Улога личности у историји je изузетно велика, и то важи не само за позитивне догађаје, већ и за негативне. Изабраници Божији мењају ток историје у позитивном смеру. Као пример за ово може послужити Свети Равноапостолни Цар Константин, који је озаконио хришћанство у Римској империји. Слуге сатанине такође су у стању да радикално утичу на ток историјских, самим тим и црквено-историјских процеса. Карактеристичан пример за то је константинопољски патријарх – масон Мелетије (Метаксакис).

Његово тзв. „Свеправославно саветовање“, одржано под његовим руководством у Истанбулу од 10. маја до 5. јуна 1923. године,  састојало се од свега 10 људи и усвојило је само једну одлуку – о преласку на такозвани Новојулијански календар (= јулијанска Пасхалија + Григоријански календар). Међутим, разарајуће последице ове одлуке осећају се до данашњег дана. Јер њено спровођење увело је под анатему Константинопољских Сабора – из 1583, 1587 и 1593. године - оне Помесне Православне Цркве које су имале ту несрећу да уведу ову новотарију. Ова одлука је изазвала и расколе, који су довели до духовне погибије милиона православних хришћана.

Исход саветовања пројавио је и жељу патријарха Мелетија да у својој личности озакони доктрину источног папизма, коју је он изумео, по којој константинопољски патријарх, подобно римском папи, има не само првенство части међу поглаварима Помесних Цркава, већ и првенство власти.

На тај начин, сви они милиони православних хришћана који су пали у раскол или потпали под анатему сабора из 16. века, постали су жртве на олтару новоизмишљеног кумира – источног папе Мелетија Метаксакиса и његових наследника.

Но, као и сви идоли, - кумир источног папизма постојано потребује нове жртве. Због тога садашњи наследник Метаксакиса на источном престолу, патријарх Вартоломеј, грозничаво и фанатично наставља његову политику духовног поробљавања Православних Помесних Цркава, будићи сам слуга од Православља отпалог Рима. Као инструмент своје антиправославне работе, он је изабрао предстојећи Свеправославни сабор 2016. године. Имајући у виду провидност циљева које патријарх Вартоломеј жели да постигне, поставља се питање: да ли је мудро да свештеноначалије осталих Помесних Цркава учествује на том Сабору, и – што је најважније – да ли је то спасоносно за јерархију и народ Божији?

По материјалу са „sobor2016.com“