Један бивши директора ЦИА је 90-их година, држећи се као победник, прошао стројевим кораком преко целог Црвеног трга. То се више никада не сме поновити – упозорио је доктор историјских наука Леонид Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања.

Учинио је то у интервјуу реномираном московском недељнику „Литературна газета“. Ево одговора на питања која му је поставио у име „ЛГ“ Олег Назаров:

·  Леонид Петрович, прошле године су народ Русије и део његове елите продемонстрирали способност да бране своје интересе у ситуацији када су партнери на све начине покушавали да се супротсставе нашој тежњи да се држимо независног курса на међународној арени...

– Из тога треба извести и главну поуку. Русија је дужна да и надаље доследно и тврдо брани своје позиције. Одустајање од тога бременито је тешким последицама. Прошле године сам говорио у Француској, у војној академији.

Након наступа ми је пришао бивши министар одбране Француске и рекао: „Сада када сам вас чуо, схватио сам да је Хенри Кисинџер био у праву. Он је рекао да треба одустати од покушаја да се Руси учине Европљанима. Они имају други менталитет. Русију треба раскомадати”. Ову позицију на Западу често износе јавно, она постоји већ више векова. Њима је распад СССР мало.

·  Цео „цивилизовани” свет обрушио се санкцијама на Русију. Иницијатор се зна.

- Иницијатор се ни од кога не скрива. Сасвим обрнуто, парадира својим подвизима. Американци схватају да им Русија која се препорађа постаје опасан конкурент у војној, политичкој, економској и културној области. Русија је, у суштини, постала – цивилизацијски конкурент САД.

Председник Путин је чинио много шта за развој сарадње са западним земљама. Америчке и европске компаније добијале су у Русији повољне послове. Али, после (Путинове) минхенске речи – Запад је пожелео смену „режима” у Москви. Упркос томе што је Путин рекао само једно: Русија је европска земља, отворена за сарадњу са Западом, али под условом да сачува своју независност. Запад је то схватио као изазов. Као непослушност. Опет Русија диже главу! А ми смо је уништили!

Један од бивших директора ЦИА почетком 1990-их година допутовао је у Москву и стројевим кораком прошао преко целог Црвеног трга. Као победник. Западу се тада чинило да је са Русима завршено. Али, побеђени конкурент одједном устаје на ноге.

·  Колико је јака данас зависност руководилаца Европске уније од САД?

- Вашингтон има велике могућности за уцењивање руководилаца држава Европе. Располаже компромитујућим материјалима практично о свима. Пример за ово је оно што се догодило са познатим француским банкаром Домиником Строс-Каном. Он је нарушио правила игре и био брзо постављен на место. Ствар није толико у провокацији која му је приређена. Постојали су реални документи који га компромитују. А и то како је немачка канцеларка Ангела Меркел послушно стала у ред „санкцијаша” – сведочи о томе да постоје документи који и њу компромитују. У руководећем слоју европских политичара безмало сви су на – америчкој удици.

Америчке специјалне службе се личним животом појединаца баве веома активно. Подаци који компромитују – то је полуга помоћу којих САД управљају елитама других земаља.

ЦИА није само обавештајна служба. ЦИА се бави организацијом државних преврата и победама на изборима у другим земљама и „гурањем” људи који су САД потребни. Када сам сретао директора ЦИА Џорџа Џона Тенета – завирио сам у унутрашњост његовог огромног авиона. Видео сам тамо велику „командну” салу у којој су десетине људи радиле на компјутерима. Они раде дан и ноћ.

·  Четврт века након рушења Берлинског зида добили смо кланицу у Донбасу. Нису ли то карике истог ланца?

Наравно да јесу. Нестао је Варшавски пакт, а сада нам Запад прави проблеме у Украјини, чак и у Москви. Ја се према совјетском периоду наше историје односим критички, али се никада нећу сложити са тврдњама да је СССР узалуд хранио Бугарску и друге земље. Совјетски Савез је водио исправну политику обезбеђивања својих национално-државних интереса, и преносио линију одбране далеко на Запад. Ако желимо да будемо велика држава – морамо свету продемонстрирати своју варијанту економског, политичког и културног развоја.

Русију – и империјалну и совјетску – Запад је увек доживљавао као алтернативу самом себи. Зато, ако одустанемо од мисије алтернативе Западу – претрпећемо пораз и нестати. Не може мисија руског народа бити да живи удобно, као у Швајцарској. Ми имамо сасвим другу територију и климу, а и мозгови су нам друкчији.

Редовно се присећам речи бившег председника Француске Жака Ширака. Он је једном приликом руководиоцима наше земље рекао: „Ви се спорите са ким треба да буде Русија – са Западом или са Кином. Зар не схватате да је Русија посебна цивилизација? Ви имате све што је за то потребно”. То је нама Ширак рекао! На жалост таквог разумевања ствари код многих међу нама још нема. Отуда и наши проблеми.  

·  Ко су ти који то не схватају?

- Не схвата значајан део елите у Русији. Нарочито онај њен део који је повезан са финансијама и економијом. Из тих кругова излазе и политичари. Они играју велику улогу у економији и политици Русије. Они су ледени брег који у сваком тренутку може направити рупу на броду Русије, разбити га на делове.

·  Збигњев Бжежински је 2009. године рекао да не види како би Русија могла да употреби свој нуклеарни арсенал јер у банкама САД лежи 500 милијарди долара које припадају руској елити. Још је са осмехом додао да је тешко одредити чија је то елита. Пре две године је председник Путин објавио курс деофшоризације економије и „национализацију елите”. Какви су резултати?         

- Промене набоље постоје, али ништа још није преломљено. Неки бизнисмени враћају капитале у Русију, али су то појединачне акције које општу слику не мењају.

·  Шта да се ради? Проблем се неће решити сам од себе...

- Наравно да неће. Морамо јачати своју духовну компоненту. Морамо се борити против неморала  свим слојевима друштва и на тај начин доћи и до промене менталитета елите.

·  Вратимо се трагедији Украјине... Има ли Европска унија властиту представу о томе како да се реши украјинска криза?

- Међу онима који воде велике европске државе постоје политичари заинтересовани да се украјинска криза реши. Али, много је и оних који делују по америчком сценарију. А Вашингтон није заинтересован за нормализацију ситуације у Украјини. Главни циљ САД у Украјини је – слабљење Русије. А максимални циљ: стицање стратешке премоћи над Русијом у глобалном смислу.

Недавно сам се сусрео са специјалним представником немачке дипломатије за Украјину. Упитао сам га: какав излаз из кризе на југоистоку Украјине предлажете? Испоставило се да Русија треба да се са свих тачака повуче и да не помаже устаницима. Рекао сам му да ће у том случају те људе делимично уништити, док ће се други – покупивши своје породице и оно што могу понети – преселити у Русију. Разуме се, то ће негативно утицати на стабилност унутар Русије. Предочио сам му да нас такав сценарио не задовољава.

·  Неки политичари излаз из ситуације виде у федерализацији Украјине, а то претпоставља давање одређених права становништву Доњецке и Луганске области...

- У почетку то није била лоша идеја. Али, након што се пролило оволико крви, ситуација се јако изменила. То је прво. А друго: данашње кијевске власти никаква права становницима Доњецке и Луганске области неће дати. Треба познавати Порошенка, Јацењука, Турчинова и остале украјинске функционере. Не сме се сметати с ума да је радикални украјински национализам страшна ствар. Није случајно хитлеровска Немачка активно користила бандеровце против Руса и Совјетског Савеза...

Код нас у Русији је све до данас раширена непромишљена реакција на изјаве функционера Украјине: „Није важно шта год они говорили... Не обраћајте пажњу на то...”. Али, у тим русофобским изјавама се и испољава њихова суштина! О каквој федерализацији и поштовању права грађана Доњецке и Луганске области се ту уопште може говорити? Садашње кијевске власти на то никада неће поћи.

Зато сам оном свом саговорнику - Немцу рекао: „Ако се залажете за демократију, хајде да објединимо напоре. Нека ОЕБС, Немачка и Русија одрже слободне изборе у Доњецкој и Луганској области. Па, како тамошње становништво буде гласало – тако нека буде”. Немац је на то узвратио: „Реализација тог предлога довела би до угрожавања уставних права украјинске државе”. Све у свему, никакво решење Европљани не желе да траже. Њима је само потребно да Русија остави на цедилу становнике Доњецке и Луганске области и да им чак и не шаље конвоје хуманитарне помоћи...

·  ... и да Украјини врати Крим...

- О Криму је Немац рекао ово: „Да нам га Запад никад неће опростити. Дакле, сада смо ми пред њима заувек криви! Пред Немцима! Уосталом, не губите из вида да сам вам препричао разговор са званичним лицем Немачке.

·  Ја Немцима лично никада нећу опростити деду којег су убили у Вороњежу 1942. године. Имајући у виду број погинулих у годинама Великог Отаџбинског рата, међу њиховим потомцима има доста људи који према Немцима имају слична осећања. Нарочито према онима који нам – као Меркелова пре годину дана – саветују да на Криму на Дан Победе не организујемо параду. Они су заборавили колико крви су пролили на Криму!

- Узгред, мој саговорник је оценио да Русија има јаку пропаганду. Рекао је да сваки дан од грађана Немачке добија писма у којима они подржавају Русију и Путина. На то сам приметио: „За то није крива наша пропаганда. Напросто, сваки нормалан човек схвата да је ваша пропаганда у лагању отишла тако далеко да јој се не може веровати”.

Наравно, за оно што се догодило у Украјини и Русија је у одређеној мери одговорна. Наше руководство је из неког разлога било решило да ће гас и новац решити сва питања. Тај потпуно материјалистички приступ показао се апсолутно погрешним. Што је још горе, нестајемо ми први пут на те грабуље.

Сећам се како је Владимир Крјучков, који је крајем 1980-их био на челу КГБ Совјетског Савеза, ослањајући се на цифре, доказивао да Балтичке земље немају где да оду. Свој закључак је поткрепио бројкама о зависности предузећа Летоније, Литваније и Естоније од испорука фирми са целе територије СССР. Само, није код људи све у џеповима. Ништа мање није важно какве су им идеје у главама. Светска историја зна масу примера када су људи ратовали и изводили револуције управо због идеје.

Поводом Украјине која је стекла независност, власт Русије није узела у обзир идеолошки фактор. Кад боравим код рођака у Украјини, напросто се ужаснем. Нормални човек тамо не може ни телевизор укључити. Чим то уради – на њега почне да се обрушава мноштво гадости и клевета против Русије. Младе генерације Украјинаца одрасле су потпуно зомбиране.   У њихове празне главе сасули су толико гадости да они сада у њих верују.

Русија је дуже од 20 година живела по принципу Министарства иностраних послова које је имало контакте само са званичним властима. Али, осим МИП – и институти, фондови, друштвене и политичке организације треба да развијају широке контакте. Међутим, они се тиме безмало нису бавили. Тек пре пар година смо почели да размишљамо о томе зашто су све невладине организације непријатељске према Русији и зашто нема НВО које нас подржавају.

·  Видите ли излаз из украјинског ћорсокака?

- Не можемо се надати да ће се ситуација у скорије време побољшати. Трежњење ће у Украјини бити страшно. Највероватније ће Украјинци изаћи из своје слепе улице истим путем којим су изашли Немци – кад добију јак ударац по глави.

·  По немачкој глави имао је ко да нанесе такав удар. По главама украјинских нациста засад туку само доњецки и лугански устаници...  

- „Засад” – то је права реч. Наравно, у елити Русије постоје и они који желе остављање Доњецка и Луганска на цедилу. Такви говоре: „То су украјинске области. Нека сами виде шта ће и како ће...” Али, устаници ће бити уништени, а нама ће то донети само невоље – и моралне и политичке.

У наредним месецима политика санкција против Русије само ће се појачавати. Зато сада треба имати разумевања за линију нашег председника. Његова политика вероватно није идеална, али је оптимална. У сваком случају, у садашњем тренутку. Наравно, ми бисмо хтели одлучнија дејства. Само, мора се показивати политичка мудрост. Мислим да се Донбас више неће вратити у састав Украјине. Треба покушати да се дође до компромисних споразума да би се избегао велики број жртава. Зато су и тактички маневри сасвим прихватљиви.

·  Вероватан је сценарио који подразумева да ће кијевске власти постепено Доњецку и Луганску област претворити у пустињу...

- Е, то већ умногоме зависти од Русије... Жеља кијевских власти да Доњецку и Луганску област претворе у пустињу мора се сударити са нашом жељом да то не дозволимо.

·  Ако ми пристанемо на пустињу на југоистоку Украјине, касније ћемо се сагласити са америчком војном базом на Црвеном тргу...

- Американци домашај свог система противракетне одбране могу проширити и контролисати територију Русије чак и иза Урала. Они засад то још не могу да ураде, али веома желе. Знате, ја се у последње време често присећам да је мој деда, официр Руске императорске армије, погинуо за време Брусиловског пробоја у Првом светском рату...

·  А мој деда је погинуо на турском фронту 1915. године...

- Мој отац је прошао цео Велики Отаџбински рат... А да ли бисмо ми и ви хтели да проживимо без озбиљних геополитичких катаклизми? Не упуштајући се у борбу за Отаџбину? Ако желимо да будемо достојни својих предака – морамо храбро подносити ударе и бранити интересе свог народа.

Извор: „Факти“