header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Поводом РАТЕЛ-овог правилника техничких услова...
Поводом РАТЕЛ-овог правилника техничких услова... Штампај Е-пошта
понедељак, 04 август 2008

Поводом РАТЕЛ-овог правилника техничких услова за електронски надзор интернет комуникација
 

Кратак увод у право на приватност

У оквиру грађанскоправне науке, право на приватност се сврстава у корпус личних права и о њему се у уско правном смислу говори се тек од краја 19. века.

У то време Семјуел Ворен (Samuel Warren) и Луис Брендајс (Louis Brandeis) популаришу одлуку судије Кулија (Cooley) да је приватност „право да човек буде остављен на миру" („right to be let alone"), затраживши заштиту појединца у контексту нових проналазака и начина пословања. Приватност у савременој правној пракси значи вођење живота слободно, без упада у интиму, у већој мери аутономно и са могућношћу контролног приступа личним информацијама и потврђено је многим међународним актима и конвенцијама. Међународна конвенција о грађанским и политичким правима својим 17. чланом брани приватност грађана, прописујући да „нико не може бити изложен произвољном или незаконитом мешању у приватност, породицу, кућу или преписку, нити незаконитом атаку на достојанство и углед". Општа декларација о правима човека својим 12. чланом захтева да „нико не сме бити изложен произвољном мешању у приватни живот, породицу, стан или преписку нити нападима на част и углед" и да свако има право на законску заштиту против оваквог мешања или напада. Европска конвенција о људским правима дозвољава уплив држави у приватност грађана само у оној мери која потребна у демократском друштву и пропорционална незаобилазним социјалним потребама и националној сигурности. Америчка конвенција о људским правима у свом 11. члану истиче „право на лични живот".

Проблем угрожавања приватности у 21. веку

Многи интелектуалци тврде да је у савременом свету приватност de facto укинута иако de jure још увек постоји. Ерозија приватности је у пракси oдавно почела и сада само достиже свој апогеј, пре свега због брзог развоја технологија надзора. У свету због тога постоји огроман број организација које се боре за очување приватности (најпознатије су EPIC и Privacy International). Нажалост, у Србији је свест о том праву на веома ниском нивоу.

Пролиферација личних података представља проблем због чињенице да што је већи опсег информација о грађанима доступан одређеним инстанцама, то је већи степен контроле коју оне имају над њима, што готово увек има директан утицај на грађанске слободе. Поред тога, искуство показује да оног тренутка када информација више није под контролом онога на кога се односи, нико не може гарантовати да ће бити уклоњена или да ће бити лојално коришћена (ризик од нелојалног коришћења информација од стране овлашћених службеника се у стручној литератури често наводи као Хуверов проблем, према J. Edgar Hoover-у).

Професор Зелман Ковен (Zelman Cowen) у том погледу добро примећује да да је човек без приватности једнак човеку без достојанства, те да страх да Велики Брат посматра и слуша угрожава слободу појединца једнако као затворске решетке. Стога губљење приватности података (поготово осетљивих, какви по правилу јесу лични подаци) није некаква споредна ствар, већ нешто чиме се суштински угрожава слобода. То и јесте разлог зашто је и Српска Православна Црква у последњих неколико година веома активна кад је у питању одбрана права на приватност грађана - слобода представља највећи дар Божији за који се вреди борити до краја.

            РАТЕЛ-ова одлука и њен шири контекст

У горенаведеном контексту се јасно уочава проблематичност РАТЕЛ-овог документа Технички услови за подсистеме, уређаје, опрему и инсталације интернет мреже, од 11. јула 2008. године, у коме се наводе технички предуслови за интернет провајдере ради електронског надзора. У техничком смислу, документ је мање-више добро срочен, мада и у том погледу постоје недоречености. Примера ради, у техничком погледу мора постојати систем строгог увида у место и време када је конкретан службеник приступао одређеном делу базе корисничких података, а за очување интегритета података грађана неопходан је робустан систем за корекцију грешака и ажурирање исправки. Технички садржај документа, међутим, генерално гледано није споран - споран је контекст и његова институционално-правна „околина".

Први очити проблем јесте логичког карактера, јер се најпре успостављају технички механизми надзора, а потом се иде ка правној регулативи на основу који би они били успостављени. Овај приступ неодољиво подсећа и на владину авантуру у вези са биометријским системима идентификације, који су прво купљени, а тек после неколико година „правно оправдани". Принцип својеврсне правне конвалидације би и у овом случају био присутан, с обзиром да још увек не постоји адекватан Закон о заштити података о личности и личних података. Дакле, пре било каквих техничких услова попут оних наведених у документу РАТЕЛ-а мора постојати прецизна и свеобухватна законска норма која би била њихова основа.

Мере електронског надзора грађана су високо интрузивне методе, погодне за коришћење искључиво у тачно одређеним случајевима који су регулисани дозволом судске или њој одговарајуће инстанце. Грађанин је у том погледу мора бити потпуно заштићен од нелојалног коришћења технологија надзора и његово право на приватност је загарантовано законским актима мора бити испоштовано до краја. Законске норме у том погледу морају бити веома прецизне и јасне пре свега у контексту реалне потребе за надзором, контролног органа, опсега прикупљених података, временског периода њиховог законског задржавања у архиви провајдера (у том погледу ваља сравнити и Директиву 2006/24/EC Европске Уније, која је додуше жестоко критикована од стране НВО сектора који се бори за приватност грађана, због захтева да се подаци држе у архиви минимум шест месеци до две године), елемената заштите података, субјекте и тачно одређене околности у којима они могу приступити подацима, као и прецизне казнене мере у случају неауторизованог приступа подацима или одлива података ка неауторизованим корисницама. Подацима које поседују интернет провајдери се не сме приступати у неограниченом оквиру, без претходне судске дозволе и од стране неауторизованог лица.

Поред наведеног законског оквира, пракса неких земаља показује као добар контролни механизам и формирање комисије која би пратила коришћење метода електронског надзора и о томе извештавала јавност са прецизним подацима. Комисија би у том погледу морала бити независна у свом деловању, а њени извештаји бити периодични, са статистиком која би обухватала параметре у погледу броја и структуре коришћених информација у одређеном периоду, као и броја грађана чије су комуникације надгледане, без увида у њихов конкретни идентитет. У вези са тим, у техничке услове које је РАТЕЛ навео мора улазити и технолошка инфраструктура која ће аутоматски креирати базу података са наведеним параметрима.

            Уместо закључка

Нажалост, ово није појединачан случај институционалног форсирања надзора грађана. Занимљиво је да се овакви и слични документи пред јавности Србије некако увек нађу у летњим месецима одмора. Има ли места успостављању некакве корелације или је у питању проста случајност?

Са друге стране, треба отворено рећи да под притиском политике застрашивања и терористиче претње стање у неким другим земљама у Европи није ни мало боље, напротив. Еклатантан пример је Велика Британија чији актуелни премијер покушава да „прогура" сличан концепт тоталног надзора информација интернет провајдера. Неке европске земље иду и корак даље, укидајући анонимни приступ Интернету преко захтева за показивањем идентификационог документа у интернет кафеима (Белгија, Бугарска), док се друге спремају да забране употребу чак и pre paid анонимних мобилних бројева телефона (Шпанија), што је до сада била пракса виђена само код неких далекоисточних и блискоисточних деспотских режима. Борци за електронска права и слободе са сетом наводе да данас принципи узмичу пред прагматизмом, што доводи до тога да се некадашње државе благостања полако претварају у државе надзора у којима су борба против тероризма и очување демократских начела само маска за тотални надзор својих грађана. У том контексту и дебату која се у српској јавности отворила по овом питању треба посматрати као рефлексију борбе која човечанство чека на светском нивоу.

Србија има шансу да постане авангарда по питању креирања слободног информационог друштва - она не сме пропустити ту шансу - да уместо информационо контролисаног друштва постане информациона оаза Европе и света. Реакције јавности које су уследиле после РАТЕЛ-ове одлуке дају наде за такав исход.

ђакон Оливер Суботић
главни и одговорни уредник часописа Православни мисионар

Извор: srpskaiskra.com

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 04 август 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.