Идеје реформације Православља нису нове. Фактички, оне су постојале од самог настанка Цркве Христове. Јеретици николаити, који се помињу у Откровењу Светог Јована Богослова (Откр. 2,6-15), као и сви каснији лажни учитељи, - предлагали су реформисање Христовог учења у складу са њиховим идејама. Такви покушаји су увек наилазили на чврст отпор од стране Светих Апостола и Светих Отаца. 

Нису изузетак ни обновљенске реформе у 20. веку: превод богослужења на савремени језик, снижавање моралних критеријума за кандидате за епископе и свештенике, промене црквеног законодавства у области односа с јеретицима, ублажавање постова, итд.

Но, крајњи израз црквене реформације је тзв. Свети и Велики Свеправославни сабор. То је инструмент за комплексну реформу Православља. Ако се он, не дај Боже, одржи, онда ће све поменуте реформе, које су обновљенци у току читавог 20. века, са променљивим успехом, покушавали да спроведу у Помесним Православним Црквама, - овог пута бити спроведене у једном налету.

Због тога је тзв. Свети и Велики Свеправославни сабор крајњи израз црквене реформације – њен највиши и најопаснији вид.

Превод са руског: „Борба за веру“

Извор: „ruskalendar.ru“