ПРИЧА У НАСТАВЦИМА ПОВОДОМ ДЕШАВАЊА У ЕПАРХИЈИ КАНАДСКОЈ

2. НЕСРЕЋНИ ЋИФТИФОР ПИЦАРОШ

Вара се свако ко мисли да је Христ једино Јудино издајство.

У издаји, која се састоји од гласина и лажи, вежбала су се свештена браћа једни на другима, кроз деценије. Посебно он, овде Ћифтифор. Већ из наслова се он препознао, а можда су га и други. (Имена и презимена на крају фељтона.) Прво је ишао, у Саскатуну, Епископу на колена, да издајством поверене му тајне сачува свог најбољег друга од друга самог. Какав снажно самоубедљив, узвишујући, морални основ за издају? О туге, а тајна и није била тајна колико је била другово сујетно самохвалисање. И није ли баш и Јуда починио издајство из истог разлога: да сачува Христа од Христа самог? Уистину, Спаситељ се није хвалисао. Али, Ћифтифоровог друга је брига о другу и те како коштала. И још га кошта и овога часа.

А још пре овога, издао је Ћифтифор своју свештеничку одежду. Везао је преко ње, једнога дана, кецељу пица мајстора у свом, тек отвореном, ресторану. Решио је да буде успео човек. То је сан сваког ко остави овце да осваја град: да отвори своју кафану. Да у њој проповеда, читај препродаје или (и да) пева. За такво нешто, Ћифтифор је сматрао, ту је и Христов храм. Волео је да истакне: „Човјече, ту је то да се праве паре. Човјече, ту је све да се на том праве паре. И Дух Свети.“ Епископ га је укорио и отворено га ставио пред дилему: или пица кецеља или мантија. Гунђао је Ћифтифор, негодова је и свашта приватно изговорио на рачун Епископа (зна се кога, Владике Георгија канадског). Говорио је: „Ма не може он то мени тако, јес видио?“ На крају је превладала Ћифтифорова савест, теретом новчаника. Незадовољан, Ћифтифор је ипак изабрао: пица ресторан. Прошле су године. Чим му је син стасао до пословног пунолетства, Ћифтифор је преписао радњу на дете и полетео Епископу на покајање. По право на мантију, читај парохију. Јер у парохији је харач, посебно онај неопорезовани и никоме непријављивани у готовини, кеш од водица. Епископ, видећи у Ћифтифоровом чину успех своје родитељско-братске поуке, порадовао се кајању свога брата у Христу, и сматрајући га за искрено, примио је кајање и праштајући му, дао Ћифтифору и мантију и парохију.

Добио је Ћифтифор црквицу и парохијску кућицу уз њу и обрадовао се Ћифтифор, одмах увиђајући како ће од тога да направи своју малу личну рентијерску индустрију. Није он неки поп сељак да живи уз своју цркву. Шта би то њему? Ћифтифор је способан, модеран пословни човек. Показаће Ћифтифор свима и да га сви следе. А парохијани? („Овце? Овце су, човјече, за шишање.“) Ћифтифор је лепо издао парохијску кућу, станару у најам, паре ставио у џеп, а себи купио кућу, да се зна да има и уме и он. Шта се то тиче парохијана који су све то одрицањем подигли да њихов, који год буде ту распоређен, поп не мора да се потуца по газдама? Шта се то тиче Епископа? Шта ту има ко, човече, да се Ћифтифору петља у послове?     

Када му је Епископ, благо, ускратио право на самовољу и самовлашће, и преместио га тек у суседну парохију, у коју може и да путује из куће коју је купио, у прву недељу по том, са амвона, који нам је Христ оставио да отуда проповедамо љубав, милосрђе и праштање, у својој беседи бацио је Ћифтифор проклетство и на свога Епископа. Пред свима је проклео све који су му осујетили пословне планове, дакле и свог Епископа. Проклео их је сузама своје жене и своје деце. Што да не? Већ је био Ћифтифор упућен да стиже комисија са ферманом и свиленим гајтаном. Они који немају карактер обично верују да могу своја посртања да сакрију иза великих леђа. Да могу да своје грехе прикрију Синодском комисијом. Да могу да своје паклене накане замагле оптуживањем Владике да води Епархију у раскол. И Ћифтифор се, такав, припремио да буде главни сведок пред Комисијом коју чека окрећући телефоне сабраће у чину.

Ваљда ће, на крају њиховог плана, када се Владика Георгије завиојори на свом крсту, Ћифтифорових тридесет пратилаца, сврстаних код Ћифтифоровог шанка, наручити од Ћифтифора тридесет пица, да их слављенички поделе под тим крстом. И да Ћифтифору убаце у касу сваки свој новчић.

Први ће вероватно каси приступити Ћифтифоров најбољи, поголеми друг са голф терена и у игрању карата. Тај му, и ових дана, страсно помаже, посебно у звању телефонима цивила да се „добровољно“ пријаве као сведоци пред иследништвом (али само против!) Епископа, иначе следећи јунак ове српске, по православно Христијанство још једне трагично-тужне повести.

Наставиће се...

Поуздан извор

 Анатомија једног злочина (1)