header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Политичко-верска активност Ватикана на Балкану (2. део)
Политичко-верска активност Ватикана на Балкану (2. део) Штампај Е-пошта
недеља, 08 фебруар 2009

Радослав Грујић

Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове


Ватикан према Србима под Угарском, Аустријом и Венецијом

Турске провале и освајања у XIV и XV веку, као и тешка турска насиља у XVI и XVII веку, изазвала су велика померања Срба на Балкану и честе емиграције великога броја њихових породица у суседне хришћанске области католичких држава Угарске, Аустрије и Венеције.

Иако те државе до тога времена нису трпеле у својим областима никакву другу веру сем католичке, оне су, сада пред великом опасношћу, која је с падом хришћанских   области   на   Балкану   под  Турке, претила и њима, врло радо не само примале, него и жељно очекивале и привлачиле српске избеглице на своје опустеле пограничне земље јер су им потребни били способни и храбри људи, вични борби с Турцима. Тако, на пр., већ из једног писма кнезу и капетану, после прве српске провале у Северну Далмацију, преко Гламоча и Цетине (1425.), да су врло добро учинили што су нова српска насеља сместили у области Задра, јер су та насељавања корисна не само држави него и поданицима односно староседеоцима и властели тих области; а угарски краљ Матија с радошћу је обавестио папу 1483. године, да је за последње четири године (од 1479. до 1483.) успео да из Србије и Босне пресели у своје јужне опустеле области око 200000 Срба. Нарочити војнички и културни значај  тих Срба избеглица са Балкана наглашавали су кроз векове немачки војни заповедници на хрватским крајинама, које су, углавном, помоћу тих Срба основане, па су то често истицали и сами аустриски цареви. Тако, на пр., главни заповедник на хрватској крајини, генерал барон Херберштајн, писао је 1598. аустријској надвојвоткињи Марији: „да Срби, који се броје у најодличније турске крајишнике, не селе се у Хрватску из било каквог страха, него зато што су заиста искрено предани хришћанству и образ им не допушта да подносе турска насиља...“; док се из других заповедничких извештаја, на тој истој хрватској крајини, види: да су Срби свагда били ванредно храбри, одлични врсни војници; да се у Хрватску нису селили „празних руку“, већ да су са собом доводили знатан број стоке и доносили много другог блага, то су били, у већини, врло угледни, имућни, добро одевени и наоружани људи. Зато су аустриски цареви настојали, чак и крајем XVIII века, да се и из Босне што више Срба пресели у Хрватску. О томе нас уверава, на пр., и једно писмо Илирске дворске канцеларије у Бечу, од 31. маја 1791. године горњокарловачком и плашчанском српском епископу Генадију Димовићу, да је аустриски цар, како се у документу изричито каже: „с обзиром на много врсно користи, које добива држава насељавањем Срба у царске и краљевске наследне земље“ спреман да и на све нове досељенике прошири стара права и повластице дате српском народу од његових претходника на угарском и аустриском престолу, па нека за то и сам епископ настоји, да се из суседне Босне на завршетку неуспелог рата с Труцима, од 1788.-1791., што више Срба пресели у Хрватску...

Разуме се, да државне католичке власти, према овако потребним и корисним досељеним православним Србима у њихове области, нису смеле бити нетолерантне. Ублажавање верске нетрпељивости између римокатоличких Мађара, под чијом су влашћу били Хрвати, и православних Срба, почело је већ око 1404., упоредо са радом на политичком савезу Угарске и Србије ради заједничке одбране од Турака. Биограф деспота Стевана Лазаревића, Константин Филозоф, наглаша ва то нарочито у свом делу и приписује мудром поступку деспотовом, да су добри верски односи и после његове смрти „као неки закон“ остали. Њега је нарочито импресионирало што су, поред угарских витезова, и угарски римокатолички свештеници толико поштовали српског православног деспота, да су и у својим црквама приносили специјалне молитве за њега „шизматика“, сматрајући га својим поузданим заштитником и пријатељем. Такво расположење духова, у то доба у Угарској утицало је на мађарске краљеве, да су као „апостолски“ заштитници Хришћанске цркве у својој држави, ускоро после склопљеног савеза са Србијом дигли се изнад дотадашње католичке искључивости и своје патронатско црквено право почели преносити и на поједине привилеговане српске православне општине настањене на угарском земљишту, као што су то чинили, већ од XIII века, за своје краљевске слободне градове римокатоличке вероисповести; а врло је вероватно, да су то право угарски краљеви преносили и на деспоте и на поједину српску властелу по угарским градовима и жупанијама, за православна српска насеља која су им давана у баштину. На тај начин су основане легалне аутономне ћелијице српског светосавског православља по угарским областима; а врло је вероватно, да су на сличан начин постајале и српске црквене општине на многим добрима српских деспота и властеле, по разним крајевима Угарске, које су колонизовали Срби током XV века; па је све то омогућивало претставницима Српске православне цркве, да у Срему, Бачкој и Банату, још пре него што су Турци успели да заузму јужне угарске области, подигну око 20 својих манастира као жаришта православља у доскора тако нетрпељивој католичкој држави.

Сасвим је природно, да су претставнци Римокатоличке цркве у Угарској били врло незадовољни овим преокретом и пошто више нису могли да силом државне власти изводе обраћање православних Срба у католичанство, они су то отпочели да чине путем појачане духовне пропаганде. Та појачана њихова пропагандна активност у јужним угарским областима у XV веку огледа се нарочито у подизању нових фрањевачких мисионарских манастира у Доњем Подунављу, са задатком да из њих босански фрањевци, као мисионари, поведу живљу акцију католичанства међу православнима, који живе помешани са католицима на земљишту Угарске и у суседним областима Босне, Србије, Бугарске и Влашке. Али, пад свих тих области, заједно са Будимом и Пештом (1543.), током прве половине XV века, у турске руке готово је онемогућио и ту акцију Римске цркве против српског православља у Јужној Угарској, о коме је папски повереник италијански фрањевац Иван Капистран, још 4. јула 1455. године, писао из Ђура папи Калисту III да је толико снажно утицао учвршћено међу Србима: да они неће ништа да знају о каквој било покорности папи и наглашују „да је српски патријарх њихов папа“.

Слично је било и у Хрватској, као саставном делу угарске круне. Католичка јерархија, пометена  и застрашена тешким последицама турских провала, није смела да предузима, готово кроз читав XVI век, никакову акцију против досељених православних   Срба,   које   су   аустриске   војне власти, пошто су 1527. године преузеле од Мађара бригу над остатком Хрватске организовале у две војне крајине, Хрватски приморски или Карловачки и Славонски или Вараждински генералат. А пожртвовано  српско   православно  свештенство, које је  са  својим  народом  такође   избегло   из Турске под аустриску власт, одржавало је и у новој домовини, међу римокатолицима, све традиције своје Српске православне цркве. Оно је, већ у другој половини успело да подигне по Хрватској неколико   православних   манастира,   као   нова жаришта духовног живота избеглих Срба.

Тада су ударени први основи манастиру Марчи недалеко од Загреба и Лепавини близу Крижеваца, а 1602. и Гомирју код Огулина. У исто време шиљали су у те крајеве пећски патријарски своје епископе, да спроведу црквену органицацију и већ 1609. патријарх Јован поставио је у Марчи сталног епископа за сва српска крајишка насеља по Приморској Хрватској, Горњој Славонији, Крањској и Штајерској, као и западној Угарској, уколико су те земље  још   тада   биле   слободне   од   Турака   и потпадале под власт аустриских царева. За цело то време католичка мисија успела је мирним путем да преведе у своју веру само по неку српску ускочку породицу, која је издвојено живела од главних насеља, као што знамо, на пр., за случај са породицом Петра Домитровића, знаменитог загребачког католичког бискупа из првих година XVII века. Али чим је организована Православна епархија у Хрватској, одмах су загребачки и љубљански бискупи предузели енергичне кораке да присиле на унију са Римском црквом. Земљиште на коме је била резиденција православног епископа у Хрватској припадало је, по феудалном  праву, загребачким  бискупима, а  и највећи део територије на којој су насељени Срби крајишници  био је  под  духовном  влашћу  тих бискупа!  Стога су они, чим је на терену старе Загребачке бискупије основана нова Српска православна   епископија,   почели   захтевати:   да   се српски епископ, заједно са целим својим народом и свештенством, има покорити папи и признавати загребачке бискупе за своје духовне старешине, а прекинути   сваку   везу   са   својим   досадашњим врховним духовним старешином пећским патријархом. Први марчански епископи, знајући да су дошли у државну област на којој до тада није трпљена никаква друга вера сем римокатоличке, сматрали су да треба да буду политици: да одаду поштовање  римском  папи  и  затраже  од  њега благослов, да и на територију његове врховне духовне власти могу живети и управљати се по својим православним законима и обичајима доне сеним са Балкана, па су, у исто време, одавали нужно поштовање и загребачким бискупима, по чијој су, се опустелој бискупији населили да је бране од Турака, али су одлучно одбијали да се одрекну сваке везе са својом Пећском патријаршијом, те су и даље примали епископско посвећење од патријараха и њихових православних епископа, стално одржавали везе с њима и ништа нису мењали ни у веровању, ни у обичајима црквеним. Загребачки бискупи нису били с тим задовољни и свим силама, помоћу државних власти, настојали  су да  православном  српском  народу одузму право избора својих епископа и да им сам цар   аустриски,   као   апостолски   краљ   угарски, поставља за епископа човека из њихове средине, али васпитана у школама римске Пропаганде и однегована за католичку мисију у српском народу. А настојањем љубљанског бискупа Томе Хрена. преко папског нунција у Бечу, одређена је била 1625. године комисија да испита и предложи метод по коме би се најлакше сви крајишки Срби могли потчинити Римској цркви. Чланови комисије, бискуп Хрен и ректор загребачког језуитског колегија, предлагали су, да се пре свега, српски православни свештеници уклоне из народа; на што је трећи члан комисије, жумберачки крајишки  заповедник  Ернст  барон  Парадајзер, изјавио:    „Насилно   протерати   или   отстранити православне   свештенике   није   саветно.   Ја   сам наговарао поједине Србе да приме католичку веру, али ме ниједен није послушао... У Жумберку има 2000 Срба за оружје, у Славонији (Вараждинском генералату) 6000, а у Приморју око  1000 оружаних људи. Сви ти 9000 Срба дигли би се на оружје и прешли Турцима, када би им свештенике протерали. Стога се то несме урадити, већ треба полако и неосетно уводити католицизам. Уз то, треба издати наређење да се више ниједан нов  свештеник или калуђер из Турске не сме пустити у аустриске крајеве; те пошто временом изумру садашњи српски свештеници неће бити нових да их замене, па ће народ у невољи морати се обраћати    римокатоличким    жупницима    и постепено се сасвим на њих свикнути“.

Изгледа,    да    су    тај    метод    примили    и претставници римске цркве и развили га у читав систем, по примеру римске Пропаганде; па су љубљански бискуп и ректор загребачког језуитског колегија, у вези с тим, предложили: да се у Загребу оснује један семинар, у који ће се примити српска деца, без родитеља или од сиромашних родитеља, да се поучавају у католичкој вери и вежбају у обредним церемонијама. А када та деца одрасту и науче шта треба, онда ће се шиљати међу своје сународнике „да их изводе из заблуде и приведу у крило Римске цркве.“ Тај предлог је Ратни савет у Штајерском Грацу одмах усвојио и наредио: да се заповедници Хрватске и Славонске крајине имају одабрати из својих крајина по шест способних српских дечака за школовање о државном трошку у загребачком језуитском семинару; а сви нови српски свештеници и калуђери, који покушају да пређу из Турске у аустриску крајину, враћаће се натраг, са изговором, да су турске уходе или уопште непоуздани људи. На тај начин отпочео је у Хрватској систематски рад на стварању потребних елемената за образовање снажне римске пропаганде међу крајишким православним Србима. Али, наређење о школовању српске деце, иако је извршавано тачно, није имало довољног успеха за католичку пропаганду међу Србима; а ни забрана уласка нових српских свештеника и калуђера из Турске у Хрватску крајину није се могла доследно спроводити, те су православни Срби у оба хрватска крајишка генералата и у Жумберку, под духовним вођством својих свештеника, верних православљу, углавном све до под крај XVII века остали на миру од намере да им се унија са Римском црквом силом наметне. Тој акцији приступило се тек у доба завере хрватских грофова Зрињског и Франкопана против Аустрије, када су српског марчанског епископа Гаврила Мијакића претставници Католичке цркве успели да оптуже за саучесништво у завери и осудили га на вечиту робију. Тада је аустриски цар послушао савете римске пропаганде и силом своје власти поставио Србина у Хрватској за епископа језуитског васпитника Павла Зорчића, који је школован у Загребу и у Болоњи. Али, када је он 1671. год. инсталиран као епископ и јавно положио заклетву, којом се заувек одрекао сваке везе са пећским српским патријархом и потпуно се сјединио са Римском црквом, побунили су се Срби крајишници, под вођством свога свештенства. Устанак је тешко у крви угушен. Пале су многе главе народних првака, а четрнаест српских калуђера осуђено је на велику робију и као робови, оковани, обријани и ошишани, послати су на Малту да служе на галијама и вуку тешко камење за зидове малтешких утврђења... Па ипак, и овако обезглављени српски народ у Хрватској није хтео да приклони главу под власт римскога папе, већ се стално опирао унијатским епископима, који су му силом наметани, и успео је, после читавог века мучне борбе и љутих страдања, да готово у целини, сем мале силом поунијаћене српске оазе у Жумберку скоро неокрњено сачува своје православље и српско. Православљу под аустриском влашћу запретила је велика опаснот од Ватикана, нарочито крајем XVII века.,Тада је Аустрија, после победе над Турцима код Беча 1683 године, с великим успехом почела потискивати Турке, не само из Средње Европе него и са Балкана, те се у први мах веровало, да би приликом Турци могли и дефинитивно бити истерани из Европе, а Цариград пасти у руке Аустрије и њених строго католичких савезних држава Венеције и Пољске. Штавише, у Аустрији се тада веровало, да би цар Леополд I, љубимац Ватикана а нарочито језуита, могао постати и император Истока; па му је, између осталог, и сам намесник Доње Аустрије гроф Ергер, после пада Београда у аустриске руке, писао 1689. г. о великој мисији која чека католике на истоку и о дужности аустриског цара, као „апостолског краља“, да свима силама шири апостолску веру и склапањем уније између Источне и Римске цркве заслужи вечно признање и благослов Католичке цркве....

Рачунајући и сам са том могућношћу опрезни патријарх Арсеније III Чарнојевић, пошто је дигао свој народ на Балкану против Турака и признао аустрискога цара за свога краља, тражио је од њега, пре свега, да се Српској православној цркви и под аустриском католичком влашћу осигурају она права, бар у оним истим размерама, која је уживала и под влашћу нехришћанских Турака. И како је у то доба, 1690. године, регенерирана турска војска почела све више да потискује и гони аустриску војску са Балкана, цар Леополд I примио је српске захтеве и тачно по тражењу издао специјалне повластице, тзв. привилегије Српској православној цркви и народу који је прешао под његову власт... Користећи се тим повластицама енергични патријарх је одмах успео да поврати у православље све оне своје сународнике по Барањи, Срему, Славонији и Хрватској, које су насртљиви претставници римске пропаганде, а нарочито језуити, за време ратних ужаса, у доба измене турске силе са аустриском у тим областима и непосредно после тога, претњом и обећањима, успели били да задобију за унију са Римском црквом. Убрзо за тим нестало је сасвим уније међу Србима, а са њом ишчезли су и сви силом наметнути нови унијатски епископи. Остао је само стари марчански епископ у Хрватској, подржаван од власти, али без народа који је и њему одрекао послушност и у својим духовним потребама обраћао се суседним празославним епископима, које је постављао патријарх и његови доцнији наследници у новоорганизованој Карловачкој митрополији. Основни принцип католичке аустриске политике према калвинској Угарској у оно време: „faciam Hungariat captiva postea medicam, deinde catholicam, примењиван је и према православним Србима свагда када су то прилике допуштале. А главни носилац тежње и активности за покатоличавањем свих народа под аустриском влашћу био је, крајем XVII века и почетком XVIII века, енергични и врло угледни кардинал и примас угарске Леополд граф Колонић, лични пријатељ и саветник цара Леополда I. Он је већ 1692. године настојао да ограничи активност патријархову, не само на враћању унијата православљу, него и у вршењу његових других, царским привилегијама загарантованих, права. И цар Леополд I био је склон да послуша кардинала али тешке ратне прилике, с Турцима и Французима, категорично су захтевале да врховне државне власти не поступају против српских привилегија, бар дотле док рат траје, јер су српски храбри војници неопходно потребно били на оба ратишта. Али, када  је   1699.   године   престало  ратно   стање   с Турцима кардинал Колонић и његови сарадници поверовали су да је дошао час када треба све и чинити да се тврдокорност Срба у вери пошто-пото сломије, и они, милом или силом, здруже са Римском црквом. И први напад на патријарха Арсенија учинио је сам кардинал једним грубим писмом, непосренко после склопљеног мира у Карловцима 1699. г., у коме је „тешком руком“ претио патријарху што је будимским и пештанским поунијаћеним Русима забранио да на богослужењима помињу папу, назвао га „сином ђавола“, ограничио му јурисдикцију само на његове „ђаволске присталице"“ на острву Сент Андрији и најзад га позвао, да не буни народ против Бога и цара већ да се и сам обрати правој католичкој вери, ако хоће да и од Бога и од људи буде награђен и некажњен. Подбуњен од кардинала и сам цар Леополд почео је да ради противно привилегијама које је дао српском народу, те се већ све спремало да се, по принципима кардинала Колонића, учини одлучан налет на православље с тим и на Српство под аустриском влашћу. Али, мађарски устанак против аустриског цара, који је 1703. букнуо, и необично витешко држање патријархово и свих Срба том приликом, онемогућили су даљу јавну кардиналову акцију против православља, па је цео духовни живот аустриских Срба поново враћен на привилегијалне основе. Међутим, кардинал Колонић ни сада није напустио своје тежње, само је тражио нове методе да би постигао исти циљ. То се најизразитије види из његове тајне информације на патријархову претставку новом аустриском цару Јосифу I, за потврду старих привилегија и нових захтева према среченом горском искуству у борби са католичком пропагандом. Навешћемо само неколико карактеристичних одговора на молбе патријархове из кардиналове тајне информације.

Кардинал је пре свега нагласио: да су дате привилегије корисне само за „шизматике“ Србе, а штетне по Католичку цркву и државу; али за сада с обзиром на тешка времена грађанског рата, нека  се  привремено  потврде  с  клаузулом  „до даљег милостивог расположења“. Исти принцип нека се спроведе и при потврђивању привилегија свима осталим самоуправним католичким организацијама у стварима вере тако, да се раније дате привилегије, уколико се већ сада не би могле изменити ограничити, изложе бар у тако магловитим изразима, двосмисленим речима и клаузулама, како би, у згодно време, могло пружити могућност и за такво тумачење, које би „шизматике“, као и остале католике, и против њихове воље, могло сјединити са Католичком црквом „од које  се  шизматичка  црква  и  онако  много не разликује“.   Затим  је   предлагао,   да   се   право избора патријарха и епископа одузме од народа и Синода, те пренесе  на  цара  као   „апостолског краља“  угарског, да  се  сачека смрт садашњег патријарха   и  његових   епископа,   па  да   се   на патријархово место више никада не постави нови; а   на    упражњена   епископска    места   да    цар поставља људе из српског народа, али само оне који буду склони унији, итд. Штавише, кардинал је предлагао да сам цар обавести патријарха: да су он, и његов помоћник владика Исаија Ђаковић, у првом реду дужни да се старају о миру и слози међу свима царевим народима, па да доследно томе треба да раде и на сједињењу своје са Католичком; како се цар из поднесене претставке уверио, да они сасвим противно раде, то ће царски двор, ако патријарх и владика, себе и народ, не обрате на здравијс мисли, морати предузети друге мере против оних који руше мир вернога народа и прече општу слогу.

Кратко време после тога умро је у самом Бечу стари, енергични и мудри патријарх Арсеније, а затим исто тако у Бечу умро је и млади снажни и здрави његов наследник владика Исаија, само неколико месеци после његовог избора на црквенонародном сабору у Крушедолу 1708. године за врховног духовног поглавицу свију православних Срба под аустриском влашћу. Нема сумње, да је, у вези са овако наглом смрћу оба ова енергична и способна српска духовна поглавара, у самом Бечу, од интереса и нарочитог значаја за карактеристику римске пропаганде у целом овом питању и случај, што је језуита Хевенеши, почетком 1707. године, поднео царском двору једну нову тајну информацију, у којој је рекао, да је владика Исаија, који има да буде наследник патријархов „стуб православља“ под аустриском влашћу и да га треба поштопото „уклонити“. Па да стога ће он „усмено саопштити начин како да се то учини“; само моли, да се то сачува у највећој тајности, како не би Срби за то дознали и њему, као предлагачу тога, почели „о глави радити“.

Придворне власти, заједно са новим царем Јосифом I. примиле су сугестије кардинала Колонића о штетности српских привилегија, не само по интересе Католичке цркве него и државе. Али, како је у то доба поред све јаче инсурекције Ракоцијевих устаника, беснео рат и на границама Италије и Француске, те је добро расположење храбрих српских војника према цару и држави било неопходно потребно, то је одлучено: да се, засада, све привилегије издате Србима од цара Леополда I потврде у њиховом изворном тексту; а у предговору новога цара, да се бираним речима ода највеће признање познатој храбрости, великој пожртвованости и ванредним заслугама Срба за аустриски царски двор и државу и да им се још обећа, да ће се доцније, када се мир и ред у држави уведе, све „те слободе, права и привилегије проширити и, према приликама времена, у бољи ред поставити... како то буде одговарало користи и добру нашег царства и наших земаља, а нарочито српскога народа.“ Таква потврда изашла је из аустриске канцеларије 7. августа 1706. године; а силом сличних и државних потреба морали су наследници цара Јосифа I, цар Карло III (1713. и 1715.) и царица Марија Терезија (1743.), да потврде Србима све раније дате повластице, како   су   претставници   римске   цркве,   сваком приликом, а нарочито преко хрватских и мађарских сабора, тражили да се српске повластице, као и војне крајине, укину и српски народ подвргне епархиској, а Српска црква папској власти. Срби су, међутим, свесни опасности која прети њиховој националној индивидуалности ако напусте своје православље, још већма га пригрлили и пуна два века с много успеха одолевали свима насртајима римске пропаганде. Разуме се, да су у тој неравној борби Срби морали поднети врло много жртава, али никада нису клонули нити се предавали очајању. Њих, у масама, нису могли да поколебају ни најзамамнија обећања и ласкања, као што се нису бојали ни разних мучења, тамновања, шибања „на мртво“ и убијања; док су у исто време Русини у Северној Угарској и Румуни у Ердењу, скоро у целини, одрекли се своје вере и без већих напора римске пропаганде примили унију са Римском црквом, већ током XVII и ХVШ-тог века, па се, у великој већини, и данас ње држе. И Срби под венецијанском влашћу, а нарочито они у Северној Далмацији, имали су да подносе многе невоље од претставника римске цркве, чувајући ревносно своје православље, већ одмах после Карловачког (1699.) и Пожаревачког (1716.) мира, када је и цела континентална Далмација дошла под власт Венеције, почело је прогањање православља у тим областима. Сви Срби у Далмацији и Боки Которској узети су испод духовне власти пећског патријарха и подвргнути грчком млетачком архиепископу, који је био у то доба примио унију са Римом. Посебног епископа нису никако хтели да допусте Србима, а 1708. поновили су закон, да у Далмацији не може бити друге вере осим римокатоличке. Стога су на Србе гледали као на унијате и српско свештенство потчинили власти католичких бискупија; а 1759. издали су наређење да сви српски свештеници који немају декрет о постављењу од надлежног католичког бискупа морају напустити Далмацију. У неким православним црквама, по приморским градовима, увели су и католичке олтаре, поред православних, и често својом службом настојали да ометају православно богослужење... Српски градски свештеници нису смели у црквеном оделу да прате своје мртваце, нити да носе литије; а по селима су католички фратри, на силу, по многим парохијама обављали црквене обреде и вршили тајно православним Србима. Огорчени народ и свештенство устали су против тога 1760. године, па су, на заузимање Русије, попустила мало та насиља, а 1780. године укинут је и закон да православни у Млетачкој републици морају признавати унију. Али су сада претставници Римске цркве и овде, као и у Аустрији, почели плашити државне факторе са опасношћу од веза православних Срба са Русијом тако, да су у Венецији, као и у Бечу, изазивали страх од тих веза, те је један просвећени хуманиста, Немац Ксавер Рајт, секретар аустриског посланика Ламберга у Напуљу, сматрао за дужност да упозори цара Јосифа II на велику штетност римског прозелитизма и стварања баука с Русијом и у једној својој претставци, између осталог, и ово каже: „Желите ли, да се тога страха (од Русије) ослободите, то не дангубите, већ ставите одмах ту увређену (српску) народност у уживање њених слобода и правица; учините крај свима тужбама о тлачењу и хотимичном насиљу, те мудрим и праведним законима улите у срца њихова поверење у вашу владу сталним сведочењем: да ви своје народе без изнимке и без разлике желите да усрећите и дух љубави према отаџбини у њима пробудите.“

Али, и када је Аустрија, први пут, 1797. постала господар Далмације, није хтела дати православним Србима, под утицајем католичке пропаганде читав један век жељеног и траженог српског православног епископа за Далмацију. Штетни римски утицај престао је у Далмацији тек за време француске власти у њој од 1805.-1814., те је већ 1808. Наполеон потписао одлуку да се у Далмацији има установити самостална српска православна епархија, конзисторија и богословија. За првог епископа постављен је пребегли епископ из Турске Венедикт Краљевић. Кад је Аустрија поново, затим, дошла у посед Далмације 1815., она је морала да призна затечено стање; али је одмах под утицајем опет оживеле пропаганде, почела помагати акцију на унијаћењу. Српски народ, живо помаган од својих сународника по осталим аустриско-угарским областима, дао је томе одмах енергичан отпор, те су, како епископ који је био склон унији, тако и унијатски малоруски професори, који су дошли да путем богословске школе шире унију, морали ускоро напустити Далмацију. Отада је, силом прилика, брига о духовном животу православних Срба у Далмацији предата била одлично организованој Карловачкој митрополији, која је шиљала тамо своје најбоље људе за епископе, који су успели да сузбију све даље покушаје римске пропаганде, помагане често и врло недостојним средствима, и од појединих претставника власти, заражених фанатизмом безобзирних пропагатора римског католицизма.

 

Ватикан према Црној Гори, Србији и Југославији

До Берлинског уговора 1878. године, у дотадашњим областима кнежевине Црне Горе није било католика. Они су ушли у састав нове самосталне кнежевине тек тада када су Црној Гори припојене области око Бара и Улциња и јужно од Подгорице, где се налазило неколико малих села са српским и арнаутским католичким становништвом. Та околност је одмах потстакла римску пропаганду да ради на обновљењу старе Барске надбискупије, као новог жаришта за њену акцију на придобијању православних Срба у Црној Гори за сједињење њихово са Римском црквом. И, благодарећи предусретљивости кнеза Николе, Ватикан је успео, да већ 18. августа 1886. склопи конкордат са кнежевином Црном Гором. Тим конкордатом допуштена је пуна слобода „католичко римске вјероисповести“, с тим да ће барског надбискупа постављати сам папа, пошто црногорској влади, која ће га плаћати, саопшти име кандидата „да се види има ли какав чин или разлог грађанске или политичке природе против њега. Сем тога, црногорска влада, по споразуму са надбискупом, шиљаће у Рим на науке одабране младиће и давати им у Риму да уче српски језик, итд. Са очитом пропагандном сврхом обновљен је барском надбискупу и назив „примас српски“. Када је Србија, почетком XIX века, ослобођена од Турака у њој скоро није било католика; а када су доцније почели се усељавати поједини католици у главне градове Србије, Београд, Крагујевац, итд. бригу о њима водио је специјални мисионар при аустриском конзулату у Београду, пошто је Аустро-Угарска, већ по ранијим уговорима с Турцима, имала протекторат над католичком црквом на Блиском Истоку; а папа је поставио за свог апостолског викара у Србији никопољског бискупа из Бугарске. Прве матице католичке београдске мисије јављају се, ускоро затим, исто када и ванредно ревностан поборник сједињења свих Словена са папском столицом, чувени ђаковачки бискуп Јосип Штросмајер, то је он, по споразуму са аустриском владом и папским бечким нунцијем, предложен конгрегацији у Риму за апостолског администратора Католичке цркве у Србији; па је Конгрегација, пошто је добила и сагласност србијанске владе за то, својим декретом од 23. септембра 1851. године, поставила Штросмајера на ту дужност. А како је, одмах за тим, аустриски цар послао помоћ да се сагради католичка капела у Београду и одредио сталну годишњу плату мисионару, Срби су постали врло опрезни и почели сумњати у Штросмајера као не само папског него и аустриског емисара.

До Берлинског уговора 1878. године, пре него што је Србија проглашена независном, питање Католичке цркве у Србији није ни могло бити законски решено.  На конкордату Ватикана  са Србијом почео је да ради Штросмајер тек 1880. године, приликом његове канонске посете Београду, наглашујући како би се тиме Србија лакше ослободила дотадашњег аустриског протектората над својим католицима. Али, Аустро-Угарска је желела да се стање католика у Србији још не мења, с обзиром на њене политиче тенденције и Беч је зато радио да  Штросмајера  уклони  са Ђаковачке    бискупије.    Ватикан   је,    међутим, усвојио   мишљење   Штросмајерово   и   упућивао Београд да, преко папског нунција у Бечу, почне разговоре о конкордату на темељу: слободе вере, савести и цркве, мешовитих бракова без мешања световне власти у питање породице и вере деце из таквих бракова. Али, од свега тога не би ништа; једно, због унутрашњих прилика у Србији, а друго због српског неповерења према Римској цркви, које је изазвао мисионар Тондини као повереник Штросмајеров, својим недопуштеним мисионарским акцијама у Крагујевцу и Нишу. То неповерење повећано је још више после неколико година, када је 13. новембра 1897. године у ватиканском листу „Vera Roma“ изашао један чланак о Србији, у коме се, између осталог, и ово рекло: „Да би спасао своју народност од тако силних амбиција (грчког фанара и петроградског Св. Синода) Београд ће се, пре или после, окренути Риму, одакле је не једанпут добијао своје спасење... Кад се Срби увере, да их Рим воли и да је вољан бранити њихова права у Старој Србији и Македонији), обреде и обичаје, њихово напредовање морално, религиозно и материјално, онда ће њихов повратак у католичко јединство бити осигуран. Конкордат, који се има закључити, само ће освештати ту унију и учиниће је корисном за све православне цркве на Истоку. Од Црнога Мора до Јадранскога и Јонскога, између разних народа који ту живе, српски је народ најжилавији, најкомпактнији и најподобнији за цивилизацију. Будућност је његова!"

Ослобођење Јужне Србије од Турака 1912. године и њено присаједињење Краљевини Србији повећало је у Србији број католика са 29 000 душа, па је аустро-угарска влада већ 29. октобра 1913., на потицај Рима, упутила ноту српској влади са нагласком: „да њен верски протекторат у Јужној Србији и даље постоји“ и да она жели „да тај протекторат се прилагоди новим приликама... и то конкордатом између Србије и Св.Столице, којим би се очували морални и материјални интереси, који су до сада тим протекторатом били заштићени... Тај протекторат инволира на само право, него и обавезу према Св. Столици, коју аустро-угарска влада мора испунити“. Према томе Србија је имала да прими на себе све обавезе у конкордату: материјално издржавање католичког култа и свештенства, да јемчи правни и материјални опстанак парохиских школа у Јужној Србији, у којима је арнаутски наставни језик, а католички свештеници су учитељи. Аустро-Угарска је том приликом још и то нагласила: да би она одрекла се свих својих досадашњих права и задовољила се „само почасним правима, која јој традиционално припадају“, ако Србија склопи са Ватиканом такав конкордат који би папску курију задовољио у том и у другим црквеним питањима. Србија је, међутим, већ и раније поверила била једној мешовитој комисији да спреми елаборат за конкордат, па када је то учињено она је послала у Рим свога пуномоћника Бакотића, да и Ватикан упозна са постављеним начелима. По тим начелима у Србији се имала да организује самостална католичка надбискупија, са резиденцијим у Београду, и једна бискупија, са седиштем у Скопљу. Та надбискупија имала је да буде независна од јурисдикције Ргораganda fide у Риму. А организација католичких парохија у тој надбискупији, као и постављање свештеника, имало се обављати по споразуму управе Католичке   цркве   са   српском   владом.    После   дугих преговора у Риму Србија је најзад потписала конкордат са Ватиканом 24. јуна 1914. године, па је чак доспела да га и ратификује на последњој скупштинској седници у Нишу, 26. јула 1914. године. Како је доцније (20. марта 1915.) и Ватикан ратификовао тај конкордат, Србија је ускоро послала своју делегацију на папску курију, али Ватикан није тада послао свога делегата у Србију, јер је у то доба, већ увелико, водила рат против  „шизматичке Србије“, Ватикану увек драга, католичка Аустрија.

Када је, после свршеног рата, 1918. године основана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, доцнија Југославија, Ватикан је признао нову државу и 1920. успоставио с њом редовне дипломатске односе, пославши на краљев двор у Београду свога првог нунција Корубина. Ускоро после тога приступило се и организацији Католичке цркве у Србији по уредбама конкордата од 1914. године, те је за првог београдског надбискупа 1924. године постављен фра Рафаел Родић а, у исто време, за бискупа у Скопљу др. Иван Гнидовец. Веран својим вековним традицијама, да све православне сједини са Римском црквом, Ватикан је сматрао да ће му Југославија, у којој је тада било 36% становника католичке вере, моћи врло корисно послужити да приступи систематском раду на остварењу те своје заветне мисли. Али при том послу требало је, пре свега, постарати се да се спроведе што боља и што чвршћа јединствена организација целокупне Католичке цркве по разним областима Југославије, које су раније биле саставни делови три државе: Србије, Црне Горе и Аустро-Угарске, па су се и даље католици који живе по тим областима управљали по разним  црквеноверским и  црквено-политичким   прописма.   Тако  је   у   областима   Србије вредио конкордат од 1914., а у Црној Гори од 1888., у Хрватској аутроугарски од 1855.; а за Словенију, Далмацију, Војводину вредели су посебни закони, створени после укидања аустроугарског конкордата у Угарској 1861., а у Аустрији 1870. године. Стога   је   Ватикан   желео,   да   се   католички црквенополитички односи по целој Југославији што пре уведе јединствено и то  путем једног конкордата, па је у том правцу и предузео нужне кораке. У исто време и претставници државне власти у Југославији желели су то уређење из државно-управних и социјалних разлога. Али су међу   њима,   у   прво   време,   постојала   разна схватања, која су тек током времена формиране, углавном,   у   два   мишљења.   Једни   су,   наиме, предлагали, да држава сама специјалним законима уреди и све црквено-политичке односе, без икаквог обзира на римског папу као врховног поглавара Католичке цркве; а други су мислили, да би ипак боље било да се сви ти односи уреде једним добрим конкордатом између Југославије и Ватикана.    Првог    мишљења    су    се    држали, понајвише, претставници антиклерикалних странака из Хрватске и Словеније, који су имали много рђавих искустава са клерикализом, а друго су мишљење, у већини, заступали католички клерикалци и православни Срби из источних области Југославије, међу којима римски клерикализам није био довољно познат.

Како је и сам краљ Александар био мишљења, да те односе треба уредити конкордатом, то је, после одржане верске анкете у Београду и бискупске конференције у Загребу, београдска влада 21. јула 1922. год. образовала комисију за израду конкордата. А када је комисија свршила свој посао, послата је 1925. године једна делегација у Рим и отпочела званичне преговоре с Ватиканом. Када се, после свршеног посла, та делегација вратила у Београд сазвата је 12. новембра 1925. године конференција народних претставника, на којој је Стјепан Радић, као заступник Хрвата, после оштре критике пројекта, изјавио, да Хрвати никада неће пристати на такав конкордат, те је донесена одлука: „да се конкордатско питање одложи, пошто претставник Хрвата и највећег броја католика, којих се конкордат највише тиче, не пристаје да се овакав конкордат усвоји јер не одговара интересима народа и државе“.

После тога, а нарочито због ширења католичке акције, крижарских удружења и орлова, као и нападом католичког епископата на Савез сокола, прославу св. Саве, итд., погоршани су односи Југославије са Ватиканом. Сем тога, и тешки политички односи Југославије са Италијом у то доба, спречавали су Ватикан да закључи конкордат који би значио обострани акт пријатељства; а уз то је дошао и Латерански уговор. Тим уговором измирен је Ватикан с Клириналом, који је стално одржавао непријатељски став према Југославији и давао уточишта хрватским политичким емигрантима, који су радили на рушењу Југославије. Све то, поред осталог. учинило је, да су преговори између Ватикана и Југославије за закључење конкордата морали бити одложени за неколико година тако, да су тек у пролеће 1933., на интервенцију краља Александра, односи ти почели да се поправљају и омогуће нове преговоре; па је у јесен исте године конкордат, углавном, био израђен, а потом дефинитивно окончан и потписан 25. јула 1935. године. Тако спремљени конкордат Југословенска влада послала је, 5. новембра 1936. године, Народној скупштини на ратификацију. Међутим, чим се сазнало за садржај конкордата, Архијерески сабор Српске православне цркве предузео је анализу свих његових чланова и, између осталог, утврдио је: да се овим конкордатом, пре свега, укида и уставно начело равноправности свих признатих вероисповести и Католичкој Цркви у Југославији даје предоминантни положај, какав имају само владајуће државне вере; а како се уз то, сва конкордатом нерешена питања између Југословенске државе и Католичке цркве остављају на решавање по католичком канонском праву, то се римској пропаганди, познатој са своје агресивности, пружа могућност да своју акцију, према својим аутономним уредбама, може развијати и на штету Српске православне цркве и других верских организација у држави. Католички епископат у Југославији схватио је овај лојалан акт самоодбране Српске цркве као изазив на верску борбу и већ 31. децембра 1936. године загребачки надбискуп др. Бауер изјавио је пред својим свештенством јавно: да овај „став православног епископата може изазвати само непожељну верску борбу, коју народ из католичке цркве никако не жели.“ После тога хрватска штампа почела је све више заоштравати све односе и сводити их не само на верску него и на националну борбу Срба и Хрвата и народно питање“ да би тиме још више замутили и онако претешку ситуацију и продубили још већи јаз између православних Срба и католичких Хрвата. И успели су!

Несрећни стицај прилика, да је баш у то време нагло и тешко оболео па затим и умро српски патријарх Варнава, који је сматран за главног браниоца православља од римске пропаганде, те за то све популарнији постојао у своме народу, раздражио је и огорчио све православне Србе, а нарочито Београђане, те су почели све више давати одушке своме гњеву против владе, која је предложила и форсирала пред Народном скупштином ратификацију једног таквог конкордата, који понижава на другостепену вредност, за српски народ, тако заслужну православну цркву и даје могућност римској пропаганди, да са великим замахом међу Србима може развијати свој прозелитизам, против кога се Српска црква, кроз векове, увек с успехом борила, како у слави и сјају своме и свога народа, тако и у мрачним данима и у понижењу тешког робовања. Таква психоза у српском народу онемогућила је југословенској влади да спроведе ратификацију предложеног конкордата са Ватиканом, иако је он у Народној скупштини, са малом већином, начелно био прихваћен.

 

Ватикан према Србима у Независној Држави Хрватској

Католичка црква у Хрватској није могла да прегори успели енергичан отпор православних Срба против конкордата католичка Независна држава Хрватска, у којој ће се, кад друкчије не иде, са успехом моћи применити  и  средњевековни  методи   „огња  и  мача“   за истребљење православних Срба, бар у областима које ће том приликом припасти Хрватској, па су зато сви могући фалсификати науке и статистике чињени и употребљавани да би Хрватска држава могла   обухватити   и   што   више   чисто   српских историских и етничких области, као што су Босна, Херцеговина и Срем, па чак и Новопазарски санџак, централна област средњовековне Србије. А стицај несрећних политичких прилика последњих година у Европи ишао је и сам тој њиховој акцији  много  на  руку.  И  они  су,  заједничким потајним и јавним радом. успевали да све више расписују и утврђују мржњу у католичким хрватским масама на све што је српско и православко, уверавајући своје фанатизоване масе да су Срби највећи непријатељи католичке вере и Хрвата, њених најодушевљенијих носилаца у Југославији. На тај начин створена је врло тешка психоза, која је омогућила да се Независној држави Хрватској,  чим је она, туђом снагом и помоћу 1941. године, формирана на развалинама Југославије и одмах потпуно обезоружала Србе, развије и проведе један тако језив и страшан верски прогон и покољ голоруких православних Срба и њихове потпуно незаштићене цркве, какав није забележен ни у историјама најкрвавијих верских прогона (Вартоломејске ноћи, инквизиције итд., што их је у мрачном средњем веку приређивао фурор Католичке цркве на Западу против разних „јеретика“. протестаната и других...

На основу неколико докумената разних претставника католичке цркве и званичних изјава највиших одговорних фрункционера Независне државе Хрватске, који су, досада, путем хрватске штампе и иначе, могли доћи до нас и стоје нам на расположењу, као и на основу пажљивих саслушавања ванредно великог броја Срба и Српкиња избеглица и прогнаника, разних сталежа, из Независне државе Хрватске у Србију, током 1941. и 1942. године, може се, већ сада, поставити и врло деликатно питање о колективној одговорности Римске цркве за све то; као што се може дати већ и доста детаљна и верна слика о многобројним страшним и ужасним страдањима потпуно недужног српскога народа и о уништењу његове цркве у тој новој „хришћанској католичкој држави, само зато што Срби нису могли ни хтели да се одрекну своје националне религије, искристалисане вековним страдањима, и патњама, а утврђене на основима православља источног хришћанства и признаду римског папу за свога духовног поглавара. Али, у овим приликама, у овом кратком извештају, ми можемо о свему томе дати само једну малу скицу те ужасне слике и то само најгрубљим потезима. Српска православна црква, у областима данашње Независне државе Хрватске, имала је почетком 1941. године око 2300000 својих припадника; а организована је била у 9 епископија, са преко1100 цркава и око 800 парохиских свештеника. Сем тога имала је 31 манастир са преко 160 калуђера. Цела та организација потпуно је уништена већ првих месеци друге половине 1941. године, чим је усташка власт, помагана католичким свештенством, узела у своје руке управу по свима областима Независне државе Хрватске, а нарочито од када је њен поглавних повратио се из Рима после аудијенције код папе. Пре свега, уклоњени су сви српски православни епископи са својих положаја, од којих су тројица (бањалучки, сарајевски и горњокарловачки), после тешких мука, убијени, а остали су протерани (загребачки), уколико сами нису успели да раније избегну, као сремски, који је доцније умро, тузлански и мостарски, док је архијерејски заменик пакрачког епископа, као и митрополит сарајевски и епископ горњокарловачки дуго времена повлачен био по разним логорима и, најазад, му се изгубио сваки траг. На сличан начин поубијано је, колико се до сада могло сазнати, преко 100 српских свештеника, а многим другима замео се траг после страшног злостављања и мучења по логорима, тако да је само нешто преко 400 од 800 парохиских свештеника успело да избегне или да, потпуно опљачкани и напаћени, преко концентрационих логора, са својим породицама, буду пребачени у Србију. Сва покретна и непокретна имања њихова и њихових цркава конфискована су у корист Хрватске државе, уколико раније  нису развучена од усташа и суседа католика. Исто су тако прошли и калуђери и њихови манастири... Карактеристично је, да нема никаквог трага о било каквом покрету, колективном или појединачном, католичког епископата и парохиског свештенства њиховог, као ни од толико бројних католичкнх монашких редова, код надлежних усташких власти и иначе, да се стане на пут том страшном дивљачком гоњењу хришћанских српских епископа, свештенства и монаштва, или бар да се уколико-толико настојало да се ублажи судбина њихова по логорима, који су углавном сви били у области дијецезе загребачког надбискупа или на домаку њеном. Али, има, на жалост и срамоту хришћанства, не само трагова него и маса позитивних чињеница да су, одмах по оснивању Независне Државе Хрватске, врло многи католички свештеници, а нарочито из редова фрањеваца и језуита, иступили јавно као чланови једне усташке организације и као стожерници, логорници, таборници и други усташки функционери, својим наређењима и поступцима, још више отежавали тешку судбину српског свештенства и народа. Од многобројних случајева ми ћемо навести овде само неколико најкарактеристичнијих примера. Тако је, на пр., преслушавањем избеглих очевидаца установљено да је фратар Филиповић из манастира Петрићевца код Бања Луке, 8. фебруара 1942. године, одвео усташе из „поглавникове телесне бојне“, на покољ Срба рудара у руднику Раковица код Бања Луке. Кад су стигли тамо, фра Мајсторовић је све рударе пред усташе извео и легитимацијама утврдио који су православни Срби, па их је онда одвојио од рудара католика и муслимана и наредио да их одмах потуку с покликом: „Убијајте, а ја ћу вас разрешити греха!“ Том приликом побијено је 52 Србина радника; а затим је исти фратар одвео усташе у село тих рудара Дракулиће и тамо дао побити све, и старо и младо; том приликом спасла се само једна жена са петоро своје деце и једним туђим сирочетом; али је и она доцније полудела... Покољем у Ливањском срезу руководио је фрањевац др. Срећко Перић из манастира Горице код Ливна. Он је једне недеље, пре покоља, са олтара у цркви, по тврђењу избеглица, овим речима позвао своје вернике на покољ Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре моју сестру која се удала за Влаха, а онда све од реда. А када то свршите, онда дођите к мени да вас исповедим и причестим, па ће вам сви греси бити опроштени.“ За усташу фрањевца Вјекослава Шимића тврде избеглице да је био стварни вођа усташа у Книском Пољу и да је сам својом руком убијао Србе, не само у том крају него и у Босанском Грахову, Кијеву и Врнику; док за Еугена Гујића, бившег фратра из Бусоваче, утврђено је да је већ у мају 1941. године, са усташама продро у кућу младог српског свештеника Миладина Минића, из Биљешева код Лашве, и сам га својом руком заклао, пред ужаснутом  женом  и дечицом његовом. Из исказа сведока познато је, већ до сада, више од стотине имена и разних других фратара и жупника, који су наређивали или само давали иницијативу и упутства, да се Срби хапсе, муче и убијају; а за гвардијана Частомира Хермана, из манастира Чунтића код Глине, кажу сведоци да је руководио оним страшним масовним убиствима Срба у том крају и да је његова идеја била да се кроз неколико ноћи ноженима покоље на хиљаде Срба у самој српској цркви у Глини, итд. Према статистичким подацима, добивеним из избегличких извештаја, на такве и сличне начнне, по селима и градовима, на самим огњиштима народним, као и по многобројним логорима и тамницама, побијено је или нестало више од 800000 потпуно недужних православних Срба у Хрватској; а само око 150000 успело јс да избегне или је протерано, без игде ичега, у Србију. Сем католичких свештеника и калуђера, ову нечувену страшну, крваву усташку акцију против православних Срба нарочито је помагала и католичка средњошколска и друга омладина, организована у фамозну установу „крижара“, која, већ и самим својим именом, потсећа на оне злогласне средњевековне „крсташе“, које су папе ослобађале од свих грехова, а они су такове ужасе починили међу православним хришћанима Истока, да се тамо морала створити психоза, по којој су Грци и Срби радије се одлучивали да  приме и саму турску нехришћанску политичку власт над собом, него што  би  признали римског папу за  свога врховног   духовног   поглавара...   Та   католичка усташка омладина толико је зала починила, да је и један од највећих непријатеља Срба и православља  др   Камбар,   жупник   и   усташки   виши функционер  из  Добоја,  самом  поглавнику  потужио се писмено на ту омладину и тражио да се ограничи њена делатност, јер вели:  „Ја особно никад не би вјеровао, да тако нешто може бити (при мучењу и убијању Срба), да нисам гледао.“ А   16.   октобра   1942.   године,   управитељ   жупе Августин Краљ, парох силом покрштених Срба у Црквеном  боку,  исто је тако  писао  из  Суње поглавнику у Загреб и тужио се на бездушна дела усташке омладине и, наводећи њене поступке, нагласио: „Све је то радила усташка младеж у којој као да нема душе“. Упоредо    са    масовним    и    појединачним мучењем и убијањем Срба уопште, те одузимањем све имовине свима имућним Србима и протеривањем  њиховим  из  градова  и  села,  прво  у Србију а доцније у разне логоре, отпочела је и акција на присилном католичењу читавих села и крајева тако, да их је, до проглашења оснивања Хрватске православне цркве почетком 1942. године, већ уведено било у састав католичке цркве око 200000 душа. Нема сумње, да је та акција, већ од   првог   момента,   вођена   у   сагласности   са претставницима католичке цркве, јер из једног акта, упућеног из Рима, од Конгрегације за Источну цркву, на загребачког надбискупа, као претседника Конференције хрватских бискупа. датираном у Риму 12. јула 1941. године, сазнајемо, да је Ватикан, у то доба, очекивао велике успехе, како се у акту каже: „на обраћању несједињених (православних Срба) у Хрватској у покорност папи; па је сматрао за потребно, да преко надбискупа упозори све хрватске бискупе, да при том обраћању не дође до сукоба католика латинског и источног обреда (унијата). Тај акт је нарочито карактеристичан у свом последњем пасусу, где се каже: „Ако Ваша преузвишеност предочи ту потребу својој часној браћи (бискупима) у Хрватској, стећи ће се поново заслуга тим својим драгоценим доприносом за правилан развој католицизма, пошто сада постоје толике наде за обраћање несједињених“. Читајући ове реченице, које већ саме по себи тако много кажу, не треба заборавити, да је овај акт римске Конгрегације за Источну цркву написан ускоро после боравка поглавника Хрватске државе у Риму и да се у њему нарочито наглашују извесне „поновне заслуге“ загребачког надбискупа „за правилан развој католицизма у Хрватској“...

Само 13 дана после датирања тога римског акта, датиран је у Загребу, 30. јула исте године, један акт надлежних претставника врховне државне власти у Хрватској, који, као и Римска одлука, јасно показује, да је жеља Хрватске државе да масе Срба прелазе директно на католичку веру латинскога обреда, а само у изнимним случајевима да могу прећи у унију, са источним обредом, тј. само онда ако ти Срби станују по местима која се налазе у областима какве, већ раније постојале, унијатске жупе. Ускоро после тога штампан је један летак у „Бискупској тискари у Ђакову“, који је ширен међу православне Србе по Славонији и Срему. У њему се, између осталог, каже: да по наређењу Христовом треба да буде једно стадо и један пастир, и да стога треба спровести црквено јединство у  Независној држави Хрватској; па је ђаковачки бискуп, већ до сада, примио у  католичку веру на хиљаде православних „грађана, који су од држве добили сведоџбу честитости. Угледајте се, вели се у том позиву, у ову своју браћу, пак се што прије пријавите за прелаз у католичку цркву. Као католици ви ћете моћи остати у својим домовима... и осигурати спас својих душа“. У исто време разлетели су се разни, звани и незвани, мисионари по целом српском народу у Хрватској и свима могућим средствима, а нарочито претњама са одузимањем имања, одвађањем читавих села у страшне логоре, мучењем и убиствима, настојали су, да притерају православне Србе у такво психичко стање које би их одвело у крило „једино спасавајуће“ Римске цркве. Између безброј таквих случајева навешћемо само пример фрањевца Сидонија Шолца из Нашица, који је усташама дао упуство да на најгрознији начин убију српског свештеника Ђорђа Богића (отсекли су му прво уши, затим нос, браду и ископали оба ока, а онда га распорили и још живом му срце извадили), па је онда отишао у његову парохију и страшним претњама позвао на прелаз у католичку веру, ако желе да се спасу, да их не постигне судбина њиховог свештеника и остану на својим огњиштима. Пред ужасима таквог и сличног терора многа српска села у суседној славонској Подравини клонула су и примила католичку веру, када је патер Шолц успео да изврши своју претњу према селу Погановцима, чији су становници остали непоколебљиви у својој вери и никако нису хтели да се покоре и покатоличе, те су стога сви отерани у логор у Славонску Пожегу, где су бијени и на разне друге начине мучени, па тек после свега тога пребачени у Србију. Тек после пуних седам месеци овако страшног верског терора над православним Србима у Независној држави Хрватској, сетили су се хрватски бискупи, на својој конференцији у Загребу, од 17. новембра 1941. године, да су они дужни да донесу извесне директиве и уредбе“ о прелазима грчкоисточњака у католичку веру“ па су између себе изабрали „Одбор тројице“, који ће, „по споразуму са министром правосуђа и богоштовља“, расправљати и решавати сва питања, која долазе у обзир гледом на конверзије грчкоисточњака на католичку веру. Значајно је, да ни том приликом, као и никад раније и доцније, хрватски епископат није нашао за потребно, да ниједном речи помене и о осуди, што су епископи Хришћанско-православне цркве, која је по свему најближа католичкој цркви, као и њихови свештеници и калуђери, већ током првих месеци опстанка Независне државе Хрватске, на најнечовечнији начин од хрватских државних службеника усташа, припадника католичке вере, у чијем вођству је, на тешку жалост хришћанства и срамоту католичке цркве, било, као што смо видели толико много и католичких свештеника, горе него и од најгорих безбожника, свирепо мучени, убијани, затварани и протеривани; њихове резиденције, домови, цркве и манастири запоседнути од католика или пусти затворени, попаљени и порушени, пошто су прво потпуно опљачкани; па су чак и сама гробља, на много места, не само оскврњена него и потпуно раскопана и уништена; а сви освећени црквени предмети за православна богослужења, као и све друге српске драгоцености и светиње, разграбљене и развучене. Зна се, на пр., да је из самог Срема однесено у Загреб око 40 камиона разних драгоцености предмета из патријарског двора, катедралне цркве, библиотека и архива у Сремским Карловцима, као и 15 фрушкогорских манастира и других градских и сеоских цркава. Такав је, ето у најкраћим потезима, однос претставника Римске цркве према православним Србима мученицима у Независној држави Хрватској, која је, тек после годину дана најужаснијег терора над Српском православном црквом и свима њеним припадницима, присиљена била да на развалинама Српске православне цркве формално оснује неку Хрватску православну цркву, под    воћством    Руса,    за    Србе    преостале    у Хрватској, који нису могли бити ни побијени ни протерани, а нису хтели да се одрекну православља и приме католичку веру. Па и тај гест врховних хрватских државних власти није учињен на  иницијативу  Хришћанске  католичке   цркве, него   под   притиском   разних   страних   сила   и нарочито унутрашњег покрета једне нехришћанске,   муслиманске   верске   заједнице,   која   је, посматрајући и слушајући шта се збива са Србима хришћанима, тако блиским Хришћанској католичкој цркви, почела да размишља и стрепи шта би се све могло догодити са њима, муслиманима, као нехришћанима,   од   таквих   римокатоличких   и према хришћанима тако нетолерантних Хрвата, када би тим Хрватима пошло за руком да све још преостале Србе у Хрватској (преко један милион),   грозним   насиљем  удружених   црквених   и државних католичких власти, преведу у католичанство и онда тако ојачано римокатоличанство узме у своје руке пуну власт у Независној држави Хрватској.               

 

Извор: Радослав Грујић, Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове, ЛИО, Г. Милановац,1998.г.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 08 фебруар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.