Напади на правоверне у последње време врше се коришћењем најпрљавијих могућих средстава. Неодољиво се стиче утисак да би њихови иницијатори, организатори и спроводиоци, којима је циљ унијаћење нашег правоверног народа, направили пакт и са нечастивим само да богоугодну борбу за веру, коју верни народ спроводи уз Божију помоћ, некако сломили (што се, слава и хвала Богу Свемогућем, никада неће догодити!).

Један од таквих - прљавих и подмуклих напада, извршен је преко дневног листа „Блиц“ на Његово Преосвештенство епископа банатског Г.Г. Никанора. Против православног и честитог епископа Никанора изнете су најпрљавије могуће лажи и клевете. После тог напада учинили смо (мада тешка срца) малу корекцију уређивачке концепције нашег сајта, што су наши посетиоци већ сигурно приметили, а која ће постати уочљивија у наредном периоду!

У размаку од свега 5 дана, наш сајт је нападнут лажима и клеветама два пута. Први напад био је у „Православљу“ од 1.2. 2009. год., и учињен је од стране бившег еп. Атанасија, а други 5. 2. 2009. на сајту о Милића Драговића, од стране самог о. Милића. Текст о. Милића Драговића нашем сајту је анонимно послат 6. 2. 2009.године. Из текста се могло само назрети, али не и поуздано знати, ко је његов аутор. Текст је у међувремену постављен на сајту „Видовдан.орг“, који се позива на следећи извор: http://www.otacmilic.pozega.org.yu/.

На наш сајт је у претходна два дана пристигло неколико реакција посетилаца на поменути текст о. Милића Драговића, у коме је он изнео многе лажи и клевете на рачун правоверних у нашој светој Цркви, међу које је и нас најјнедостојније уврстио, чиме нам је учинио велику част. На томе му из свег срца захваљујемо.

Циљ нам је да у српској  Цркви владају мир и љубав. Сматрамо да је за васпостављање нарушеног мира најбољи начин ширење истине о ономе што се у Цркви догађа, те ћемо зато  објавити текст о. Милића Драговића, али и реакције посетилаца "Борбе за веру" на тај текст. И сами ћемо се, ако Бог да, осврнути на поменути напис.

                                                Уредништво сајта

***

О. МИЛИЋ ДРАГОВИЋ

Подела Римског царства на источне и западне области, још у периоду раног хришћанства, поред практичне димензије управљања широким ободом Медитерана, била je и констатација цивилизацијских разлика, које су тек приметне у ранохришћанским списима, а свој одјек налазе већ у теолошким концепцијама блаженог Августина и постају очигледне од IX века, када се у западно хришћанство уливају разни религиозни аспекти германских народа. Сукоб Фотија, патријарха цариградског, и Николе, папе римског, око јуриздукције над Бугарском, који је прерастао у широки богословски сукоб најавио је суботу – 16. јул 1054. године, када је папски изасланик, кардинал Хумбертус де Силва Кандида, спустио писмо – анатему на претол Свете Софије, рано ујутру, пре почетка богослужења, после чега је римско изасланство испловило из луке у Константинопољу, а истоветан одговор Новог Рима је објављен већ у среду. Већина савремених археолога, историчара и истраживача се слаже да су догађаји који су се одиграли тих дана били последица политичког сукоба цара Константина IX Мономаха, који је био неприкосновени ауторитет у односу на неприметног Михаила Керуларија, патријарха цариградског, и римског папе Лава. Суштину сукоба бисмо могли дефинисати као рат две неправославне концепције односа Цркве и државе. Цар је заступао став, према којем је цар врховни поглавар Цркве и државе – социјално – политички облик познат под називом цезаропапизам. Папа је заступао одређену идеју папоцезаризма, где би папа био врховни поглавар Цркве и државе. То је био рат две идеологије, од којих ниједна није нашла окриље у Предању једне, свете, саборне и апостолске Цркве, будући да је идеологија, по себи, потпуно супротна Предању, које не учи о идејама, већ о вери отачкој, апостолској, јеванђелској, а вера и идеја су два потпуно различита стања. Дело Мономаха и Керуларија није препознато као предањско у православној Цркви, због чега ни цар ни патријарх никада нису прослављени као светитељи у богослужењу Цркве на Истоку. Богословски разлози су били само маска за остваривање ''виших циљева'', о којима се у историји увек могло слушати. Није ту било богословске дубине св.Фотија, патријарха, који је упозоравао на егзистенцијалне последице одређених теолошких струјања на Западу.

У осионом писму кардинала Кандиде стојала је клаузула према којој папа не анатемише цариградске хришћане, који су према његовом мишљењу верни Предању, већ цара и патријарха. Мада ове речи носе дозу лицемерја, имајући у виду друштвено уређење тог времена, за нас је битније оно што секундарно можемо сазнати из њих – горди кардинал Кандида је веровао да ће ускоро доћи до помирења и васпостављања јединства. У ово је веровао и Свети Сава, први архиепископ Цркве у свим српским и приморским земљама, када није поставио епископа захумске епархије у неком већем граду те области, где су боравили римски бискупи, него у Стону, где је било упражњено место, поштујући тако апостолске каноне, према којима у једној области не може бити више од једног епископа (Апостолски канони, 35) . У то су веровали и Савини деда и баба, када су свог сина, а Савиног оца, Стефана крстили по ''латинском обреду'', док су боравили у Зети, а потом га миропомазали по ''источном обреду'' у Петровој Цркви код Раса. У превазилажење ванредног стања расцепљености Цркве на Истоку и Западу, веровали су и богољубиви господари средњевековне Србије, када су се женили принцезама са запада (напр. Урош и Драгутин), или су пак удавали своје кћерке за западне великаше римокатоличке вере. Велико је питање да ли је ико од ових владара икада поставио питање које би требало да реши проблем – да ли је грех удати своју кћер у римокатоличку веру, зарад политичке сигурности земље. Но, да је раскол могуће превазићи веровао је и свети Марко Ефески, велики противник унијаћења, када је своје обраћање на сабору започео речима молбе римском епикопу и папи, да свети отац прими своју децу са Истока, у своје наручје . Но, наша расправа неће водити у правцу расправљања о схватању раскола кроз историју Цркве, већ ћемо се осврнути на хајку која се води против једне, свете, саборне и апостолске Цркве у Србији, на узбуну под називом ''спрема нам се покатоличење''. Због тога смо и направили увод, који нас је укратко упознао са почетком Великог раскола, и са предложеним једним делићем чињеница, са којима се можемо боље упознати у документима из свих периода и делима истраживача историје Цркве.

Полазимо од чињенице да је сваки човек словесно (= логосно) биће. Словесност човека је библијско, апостолско и отачко полазиште у схватању творевине, будући да је Логос постао човек, и тако остварио смисао човекове логосности, тј. словесности. О овоме сведочи и преподобни Јустин Ћелијски: ''Бог Логос је не само центар свих бића и твари него је и стваралачка и животворна и кохезивна и синтетичка и промислитељска сила у свима бићима и у свима тварима. Све зрачи Логосом јер је све логосно и логично. Све има свој божански смисао, божански циљ, божанску вредност, све – сем греха, сем зла. Јер у овом свету само је грех безлогосан, безлогичан, бесмислен. Црна сила која обесмишљује свет, обезлогосује бића и твари јесте грех'' . Управо ове богонадахнуте речи су биле призма кроз коју смо осмотрили текстове који пропагирају опасност од покатоличења, и залажу се за ''одбрану Православља''. У наставку текста ћемо покушати да сагледамо колико логосности има у поменутој узбуни, јер ако има нешто што није логосно и логично, нешто што обесмишљава, онда је то лажна узбуна, попут оне комунистичке Брозове узбуне која је годинама харала у главама људи на простору ФНРЈ и СФРЈ, а према којој је Југославија окружена БРИГАМА, и према којој је педесет година народ припреман кроз разне предвојничке обуке, студентску војску, државну војску, цивилну заштиту... за одбрану од невидљивог државног непријатеља (петоколонаша) и страног непријатеља, страних плаћеника, који су задужени да подривају југословенско друштво, а што је резултирало грђанским ратом деведесетих година, у коме су сви били непријатељи, и сви на правој страни. Изгледа да је сада у питању нова узбуна, очигледно у Брозовом стилу, само што је овог пута злоупотребљено Православље, и од Цркве претворено у идеологију, која позива на линч, некада ''петоколонаша'', а сада ''папиних агената'', при чему се и стара и нова узбуна слажу да треба пљунути на свештенике, било да су епископи или презвитери или ђакони. Занимљиво је да обе узбуне имају исту логичку структуру: оба пута са појављује нешто што треба бранити; у оба случаја је то нешто угрожено због деловања државних и страних непријатеља; оба пута се појављују домаћи издајници; у оба случаја су свештена лица главни елемент међу домаћим издајницима... Ако боље погледамо има и једна важна разлика – некада су говорили да су против Цркве, а сад пљују на Цркву, у име Христа и Цркве. Ово је прво обесмишљавање, прво обезлогошење ове хајке – ''пљувати на Цркву у име Цркве''.

Разне ''борбе за веру'' су логичан наставак нелогичне и бесмислене поставке, која је веома слична Марксовој концепцији да је религија опијум за масе, будући да је један од главних адута ''борбе за веру'' да су многи заведени. Ако је Црква та која заводи масе, онда је то чувени Марксов опијум. Ако пишемо текстове у којима је главна (хипо)теза да су у Цркви заведене масе, било свештеника, било епископа, било народа, онда треба да имамо на уму да потврђујемо оцену религиозности од стране Карла Маркса. Несумњиво, творци текстова који у себи носе став о ''завођењу'' вишег или нижег клира, морају бити марксисти у души, а можда и нису свесни тога!

После Другог светског рата који је кроз Југославију прошао, пре свега, као грађански рат, комунистичка власт је морала наћи начин да рат помоћу кога се дочепала власти учини још једним у низу ослободилачких, па је произвела легенду о НОБ – у. Сада смо у прилици да присуствујемо стварању легенде о новој народноослободичакој борби за веру. У оба филма видимо исте улоге, и исте ликове, с тим што је жртва над којом ће се експеримент извести Православна Црква у Србији, а не предратна монархија. У главним улогама су партизани (у новом аранжману – борци за веру, међу којима се и истичу кандидати да заузму место Мирка и Славка, Прлета, Тихија, и другова), који се свим силама боре против надмоћног двоструког непријатеља: а) окупатора (чију улогу сада тумачи Ватикан, у тројном пакту са ЕУ и САД); и б) незаобилазних домаћих издајника (чији лик тумаче разне групе ''литургијских реформатора и новатора'', који на сваки начин, у сарадњи са окупатором, покушавају да угуше народни устанак под вођством партизана. Нарочито је запажена улога штампарске делатности, која је према старијем сценарију именована ''Борба'', но прилагођавање контексту је било неизбежно па је назив преправљен у ''Борба за веру'' (са разним варијацијама: ''Новинар.де'', ''Ихтус'', ''Газиместан'', ''Браничевски ревнитељ''...). Устанички поздрав: ''Смрт фашизму, слобода народу'' је постао застарео, па је преправљен, и прилагођен новом експерименту: ''Православље или смрт!''. Наравно, сценариста је исти као и у ранијој верзији...

Чујемо поклич ''Црква је народна'', и то је у сагласности са чланом 6, Устава ФНРЈ, од 1946. год: ''У Федеративној Народној Републици Југославији сва власт произлази из народа и припада народу. Народ остварује своју власт преко слободно изабраних представничких органа државне власти, народних одбора, који су, од месних народних одбора до скупштина народних република и Народне Скупштине ФНРЈ настали и развили се у народно ослободилачкој борби против фашизма и реакције и који су основна тековина те борбе''. Имајући у виду овај аргумент, можемо закључити, да су сви текстови који заступају борбу за власт народа у Цркви дубоко укорењени у традицији Коминтерне, те, с тога, потпуно ''аргументовано'' ступају у борбу за очување православне Традиције. Искуству Коминтерне потпуно је страна вера која је изражена у 41. апостолском канону: ''Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима...'', или 38. апостолском канону: ''Епископ нека се стара о свим Црквеним стварима, и нека њима (побожно) управља, јер Бог (а не народ и народни одбори као у ФНРЈ) све надзирава...'', или 39. апостолском канону: ''Презвитери и ђакони без знања епископа нека ништа не предузимају, јер је он тај коме је поверен народ Господњи, и који ће дати одговор за њихове душе'', или 31. апостолском канону: ''Ако неки презвитер, презревши свог епископа, сабере посебни збор..., нека се свргне као властољубив, јер је насилник; исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени''. Очигледно је да ови текстови, свесно или несвесно, представљају широки допринос ширењу марксистичке философије двадесет и првог века, са циљном групом међу православним верницима. Кључно питање, које стоји у позадини свих текстова економско – пропагандног програма о издаји српске Цркве гласи: ''Зашто нисте опијум за народ, кад је Црква то по дефиницији?''. Какав је то опијум који не делује нападно, који не ствара зависност, који даје слободу човеку, који није насилан, који не ствара човеку привиђења, који не пружа човеку могућност да побегне из реалности? Иако је према здравоумној мудрости ово питање по себи бесмислено, будући да је засновано на гордом психолошком стању богоотуђења, које је поново питање: ''Зашто ниси као ја? Зашто ниси онакав каква је у мојој глави створена слика о теби?'', према идеолошкој позицији марксизма ово питање има једноставан одговор – треба стрељати и послати на Голи Оток, или у Гулаг, све који поричу моја убеђења. Комунистичка свест се поново дигла као авет против Цркве, овог пута као рањена звер, која је мутирала преузимањем религијских форми које су биле популарне деведесетих година, као визија Милошевићевих комуниста који су се јавно представљали као православни атеисти,а које сада користи као оклоп, како би сакрила своју праву природу – марксистичку визију света.

Најзад, вреди ли говорити о тзв. уједињењу са римокатолицима, које се тобоже тајно припрема у СПЦ? Сасвим је јасно, да је у легенду о НОБ – у за веру морало ући и тајно потписивање споразума о приступању силама осовине, јер би поклич: ''Боље рат него пакт, боље гроб него роб!'' изгубио своје место у сценарију велике револуције, на коју Нови Завет ниједном речју не позива, а која према Карлу Марксу и Фридриху Енгелсу представља суштину историје. Ипак, морало је доћи до измене и самог поклича, који сада за садржину има бацање под папомобил уколико се папа појави у Београду, међутим, ''гроб'' као животни сан сваког народног хероја остаје и даље приоритет. Још једино остаје да се одреди тачан датум 27. марта и 7. јула, и да запуца Србин на Србина, и тако започне борбу против окупатора. Ту су и разне офанзиве, које засад делују на територијама Жичке, Шумадијске и Браничевске епархије. И све је ово смислио Друг Маршал, који у току НОБ – а за веру остаје анониман, док не буде сигуран да је револуција успела, који, ипак, није довољно интелигентан да би приметио разлику између тенденције за ''уједињење Цркве'', и апостолске вере у ''јединство Цркве'', али то је потпуно разумљиво с обзиром да је: ''ФНРЈ савезна народна држава републиканског облика и заједница равноправних народа, који су на основу права на самоопредељење, укључујући право на оцепљење, изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави'' (Устав ФНРЈ, од 1946, члан 1). Да подсетимо, веру у јединство Цркве исповедамо на Литургији речима: ''... (верујем) у једну, свету, саборну и апостолску Цркву'', што су речи из 325 – 381. год, за разлику од раскола који се догодио 1054. године. Ако се трудимо да једног дана дође до васпостављања јединства васељенске Цркве, не залажемо се за склапање пакта о приступању силама осовине, нити Пакта несврстаних, нити ступање у НАТО, нити ступање у ЕУ, нити стварање федералне држава, ни конфедерације. Ми смо правослани не зато што смо слични или различити са римокатолицима или протестантима, већ, зато што поштујемо и живимо Предање једне, свете, саборне и апостолске Цркве, без потребе да будемо исти као римокатолици, или да не буде исто као код римокатолика. Јер, православни су постојали и пре појаве римокатолика, и православни су живели онда када римокатолицизам није ни постојао, па смо према томе битни као православни људи, без обзира шта се дешава са римокатолицима или протестантима.

И на крају, остаје још једно питање: шта ако се ми за које су пророковали да ћемо се покатоличити никад не покатоличимо? Шта ако после свега што ће се збити ми никад не заменимо Православље за римокатолицизам, као што и нисмо примили нови календар? Шта ће бити са онима који сада пророкују покатоличење? Хоће ли се као старокалендарци акакијевци, који се боре против новог календара у СПЦ која припада православној мањини која и даље поштује јулијански календар, претворити у секту, која ће постојати док постоје и они који производе идеолошку потку, а затим нестати као и све секте и јереси у протеклих две хиљаде година?

За џелате који ће преузети улогу Крцуна, Пијаде, Пека Дапчевића... нећемо питати, већ ћемо им упутити речи светог Игњатија Богоносца, које изриче приликом вођења у мучилиште, где ће га растргнути звери: ''Пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова, да се нађем чисти хлеб Христу... у мени је вода жива жуборећа, која ми изнутра говори: Хајде ка Оцу!'' (Римљ 4, 1; 7, 2).

         http://www.otacmilic.pozega.org.yu/