„Позивам вас да се придружите правој завери,

назовите је јавном завером,

са стварним последицама за милионе стварних живота.“

Џон Тејлор Гато

 Знате онај осећај кад вам неко лепо, црно на бело, изложи управо ваша размишљања, уобичајено распршена и нефокусирана, ваше спорадичне увиде и мрачне слутње, али сада прецизно уобличене и темељно поткрепљене мноштвом важних чињеница које одједном растерају маглу из вашег ума, откривајући истину коју сте назирали, коју сте прижељкивали и истовремено је се плашили. Јер, да, све оно чега сам био нејасно свестан, све оне приче о томе како школовање какво јесте децу заправо затупљује, чинећи од њих потрошну робу за функционисање система, репродуктивни материјал за нову генерацију послушника, ропску масу медиокритета који неће знати да се побуне, све оне слутње да институционализовано образовање не придоноси истинском образовању људског бића, особе, него да исто уствари спречава, све се то, у светлу чињеница које нам нуди Џ. Т. Гато, показује као истинито.

Треба напоменути да се Гато бави првенствено америчким школским системом, али, mutatis mutandis, оно о чему пише примењиво је и на нашу ситуацију, посебно у светлу све очигледнијег прихватања америчких образовних „постигнућа“. Књигу започиње запажањем да је, након тридесет година предавања у „неким од најгорих школа на Менхетну, и у неким од најбољих“, постао стручњак за – досаду. Досадно је било деци („…рекли су да је рад глуп, да нема смисла и да су све то знали одраније“), а досадно је било и њему и његовим колегама. Не знам да ли ми је било лакше или теже кад сам прочитао да је „досада… уобичајено стање школских наставника“, и да „свако ко проводи време у зборници може посведочити о ниском нивоу енергије, кукању, малодушности“. Кога наставници криве за то што се тако осећају? Наравно – децу, која за досаду окривљују њих – наставнике. У сваком случају, препознавање је било скоро па стопостотно. Како је настао тај circulus vitiosus? Па, постепено. И, показаће се, с предумишљајем.

Аутор је почео да размишља о узроцима, о разлозима зашто се досада и незрелост у разредима/зборницама (кажем, и у зборницама, јер и наставнике је изнедрио један те исти систем школовања) подразумевају. Почео је да се пита одакле лудило у том систему. Почео је да се пита зашто су образовне институције заправо „фабрике незрелости“, кад то не би требало нити би смеле да буду. Међутим, што је више размишљао о „проблему“ школовања, то се више удаљавао од суштине. И онда му је синуло: „Што ако ’проблем’ није у нашим школама? Што ако су оне такве какве јесу… не зато што раде нешто погрешно, већ зато што раде како треба?“ Другим речима, почео је да се пита нису ли школе какве познајемо и замишљене како би осигурале да ниједно дете заправо никад заиста не одрасте, тј. да научи што мање. Да би одговорио на та питања, аутор се враћа у историју школства у Сједињеним Државама. Систем масовног, обавезног школовања осмишљаван је током 19. века, а у пракси се проширио између 1905. и 1915. године. Разлози који су се наводили за тај „преврат“ своде се на следеће: циљ је створити добре људе, добре грађане и учинити да сваки појединац достигне сопствени максимум.

Племенито, нема шта. Ко се с овим не би сложио? Ти се циљеви спомињу и данас, и сваки наставник-почетник заправо надобудно верује у њих. Међутим, „начисто грешимо“, каже Гато. Јер, упркос општеприхваћеном уверењу о општем обавезном школовању као цивилизацијском достигнућу, из чињеница које нам пружа на увид очигледно је да стварни циљеви нису ови гореспоменути, него нешто сасвим друго. За почетак, наводи речи Х. Л. Менкена, новинара, есејисте и сатиричара, који је 1924. написао „да циљ јавног образовања није ’…испунити младе… знањем и пробудити њихову интелигенцију… Ништа није даље од истине. Циљ је… једноставно ограничити што је могуће више појединаца на исти безбедни ниво, да се множе и формирају стандардно грађанство, да сузбијају одступања и оригиналност. То је циљ у САД-у… и то је циљ свугде другде’“. На овом месту, с обзиром на оно што следи, и ми се можемо препознати јер су корени и америчког и нашег система обавезног школовања исти: наслеђе су пруског модела школства. Што се тиче Сједињених Америчких Држава, позната је чињеница да је њихов службени језик замало постао немачки, толико је, наиме, снажан био утицај немачких имиграната током 18. века; Пруси су били савезници током рата за независност; пруски модел школства сматрао се идеалним и током 19. века тражило се његово увођење, што се најзад и догодило. А шта смо тиме добили, можемо да се запитамо заједно с аутором. „Образовни систем намерно је пројектован да би производио просечне умове, онеспособио унутрашњи живот, ускратио ученицима знатније способности вођства и гарантовао послушне и некомплетне грађане – све да би се народ учинио ’управљивим’“.

Но, то је тек почетак. Стварну сврху америчког школовања (а можда и институционалног школовања уопште) Гато је сазнао читајући две књиге нама можда мање познатих људи. Први је Џејмс Брајант Конант, између осталог бивши декан Харвардског универзитета, који је у свом есеју из 1959., „Дете, родитељ и држава“, узгред споменуо „да су модерне школе које похађамо резултат ’револуције’ смишљене између 1905. и 1930.“. Аутор се запитао о каквој ’револуцији’ је реч, па је потражио књигу „Принципи средњошколског образовања“ (1918.) коју Конант препоручује за оне који желе да знају више, а чији је писац у тој ’револуцији’ и сам учествовао: Александер Инглис. Ево што је сазнао: „Инглис… савршено јасно изјављује да је намера да обавезно школовање на овом континенту буде управо оно што је било у Пруској 1820-их: пета колона растућег демократског покрета који је претио да сељацима и пролетеријату да глас за преговарачким столом. Модерно, индустријализовано обавезно школовање требало је да буде нека врста хируршке интервенције у перспективу јединства ових подређених класа. Поделите децу по предметима, по старосним разредима, сталним рангирањем према резултатима тестова и помоћу других суптилних метода па неће бити вероватно да ће се маса незналица подељена у детињству икада реинтегрисати у опасну целину“.

Инглис даље наводи шест темељних функција модерног школовања које треба спровести у пракси (сетите се прокламованих племенитих циљева понуђених јавности). Функција подешавања или прилагођавања односи се на подређивање ауторитету и искључивање критичког просуђивања. Функција интеграције служи да деца постану што сличнија, а самим тим и предвидљивија, што је идеално за касније лакше манипулисање. Функција усмеравања појашњава улогу школе у одређивању припадајућег места за сваког будућег члана друштва. Кад су једном усмерени, ученике треба оспособљавати само у оној нужној мери за обављање њихове улоге у друштвеној машини – никако више од тога (тзв. функција разликовања). Селективна функција је посебно дегутантна: школе би, наиме, требало да филтрирају неподобне (бунтовнике, слободоумне, „другачије“, „проблематичне“…) помоћу репресивних мера, маргинализирајући их како би ли се потпуно уклонили из „репродуктивног базена“ (како би владајућима остао само квалитетан материјал за даљу репродукцију, оно „стандардно грађанство“ које ће сузбијати „одступања и оригиналност“).

Последња, али не и најмање важна функција је она пропедеутичка: „Друштвени систем на који ова правила упозоравају захтеваће елитну групу чувара. У ту ће сврху мали део деце потајно бити подучен како да управља овим непрекидним пројектом, како да надгледа и контролише популацију која је намерно затупљена и ослабљена да би власт могла неометано да иде даље и да корпорацијама никад не би недостајало послушне радне снаге“. Звучи познато? Звучи врло познато. „То је, нажалост, сврха обавезног бесплатног школовања“, закључује Гато. Овако разрађен, пруски систем показао се идеалним не само у сврху стварања заглупљеног бирачког тела, не само послушне радне снаге, него и – осврнимо се око себе – „крда безумних потрошача“. А коме је то у оно доба дошло као кец на десетку? Наравно, визионарима попут Ендрјуа Карнегија и Џ. Д. Рокфелера, који су знали шта треба да подрже несебичним улагањима и изливима одушевљења, а све у сврху немерљивог профита. Да би се управљало милионским масама – да позајмим Орвелов израз – „прола“, потребно је, кроз овако осмишљен систем, људе од малих ногу лишити знатижеље, флексибилности, смелости – погледајте децу каква су пре него што крену у школу – и истовремено их затупљивати идиотским програмима или их затрпавати бесконачним количинама података; резултат је исти: несигурни, деморализовани, изоловани појединци с мало вере у личну иницијативу и критичко промишљање света око себе генерално, и владајућих структура појединачно. У времену кад се производе огромне количине производа, нужне су огромне масе потрошача.

Сећа ли се ико да је глупо куповати оно што му не треба? Да ли је ико тога данас свестан? Ако је систем подешен тако да младе људе не подстиче да мисле, онда ће, уз све наведено, они постати и жртве маркетиншких и ПР врачева, а маркетинг се, у том смислу, такође почео развијати у САД-у, почетком 1920-их. У то доба је своју фирму у Њујорку отворио Едвард Бернејс, нећак Сигмунда Фројда, који је генијално примењивао ујакове спознаје у рекламним кампањама и осмишљавању „америчког начина живота“. Ствари су се, видимо, развијале паралелно: огроман број потенцијалних потрошача најпре је требало примерено одшколовати, да би производили огроман број производа, да би затим те производе куповали, и све то да би остали пасивни и доносили профит. Што се променило од тада? Ништа, осим што смо се и ми нашли у врзином колу. Шта су школе данас? „Лабораторије за експерименте на младим умовима, центри за увежбавање навика и ставова које корпоративно друштво тражи. Обавезно образовање служи деци тек успутно; његова је стварна сврха да их претворити у слуге“, дефинише Гато.

Шта нам је чинити, уколико имамо сопствену децу или смо као наставници спремни да делујемо субверзивно унутар система? Ако „школа учи децу да буду запосленици и потрошачи, сопствену децу научите да буду вође и авантуристи. Школа учи децу да рефлексно слушају; своју децу научите да размишљају критички и независно… помозите да развију унутрашњи живот да им никад не буде досадно“. На крају уводног дела књиге, Гато пише: „Након… тридесет година на ратиштима државних школа, закључио сам да генијалности има на бацање. Гушимо генијалност јер још нисмо осмислили како да управљамо популацијом образованих мушкараца и жена. Ја мислим да је решење једноставно и брилијантно. Нека управљају сами собом.“ Нека управљају сами собом. Сваки просветни радник који још увек имало држи до себе, сваки родитељ, деда, бака, ујак и ујна, сви којима је стало до стварне добробити деце и младих људи, неће пропустити да прочита ову књигу која пружа далеко више но што је овде обухваћено. Придружимо се завери.

Извор: novipolis.rs / carsa.rs