„Све што је рођено од Бога побеђује свет;

и ово је победа која победи свет – вера наша“

(1. Јован. 5, 4)

Они који разапињу Христа и тргују у храму, они што једу куће удовичке и лажно се моле дуго, они што товаре људима бремена незгодна за ношење а сами живе у раскоши и аутистичном самозадовољству, они који воле почасна места на гозбама и међу моћницима овога света, они који сами не желе и другима не дају да уђу у Цркву као Царство благодати и  Истине, одавно су себе изопштили из ње па, кивни, јуришају на све оно што је још остало честито и правоверно.

+ + +

Господ Исус Христос, дошавши на земљу да би испунио сав домострој нашега спасења, није зажелео да нам остави томове богословских студија које бисмо помно проучавали и на којима бисмо темељили нашу веру. Штавише, није нам оставио нити један спис његовом руком написан, иако, по сведочанству Јеванђелисте, када би се редом забележило све што је Господ учинио и изговорио, „ни у сами свијет не би стале написане књиге“ (Јн. 21, 25).

На само једном месту у јеванђељским казивањима видимо Га како пише по песку (суд над женом ухваћеном у прељуби). Значи ли то да Господ није сматрао за потребно да заснива Своје учење, науку која је сишла с неба да би преобразила пало човечанство? Не, јер у противном Он не би извео на жетву Своју богонадахнуте апостоле, не би говорио кроз уста пророка, не би призивао светитеље и подвижнике из свих времена и свих народа да благовесте Царство док не дође у сили. Господ је, међутим, желео да нам као највећу драгоценост остави Цркву Своју, коју је стекао Својом скупоценом Крвљу, Цркву у којој смо удови једни другима и у којој се свакоме дају дарови Духа на корист свима. Нема за хришћанина веће радости, веће части, већег испуњења од тога да све своје физичке и умне силе, сва хтења и напоре своје, све благодатне дарове које је од Господа примио у светим Тајнама стави у службу славне Цркве, умножавајући их у њиховом штедром раздавању другима – и онима који су у њој нашли Очев Дом, и онима који тек траже лађу спасења која би их кроз усковитлану пучину житејског мора безбедно превезла одавде на другу обалу, тамо где је тихо пристаниште Христове чудесне вечности.

Али колико смо свесни бесцен блага које нам је Господ даривао? И какав ћемо одговор дати када нам се затражи да покажемо како смо располагали повереним нам талантима, јесмо ли ваљано са њима радили и умножили их по вољи Господа нашега?

Они који су се и у интелектуалном, и у духовном животу формирали 80-их година прошлог века, у времена када је Црква била осуђена на гето, а њени припадници на маргиналне позиције у атеистичком друштву, добро памте онај занос, ентузијазам, ревност, скромност, саможртвеност и епископа, и свештеника и лаика. У то доба похађати предавања и читати књиге јеромонаха Атанасија Јевтића, јеромонаха Амфилохија Радовића, епископа Данила Крстића значило је сврстати се у табор унутрашњих непријатеља и подриватеља тада, како се чинило, тако монолитног и стаменог социјалистичког друштва. Одлажење у храм на богослужење посматрано је као својеврсна интелектуална, па и социјална деградација (службе су за старце и припросте, а не за студенте и младе интелектуалце), а жудња за дубљим духовним животом, нарочито за монашким подвигом, неретко је проглашавана за асоцијално и патолошко понашање и као таква санкционисана. Средином 80-их година, примера ради, са новинских страница нису силазили скандалозни напади на садашњег (самозваног) архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија због „завођења омладине“ – „врбовања“ девојака и младића за монаштво, а сами кандидати неретко су били излагани милицијским ислеђивањима, психијатријским вештачењима, насилном одвођењу из манастира и другим репресивним мерама. Бесомучна кампања водила се да би се доказала недопустивост изградње прве цркве на територији Београда после другог светског рата – скромног храма Сабора српских светитеља на радничкој Карабурми, са халабучним сазивањем партијских конференција, здушним потписивањем петиција, жестоким противљењима СУБНОР-а и Савеза социјалистичке омладине, итд. Верска штампа и ретке књиге духовног садржаја („Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу“, „Разговори са учитељима о вери“, „О идењу за Христом“) могле су се наћи само у храмовима, испред којих су, не заборавимо, дежурали партијски и омладински активисти; чак се и Јеванђеље набављало кришом. У тој и таквој атмосфери стасавали су млади интелектуалци које ће Господ извести на жетву Своју крајем 80-их и почетком 90-их година, када српски народ почиње да се враћа Оцу из земље далеке, хладне и негостољубиве. Неки од њих примили су свештенички чин или монашки постриг, други су, у царском свештенству лаика, своје призвање видели у издаваштву, публицистици, преводилаштву, раду на црквеној периодици, одржавању духовних трибина, вођењу православних омладинских братстава. Са благословима кренуше да сеју, и са благословима су и жњели – преобразили су „Православни мисионар“ и „Православље“, основали „Светигору“ и „Образ“, даноноћно припремали књиге и зборнике око „Тројеручице“, Православне мисионарске школе „Св. Александар Невски“, Хиландара, „Светигоре“... Није се знало за умор, нити се постављало питање хонорара; полемичких нота је било, али уз максимално уважавање личности другога и жељу да не саблажњавамо оне који су тек на прагу Цркве. Младости је и иначе својствен жар, полет, неспокој; на њиховим крилима, а пре свега на лаким крилима благодати, ређала су се прегнућа на славу Божију и на назидање Цркве. Било је то време нашег апостолског подвига, наша зелена и сунчана Галилеја, наше младалачко, још ничим непомућено идење за Христом и са Христом, смело корачање по води, обилно пуњење мрежа, чудесно умножење хлебова. Није се обраћала пажња на блокаду, санкције, немаштину – тај труд био је пркос годинама које су појели скакавци, победа Тихе Светлости над хучним светом са свом његовом метежношћу и пустошношћу, ликовање духа.

Већ дуже време ми више нисмо у стању да препознамо своју рођену Цркву. Не знамо како је у њој завладао дух користољубља, удвориштва, преузношења појединих епископа, свештеника и лаика (теолога пре свега) над „незнавеним“, простим народом, како је и зашто промењен поредак богослужења, како је свештена теологија Цркве од Истока замењена јадним теологуменама које не могу опстати ни у једном нараштају, како су поједини црквени великодостојници постали понизне слуге сваке гарнитуре на власти у овој ојађеној, опљачканој, поруганој земљи, како су се, опет поједини, тако лако поклонили Златном Телету и жртвовали нашу част и образ, продавши нас злосмрадном Ватикану и блудници вавилонској – Европској Унији са њеном „верском толеранцијом“ и  „посвемашњом уљудбом“. 

О, знамо, знамо ко сачињава Цркву.  Пре свега, ту је пречасни, свечасни, од Христа прослављени збор архијереја и јереја; па дични монаси – красота, истина и светило Цркве, који хитају да од небеског Женика задобију венце непропадљивости; па мирјани свих узраста и сталежа, борци и подвижници који се непрестано рву са бурама и искушењима овога света; ту су живи и упокојени; ту су Анђели и Арханђели, и  прослављени Угодници Божији, и целокупна творевина, и ми грешници, за које је Христос пролио Крв Своју, ми - деца Божија, чеда Христова: све ово сачињава величанствени и необухватни живот Цркве. Све оно најдрагоценије, што траже истински трагаоци за смислом, истином, красотом, добротом, благородством налази се у њој, у Цркви.

Они који разапињу Христа и тргују у храму, они што једу куће удовичке и лажно се моле дуго, они што товаре људима бремена незгодна за ношење а сами живе у раскоши и аутистичним самозадовољству, они који воле почасна места на гозбама и међу моћницима овога света, они који сами не желе и другима не дају да уђу у Цркву као Царство благодати и  Истине, одавно су себе изопштили из ње па, кивни, јуришају на све оно што је још остало честито и правоверно.

То да живимо у Цркви не значи да се затворимо негде далеко, да се закључамо, изолујемо, побегнемо, него да се уздигнемо, и то до висине Крста љубави и жртве. Једино љубав и жртва дају смисао свим нашим напорима. Како каже старац Пајсије Светогорац: „Ако је човеку тешко да помогне ближњем, да се жртвује, њему ће и одмор бити заморан. Онај ко помаже ближњем одмара се умором. Најузвишенија радост потиче од жртве. Једино када се жртвује, човек је орођен са Христом, јер Христос је жртва“.   

Наш положај, као чланова Цркве Христове, као синова и кћери Светог Саве и Светог благоверног кнеза Лазара, истовремено је и привилегован и опасан. Одредили су га они који су нас родили духовно, они који су нас родили телесно и они који су нам оставили ову земљу, њен језик, њену духовност, културу, просвету, свеколики напредак овога народа у наслеђе.

Да су они који су живели пре нас и који су сахрањени на овој земљи били непромишљени, дрски, слепи, глуви и да су све чинили по својој слабашној људској вољи, не управљајући очи к небу, продајући своје првородство за чинију сочива, онда бисмо и ми могли тако да се понашамо.

Али ако су другачије живели, ако су се распињали свету да би свет облагородили љубављу, ако су вољно умирали да би живели, ако су радије губили главу него што би огрешили душу, ако је свеукупно њихово стваралаштво, од тежака до војводе и од занатлије до фрескописца, њихов морал, њихова реч – ако је све то било рођено из жртве, из свесног самоограничења ради других, ради нас који долазимо и оних који ће доћи, онда не можемо некажњено да експериментишемо и да се играмо са оним чиме се не игра.

Да нису сазидали црквену госпођу Жичу, која већ осам векова корача, седмоврата, у правцу свога Женика Сунца.

Да нису даривали Ономе Чије је Царство Царство свих векова, и достизање с краја на крај неба Хиландар и Дечане, Манасију и Фрушку, Морачу и Крку, да се у њима хвала Њему Јединоме узноси и све најдрагоценије, најплеменитије из дубина народне душе на жртвеник наднебеске љубави Његове приноси.

Да није свеукупну нашу културу утемељио босоноги смерни инок, ослушкујући у убогој испосници својој, сред врлети атонских, како дан дану говори реч, и ноћ ноћи објављује знање.

Да нису студене пештере сузама молитве и покајања загревали, да нису мироточили, да нису чудотворили, да нису раслабљене подизали и разбраћене братимили.

Да нису сирочету лепшу кошуљицу него своме рођеноме чеду одевали, да нису на задужбине благо нештедимице расипали, да нису данак у крви давали, устанке дизали, ране видали, у збеговима се потуцали, да нису преко Албаније прелазили, да нису благосиљали оне што су им очи вадили.

Да нису у песмама својим ти неуки, од рада и брига сатрвени тежаци исплетали неувенљиви венац човечности, милости, љубави и доброте пред којим су највећи умови овога света падали на колена.

Да нису родоначелници модерног Српства до безумља усправни игуман Пајсије и ђакон Авакум, горостасни Карађорђе и Милош, тајновидилац Његош, благодушни Бранко и племенита Милица Српкиња, богомудри Николај и Јустин, благородни Дучић, трепетно састрадална Десанка, танкоструни Мокрањац, светлоносац Сава Шумановић.

Да није гробова оних који су се у нас заклињали. Да није сећања на топлину мајчиног загрљаја и речи што су нам њене усне шапутале као попутнину.

Да свега тога нема у нашој крви и у нашем духу, могли бисмо да се понашамо онако како то данас неки митроносци, расоносци, књижевници и фарисеји црквени покушавају да нам наметну, бестидно и бесловесно.

Али није тако. Ми не припадамо ни њима, ни самима себи. Обавезани смо својим свештеним наследством. Не можемо да испустимо из руку ону заставу праведности, части, благородства и истине коју су наши преци вековима држали тако високо уздигнуту. Не можемо да сиђемо са висине на коју су нас поставили. Не можемо да починемо на другој земљи, на други начин, доли на земљи живих, на жртвеном крсту, том месту Распећа и месту Славе.

Немамо другога града до онога који ће доћи, нити другога уточишта до Цркве свете – тог, по речима Светог Симеона Новог Богослова, „новог света“ и „новог Раја“. У Очевом Дому живимо свој истински, непатворени, једини пунокрвни живот, на том освештаном простору и у освештаном времену.

Православље није само Предање, него и свакотренутно дисање, вредност дата и задата, дело у које смо обавезни да се уградимо, квасац нашег живљења, зрно горушично, наша обавеза и послање.

Молимо се Господу Сведржитељу да подари снаге истинском правоверном епископству, свештенству, монаштву и свима искреним и оданим синовима и кћерима наше поругане Мајке Цркве, више од небеса и драгоценије од свеколике творевине, да остану усправни у овом зловремену отпадије и продаје онога што нема цену – нашег образа и душе. Опомињемо се завештања великог песника, и преносимо га и једни другима, али и свим оскврнитељима вере наше и трговцима нашим достојанством: Народ је силан и бесмртан, страшна је његова моћ!