header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архимандрит Лазар Абашидзе: Какав је став Православне Цркве према екуменизму? Штампај Е-пошта
недеља, 08 фебруар 2009
             Екуменизам је покрет који тежи ка уједињењу свих Хришћана. Он данас долази, пре свега, из недара Римокатоличке Цркве, јер је по својој суштини покрет римокатоличког (унијатског) мисионарства.

С друге стране, он представља и покрет различитих протестантских уједињених заједница и одакле је овај покрет највише раширен и одакле је добио најшире организационе и идејне облике. И на крају, као организација савремени екуменистички покрет се формирао и створио на Конгресу у Амстердаму 1948. г. приликом стварања Светског савета цркава који сада представља главни орган екуменистичког покрета.

За почетак екуменистичког покрета може се сматрати свесветска конференција у Единбургу 1910.

Скупштине Светског савета цркава су биле: у Евенстоуну (САД) 1954. г., Њу-Делхију (Индија) 1961. г., у Упсали (Шведска) 1968., г. Најробију (Кенија) 1975. године.

Руска Православна Црква ССЦ-у приступила 1961. године, а Грузинска Православна Црква 1962. године.

У ову организацију улазе и многа религијске заједнице која се не могу назвати црквама: лутеранци, англиканци, григоријанци, старокатолици, евангелисти, баптисти, методисти, квекери, реформисти, презбитеријанци, конгрегационисти итд. и т.сл.

Каква је идеологија екуменизма?

"Идеологија која стоји иза екуменизма јесте идеологија која се односи на одавно добро познате јереси: "Црква Христова не постоји, нико не зна истину, Црква почиње да се гради тек сад..." (14, Увод).

Један од најпознатијих екумениста, проф. В. В. Зењковски је 1935. године говорио: "Црква свету није јављена у потпуности своје силе и правде, и тек ћемо у екуменској заједници бити удостојени да добијемо откривење о Цркви" (Весник руског студентског хришћанског покрета, јануар-фебруар 1935. r.).

Екумениста, професор Илија Цоневски (са Софијског универзитета) је 1947. г. говорио: "Природа Цркве и њена основна својства су на најтеснији начин повезани са њеним јединством, зато што је она Тело Христово, и Христос је њена Глава. Црква не може бити ни света ни саборна ни апостолска ако није јединствена. Сав смисао и пуно значење екуменског покрета се састоји у јединству Цркве; оно је његова основа, као и задатак и остварење" (Духовна култура, 1947. г. Јун. CTp. 31).

"На овај начин екуменисти као најважније истичу јединство или Јединствену Цркву. Међутим, појму "јединствена" они дају свој неправилан, изопачени смисао, јер под том Јединственом Црквом они не подразумевају само све православне, већ и све инославне хришћане, тј. јеретике.

Ова екуменистичка тачка гледишта се у потпуности разилази са православним погледом који под Јединственом Црквом увек подразумева само православне људе који истинито верују. Наша Црква никад није сматрала да у њен састав, у састав самог Тела Христовог, улазе јеретици. А и како је могуће сматрати ову тачку гледишта православном када су Васељенски Сабори јеретицима увек изрицали анатему, тј. изопштавање из Цркве? Очигледно је да екуменисти у свом учењу о Цркви не признају над собом ауторитет Васељенских Сабора. Међутим, то је једнако одрицању ауторитета читаве Православне Цркве и признавању у датом случају за једини критеријум истине свој сопствени разум уз одрицање православне вере у Цркву.

Исти овакав рационализам и исто овакво неверје у истинску Христову Цркву екуменисти умећу у своје тумачење назива Цркве "Саборна". Ми заједно са Светим Оцима Цркву називамо Саборном или Васељенском зато што се она "не ограничава никаквим местом, ни временом, ни народношћу, него садржи у себи истинске вернике свих места, времена и народа." (Опширни катихизис митрополита Филарета). Међутим, екуменисти под овим називом Цркве подразумевају не само истинито верујуће Хришћане него и све јеретике.

Исту овакву заблуду показују и у свом односу у погледу назива Цркве "Апостолска". Ма како то чудно било, екуменисти под овом Апостолском Црквом подразумевају и такозване "хришћанске цркве" које уопште нису апостолског порекла и наслеђа. Они сматрају да све јеретичке исповести припадају Апостолској Цркви без обзира на то што Павле, највећи Апостол, изопштава све јеретике из Православне Цркве и предаје их анатеми говорећи: "Ако и ми или анђео са неба јави вам јеванђеље друкчије него што примисте проклет да буде" Гал. 1, 8).

Међутим, православни екуменисти највише се огрешују о десети члан Символа вере у погледу назива Цркве "Света", када у састав ове Свете Цркве укључују јеретике. Црква се назива Светом зато што је она та која даје благодат Светог Духа, која се даје верницима у Светој Тајни Миропомазања приликом њиховог Крштења.

Ова препорађајућа, освећујућа и спосоносна благодат је најдрагоценије и највеће благо за нас, јер је циљ Христовог доласка у свет, и Његових страдања на Крсту и смрти био да нам дарује управо њу... Симеон Нови Богослов говори: "То је и био циљ и крај читавог домостројитељства Христовог да они који верују примају Духа Светог да би Он био као душа наше душе и да би се дејством Овог Духа освећивали, обнављали и препорађали наш ум, савест и сва осећања."

Али, овог за нас најдрагоценијег блага, ове препорађајуће благодати Светог Духа са њеном светошћу нема и не може бити код протестаната, јер код њих нема Свете Тајне Миропомазања. У Крштењу се ми само чистимо од грехова, умиремо за телесни живот и Дух Свети нас поново рађа за нов и свет живот. Али, ово друго је за нас могуће само уз помоћ оне благодати коју добијамо у Светој Тајни Миропомазања. У овој Светој Тајни нам се предаје Дух Свети са свим Својим даровима, који нас снаже и бодре у духовном светом животу.

Овај благодатни и свети живот није могућ за оне инославне хришћане који имају Свету Тајну Миропомазања, али за које ова сила није важећа и није спасоносна, због тога што их је Православна Црква одбацила због јереси.

Због овога потпуно греше православни екуменисти када у Свету Цркву укључују све јеретике...

Они не праве разлику између чланова Православне Цркве као грешника и немоћних људи од инославних Хришћана и њихових "црквава", сматрајући да ће и једни и други постати свети кроз благодат Божију и кроз љубав општења.

Међутим, између њих постоји огромна разлика. Чланови Православне Цркве иако су грешни, ма како велики њихови греси били, кроз Свету Тајну Покајања и уз помоћ делатне и спасоносне благодати увек могу да постану свети да достигну истинску и савршену светост. Али, појединачним јеретицима или читавим групама, организацијама, ова светост никада неће бити својствена, јер на њих не делује благодат Свете Тајне Миропомазања и благодат Свете Тајне Покајања. Јеретици могу бити свети тек после покајања или одрицања од свих својих јереси и тек после поновног сједињења са Православном Црквом. Тек тада инославни хришћани могу да се укључе у састав Свете Христове Цркве...

Међутим, тумачење у погледу назива Цркве "Света", као и у погледу других назива није само проста заблуда. Ова заблуда у ствари представља рушење наше православне вере у Цркву. Она од нас захтева веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву са тим да ми ове особине примењујемо искључиво на нашу Православну Цркву. А православни екуменисти јој отказују послушност. Због тога они до непрепознатљивости изопачују девети члан Символа вере. Резултат овога је некаква неприродна мешавина истине и лажи, Православља и јереси, што православне екуменисте доводи до крајњег изопачавања истинитог схватања о Цркви и то у тој мери да су они, иако су чланови Православне Цркве истовремено постају и чланови екуменистичке цркве, или тачније речено, неког васељенског јеретичког друштва са његовим безбројним јересима. Требало би да увек имају на уму Христове речи: "Ако ли не послуша ни Цркве, да ти буде као незнабожац и цариник" (Mт. 18, 17).

Ова непослушност православних екумениста доводи до тога да они изјављују да "зидови који деле Цркве не досежу до самог неба, до Христа-Главе, и не спуштају се до самог срца Цркве, до Светог Духа."

Међутим, ови зидови који деле, односно разлике између Православне Цркве и јеретика појавили су се на Васељенским Саборима. До њих је долазило у циљу очувања православне вере од погибељи која настаје од мешања са погубним јересима. До ових подела је долазило да би се испуниле Христове речи: "Мислите ли да сам Ја дошао да дам мир на земљу? Не, кажем вам, него раздор" (Лк. 12, 51). На Васељенским Саборима су се оствариле и речи Господа казане Апостолима и њиховим наследницима који стоје на челу Православне Цркве - епископима: "Јер вам кажем заиста: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу" (Мт. 18, 18). Јасно је да ове поделе досежу до самог неба. Како да ове поделе не досежу до Христа кад су оне засноване на сопственим речима Христа Спаситеља?

Догматичке одлуке Васељенских Сабора са анатемом против јеретика доносиле су се на основу апостолских речи: "Јер нађе за добро Свети Дух и ми" (Дап. 15, 28). Дакле, одлуке против јеретика нису потицале само од Светих Отаца Васељенских Сабора него и од Самог Духа Светог. У датом случају велику важност имају Христове речи, изречене за време Његовог јављања ученицима после Васкрсења: "Примите Дух Свети. Којима опростите гријехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће им се (Јн. 20, 22-23).

Јасно је да је анатема Васељенских Сабора, која у својој основи има Христове речи, заједнички изрицана јеретицима: и од Светог Духа, и од Цркве. Поставља се питање да ли догматичке разлике могу да не досежу до Светог Духа кад од Њега потичу?

Међутим, то није све. Из Христових речи: "Што свежете на земљи биће свезано и на небу" је очигледно да анатемисање јеретика, односно њихово изопштавање из Цркве прелази и у будући живот и да сви јеретици после смрти доспевају у паклене муке...

Православни екуменисти не само да не слушају Православну Цркву него је, чак, отворено окривљују за грех деобе.

Али, није Православна Црква стварали јереси већ јеретици. Православна Црква је до мученичке крви од јеретика штитила чистоту православне вере. Да није било ове борбе православна истина би кроз мешање са јеретичком лажју престала да постоји, а Православна Црква би уједно нестала са лица земље...

Тешко је рећи где православни екуменисти више одступају од Православне Цркве - у својим делима или тако што присуствују на екуменистичким конференцијама. Ово присуство је у ствари издаја нашег догматичког православног учења о Цркви, које је изражено у деветом члану Символа вере. Присуствујући на јеретичком скупу који екуменисти називају "свецрквена конференција", "скуп свих хришћанских цркава" и "једина света Христова црква" православни представници самим тим потврђују постојање ове "једине свете цркве Христове" са свим њеним јеретичким заблудама...

Осим тога на свим екуменистичким конференцијама обавља се заједничка молитва јеретика са православнима, а заједничка молитва се забрањује светим канонима наше Цркве (10, 45. и др. Апостолска правила).

У свом тумачењу овог последњег правила епископ Смољенски, Јован говори: "Правила не теже само ка очувању православних од заразе јеретичким духом него и њиховом чувању од индиферентности према вери и Православној Цркви, која лако може да се роди у општењу са јеретицима у стварима вере. Овакве одлуке, уосталом, нимало не противрече духу хришћанске љубави и трпељивости којима се одликује Православна Црква, јер је велика разлика између трпљења заблуделих у вери... и живљења са њима и ступања са њима у религијски контакт без размишљања, јер последње значи да не само да се не старамо да их обратимо у Православље него се и сами у њему колебамо."

Св. Кипријан, епископ Картагински, каже да јеретици никада неће прићи Цркви ако их ми сами будемо подржавали у убеђењу да они такође имају Цркву и Свете Тајне...

Православни представници би могли да присуствују на екуменистичким конференцијама само уколико би њихови организатори у име такозваних хришћанских цркава које улазе у екуменистички покрет изјавили Православној Цркви да су оне спремне да се одрекну својих религијских заблуда и да се са њом сједине у православној вери. Међутим, они који управљају читавим током екуменистичких конференција овакве изјаве никад нису давали и неће их ни дати зато што инославним хришћанима не пада на памет да се одрекну својих јереси и да се сједине са Православљем. Не сме се заборавити са каквом тврдоглавошћу и фанатизмом јеретици бране своја религијска убеђења. Сједињење са Православном Црквом, као што стварност показује, односи се на појединце и притом је то веома ретко и у изузетним случајевима. Памтимо увек пророчанске речи Христове: "Али, Син Човјечији кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?" (Лк. 18, 8).

Због свега овога не можемо имати основа да се надамо да такозване "хришћанске цркве" могу да се сједине у вери са Православном Црквом. Треба да очекујемо да ће се број истински верујућих људи стално смањивати.

Уосталом, ни сам главни екуменистички савет уопште ни не помишља на то да инославни хришћани треба да се сједине са Православном Црквом...

Иза екуменистичког покрета стоје исконски непријатељи Православне Цркве - масони... Организатори екуменистичких конференција не теже ка догматичком сједињењу свих такозваних хришћанских цркава са Православним Црквама него ка мешању једних и других, кроз одступање православних од своје вере и њихово екуменистичко дружење са јеретицима, нарочито са протестантима. А ово мешање је једнако уништавању Православља.

Наравно, кад је реч о екуменизму не смемо губити из вида да на самом извору екуменистичког покрета пред нама не стоје само исконски непријатељи наше Православне Цркве, већ и отац сваке лажи и погибељи - ђаво. У претходним вековима он је хтео да уништи Свету Цркву кроз мешање православних са јеретицима. Он ово чини и сада кроз исто ово мешање преко екуменизма са његовим неисцрпним масонским капиталом.

Ипак, раније је ђаво, као подстрекач мешања истине и лажи, имао више препрека него сада. Тада су Хришћани имали ватрену ревност према православној вери и штитили су је до мученичке крви. Данас су православни обузети нечувеном равнодушношћу према својој вери, што је толико мрско Господу Који је рекао: "O да си студен или врућ! Тако будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својијех (Апок. 3,15-16). Тада су због ревности према вери и чистоту хришћанског живота православни имали богопознање. Богословски непросвећени људи, чак и на пијаци, расправљао је о томе да ли је Христос једносуштан или сличносуштан Свом Божанственом Оцу. А данас међу православнима царује свеопште слепило у погледу питања вере. Користећи све ово, екуменистички покрет се брзо шири читавом васељеном, хватајући у своје лукавством исплетене мреже, чак, и православне Хришћане...

Имајући у виду суштину екуменизма и његове циљеве, одбацимо у потпуности екуменистички покрет, јер је то одступање од православне вере, издаја и неверство Христу, што на све начине треба да избегавамо да се не би на нама оствариле речи преподобног Серафима: "Тешко ономе ко макар за једну јоту одступи од светих Васељенских Сабора." Овде је свет непријатељски према Христу и Његовој Светој Православној Цркви. Зато је пријатељство са овим светом, по речима апостола, "непријатељство према Богу" (Јаковљ. 4, 4).

Наша Света Црква се увек борила против јереси и то чак до своје крви, али је људе који су по наговору ђавола пали у јерес Православна Црква увек жалила, и покретана љубављу према њима изрицала им епитимију, све до одлучења од црквене заједнице.

Међутим, она никад није престајала и неће прекидати своју молитву, овај уздах благодатне истинске љубави за уразумљивање и обраћење јеретика на пут спасоносне истине. Ево како нас Света Црква учи да се за њих молимо: "Оне који су одступили од православне вере, и који су заслепљени погибељним јересима, светлошћу Твог познања просвети и Светој Твојој Апостолској Цркви присаједини" (молитве за живе - Молитвеник).

На тај начин Света Црква, захтевајући бескомпромисну борбу против јереси, разликује саме јереси од људи који су пали у ове јереси, и увек за њих отвара свој матерински загрљај пун љубави...

Због овога немојмо имати апсолутно никакве везе са екуменистичким покретом. Руководимо се у овом случају речима Светог Писма: "Јер шта има правда са безакоњем? Или какву заједницу има светлост са тамом? Како ли се слаже Христос са Велијаром?" (2. Кор. 6,14-15). "Благо човјеку који не иде ма вијеће безбожничко" (Пс. 1, 1), (Архиепископ Серафим Собољев 10).

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/sta_Pravoslavni_treba_da_znaju/sadrzaj.htm

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 38 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.