Од наших сарадника добили смо информацију да Синод СПЦ припрема свргавање Његовог Преосвештенства Eпископа канадског Г.Г. Георгија.

Ова екуменистичко-новотарска прљава работа била би изведена по већ опробаном сценарију: у епархију канадску би требало, почетком марта, да буде упућена егзекуторска комисија чији је задатак морална дискредитација владике Георгија и његово оптуживање за тобожње финансијске малверзације. Слични планови патријаршијских екумениста за рушење Епископа канадског, који се не уклапа у њихове планове за дефинитивно разарање СПЦ, били су актуелни и у јануару месецу 2014. године, али је њихова реализација била привремно одложена.

Користимо ову прилику да подсетимо наше цењене посетиоце да је владика Георгије један од неколицине преосталих епископа СПЦ који се држе традиционалног богослужбеног поретка – по правилима Православне Цркве и вишеструким одлукама Архијерејског Сабора Српске Цркве. Он је такође и члан Комисије за проучавање литургијских питања, основане на јесењем заседању СА Сабора СПЦ 2006. године. У поменуту комисију су, поред владике Георгија, били именовани још и (сада покојни) митрополит загребачко-љубљански Јован (екумениста), епископ жички Хризостом (такође покојни - новотарац), епископ бачки Иринеј (екумениста и новотарац), епископ бихаћко-петровачки Хризостом (сада зворничко-тузлански; екумениста и новотарац) и епископ браничевски Игњатије (екумениста и новотарац). Због великог притиска од стране верног народа, Сабор је био принуђен да на поменутом заседању донесе одлуку о придржавању традиционалног богослужбеног поретка. Она је гласила: „Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се у погледу служења Свете литургије и других богослужења, држе до даљњег – “устаљеног црквеног поретка”. Као што се и очекивало,  епископи новотарци су, користећи се језуитским лукавством, ову саборску одлуку о богослужењу, као и друге пре и после ње, - изиграли и наставили да руше вековни богослужбени поредак, изазивајући дубоке поделе међу клиром и верницима.

Увиђајући да самовољно реформисање богослужења од стране епископа папофила и фанариота води разбијању Српске Цркве и изазивању раскола, владика Георгије је још у априлу 2007. године одлучно иступио у одбрану светопредањског и светоотачког богослужбеног поретка, упућујући Сабору представку под називом „Традиционално и савремено богослужење“. Ово му новотарци никада нису опростили (као ни друга његова јавна иступања против новотарија). Зато молимо наше цењене посетиоце, кад буде покренута прљава кампања против владике Георгија, да имају на уму шта се заиста крије иза њихове тобожње бриге за морални кредибилитет Цркве и исправност њеног финансијског пословања. Јер када би морални кредибилитет Цркве заиста био прави разлог обрачуна са појединим епископима, онда би се прво морало кренути од митрополије београдско-карловачке, преко епархије бачке, браничевске, шумадијске, до херцеговачке итд. Заправо, првенствено тамо где столују (евро)екуменисти и новотарци.

Као прилог доносимо већ поменуто обраћање владике Георгија Сабору СПЦ 2007. године и топло га препоручујемо пажњи наших цењених посетилаца.

+ + +

Бр. Сл.

18. априла, 2007.

Манастир Светог Преображења Господњег,

Милтон, Канада

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Београд, Србија

- ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР -

ТРАДИЦИОНАЛНО И САВРЕМЕНО БОГОСЛУЖЕЊЕ

"Много ме жалости то што су запостављена правила Отаца и што је избачен сваки ред из цркава. Бојим се да, мало по мало, ако небрига буде напредовала овим путем, не дођу црквене ствари до потпуног краха". (Св. Василије Велики, Канон 90)

На основу акта САС бр. 1898/зап. 1224, од 9. октобра 2006. године, достављамо наш одговор и наша размишљања и проучавања на задату тему, са молбом да их уврстите у рад редовног засиједања Светог архијерејског сабора, ове године.

Прије свега, желим да се захвалим Светом архијерејском сабору на повјерењу с којим ме је именовао у "Комисију за проучавање литургијских питања". Поздрављам идеју Високопреосвећеног Митрополита Г. Јована да покрене ову важну тему. Крајње је вријеме да се о овоме озбиљно позабавимо ради јединства у богослужењу, и смиривања страсти које су се узбуркале због увођења неких новина у литургијску праксу.

Нека питања из акта Митрополита Јована нисам обрађивао, препуштајући их пажњи осталих чланова Комисије. (Отварање и затварање Царских двери; изостављање Јектенија за оглашене; облачењe свештеничких униформи и одежди и ношење митри, нарочито).

Са упориштем у догматичком увјерењу да је закон заједнице важан дио Цркве, ниједан се епископ не усамљује, не постаје искључиви видљиви замјеник једине Главе, Христа. Зато је Христос оставио видљиво управљање Црквом сабору Апостола, а иза њих сабору епископа, као наследницима сабора Апостола (Улога служећег свештенства у очувању јединства Цркве, др Димитрије Станилое, Догматика 2, страна 165). Догматика Архимандрита о. Јустина Поповића обилује сличним примјерима, па ријечима ап. Павла упозорава: "Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању људском, по науци света, а не по Христу." (Догматика 3, стр. 65)

Није ми намјера да држим лекције Оцима, него да, као свештенослужитељ, искажем оно што знам и осјећам. Како би се правилно схватила и вредновала моја запажања, напомињем да сам у манастирима од давне 1962, а свештенослужитељ од 1971. године. Многи заговорници новог поретка се нису били ни родили када сам ја почео да служим, тамо гдје се чувала традиција, љепота српског богослужења. Традиционалном поретку сам се учио у Карловачкој богословији и у манастирима: Студеници, Преображењу, Савини, Острогу, Тавни - поред искусног Владике Лонгина, али и кроз студије, проучавајући типик, и остале богослужбене списе...

Они који настоје да "поправљање" богослужбеног поретка поткрепе "научним" разлозима, оптужујући друге за незнање, нису у праву. Разложност свог настојања неки виде у "временима смутним (турско ропство и комунистички период), у којима се мислило о преживљавању, а сад је час да се вратимо Старом поретку". Да ово не може бити никакав разлог, говоре нам примјери у историји. Док је Црква била гоњена, чувала је своје предање, догмате и поредак. Онога момента када је Црква (Миланским едиктом, 313) добила слободу, настале су јереси и нереди у Цркви, те су сазивани Васељенски и Помјесни сабори, и установљена су правила Светих отаца, којих се морамо строго придржавати. Сматрамо за праведно да се морају сачувати до сада, од Светих отаца, на саборима изложена правила (канони) (4. Васељенски Сабор, Канон 1). А Св. Апостол Павле каже: "Гдје престаје љубав, почиње закон."

Овај нови покрет "враћању" на старо, ја бих прије назвао старом, никад завршеном борбом између схоластика и мистика, у којој истрајавају и сва наша национална трвења. Томе, свакако, треба додати гордост (мати свих гријехова); жељу да се поставимо изнад оних светих који су служили по том стародревном, слободно рецимо аутентичном српском поретку, и који су довели себе, кроз света богослужења, до циља – опроштаја гријехова и Царства небеског. Имам на уму и најновије светитеље: Светог Николаја (жичког и охридског) Српског, Петра Сарајевског, Платона Бањалучког, Саву Горњокарловачког, Аву Јустина Поповића и Светог исповедника Варнаву Хвостанског. Ако њима није сметао тај и такав литургијски поредак, који је све доскора био званичан, и општеобавезан, типиком прописан, зашто да га ми данас "исправљамо"?

Заговорници промјена ће рећи како управо желе повратак старом поретку. То је незнатно тачно. Ево зашто: Црква је живо биће, и ми знамо да је на почетку било ломљење хљеба, без чина и поретка какав примјењујемо данас (Дап 2,42–46). Хоћемо ли се сада вратити и на тај, најстарији поредак? Уосталом, све до осмог вијека ми немамо литургијске рукописе – тврди проф. др Јован Фундулис (Литургичке недоумице, стр. 44).

Многи су превише брзи и оштри у осуди литургијске праксе, претходних вијекова и литургијског живота тога времена, као да у њему Православље није било довољно – каже протојереј–ставрофор Др Недељко Гргуревић. (Евхаристија као жртва, стр. 12). Све до 4. вијека је било уобичајено да се Епископи жене, а и ђакони, после рукоположења (види Анкирски 10. канон), па хоће ли се неко и на то сада позивати?

Многима се, изгледа, "знање" примило тако што су прочитали поједина мишљења, углавном страних литургичара, нарочито под утицајем "Зои" покрета у Грчкој, а заправо нису заживјели у богослужењу. Има свештеника, нажалост и владика, који не знају да служе бденије, вечерње, јутрење; мало ко од њих, почев од студената теологије па до заговорника "враћања стародревној пракси", присуствује богослужењима. Они, махом, нису завршили богословију, нису јели, како се каже, "богословски пасуљ", па се нису уходали у богослужбеном циклусу. Потпуно су несклони да признају сопствено незнање, а склони да за незнање друге оптужују. Бојим се да је то главни разлог толике шароликости у богослужењу.

Бацајући у презир наше учитеље и духовнике, професоре и велике игумане – протојереја др Лазара Мирковића, игумана студеничког Јулијана, троношког Антонија, или жичког Доситеја, те старца Дамаскина, нашег Свјатјејшег Патријарха Павла, блаженопочивег епископа Саву, великог познавалаца типика и богослужбеног поретка, и све претходне патријархе, потом Светогорце редом – стварају разорну могућност да једнога дана и нас и њих неко презре и одбаци. Докле све то води? До бесконачног рушења ауторитета?

Не заборавимо ни историјски разлог. Док је Православна црква била јединствена, са једним календаром, није било ни раскола ни разногласја у богослужењу, само је свака помјесна Црква имала понешто специфично - на пр. Крсна слава, Божић... Узмимо, на примјер, Евхологионе, служебнике и чиновнике тога времена, и увјерићемо се да је тако. Ето како, на очиглед мале ствари, могу довести до великих проблема.

Иако се "нови теолози" (условно речено, јер многи од њих имају оскудно практично знање, или су то знање стекли изван српске традиције) позивају на враћање старој традицији, немају за то никакво оправдање. Зар Јерусалимска Патријаршија, Света Гора, Руска Патријаршија, и готово сви наши манастири српски, не чувају ту традицију? Зар се данас не признаје и ниподаштава то предање, на чијим изворима смо се сви ми учили? У богослужење су увели новине само они којима је и календар неважан, а ти су, мање–више, и заговорници безусловног екуменизма. Колико год приговарали нама да смо од Петра Могиле (1646) попримили неке неправославне ствари, очигледно је да се ови нови "реформатори" све више примичу западној, римокатоличкој традицији. Превиђа се да смо ми, Срби, и пре Петра Могиле имали штампана издања требника (Ђорђа Црнојевића, 1495. и 1523, и Божидара Вуковића, у Млецима, 1519, и у Горажду, 1540). Они су користили грчке изворе и старе словенске требнике и приручнике, и очували богослужбени поредак онакав какав смо ми наслиједили. Па коме се то данас жели дати предност, без провјере? Некима који нам хипотетички представљају богослужбени поредак (види: Литургичке недоумице, стр. 28 и 35), или онима који су то кроз светотајински живот проживјели?

Уосталом, те новине стварају неред, а међу служитељима – људске горчине и неспоразуме. Наш народ неће попустити пред најездом савремених реформатора. Иако је наш напаћени српски народ био поробљен много пута, погажен, срамоћен, убијан, растјериван, духовно и морално сатиран, економски и политички уништаван, он се никада није одрекао своје вјере и свог српског идентитета. Он је остао вјеран својим обичајима и православној традицији. Вијековима је наш народ одолијевао и притисцима грчких владика, фанариота. Такав народ неће лако прихватити примјесе страних богослужења ни данас. Знао је и Свети Сава колико је значајно бити самосвој; написао је (Законоправило) Крмчију, дао типике: Студенички, Карејски и Хилендарски – да би се по њима сви једнообразно управљали. Користио је Јерусалимски типик из манастира Св. Саве Освештаног које је као узор св. Архиепископ српски Никодим увео као литургијско правило у СПЦ; исто тако и Синајски узор. Вјерујем да је Свети Сава знао и све друге типике, а надасве праксу!

Нови покушај разнообразија није ништа друго до нова шизма, која за нас православне Србе, нарочито, може бити погубнија него она римска за цијело хришћанство. Примјер нам је раскол у Америци, од чега и данас носимо последице. Уосталом, већ смо направили раздор, и већ је Србију преплавио такозвани "покрет старокалендараца", који стварају подјеле и свађе по нашим манастирима. Старокалендарцима, ми дајемо материјал за дјеловање. Понављају се, дакле, разлози самовоље, самољубља и прелести, исти они који су довели до анатеме 1054. године. То је била само кулминација нечег што је почело много раније, ставом о папској превласти – непогрешивости. А код нас као да се сада заговара правило да је сваки епископ Христос, односно да је сваки епископ папа, "без кога нема спасења"!

Усредсредимо се само на сопствено понашање. Погледајмо наступе нас, браће једног Сабора: колико је ту међусобног ниподаштавања и омаловажавања, игноранције! Сутра треба да будемо једно срце и једна душа, што од нас Христос захтијева (Дап 4,32). Здружени у једно тело (1 Кор 12,13). Јесмо ли заиста у стању да то будемо? Овакво наше држање доприноси расулу и расколу у Цркви.

ПРАКСА

Иако ће о овоме бити ријечи касније, само да упитам: зар љепоту и хармонију учествовања вјерника у богослужењу кроз појање не нарушавају они који читају наглас молитве? Лијепо и дуго његовано српско народно појање се игнорише, изопштавају се они који би се пјесмом укључивали у активни ток литургије. Уосталом, Свети Симеон Солунски свједочи "да молитве које говори Архијереј, говори тајно, чак и ону заамвону" (Литургијске недоумице, тр. 38 и 39). На крају, зар је мало оних који могу пратити и сасвим разумјети молитве док их свештеник, окренут леђима чита? (За професора црквеног појања на Богословском факултету не може бити биран онај ко нема квалификације, докторску титулу из музике, а бивши декан тог истог факултета нијe имао ни богословију ни теолошки факултет!)

Но, вратимо се теми. Вјернику је, дакле, љепше да присуствује богослужењу ако понешто пјева; учешћем, он доживљава литургију као да је дио ње. Уводећи новине, искључујемо народ из благољепија, премда се за њега молимо ријечима: "Благослови оне који воле љепоту дома Твојега" (молитва другог антифона и заамвона молитва). А шта да кажемо за молитву, у јектенији: "...за оне који се труде, поју, и за присутни народ, који очекује од Тебе велику и богату милост." Ваљда су стога неки и заамвону молитву замијенили, и читају друге молитве. (Протестанти су, како би остварили свој циљ, оспоравали аутентичност свега онога што им није одговарало, чак и посланице Апостола Јакова. Замислимо се над собом!)

Протојереј Сергије Булгаков, бивши професор на Светосергејевској Академији, сматрао је: "зарад екуменских контаката, православна богослужења се морају прерадити." У свом чланку "На бунару Јакова" (1933. године), Булгаков пише да се, "зарад молитвеног зближавања с протестантима, у заједничкој молитви треба одрећи помињања Богородице и светих." Ето данас су он, Булгаков, Митрополит (титуларно) Пергамски, и литургичар Јоанис Фундулис, постали највећи умови и правило које треба поштовати?

Свети Јован Златоусти, у раздобљу од само тридесет година, скратио је Литургију Светог Василија Великог, да народ не би предуго стајао на молитви. Да ли је безобзирност разлог што ми сада продужавамо литургију, уводећи у њу крштење или вјенчање? Шта ћемо са народом који је дошао у цркву због Литургије, а не због нечијег крштења, вјенчања, или чак парастоса?

Овако разнообразни, не можемо да служимо заједно. А срамота је, то сам већ једном рекао, да – или не знам поредак дотичног брата, или остајем уз традиционални поредак, упркос скорашњој новини домаћина. Зато, вратимо се старој, Црквом освештаној и у типику записаној, Српској пракси, и сви ћемо скупа Богу да се молимо, попут оних који су својом вјером себе и друге Христу привели.

Неријетко се чује да одступање од раније традиције не значи јерес, јер Црква живи, није статична. Одлика нас Православних, који постојано стојимо у вјери предака од којих смо примили предање, и за шта смо, уосталом, и Заклетву положили, јесте да се држимо тог Предања, а на то нас обавезује и Заклетва (види Архијерејско исповедање).

Што нам је потребна нова литургичка пракса, када смо имали ону којој није било замјерке? Зашто да нам неки, који нису завршили богословију, или наш Богословски факултет, буду узори? Не треба дозволити да они стварају нове "хибриде" у нашим богословским установама. Зар ми немамо своје узоре, попут протојереја Лазара Мирковића, од кога смо готово сви научили служење? Данас литургику предају неки који никада нису богослужили, цивили, или пак они који љуљају и кандила на полијелеју, и уводе свој богослужбени "поредак", нарочито у освештани чин свете Литургије! Некада је била пракса и Саборска одлука да богословске предмете предају, литургику нарочито свештена лица како би и примјером могли показати оно о чем предају. (Данас на Световладимирској академији литургику предаје син чувеног професора Џона Мајендорфа, Пол. Он је био ђакон, и зарад другог брака напустио ђаконски чин, а ли не и катедру).

Новотарија би било и на другим богослужењима и молитвословљима, да Литургија за неке није једина света! Зар да ти и такви (као што су професори Крстић и Милошевић, Пол Мајендорф), који уздижу др Зизјуласа изнад аве Јустина, рецимо, треба да нам буду узори, а да одбацимо оне који су своју вјеру свједочили и онда када се за то гинуло, или без чина и достојанства остајало?! Оцу Јустину и Светом Владики Николају диви се и признање одаје цијели свијет, и не само православни, па зар нам требају бољи узори!? Светост Патријарха нашег Павла је ваљда најбољи примјер свештенослужитеља и ревнитеља у литургији и богословском поретку, и не треба нам бољих узора.

А сада, прођимо мало кроз поредак, из угла наших и грчких литургичара.

ЛИТУРГИЈА

У старој, доскорашњој пракси, света Литургија је почињала овако: Обојица се (свештеник и ђакон) клањају трипут, подижући руке, молећи се у себи, и говорећи: "Царе небески..."

Ова молитва се изговарала три пута, а одговарало се, двапут са "Слава на висини Богу", и једанпут са "Господе, усне моје отвори". Тако стоји у Служебнику, у издању Светог синода 1962. и издању САС 1983. године. Тако свједоче и сви чиновници до сада, па чак и најновији (издање Епископа жичког, 2006). То пише и у Јератикону (издања из 1962, 1977. и 1987; текст који смо користили приликом израде Литургикона, 2000. године).

Први пут је у издању Служебника из 1986. године неко дописао: "Царју небески..." (једанпут). На моје питање зашто тако пише, сада блаженопочивши Патријарх Герман је рекао: "То је грешка. Треба трипут, као што се и клањамо, и трипут руке да подижемо, три стиха изговарамо, и трипут да говоримо Царе небески."

За оне који тврде да није догматски исправно трипут се обраћати Богу у Трећем лицу, одговор гласи: зар трипут не изговарамо и "Христос Васкрсе", "Свети Боже", "Господе који си у трећи час" и, на крају, "Господи помилуј", на сугубој јектенији?

Велики типик и Пентикостар јасно кажу: "...подижу руке своје увис к небу и говоре: Царе небески..." (осим Пасхе, и све до Вазнесења; види Васкрсеније). А тамо пише: "Пред почетак литургије свештеник не говори Царе небески, већ Христос Воскресе, три пута, а затим Слава во вишњих Богу и Господи, усне моје..."

Аналогија. Ако се на Васкрс трипут изговара "Христос васкрсе", па се испред Великог входа трипут, после молитве, "Нико од везаних телесним похотама...", говори трипут "Ми, који Херувиме тајанствено изображавамо...", уз одговор ђакона "Као они који ће примити цара..."; или ако се, при молитви Трећега часа, "Господе, који си у трећи час..." изговара трипут, а ђакон двапут одговара "Срце ми чисто саздај..." и једанпут "Не одбаци ме од лица Твога..." – аналогно томе треба де се вратимо освешталој традицији и останемо при подизању руку, уз речи "Царе небески...", трипут.

Код питања отварања и затварања Царских двери, треба поштовати Типик, који наглашава да се Царске двери отварају само када служи Архијереј. (Поједини у својим новотаријама иду дотле да су скинули Царске двери, заједно са иконом Благовијести! Примјер је Богословија у Крагујевцу).

Кад говоримо о грешкама, осврнућу се и на српски превод Молитве првог антифона: "Господе Боже наш, чија је моћ недосежна и слава несхватљива..." Црквенословенском "непостижимаљ" примереније је српско неизмјерива или недокучива. Ова молитва, коју нисам исправљао у Литургикону, требало би да гласи: "Господе Боже наш, Твоја је моћ неисказана а слава недокучива, милост неизмјерна а човекољубље неизрециво..." Овако стоји у преводу Епископа Иринеја (Недеља свете Педесетнице, еп. Иринеј, Ујвидек (Нови Сад), 1942)

Блажена. У посљедње вријеме, нарочито испред редовних блажених 6. или 8., неки читају: "У царству Твоме...", све до "Блажени милостиви", које настављају да пјевају са тропаром.

Нема разлога да се и ту уводи нешто што ниједним типиком није предвиђено. Ако типик одређује пјевање блажених према величини и значају светих: празника и недјеље (великим празницима су антифони), зашто је онда потребно додавати и остала блаженства? Неко је с правом рекао да је много више блаженстава него их је побројано у (Мт 5). На примјер: "Благо онима који се држе путева Господњих" (Пс 8,32); "Благо ономе који се не саблазни о мене" (Мт 11,6); "Благо ономе који бди и који чува хаљине своје" (Отк 16,15). Ријеч "благо" поменута је у Новом завјету 23, а у Старом чак 125 пута.

Дакле, како Минеј, или Октоих (Триод или Пентикостар) прописује, блажени су на 8, и почињу од "Благо милостивима", а ако нема Блажена из Минеја, на 6, и почињу са "Благо миротворцима". Осталa блаженства, предвиђена су на Изобразитељној, која претходи Литургији.

Трисвета песма. Док се пјева "Свети Боже", свештеник говори молитву, тихо: "Боже свети, који у светима почиваш..." Ова молитва очигледно опредјељује нас на молитву, док народ пјева: "...Ти сам, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних."

Кађење је објашњено у свакој од поменутих књига на исти начин: док се пјева "Алилуја", или прије, док се још чита Апостол, ђакон узима кадионицу с тамјаном... и кади. Свакако, боље је да се кади док се пјева "Алилуја", нарочито уколико хор (или појци) знају то да пјевају дуго (косно). А ако не знају, без много буке, како је и предвиђено, може се кадити и док се чита Апостол. На Светој Гори се само на празничним литургијама пјева свечано "Алилуја", и тада се кади. У друге дане кади се за вријеме читања Апостола (Лит. недоумице, стр. 55).

После читања Еванђеља држи се проповјед. Проповјед би требало да је на овом мјесту, али она изостаје из неких, рекао бих практичних разлога. Проповјед првенствено треба да буде Омилија на Јеванђеље, да објасни прочитани одјељак Јеванђеља. Господ је прво прочитао зачало од Исаије... "након тога поче им говорити..." (Лк 4,16–27). Ово је принцип, а и смислено је да свештеник, проповједник, себе растерети после изговорене проповједи, и потом се усредсреди само на молитву. Међутим, наше проповједи понајчешће нису у тијесној вези са Еванђељем, него се односе на горуће проблеме и служе као поука хришћанима. Остаје, дакле, да се проповијед одложи за крај Литургије. Ово има и другу, практичну страну: проповјед ће чути и они који су закаснили на богослужење. Сматрам да није погрешно да се проповјед са поуком народу изговори на крају свете Литургије, како се углавном и дешава. То мисли и Свјатјејши Патријарх Павле, на основу сопствене праксе (Да нам буду јаснија нека питања наше вере, књ. 1).

Усрдна јектенија. "Рецимо сви из све душе..." Ту се молимо да нас "...Бог услиши и помилује." Кад се стигне до "Још се молимо за благоверни и христољубиви род наш...", чита се молитва Усрдног мољења: "Господе Боже наш, прими ово усрдно мољење од слугу Твојих... и ниспосли милосрђе своје на нас и на сав народ Твој који очекује од Тебе богату милост." Молећи се за оне који очекују од Бога велику милост, доказујемо да није ријеч о заједничкој, већ о личној молитви свештеника, коју он изговара тихо. То свједоче сви поменути зборници.

Нејасан је разлог зашто се ова молитва преноси на крај јектеније, јер се у наставку молимо за Епископа; "за слуге Божије, браћу овог светог храма..."; "за блажене и незаборавне свете патријархе..."; "за осниваче храма, и за све до сада преминуле..."; "за оне који плодове доносе", па тек "за присутни народ, који од Тебе очекује милост" – дакле за све за шта се свештеник већ тајно молио. (Приликом парастоса – о усопших приношенија, говори се Јектенија за упокојене. Овде се такође читају и молебствија за болесне.)

Типик упозорава: "О Христовим празницима и недјељом не чини се помен мртвима." Ову погрешну праксу свакако треба изобичајити, а заупокојене литургије пренијети у суботу, како је предвиђено уставом. Ту се не показа ревност "ревнитеља поретка", већ се у многим нашим градским, и сеоским црквама нарочито, одржавају парастоси недељом.

Јектенија за оглашене. Многи данас произвољно избацују јектенију за оглашене. Но, иако немамо катикумене и оглашене старог времена, имамо оне који су некрштени, па нам је дужност да се за њих молимо, молитвом: "Господе Боже наш... погледај на слуге своје оглашене... и у погодно време удостој их бање пакибитија..." Ово се завршава возгласом: "Да и они са нама славе..." Затим позивамо некрштене да изађу. Дакле, све знане и незнане. Наша је дужност да их опоменемо, изашли они или не. (Не смијемо олако давати причешће, без провјере. Ко може бити сигуран да неко од оглашених (некрштених, невјерујућих) није у реду за причешће?) Одмах после... "а ви који сте верни, опет и опет, у миру Господу се помолимо", чита се молитва Прва верних: "Благодаримо Ти, Господе... који си нас удостојио да и сада станемо пред Твој свети жртвеник и припаднемо Твоме милосрђу за грехе наше и незнања народна." Потпуно је анахроно ову молитву читати после Премудрост, а испред самог возгласа: "Јер Теби приличи свака слава." Итекако има смисла да ову молитву тихо чита свештеник док се изговарају прозбе, на узглашење ђакона "Премудрост: Јер Теби приличи свака част..."

На јектенији која следи, "Опет и опет...", кад ђакон служи, продужава ову јектенију, док се свештеник моли: "Опет и много пута Теби припадамо... да погледаш на нашу молитву... и дај нам да невино и неосуђено стојимо пред светим жртвеником Твојим..." Ту се свештеник моли и за: "...овима који се моле с нама, напредак у животу, и вери и разуму духовном..." Очигледно је то молитва свештеника, лична, за све који су у храму, да их: "удостоји Небеског царства Твога..." Док се тако свештеник моли, народ се моли "Господе, помилуј." Смисао је у томе да предстојник узноси молитве, а не да се сви скупа молимо наглас "Господе, помилуј," занемаривши своју личну молитву. После возгласа "Да свагда чувани влашћу Твојом...", свештеник се моли: "Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан... да служи Литургију Теби..." Па се даље молимо: "...погледај на мене грешнога и непотребног слугу Твог, ...не окрени лице Твоје од мене..." Дакле, цијела молитва је искључиво молба свештеника за себе. Ако би је ко и разумио, њено гласно читање наудило би колебљивима у вјери. Не би могли да схвате како је то свештеник непотребан и недостојан... За то вријеме народ хорски пјева (ако зна, а требало би да зна): "Ми, који Херувиме тајанствено изображавамо, и животворној тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу одбацимо..." Смисао овога је да се не ћути, и да народ попуњава празнине док свештеник (ђакон) кади, одлази до мјеста предложења, и узима свете Дарове и износи их на вход.

Не постоји разлог да се овдје не пјева Херувимска песма док се молитва чита гласно. Зашто да вјерници само ћуте и слушају, као на позоришној представи, кад могу да остваре живо учешће у Литургији кроз пјевање? О овоме је подробно писао свјатјејши Патријарх Павле, у дјелу "Да нам буду јаснија нека питања наше вере" (књ. 1, стр. 126–138). Издвајамо само двије реченице из овог исцрпног текста: "Ако пастирски разлози укажу да верне треба упознати са садржином молитве коју свештеник чита тајно, сматрам да је боље да се они са њом упознају изван Литургије" и "... да се при дугом читању пажња слушалаца замара, одређено је да се после неколико псалама читање прекине, да би се пажња освежила певањем појединих стихова..."

Уочено је и то да понеко на Великом входу само начини вход са "Благочестиви и христољубиви род наш, да помене Господ Бог у царству своме." Овдје се изоставља и "Архијереј", "свештенички и монашки ред"; "Настојатељ храма", "Благоверни и христољубиви род наш" и, на крају, "Све вас православне хришћане..." И у грчком Јератикону се овдје моли за блажене ктиторе, приложнике храма, свештенички ред, ђаконство у Христу. По којем типику, литургици или правилу се ово изоставља на нашем Богословском факултету?

На крају Великог входа, "Допунимо молитву своју Господу..." Молимо се за "Предложене часне дарове; за овај свети храм, за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе... Да нас избави од свљкиа скорби, гнева и нужди (сваке невоље, гнева и нужности – опасности)." Излишан је додатак потребе – нужде, и слични. Треба нагласити да се после ове прозбе (ма како је изговорили), свештеник моли тајно: "Господе Боже Сведржитељу... који примаш жртву хвале од оних који Те свим срцем призивају, прими молитву и нас грешних... и оспособи нас да Ти за грехе своје и за незнања народна приносимо... и да Благи Дух благодати Твоје сиђе на нас, и на ове предложене Дарове, и за сав народ Твој." Јасно је да је ово молитва свештеника који се моли за оне који Бога срцем призивају. Зашто је онда читати гласно? Да порази народ: за незнања народна и своје грехе? Боље да се за то вријеме народ смјерно моли: "Господе, помилуј." Поготову ова молитва, пренијета на крај испред возгласа, нема смисла, јер се не односи на "Пресвету, пречисту, преблагословену... Богородицу," којом се завршава ова јектенија.

На Символу вере свештеници држе над Светим даровима дарак, машући. Потом ђакон узме рипиду или један дарак, и вије над светим даровима. Ово има смисла – да нешто не упадне у свети путир (нарочито у тропским крајевима). За нас је довољно што ми машемо изнад Светих дарова док се исповиједа вјера, изображавајући тако хуку и таласање ваздуха када је Дух Свети у дан Педесетнице сишао на Апостоле.

Док свештеник говори "Благодаримо Господу", народ пјева "Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једнодушној и нераздељивој."

За то вријеме свештеник се тихо моли: "Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити..." Ово је једна од, можда најважнијих и најсадржајнијих молитава, и то, поново истичем, лична молитва свештеника Богу: "Благодаримо Ти и за ову службу коју си изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела и безброј анђела... који лебде." Ту се мољење прекида возгласом: "Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи..."

Док народ пјева пјесму анђела "Свет, Свет, Свет Господ Саваот," свештеник се моли тихо и са страхопоштовањем: "Са овим блаженим силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси, и пресвет, Ти и Јединородни Твој Син и Дух Твој Свети..." Ово је молитва изузетне садржине, коју свештеник са страхопоштовањем изговара. Тако је некада народ на Хориву, док је Мојсије разговарао са Богом, клечао, и није смио погледати у небо. Молитва се завршава ријечима: "Узевши у своје пречисте и непорочне руке, заблагодари и благослови, освети, преломи и даде својим светим ученицима и Апостолима, рекавши (гласно): Примите, једите..." Зар сама садржина ове молитве не говори да треба бар показати руком на Свете дарове? Чак и на грчком... На то упућује и појашњење на Литургији Светог Василија Великог: "...узе хлеб у своје свете и пречисте руке и показа га Теби Богу и Оцу..." У старим грчким и нашим рукописима налазимо директне потврде за гест показивања дарова свештеника и ђакона... Тако и Ава Јустин, у свом преводу Литургије Златоустове каже: "Кад ово говори, ђакон држећи орар трима прстима, указује свештенику на Свети дискос; тако исто указује и он кад свештеник говори; пијте из ње..." Тако исто мисли и Еп. Иринеј (Ћирић), нагласивши да тако Грци не раде.

Не постоји ни један разлог против показивања на Дарове приликом узглашења: "Примите, једите, ово је Тело моје..." и "Пијте из ње сви: ово је крв моја..." Након ових ријечи, на Литургији Светог Василија Великога слиједи: "Ово чините у мој спомен..." При узношењу се изговара: "Твоје од Твојих Теби приносимо од свих и за све." Подижу се путир и дискос, узети рукама унакрсно. О овоме такође подробно говори и Патријарх Павле. (Нека питања... књ. 3, стр. 175 -187).

Запазио сам да је, у овој посљедњој молитви узношења, погрешно на српски преведено "Теби приносимо због свега и за све". У свим језицима, грчком, црквенословенском, и енглеском, стоји правилно, "Теби приносећи од свих и за све" (...we offer unto thee in behalf of all and for all). Ову грешку прештампавали су сви потоњи служебници, чак и чиновник Епископа Хризостома. Треба, дакле, то исправити у следећем издању. Код Еп. Иринеја стоји: "...за све и свега ради" (Недеља свете Педесетнице, стр. 320).

Молитва трећега часа: "Господе, који си у трећи час Апостолима својим ниспослао Духа свог, Њега, благи, не одузми од нас, но обнови нас, који Ти се молимо." Ово је молитва велике духовне садржине и поткрепе - јачег наглашавања епиклезе. Не видим разлог да се избацује зато што је нема у савременим грчким служебницима. Ми знамо (постоје и снимци) како је Ава Јустин служио, како је Свети Владика Николај служио. Ако њима није сметала ова молитва, зашто би нама сметала? (Код Грка заиста нема Молитве трећега часа. Њу је Цариградска патријаршија избацила из свог издања Служебника, а то су учинили и украјински унијати).

Ја сам за свој Литургикон пронашао ову молитву на грчком, благодарећи Митрополиту Сотириосу, и на његов предлог је објавио и на грчком тексту Литургикона. На моје питање да ли је потребна, Митрополит Сотириос је одговорио: "Постојала је у нашим старим Јератиконима (Евхологионима). Сада је не користимо." Но, у току заједничке, свеправославне литургије (јуна 2000) у Манастиру Милтону, и он сам је подизао руке, и ту молитву изговарао.

Молитва: "Да ове Свете тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, такође је молитва свештеника Богу." Она сведочи старину, док се још није било рашчистило за кога се молимо, а коме се молимо: "Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Проповеднике, Еванђелисте, Мученике, Исповеднике, Подвижнике, и за сваки дух праведника преминулог у вери."

Причешће. Свештеници се причешћују у олтару, са епитрахиљем и под фелоном, честицама агнеца ХС. То нам говоре Литургика, Типик и сви служебници. Упркос томе, понеки практикују да свештенике причешћују било којим делом агнеца, а народ чак и честицама које су принете за здравље или за покој и опроштење грехова. Не треба, дакле, причешћивати свештенике ван олтара (пред дверима), нити другим делићима агнеца осим ХС. Вернике треба причешћивати са остала два дела – НИ, КА. Тек после причешћа треба спустити преостале честице (мрвице) у свети путир, уз речи: "Омиј, Господе, Светом Крвљу Твојом, грехе свих овде поменутих, молитвама Светих Твојих."

О причешћу је доста писано. Свјатјејши Патријарх Павле је дао најбоље решење у књизи "Да нам буду јаснија нека питања наше вере" (књ. 3, стр. 361). Поменимо и Св. Јована Златоуста: "Они који намјеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савјести, с постом и молитвом." (Бесједа на Божић.) Тако исто мисли и Ава Јустин, и каже: "Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћавају душу од сваког греха и нечистоте... Приступи ли светом причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду". (Догматика, О. Јустин, 3 део, стр. 569).

Моје је мишљење да само свештеник зна свачији духовни узраст, и ко је достојан да се редовно причешћује. Да није тако, не бисмо читали у молитви пред причешће: "Нека ми причешћивање Светим тајнама Твојим, Господе, не буде на суд или на осуду..." Без припреме се нико не може причестити, осим у случају тешке болести, и опет уз изразе покајања. Ако би се ова пракса напустила, на причешће би долазили и неки који су тога јутра пушили, јели, и ко зна шта чинили; примајући Свети огањ у себе, грешник се доводи у опасност да, намјесто гријехова, буде спаљен и сам. (И овим поводом истичем да треба придати већи значај Молитви за оглашене. Знам да данас нема оглашених у некадашњем смислу ријечи, али итекако има – некрштених, невјерних, сујевјерних, оних који гатају, врачају, и који су окићени којекаквим амајлијама насупрот хришћанској вјери и обичајима. Стога је неопходан већи опрез према свима који приступају Светом причешћу.)

Извјесно је да нема свако потребу за духовном терапијом, и не узима свако лијек ако за то не осјети потребу. Тако је и са Светим причешћем. Уосталом, Благодат светог причешћа није аутоматски проводник или канал кроз који се без личног учешћа задобија благодат. (Веронаука у кући, Београд, 1996, стр. 144)

Послије причешћа, како је и писало у ранијим служебницима, одмах пошто се сакупе све честице у путир, а прије "Спаси, Боже", чита се Молитва благодарења: "Благодарим Ти, човекољубиви Господе..." Потом, руком благосиљајући, свештеник каже: "Спаси, Боже, народ свој..." Не знамо зашто је у савременим служебницима ова молитва пренета на крај јектеније а испред самог возгласа: "Јер си ти освећење наше..."

Не треба сметнути с ума да је црквено појање "украс и музичко одјејање свештених химни, и да је у служби богослужења, и да се уклапа у целу литургијску климу" (Литургичке недоумице, стр. 151).

Још једном наглашавамо ријечи молитве: "...за оне који се труде, поју и очекују од Тебе велику и обилну милост." Зар заиста има смисла ускраћивати народу појање зарад, наводно, "бољег разумијевања садржајних молитава?" Придржавајмо се Светог Апостола Павла: "Молимо вас, пак, браћо, одајите признање онима који се труде међу вама и вашим претпостављенима у Господу, и онима који вас поучавају" (1 Сол 5,12). Поштујмо, дакле, поглавара нашег, Свјатјејшег Патријарха, и свете претке наше, да би Благодат, милост и мир од Бога Оца били са свима нама.

Отпуст. И у овој прилици понеки произвољно, без икаквог реда набрајају: светитеље, преподобне, па опет светитеље, мученике...

Отпуст је такође прописан, и има свој смисао: "(Васкрсли из мртвих) Христос истини Бог наш, молитвама пречисте своје Матере, светих славних и свехвалних Апостола (храма и дана), светог оца нашег Јована Златоустог (или Василија Великог), светих српских просветитеља и учитеља: Симеона Мироточивог, светитеља: Саве, Арсенија, Максима, Василија, Петра (сада још може и) Николаја и Варнаве (тако су заступљене све српске области); светих и прведних богоотаца Јоакима и Ане, и свих светих, да нас помилује и спасе као благ и човекољубив."

На отпусту се не спомињу, осим кад је дан њихов: преподобни, исповедници, мученици, већ само литургичари.

О ОБРЕДИМА НА ЛИТУРГИЈИ

Осим општих парастоса, славе храма (када се реже славски колач), нема других чинова у склопу Литургије. Каткад их је бивало. У недостатку редовних свештеника, догађала су се масовна крштења окупљених на Празник. Данас тога нема, а ако се деси изузетак, требало би одслужити Литургију у неки радни дан.

Дан за парастосе је, већ сам нагласио, субота.

Уколико се води рачуна гдје ће се смјестити која молитва како не би дошло до прекида Литургије, онда нема мјеста вјенчању или крштењу на светој Литургији. Ионако је тај чин приватна ствар фамилије, а не општа литургичка обавеза цијеле Цркве. Онима којих се не тиче, ремети заједничку молитву, нарушава ред и поредак свете Литургије, уноси немир и пометњу.

ДУХОВНИК И ДУХОВНИШТВО

Сваком свештенику, ако има благодат Пресветога Духа, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, дато је право да буде и исповједник. Умјесто да му се чита нека посебна молитва за духовништво, треба водити рачуна о томе које све особине свештеник има, и не дозволити произвољство. (Моје је мишљење да појединим, такозваним духовницима, који неријетко саблажњиво дјелују на вјернике, то треба забранити.) Сваком свештенику, пароху, повјерено је спасење његове пастве. Он своју паству најбоље познаје, најбоље осјећа када и како кога да исповиједи, и на шта да обрати пажњу. Недопустиво је исповиједање преко телефона, аудио–записима, и слично. Исповијест је непосредна и лична, и ако неко избјегава свога свештеника, треба казнити таквога вјерника, или недоличног свештеника.

Напомињем да сам се дотицао само оних дијелова текста који у појединачној пракси имају неке нове облике и интерпретације, а остало нисам коментарисао. Подробно објашњење свега споменутог запремило би цијелу књигу. Уосталом, све је већ објашњено – у Типику, Литургици, Практичном свештенику, и другдје.

ЗАКЉУЧАК

Тешко би било све побројати и детаљно се позабавити овако великом темом. То нам није ни био задатак, већ само да укажемо на основе значаја Тајне над тајнама, која служи за искупљење и спасење. Када бих писао уџбеник или приручник, обрада ове теме би обиловала кудикамо подробнијим објашњењима из, још увијек, оскудне литургичке литературе.

Све у свему, питање "модернизације" Литургије није ново, а није ново ни то да се увођење промјена у утврђени поредак образлаже "повратком на старо". Али упркос свим тим покушајима, или можда баш захваљујући њима, јасно се оцртава линија органског развоја Литургије, потврђена црквеном традицијом.

Цар Јустинијан је својом 167. новелом покушао да "све врати на старо" само зато што су неки тадашњи свештеници прескакали читање молитава, али није успио, јер то није био одговор свештеничком небреженију. Сва класична дјела светих тумача Литургије, попут Св. Николе Кавасиле и Св. Симеона Солунског, недвосмислено потврђују праксу тајног читања одређених молитава. Тако Кавасила, пишужи о антифоним молитва на Литургији, каже да "док ђакон упућује прозбе и док се свештени народ моли, свештеник у олтару тихо и за себе изговара молитву за присутни народ и за свети храм". Св. Симеон Солунски пишући у "Књизи о храму" о Литургији, такође истиче да у доба појања антифона свештеници стоје у олтару, тајно приносе молитву. Који од Светих отаца говоре друкчије? И куда се даље може ићи од Светих Отаца?

Ову линију одбране Светог Предања и Свете Литургије као дијела Светог Предања, пратимо и до нашег времена, до периода нове, треће струје у "модернизацији" Литургије, која потиче од грчког братства "Зои", које је прерађивало богослужење по протестантском обрасцу – да би народ боље видио и разумио. Ниједан од нових великих светаца Православне Цркве, почев од Св. Јована Кронштатског, аутора низа литургијских коменатара, преко Светог Владике Николаја и Аве Јустина, до Светог Јована Шангајског, не само да није учествовао у реформи литургије, него се строго држао Светог Предања. О том поретку свједочи и блаженопочивши Митрополит Јосиф, у својим Мемоарима.

Ако нарушимо принцип поштовања Светог Предања, нарушили смо сами темељ Православне Цркве. Тако је то и са црквеном традицијом на општем, свеправославном плану; тако је и са црквеном традицијом на националном плану. Да је наша, српска, светосавска традиција, органски дио свеправославне, да су заједно дио Светог Предања наше Православне Цркве, те да је једнообразије препознатљив квалитет, одсјај саме суштине Цркве, покушали смо показати и тиме што смо се служили литературом различитих помјесних Цркава: не само српским текстовима, него и грчким, руским, румунским... Православна духовност Српске Цркве почива на светосавском темељу. Тај темељ одређује гдје ћемо у нашој духовној грађевини поставити носеће зидове и стубове а гдје само преграде или украсе. Литургија је сами центар окупљања вјерника. Ту за импровизоване преграде нема мјеста. Ту се свака нова цигла, свака преграда олтарска и друга, полаже се много пажње, и њено мјесто мора имати пуно оправдање и пуни смисао, а свака извађена цигла руши грађевину Цркве.

Чини ми се да се суштина промјена које се сада, нажалост, заговарају од стране неких архијереја, неких од нас, који бисмо сви – и појединачно и као Сабор – морали да БРАНИМО и ЧУВАМО Свето Предање и светосавску традицију, може, поједностављено, свести на следеће: умјесто УЧЕШЋА вјерника у Светој Литургији, акценат се ставља на ПОСМАТРАЊЕ чина Литургије како би је он тобоже боље разумио – и научио; то најбоље илуструје намјера да се одређене молитве, које, према досадашњем поретку, свештеник чита тихо, за себе (јер се односе искључиво на њега, његов однос са Господом којем служи, његову достојност да Му служи), сада читају наглас, да би их сви чули. Тако се пажња вјерника са своје молитве и свог УЧЕШЋА у заједничкој молитви, преусмјерава на ПРАЋЕЊЕ, односно ПОСМАТРАЊЕ друге особе која се моли. ВЈЕРНИК ТАКО ОД УЧЕСНИКА ПОСТАЈЕ ПОСМАТРАЧ, а сама Литургија се од Тајне над Тајнама претвара у позориште. Између свештеника и вјерника се ствара непремостив јаз: то више није заједничко учествовање у истом чину. Самим тим, и Литургија губи своје основне атрибуте, своју саму суштину и своју природу. А Црква са таквом Литургијом – гдје један изводи нешто на сцени а други то посматрају – није више Црква.

Не треба наглашавати како овај концепт наликује ономе што се, као процес, током вијекова дешавало у отпалом, западном крилу Цркве, најприје код римокатолика, а онда, још изразитије, код протестаната. Овдје би, међутим, на крају, требало подвући да методологија аргументације оних који заговарају промјене, њихова тврдња да је посриједи повратак на старе, аутентичне облике литургијског окупљања, заправо представља напад на Свето Предање, или да, у најмању руку, одражава неразумијевање Светог Предања. Ево и зашто. Позив да се врати "на старо", заправо је крајње произвољан, јер то "старо", као форма, као начин литургијског окупљања, није прецизно дефинисано, пошто све до осмог вијека и немамо сачуваних литургијских текстова. Исто тако, том "старом" није, у континуитету од првог па до осмог вијека, тачно одређен тренутак на временској скали. А о томе да би баш та и та форма (све и кад би била прецизно дефинисана), у баш том и том времену (све кад би и оно било тачно назначено), била онај прави, аутентични облик, поготово не може бити говора. Јер управо је данашњи облик Литургије Црквом утврђен, кроз Њену традицију, дакле, кроз Свето Предање као процес предат нама. Унутар тог процеса било би погрешно и неприкладно издвајати један једини тренутак, јер би сам тај чин означио насилни прекид традиције, крај Предања. Оно што се од стране заговорника промјена назива враћањем на старо, заправо је накнадна реконструкција онога што је тобоже било, накнадна памет којом се, у суштини, мијења (или тачније: укида) само једно: Свето Предање. И по томе се види да ове промјене заговарају углавном они који Литургијом нису живјели.

Зато бих, на самом крају, још једном подсјетио да ово питање које обрађујемо није "техничко" или "стручно" питање које се тиче само "стручњака" или "познавалаца" некакве "стручне" материје. У питању је сама суштина Цркве, њен живот, наш живот у вјери, у Христу. У својој личној пракси, током 36 година свештенослужења, од којих 23 године служим као архијереј Српске цркве у расијању, поштујући и примјењујући наш стари, утврђени литургијски поредак, никада нисам имао ни најмањег проблема или неспоразума у честим саслуживањима са архијерејима других православних цркава. Међутим, данас, овдје, са некима од вас не умијем да служим Литургију, и зато ово питање повезујем са питањем опстанка и останка нашег у вјери праотаца, у вјери православној. Разнообразије је симптом да Црква престаје бити Црквом. Ако то не увидимо и не признамо, лажемо сами себе, лажемо Христа Господа.

Иста је ствар и са свим оним што Свету Литургију прати, што је њен саставни дио. Исто је, дакле, са светим тајнама Исповијести и Причешћа, и припреми за њих, њиховој органској вези са Литургијом. Кад се узме у обзир да у ромокатолицизму данас постова скоро и нема, јасна нам је слика коју нам либертвилски литургичар, свештеник др Недељко Гргуревић, даје у својој књизи "Евхаристија као жртва/Литургијско богословље" (Србиње – Либертивил, 2004): "Данас живимо у духовно јако контраверзном свету, у свету који је 'презаузет' земаљским животним потребама и проблемима, световним навикама и активностима у поларизованом друштву. Већина савремених људи је врло често преокупирана бригама око школе, запослења, каријере, материјалне сигурности, напредовања у послу, положаја у друштву..., политичког престижа и утицаја, спортом, тако да врло мало времена остаје за бригу о души. У великој презаузетости се за Христа и своју Цркву има мало времена".

Ово стање презаузетости полако обузима и нас. И управо зато треба очувању, бризи за Свету Литургију, у оквиру бриге над Светим Предањем, чији смо чувари понајприје ми који сједимо овдје, приступити са дужном пажњом. Јер, и при приступању светом Причешћу, треба да смо свјесни да то чинимо са молитвеном свијешћу о својој грешности.

Стога, понављајући ријечи са почетка, које слиједе из увјерења да је закон заједнице важан дио Цркве, да се ниједан епископ не усамљује, не постаје искључиви видљиви замјеник једине Главе, Христа, и да је зато Христос оставио видљиво управљање Црквом сабору Апостола, а иза њих сабору епископа – дакле, нама, данас и овдје – ја вас позивам да у свом суду будемо разумни и одговорни. Да сами у себи још једном утврдимо да нам је традиција неопходна како бисмо уопште могли да вреднујемо. Ако сопствену традицију одгурнемо, одрекли смо се и своје памети, за правило лудост изабрали. Призовимо се да смо ту да бисмо заступали и бранили једноставну и неопозиву чињеницу: Свети Сава и хиљадугодишње српско искуство, које је изродило толике светитеље, најбољи су гарант да Црква поштује и држи исправну традицију и у савременој пракси Цркве.

Цвети, 2007 Епископ канадски Георгије
Манастир Милтон, Канада

Литература

1.                Архијерејски чиновник, издање Руске заграничне цркве.

2.                Архијерејски чиновник, издање Епархије жичке, 2006.

3.                Јератикон, званични служебник Грчке цркве, 1962; (Евхологион – уједно служебник и требник).

4.                Служебник, издање Светог архијерејског синода СПЦ, 1962.

5.                Служебник (српски превод), издање САС, 1986.

6.                Литургикон, четворојезично издање Епархије канадске, 2000.

7.                Православна Литургика, др Лазар Мирковић, Први, општи део, и Други, посебни део (дневна богослужења, Св. Литургије и седмична богослужења); Други, посебни део (свете тајне и молитвословља), друго издање, 1965.

8.                Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III, Патријарх Павле, 1998.

9.                Православна догматика, др Јустин Поповић (Први, Други и Трећи део), 1975.

10.              Недеља Свете Педесетнице (превео са грчког српски православни Епископ бачки Иринеј), Нови сад, 1942.

11.              Разматрања боженствене Литургије, Николај В. Гогољ (превео са руског др Емилијан Чарнић, Крагујевац, 1982).

12.              Изјашњење свете Литургије, Никола Вукићевић, Панчево, 1876.

13.              Духовност и заједница у православној литургији, протојереј–ставрофор др Димитрије Станилое (превод Епископа др Митрофана Кодића) 1992.

14.              Православна догматика, Протојереј–ставрофор др Димитрије Станилое (превод Епископа др Митрофана Кодића), 1993.

15.              Древне хришћанске Литургије, Протојереј др Матеја Матејић (друго издање), Рашка, 2002.

16.              Литургије апостолских установа (превео и приредио Епископ жички Хризостом), 2004.

17.              Литургика 1 (Увод у свето богослужење), Јоанис Фундулис (превео са грчког Коста Симић), ЕУО Епархије жичке, 2004.

18.              Евхаристија као жртва–Литургијско богословље, Протојереј–ставрофор др Недељко Гргуревић, Србиње-Либертивил 2004.

19.              Литургичке недоумице, проф. др Јован М. Фундулис, ЕУО Епархије жичке, 2005.

20.              Црквени канони, Зоран Ђуровић, 1977.

21.              Велики типик (устав црквени), протојереј Василије Николајевић (четврто, исправљено и допуњено издање), 1984.

22.              Веронаука у кући, Београд, 1996.