Није непознато да је у вишим црквеним круговима примање и пружање услуга или користи најважнији услов за задовољавање личних (неретко болесних) амбиција, задобијање сваковрсних привилегија и постизање циљева одређених интересних група, кланова формираних на екуменистичким и новотарским начелима, лојалних Новом светском поретку, политичким и финансијским  центрима моћи. Нико се не може одржати без „пријатеља“ и верних присталица. Они увек морају да дају подршку своме покровитељу, а он да им се за задобијену подршку одужи, односно одужује, на одговарајући начин - повременим великодушним чиновима.

На Богословском факултету свим односима руководи императив да се буде лојалан пријатељима (онима који могу бити од користи) и да се науди непријатељима, а то су сви изван овог круга (клана). „Пријатељ сам пријатељу, ал' на душманина свога, сличан вуку, насрнућу храбро на стазама свима живота мога“ – овај Пиндаров стих сликовито дочарава основни аксиом понашања професорског колегијума, у чијем саставу је и неколико епископа – Иринеј бачки, браничевски Игнатије, загребачко-љубљански Порфирије, крушевачки Давид и западноамерички Максим.

У и иначе напето стање на факултету однедавно се умешао преко својих верних пријатеља још један епископ – новојављени учени богослов Григорије захумско-херцеговачки. Пошто је уз несебичну (и нелегалну) подршку свога ментора, дугогодишњег декана а сада пароха дубровачког Владана Перишића, као и свога духовног оца Атанасија Јевтића, докторирао – на чему другом него на  Зизјуласовом учењу, у њему се разгорела, поред осталих амбиција, и невиђена научничка ревност, па је у циљу самопромоције и још једне најаве похода на доцентску титулу почетком фебруара у Требињу организовао Други годишњи симпосион „Теологија у јавној сфери“, где су излагачи били, поред њега самог и  осталих, бискуп дубровачки Мате Узинић, фратар Иво Скоко, неизоставни Атанасије Јевтић, млади Георгијев протеже Дарко Ђого, надобудни декан Богословског факултета у Фочи, Богољуб Шијаковић, некадашњи савезни и републички министар вера који је издашна средства из буџета Републике Србије (из џепова њених осиромашених грађана) годинама усмеравао управо бискупу требињском, и други његови пријатељи и потенцијални извођачи услуга (чак је злоупотребљен и Емир Кустурица).

Паралелно са овим Веће Богословског факултета упутило је у јануару ове године Ректорату Универзитета несувисли предлог да Атанасије Јевтић буде проглашен за професора емеритуса (ово није само почасно звање, него звање које  подразумева држање наставе, менторско руковођење, учешће у комисијама и примање плате редовног професора уз пензију). Предлог је потекао од Катедре за философију, којом руководи већ помињани Григоријев мецена Богољуб Шијаковић, а реферат је написао епископ западноамерички Максим, такође некадашњи тврдошки „подвижник“. Није битно колико је година Атанасије већ у пензији, није битно што се у ово звање годишње могу изабрати само два професора са свих друштвено-хуманистичких факултета, није битно какву је слику у јавности о себи одавно створио Атанасије Јевтић – битно је начинити покушај да се он поново доведе у наставнички колегијум, а он ће већ умети да се одужи своме духовном чеду. Дотле ће се тајним каналима у Ректорату лобирати за Атанасија – остаје нада ће Београдски Универзитет остати резистантан на егзибиције маничних болесника и пријатеља спремних да распаљују њихову неомеђиву сујету. Подсетићемо, компањон Шијаковић уложио је много напора да преко Демократске странке и бившег председника Републике Србије Бориса Тадића утиче на избор Григорија за патријарха, а овај покушај одјекнуо је не само у Цркви, него и на целокупној домаћој медијској сцени.

Атанасијево „повампирење“ и Григоријев долазак на факултет планирају се у ситуацији када је постало извесно да ће владика бачки за неколико месеци морати да оде у пензију, пошто је право на продужење радног века већ искористио, а за емеритуса не може бити изабран (као што ни за редовног професора није смео бити  изабран без иједне објављене књиге и без научних радова, али занемаримо детаље – уосталом, то је учињено, и не само са њим, у галопу непосредно пред приступање Универзитету, када се већ издејстовало да Универзитет призна сва звања стечена на Богословском факултету, због чега је тадашњи ректор Универзитета Марија Богдановић огорчено била против пријема једне такве установе у академску заједницу).

Ситуација се додатно компликује због предстојећих избора руководства факултета. Право да буду бирани за декана имају само редовни професори, под условом да на тој функцији нису били два пута. Због овога, ако не дође до измене одговарајућег члана Закона о високом образовању, из трке испада Григоријев фаворит који би га једним потезом довео на факултет – Владан Перишић. Круг оних који имају право да буду изабрани за декана веома је сужен: ту су Богољуб Шијаковић, који је 2012. отворено претендовао на ово место али није имао подршку епископата и Патријарха, литургичар анонимус Ненад Милошевић алиас нејаки Ненаде, Игњатије браничевски, који без зазора говори да је на факултету само зато да би добио бољу пензију, и можда садашњи декан протојереј ставрофор Предраг Пузовић, уколико му буде одобрено пролонгирање одласка у пензију. У игру би свим силама настојао да се убаци и моћни први архијерејски намесник београдски Владимир Вукашиновић, који би за избор у звање редовног професора по свим академским правилима требало да сачека да му истекне мандат ванредног професора (још две и по године), али за кога правила не важе (тако је изабран и у претходно звање). Омнипотентни Вукашиновић у својим амбицијама ослања се на покровитељство Иринеја бачког.

Како ће се ситуација одвијати, остаје да се види. Оптерећен клановским сукобима, факултет који се једва прилагођава универзитетским стандардима иако је на државним јаслама већ једанаест година, утонуо је у мук и напето ишчекивање. Ако је за утеху, ту кланови нису дугог века, па ћемо се нагледати нових егзибиција у свеопштој хомоноји (назови јединомислију) на броду који тоне.