Комисији Светог архијерејског синода, која је у понедељак, 30. марта, љубазно и срдачно примљена у седишту Епархије канадске, манастиру Светог Преображења у Милтону, на почетку њеног рада предочено је у писменој форми и обраћање чланова Епархијског савета, попраћено захтевом чланова Савета да и они буду саслушани током овог истражног поступка.

Комисији су такође уручени захтеви за сведочење још неколико свештеника који нису били позвани да сведоче, као и захтеви верника окупљених тог дана у седишту Епархије.

Сви ови документи предати су на руке секретару Комисије протојереју-ставрофору др Велибору Џомићу.

Захтеви су уручени након што су чланови Комисије објаснили начин њеног рада и гарантовали да ће бити саслушан свако ко жели да допринесе утврђивању чињеничног стања у Епархији канадској.

Наглашено је да не постоји никаква оптужница против Епископа канадског и да се ради само о процесу утврђивања чињеница на основу приговора који су достављени Светом архијерејском синоду. Ниједан од тих приговора, нити било какви пратећи материјали, нису предочени ни Епископу ни члановима Епархијског савета пре почетка рада Комисије.

Комисију је у манастиру у Милтону, у 10 сати ујутру, поред Епископа канадског, неколико свештеника и чланова Епархијског савета, дочекало преко сто педесет верника.

(У ПРИЛОГУ: ОБРАЋАЊЕ ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА)

ИСТОЧНИК ПРЕС

+ + +

ОБРАЋАЊЕ

 Праштајте Преосвештенства, благословите Владико, часни оци, драга браћо и сестре миле,

 Ево, данас се сећам, за који месец, у аугусту ове године, биће 62 године како сам мртав, а данас сам изведен на Страшни суд. Ја, лаик треба, узвишеним епископима, да кажем реч којом браним Епископа од оптужби. Ко сам ја? Мислим да сам овде у овој соби најстарији од  присутних. Не по годишту које ми је уписано у документе, већ по гресима које носим. Мени треба да се суди. Али, све је, све је, сваки дах и сваки трептај ока ма кога од нас, и дисање траве и терет месечине на лицу... све је од Бога. Учени смо, знамо: „Господ испитује духове“. Богоумном је, а и мени је да се покоравам. У стремљењу Христу, вођен својим Епископом, да „све чиним без гунђања и двоумљења.“ (Филип. 2.14.) Преко двадест година ја овде, подмећем ту своју реч пред оне који мога Епископа, нашег Епископа клевећу. Блате га и просто се такмиче ко ће злобније зло да му припише. Блуднице, Хаваји, тајни милиони... шта све не? Сачувај боже. Ја, реч своју упорно подмећем пред увек једне исте. Исти људи исте приче, истим изанђалим фотографијама узнемиравају душе и савест верника, исте лажи, причају још и од пре него што је, под његовим архипастирством овде забоден ашов, у ово ледено канадско тло, да се овде под небом породи, у последњих педесет година, једина нова манастирска богомоља у српском православном свету.

Ко сам ја? Овде присутни, чланови Епархијског савета, они су то ја. Пазимо, молим вас, нисам ја Епархијски савет, сачувај Боже да бих то и помислио; они су ја. Они су, Савет је, изабрао, одредио да ја будем овде који ће поднети терет те речи. И ја „без гунђања и двоумљења“, ево, по ко зна који пут, стављам ту своју реч и, без сумње у свога Епископа, сведочим за свога Епископа, али са горчином и мучниномјер замолисмо упразно.

Тражили смо, Савет је тражио, молио, да нас се упути у оптужбе, да нам се каже шта је то починио наш Епископ. Да нам се јаве који држе реч жалбе, кривице, пизме, оптужбе на њему. Да ми овде испитамо и судимо ономе кога знамо и који нас предводи. Да видимо да ли лутамо, вођени наводним лицемером или стремимо Христу?

Ништа никада нисмо добили. Ни одбојни одречни одговор.

Нико се није јавио, а треба да се суди. То је лицемерје оних који деценијама понављају лаж. Знамо: деценијама понављана, лаж постаје уверљива замена за истину. Али то тако нити може нити ће моћи. Ово је Христов дом. Ми се владамо по црквеном праву и поштујемо строго законе државе која нам је дозволила да се ту склонимо од многих ужаса, како су кога који гонили. На овом месту се испуни оно скромно, давнање мољење нашег Владике: „Допусти да у гнезду које си ми дао, подигнем Теби Христе достојан храм.“ И док се последње слово закона не исцрпе ми нећемо одступити нити ћемо стати. Ми смо православни и учени смо да постоји само једна истина, то јест само истина. Не може бити ни једна. Или је лаж или је истина. Ми смо православни и пострадаћемо за истину „без гунђања и двоумљења“. Пострадаћемо и заточеништвом и крвљу ако треба. И сигурни смо, Господњим уверењем смо сигурни, ако до тога дође, жалиће потомци оних који не буду пострадaли са нама. Истина није поглед на истину, истина је радост и срца и ума и душе у сазнању величанствености христољубивог милосрђа.  

Тражили смо, и сада молимо, да нас се упути у оптужбе да сазнамо своју кривицу. Јер ако је Епископ крив онда смо сви криви, јер смо одлуке које се тичу Епархије доносили сви заједно. И све што овде видите и свих тих 36 цркава по Канади направили смо саборно, значи заједно. Уместо да нам се кажу оптужбе добијамо некаква глупава писанија по разним медијима и сокоћалима, у којима се извесно, час „свештеничко братство“ час „братство свештеника“, куне да су тридесет година потписивали, лажне кажу, пазимо кажу: потписивали су лажне хвалоспеве своме Епископу. Ми нисмо ништа никада лагали. Како је било тако смо писали и потписивали.

Али ако су ти потписници заиста лагали, и ако су заиста свештеници, какви су то бездушни зликовци сакривени у светост мантија? Знају ли ти такви да онда, ниједан брак који су они склопили није истинит, да ниједно опело којим су душу испратили није истинито, да ни једно крштење које су обавили није истинито. Свештеник Господњи који је пред Богом о Епископу лагао, који је ма шта слагао, све што је чинио само је лагао. Које Свето писмо, који Канон дозвољава свештенику да лаже? О душама је то. Господ, не пути ни човека да лаже, сачувај Боже. Ако је пала једна лаж и све друго је било лаж.

Ваљда због тога, нама никаква документација никада није ни достављена, јер су све то само лажи. Махало се фотографијама и сада се маше. Молимо вас, ко може да изабере где ће да седи и са киме у авиону? Ако има саблазни дајте да је и ми видимо, па ћемо и судити. Онда се прешло на досађивање Светом Синоду. Тамо су, међу саветницима, увек налажени људи слабије вере који ће рађе поверовати у туђе сплетке и саблажњиве маштарије свога ума него у истрајност епископа, ма кога епископа. И увек као нешто из непознатог патријаршијског извора, наводно, процури у медије. И увек пред седницу Сабора; увек пред седницу Сабора. Да би, о саблазни, Сабор радио у пометњи. Опрезно, само опрезно; отворимо и очи и уши: као да је то задатак неког демона да редовно обезбеди пометњу Сабора? Колико је било седница Сабора у последње две деценије толико је било насртаја безумника. Из године у годину исто, двадесет и кусур година. Лаж на лаж. Зар заиста неко мисли да је решење да се склони невини на кога се лаже, а не лашци? Чија је то правда? И све лажи углавном стижу од исте тројице, петорице, односно истог једног који је и сада похрлио да све ово исфинасира, а за кога је наш прота Василије Томић, у свом писму Његовој Светости, не тако давно написао: „Хоћемо ли дозволити Светости, да нам тајкуни Епископе постављају?“ Шта сада би?

Ако је прота Василије лагао, онда сам ја овде лаж. Мене, тада, овде у ствари ни нема. Јер, да тога проте Василија није било, ја овде не бих никада био. Ја никада Христа у своје срце и своју душу не бих пустио. Ако је прота Василије лагао 30 година онда је Христ у мени лаж. Не знам, прота свој потпис није издвојио из тог братстава док одређени свештеници јесу. Не тамо по медијима, то није битно, већ овде, код Савета епархије, код Епископа.  Али знам, ја не могу бити лаж јер ја знам да сам мртав. Христ ме је својом љубављу у то уверио, јер у срцу своме ја сам Христов, путовођен својим Епископом Георгијем.

Ми, чланови Савета, можда некоме звучи наивно, али овај тренутак већ видимо забележеним. Поменуо је то наш умни, свети владика Николај у једној својој песми. Распеће је, Богомајка и Син разговарају. Богомајка каже: „Сине мили како си усамљен / од најбољих другова остављен.“  А син одговара: „Мајко моја, ко се стиди сада / стидеће се себе за свакада.“ Ми, чланови Савета епархије канадске не стидимо се свога Епископа Георгија. Његова дела сведоче довољно за њега и знамо: то су и наша дела. Епископ наш је нас визионарски водио и када би смо посумњали и поклецнули у своме самопоуздању, бодрио нас је и храбрио. И верујте, драги гости, бојимо се речи јеванђеља: „Ако ли је од Бога, (овај свијет, ово дело), не можета га покварити, да се како не нађете као богоборци.“ (Дјела Ап. 5.30.) И молимо се, за све међу нама, који су на ово сада насрнули, сакривајући своје злобивости плаштом Комисије и Светим Синодом. Није касно за покајање, никада, ни пред Комисијом.    

Старци наши, увек коленопоклона достојни, дивне Аве, поучили су: добротољубље. Добротољубље, а не доларољубље; на то је свештенству указивао и наш Епископ. А то, добротољубље, то је оно како се овде у Епархијском савету, а верујте и широм, просторно највеће српске Епархије на свету, по парохијама трудимо да деламо и до сада смо делали: саборно, сви заједно. Ми, чланови Савета епархије канадске својим и делом и иметком и телом, стојимо иза свога Епископа, баш тако. И ако је Епископ крив, судите и нас јер смо делали заједно.

Ако нам се суди или смо под истрагом ради проблема, па ми никада нисмо рекли да немамо проблема. Имамо их и те како, али наши преоблеми нису због Епископа. Зар је проблем Косова Епископ? Или су проблеми у Аустралији због Епископа? Или проблеми у Сједињеним Америчким Државама да су Епископа ради? Или проблеми у Европи? Ми смо, појединачно гледано стасит народ. Ваљда је то тако Бог уредио да ми, православни, а Срби православни поготово, свуда имамо проблема, и то не мањих него само већих или још већих. Не ставља Бог велике проблеме на мала плећа. И сви ми савлађујемо те проблеме најбоље како можемо у оквиру ширих црквених и ужих законских датости свог локалног окружења. На српску жалост и срамоту, како је која генерација стизала из кога рата у емиграцију, свуда по свету, тако је претходна генерација, ову нову, дочекивала као издајнике, а не као браћу у Христу. И што је перифернија средина, то је гора острашћеност бивала. Гневни старци и острашћене младости, наша су национална брука и понижење. А сваки је такав острашћеник, уместо да христољубље оставља у аманет, ту своју срџбу преносио на своје потомство. Какве то има везе са било којим од Епископа? Понегде, тачно је, због приватних рачуна, понегде, има везе са локалним парохом и његовим малим бизнисома. Није паросима у овоме свету лако, свакоме одрицање најтеже пада. И јесте, ишли смо по судовима, али смо те судове по закону, добили и тако смо правно решили део проблема. Неразумнима чак ни суд и закони земље у којој су не ваљају, а таквима ни један суд, ни црквени ни небески није добар, ни један Епископ им неће ваљати, сем суда њихове самовоље. И да би такви, ту тајкунску самовољу сачували, најчешће одбијају да положе црквене заклетве кривећи за то, клеветама, Епископа.  

Али, како и на основу чега да бранимо свога Епископа када не знамо који се и какав демон подигао на њега? Ко га то и чиме га терети? Али ћемо бранити Епископа, јер знамо да тако бранимо Христа. И нећемо само бранити Епископа Георгија, ту се насртљивци варају. Овде, и од овога зла лажи, морамо да бранимо и ваша епископска преосвештенства и уваженог и у српском свету заиста поштованог проту Џомића и сво наше свештенство, јер када лаж изводи некога пред суд онда су пред судом, и те како, и судије и који су лагани. Знамо сви да Велики суд, Господњи, бди над нашим главама у сваком трену нашег битисања.

Ако нам кажете да ви нисте суд већ да сте дошли да утврдите чињенице, зарад неког будућег суда, ми би смо волели, и молили би смо, и сада молимо да знамо чиме је то пољуљано тридесетгодишње поверење у Епархију да се морају утврђивати те чињенице, јер ми заиста хоћемо да се чињенице, јавно и без скривања изнесу, па да може, на основу чињеница, да се лаж одвоји од истине. Отуда саветујемо, ако смемо, испитивачком духу, проницљивост срниног ока, да дозна зеница ума шта је то тамо што вреба на кошутино лане, на јањетову цркву, шта одавде вреба на Српску Православну Цркву, и коме то треба увек пометња сваке седнице Сабора. 

Другачије, сви ћемо бити ухваћени у замку демона таштине коме је лаж најмоћније оружје. Ето, ко је и где стоји Савет Епархије Канадске.

Зато је за нас прво и најважније да чујемо шта су, које су и какве су оптужбе против нашег Епископа Георгија. Дакле, против нас.

Ако је, ипак, већ пресуђено било би братски и христољубиво да о томе будемо обавештени, па да се разиђемо и да пођемо да се молимо Богу, а да не губимо време у залудним расправама. Ево зашто то кажем, кажем због тога што одређени свештеници Епархије говоре да је одлука већ донесена од стране Светог Синода и да је ово све само формалност. Ако јесте како рекох, хајдемо у молитву. Ако није онда да видимо шта је оптужница, зашта се теретимо. Ја сам своје научио од почивше мајке моје Десе, и пре него сам научио да читам: „Сине, ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога ваистинога.“ Да овде појасним: „Ни по Епископу, ни по свештеницима, већ по правди Бога ваистинога“. А због тога, ако дотле дође, нека и то буде: „Бјеж у цркву грешниче Гајо.“

Заиста, добро нам дошли и жао нам је што нисте одсели у овом нашем манастиру, који смо подизали имајући на уму и важне госте попут вас - да у овом вавилонском свету имају мир и заклон душама својим - него сте стављени у услове где морате да се борите са демоном поткупљиве таштине којекаквих успутних хотелских свратишта, која, на жалост, у овом савременом свету највише служе за блуд и пословне трикове мамона. Ми ћемо се усрдно молити за вас, да не поклекнете. А Бог је велики, даће Бог. Ако се предомислите, наше се руке шире у радосној добродошлици, ова Христова кућа, ваша кућа.

Све ово изговорено је без икакве срџбе, без икаквог цинизма, без икаквог гнева, чак и када је о лажима и клеветама туђинаца било речи, дубоко искрено, а имајући на уму речи Аве Макарија египатског: „Уколико прекоревајући некога упаднеш у гнев, ти у ствари задовољаваш своју страст. Јер, човек не треба да погубљује себе да би спасао друге.“ Да не буде забуне, прекоревања овде има само лашцима. Ето зато је Савет Епархије и изабрао мене који је са собом одавно разрешио, а не некога који би себе овде у гневу погубио. Гостију ради, јер који ме знају добро знају, пред Богом и Господом Исусом Христом овде је моја реч да никада нигде нисам било какву надокнаду узео ни за једну своју реч изговорену у ма којој православној цркви или казану или ма где штампану ради Христове цркве православне. Јесте, о Светом Сави угурао ми је отац Душан Гњатић у Киченеру, полутајно, у џеп неку коверту за одржану беседу. Да поделимо заједно колико немамо. Хвала му, рекао сам му да не треба и да је нећу ни отворити. Нисам хтео да се гуркамо око тога пред народом уоколо, и рекао сам му да ћу то донети као прилог Епархијској скупштини, за пар дана у истој сали. Свештеник зна да сам то учинио, видео је да сам коверту отворио пред њим и дао поред свог личног прилога, несмејао се и добронамерно ми рекао: „А јеси луд Гаја.“ Хвала му и на тој добронамерности. А ако игде чујете да сам ја ишта икоме помогао, реците му да је Гаја рекао да лаже. Господ је помогао, увек, а ја сам само био тек песак Њему за ослонац, далеко сам ја од камена за стопе Господње.

Толико од мене, у име Савета епархије канадске, ја, у Христу самосахрањени грешник Радован Гајић, Гаја, старином Оџаковић, који сам духовно дело проте Василија Томића и Епископа канадског Георгија;и грешно би овде било пред Господом не споменути мога кума у Христу, Вадимира Стјепановића и дивног, благопочившег Хиландарца Пајсија, ја, онај који је себе самог отпустио дотле да му ни на гробу имена неће бити, јер биће прозивање по именима из Књига Господњих, а не из наших. Тај Хиландарац, оче Вајо, није био лаж, а до Христа свако од нас својом стазом трње гази. Име, на гробу? Осим ако је на оном једином Празном гробу, и име на гробу само је таштина. Истрага? Сућење? За Христа поднећемо све. Ево, правично или не до вас је, до Светог Синода, нас судите.              

Слава Богу.  

(ПОТПИСИ ПРИСУТНИХ ЧЛАНОВА ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА)

На фотографији у наслову Радован Гајић