и преврће – мене нико с Христом раставити неће! Ја Христе, не требам никога само Тебе ако ме волиш, да ме за Себе спремиш, да ме чуваш од ове безвјерности и развратности која на овоме јадном свијету постаје /.../ О, Господе Исусе Христе, дуготрпељиви, мучени Сине Божи! Нека ми буду у помоћ Твоје свете жалосне муке! У ове Твоје мучне дане, управљај са мном Христе, тако ти мука! /.../ Христе, мој жалосни Животе... немам лијека без Тебе!" (Опширније о блаженој Стевки у књизи "Небеска Србија", Манастир Сланци 2002.)

Тако је живела подвижница која се непрестано причешћивала. Њено узрастање у Христу, њена огромна и чудесна љубав према Богочовеку Чије јој је Тело и Крв представљало сталну насушну потребу, казују нам поуздано знамење како изгледа онај који се достојно, смислено причешћује. Очито је да то захтева сву могућу озбиљност и тражи читавог човека, да се човек не би приближавао Богу на суд или осуду. Причешће није никакав "атомски витамински коктел" после кога се човек опет неспутано погружава у своју непреображену свакидашњицу. Оно је Дар, али, ништа мање, и Захтев. Као што је говорио покојни владика будимски Данило: "У Христу смо сви спасени – само својим напорима и добром вољом, својим трудом и жељом треба да покажемо да ли желимо то спасење". Колико нас се може похвалити љубављу и жртвом блажене Стевке, њеним постом и њеном молитвом?

Шта кажу грчки теолози данас?

Постоји код нас, бар код неких и бар у последње време, уверење да је у Грчкој Цркви причешћивање масовно, и да се оно врши без неке нарочите припреме. Међутим, уопште није тако. Напротив! Заговорници што чешћег причешћивања, борци за обнову предањског богословља и начина живота, од оних који би тако да се причешћују захтевају подвижнички живот који треба да се проводи у непрестаној умно-срдачној молитви, себепознању и себеочишћењу. Познати грчки литургичар Јован Фувдулис, одговарајући на питања о томе како пастир треба да руководи причешћивањем својих верника, даје читав низ услова који треба да за то буду испуњени. Основно је: свештеник треба сваког свог парохијанина да зна "у душу", да га редовно исповеда и духовно руководи, па тек онда да га пушта Светом Путиру на свакој Литургији – под условом да причасник нема смртне грехе и грехе који изазивају јавну саблазан.*

Опасности недостојног причешћивања

Изгледа да су, у последње време, неки у Цркви стекли уверење да је Свето Причешће нешто што делује аутоматска, и увек "позитивно". Али, то није тако. Ако Христос уђе у душу пуну таме, душу која не жели да се очисти и припреми за сусрет са Жеником Цркве, онда последице могу бити кобне. У поучним примерима схиархимандрита Гаврила (Димитријевића) налази се неколико таквих случајева. Наводимо их:

Једне године причешћивао сам народ у манастиру. Пришла је једна девојка и причестила се. При изласку из цркве пала је и повратила Причешће и јело које је код куће узела. На питање шта јој се догодило, признала је да је пре поласка у цркву доручковала. Хтела је да види да ли ћу ја познати да је доручковала и да ли ће јој се после Причешћа нешто догодити зато што је пре тога јела. Ето како је њено јадно васпитање и какви су њени родитељи који не знају шта је вера и светиња!

Друга једна жена испричала је како је у младости пре одласка у цркву на Причешће доручковала, па се после Причешћа одмах разболела и боловала на постељи пуних шест недеља. За то време њој се сваке ноћи прво у сну, потом на јави, јављао неки млад човек на коњу и нагонио коња да гази преко њене главе. Она је тада кукала на глас и пискала, да је језиво било слушати. Ето тако пролазе још на овом свету они који Светињу газе и омаловажавају!"

А ево још једног случаја: "Знао сам једног човека у селу Букоровцу који се двадесет година није причестио. Најзад се решио вероватно по нечијем наговору, те оде у цркву и причести се без покајања и без исповести. Одмах после Причешћа он је осетио као да је примио огањ у себе, сва унутрашњост и свака кост као да му се запалила и да гори, а глава као да му се нашла усред пламена. У бунилу и у муци великој он почне да трчи тамо-амо, и, пошто није могао да издржи велике муке, скине каиш са себе и обеси се за ограду. Један његов рођак, видевши га обешеног, притрчи и пресече му каиш и он падне на земљу још жив. На питање рођака: "Побратиме, шта ти би те се обеси?", он одговори: "Спалило ме Причешће, сва ми утроба изгоре, а нисам могао да издржим страшни огањ, и морао сам да се обесим да бих избегао муке". Још каже да се двадесет година није причестио. Затим су га одвели кући и после неколико дана умро је, сиромах.

Тако пролазе сви који проводе живот без страха Божјег, па се причешћују без покајања и без исповести. И ако их није Причешће спалило на овом свету – беху спаљени тамо, на ономе (свету), у пакленим мукама којима нема краја. Зато ће много родитељи бити осуђени што не уче своју децу страху Божјем и закону хришћанском, него као верују, а држе све олако и немарно." Није, дакле, нимало случајно да човек пред Причешће изговара: "Ево приступам Божанском Причешћу. Саздатељу, не спали ме Причешћем, већ ме очисти од сваке нечистоте." Није се играти огњем, то јест Оним за Кога Апостол вели: Бог је наш Огањ Који спаљује".

Свети владика Николај и Преподобни отац Јустин о Посту и Причешћу

И Св. владика Николај и Свети отац Јустин према посту и причешћивању имали су исти однос као и Велики типик: пост на води и примање Свете Тајне, уз претходну исповест. Свети владика Николај у свом катихизису "Вера Светих": "Колико би пута требало да се причешћујемо? Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступати Св. Причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причасника. Особито је важно причешћивање у болести. (...) Неопходно је исповедати се пре приступања Св. Тајни Причешћа." Св. Николај Жички је одређивао да се и пред узимање богојављенске водице, ако је човек здрав, пости неколико дана. Исти такав однос према Светињи имао је и отац Јустин. И код њега се постило на води, исповедало, па се тек онда приступало Светом Причешћу. Отац Јустин је настојавао на томе да се причешћивање мора увек повезивати с исправљањем живота: "Зашто се причешћујеш? Не да то одмах заборавиш, него да се сетиш: "Гле, ја сам Бога примио у себе! Како треба да живи Бог у мени, како ја треба да живим са Богом? До сада сам имао ружне помисли, ружне жеље. Од данас, Господе, помози, испуни ме Твојим Боханским силама, да Тебе не ружим, да Тебе у себи не каљам" (Беседа на Благовест 1967.). О припреми за Причешће говорио је: "Гле, ви се припремате за Свето Причешће, сваки од вас пости и моли се Богу за Свето Причешће, да очисти себе колико може постом и молитвом, еда би припремио пут Небеском Цару и очистио дом душе своје. (...) Зато је Господ и дао свети пост и свету молитву да се ми пре Светог Причешћа припремимо за онај велики и свети славни дан, дан кад примамо Св. Причешће. Кад би данас јавили да цар одлази у твоју кућу, ти би све очистио, опајао, да цар уђе у твоју кућу, а како ли је тек потребно чистити себе кад Бог улази у твоју душу? Бога примаш данас, пази како Га примаш! Сваки твој грех за који се ниси покајао и заплакао пред Богом, то је звер, звер која ће рикнути на Господа, то је мали ђаво; сваки грех је мали ђаво који јуриша на Господа у твојој души. Пази, кај се пред Господом, плачи, реци себи: ја сам, Господе први међу грешницима, приступам Теби недостојан, следујући речи Светог Апостола Павла кад он каже да је "Господ дошао у свет да спаси грешнике од којих је први он" (1, Тим. 1,15). Када Свети Апостол вели за себе да је он први грешник, шта је остало мени и теби, како ми да назовемо себе? Сваки од нас, заиста, први је међу грешницима када приступа Господу Христу, када треба Њега да прими, Њега, Свечистог Господа и Бога. Зато је пост, зато је света молитва: пост да очисти наше тело, и молитва да очисти нашу душу, и припреми их за пријем Господа Христа".

Једном речју, кад цар долази у кућу, није довољна само љубав према цару (често и умишљена). Треба дати доказе те љубави који се састоје у поспремању куће. Душа неприпремљена за Свету Тајну прима исту себи на суд и осуду. Тако су своју паству поучавали велики пастири и Светитељи србски, Николај Жички и Јустин Ћелијски.

_____________________