header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
В. Димитријевић: Размишљања на Благовести Штампај Е-пошта
среда, 08 април 2015

 Црква Божја слави Живот, Који је Христос са Оцем и Духом Светим и који је Црква, род људски што хита своме Првоисточнику. Та Црква живот чува од његовог зачињања у утроби мајчиној. Зато се у Православној Цркви славе дани зачећа Мајке Божје од њених родитеља Јоакима и Ане и Светог Јована Крститеља од Захарије и Јелисавете.

Данас су Благовести: како каже тропар празника, Син Божји Сином Дјеве постаје, и Гаврил благодат благовести. Данас се, Духом Светим, у утроби Пречисте, јавио наш Спаситељ, који ће нас избавити од греха, смрти и ђавола, и сјединити с Оцем Својим. Пролеће је, требало би да сија сунце и мирише крин, цвет Дјевине чистоте; а напољу водоплав; опет, као и прошле године, прети потоп. Па шта је ово са нама? Зашто ништа да нам крене?

Стварно живимо као у најстрашнијем рату, кад сваки – или скоро сваки – дан чујеш да је неко погинуо.

За петнаестак дана, у Чачку је било три самоубиства (млади), а неколико младих и средовечних је умрло нагло и изненада. Један четрдесетогодишњак, насред улице, од срца. А колико их умире од карцинома! Кад сам био мали, старији, а сујеверни,  ако су причали да неко има рак, говорили су:“Помери се с места“ и помало се премештали на седалу, да и њих не „докачи“. Сада је тумора толико, да то више нико, чак ни сујеверни, не изговара. Кажу да у Чачку, од почетка године, има четрдесет смрти и двадесет рођења седмично. Један свештеник вели да, у црквеним књигама, скоро да нема оних који умиру од старости. Или срце, или тумор.     Колико мојих познаника оде само прошле године…         

Последњи пут сам на некој свадби био…Не сећам се више кад – две и по године, можда и више, има од тада. Али сам зато сваке друге седмице на некој сахрани. Чачанско гробље се шири огромном брзином…Уместо града живих, постајемо град морибунда.

 Гине се и у саобраћају, као на фронту. И то углавном млади.

Прекјуче, у недељу, 5. априла, говорио сам на трибини у Краљеву са Сергејем Чесноковим, магистром историјских наука из Русије, једним од вођа руског православног покрета за заштиту људског живота од зачећа. Говорио је изванредно, и рекао да нема спасења православнима док се абортуси буду законски спроводили. Јер, по речима старца Пајсија Светогорца, док год грех чини појединац, он има последице тог греха, и носи их. Када грех буде легализован, читав народ трпи казну Божју.

 Слушајући Чеснокова, поново сам се вратио ономе о чему сам давно мислио, што сам давно знао: нама нема зоре, између осталог, и пре свега, због утробног чедоморства, којим смо се одрекли Бога и живота и прионули уз сатану и смрт.

УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О УТРОБНОМ ЧЕДОМОРСТВУ

Учење Православен Цркев о утробном чедоморству укратко је сажете у брошури манастира Липовац: „Чедоморство или “бела куга" је један од најстрашнијих друштвених и моралних проблема са којима се сусреће наша нација данас. Зашто је тако?

 Зашто се све чешће прибегава побачају? Који су аргументи мајки чедоморки, који могу да буду оправдање за тако страшан грех и знају ли оне уопште да је то грех?

Као разлози за намерни побачај често се наводе: женино право на приватност и контролу онога што се дешава у њеном телу, право родитеља да "планирају" породицу, мишљење да у првим месецима трудноће ембрион није људска личност, материјални моменат и многи други разлози. Но, запитајмо се сада да ли су то заиста прави аргументи или је у питању: самољубље, саможивост, жеља за уживањем и бољим стандардом или можда збуњеност и уплашеност временом у коме живе сви учесници у чедоморству, а све опет као послелица неверја и маловерја?

Уопште, сви аргументи за абортус могу да буду оправдани једино за људе за које Бог не постоји и за које је човек само тело, а не и бесмртна душа. Шта они и могу тражити од живота сем уживања у јелу и пићу и свему другом, као што каже Св. ап.Павле: "Ако мртви не устају - да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умријети!" (1 Кор.15,32). Такви људи просто немају ни осећање дужности, а камоли осећање величине служења ближњима која извире управо из осећања љубави према Богу и ближњима.

"Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје." (Јов.15,13). Они једноставно имају само осећање љубави према себи, која и није љубав већ самољубље.

С друге стране за оне љуле за које Бог постоји и за које је човек сем тела и Бесмртна душа, а еванђелске Христове речи јесу "ријечи живота вјечнога" (Јов.6,68) живот представља најдрагоценији дар од Бога. Због тога се и убиство још нерођеног живота сматра се за велики грех пред Богом, који даје апсолутну заповест: "Не убиј!" (2 Мој.20,1 3).

Христова Црква од првих дана свог постојања абортус сматрала за убиство, јер је по учењу Цркве: "Плод", људско биће, индивидуа - људска личност са свим елементима човека од момента зачећа. Са оваквим учењем цркве потпуно су истоветни и савремени научни резулатати из области антропологије, биохемије и биологије, који данас воде закључку да је побачај убиство, јер се њиме прекида живот који постоји у пуном смислу, Но, на жалости поред оваквог оглашавања савремене науке и сталног апела Цркве, која једини носилац истине коју је проповедио Господ Исус Христос, многе мајке, очеви и лекари сматрају да је побачај социјално прихватљив и нормалан и да се уопште и не ради о убиству.

Разлог за многе је, као то је већ наведено, женино право на приватност односно њена такозвана "слобода". Какве ли заблуде, каквог ли слепила! Очигледно да је демонологија која се све више пропагира у целом свету помрачила ум чак и жене -мајке, којој је матерински дар од Бога дат да она своја “права" и своју "слободу" остварује насиљем и над својим и над детињим животом, који су божији а не њени.

Таква "слобода" жене је лажна и пре свега би се могла назвати неслободом, јер се састоји само у самољубивом задовољењу страсти и робовању греховном животу.

Права слобода коју сваки човек има као дар Божији јесте могућност да бежи од свега што је грех и да га увек препознаје. He чините грех то је потпуна права слобода. Грех је ропство, a врлине - добра дела јесу једина слобода. Осим тога, слобола коју је човек добио од Бога и која је једина од особина које га чине личношћу, бићем вишим од свега живог на земљи, неминовно укључује и одговорност. Слобода без одговорности била би недостојна човека а одговорност без слободе недостојна бога. To значи да је прави човек онај који управља на добро оно што му је Бог на добро даровао, а нечовек онај који то што му је Бог на добро даривао употребљава на своје и опште зло. Зато су све оне жене и мужеви који живе у браку само ради телесне насладе и избегавају пород било аборусом или конрацепцијом а тиме претварају брак од светиње у блудилиште, осуђени су по речима Св.ап. Павла "Говорећи да су мудри, полудјеше; Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима;" (Рим.1,22,24). Што се пак само жене тиче, њена истинска слобода да расплаже својим телом, заправо и није угрожена забраном абортуса. Слободу свога бића она би најбоље остварила управо заштитом детињег живота. Тако би она штитила оно Божанско одређење женског тела од Бога дато жени, да рађа и само тиме ишла еванђелским путем спасења. "Али ће се спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу."( 1 Тим. 2,15).

Још једна демонска замка нашироко пропагира преко мас - медија и узима врло велики данак у целом свету па и код нас. To је "планирање породице" односно унутар породично регулисање рађања у погледу броја деце и времена њиховог рођења. Овде може одмах да се примети: обзиром да су деца дар Божији, такво људско планирање је опасно, јер Бог регулише и брине о свакој травци a камо ли о човеку. Код жена постоји период рађања - плодност жене је дар Божији. Уопште, кад би људи били госполари живота и смрти могли би да буду сигурни и у остварење својих планова. Овако смрт може увек да дође изненада и поквари све планове па и оних који одлажу зачеће. Тако су запустели многи домови родитеља у Србији у у најскоријој прошлости кад је ратни вихор оно што је остало иза "беле куге", када су изгунула планирана деца. Осим тога, родитељи ма колико били никако не могу да знају када је моменат да роде боље, здравије, отпорније и интелигнтније дете.

Но, и поред непобитних чињеница увек ће се можда наћи неко ко ће и даље тврдити да нико нема права да одређује број деце у једној породиии сем супружника, али онда ту најбоље пристају речи Св. ап. Павла: "Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује." (1 Кор. 10,23). Начини популарног планирања породице су као што је познато абортус и контрацепција. У случају абортуса врше се једноставно убиство и све оне родитеље који на то пристану мора неминовно кад - тад да мучи савест због учињеног недела. Зато они да би лажно умирили своју савест или ако им до тога није стало избегли разне неугодности при абортусу прибегавају контрацепиији или коришћењу разних средстава против зачећа. Таква средства се обижчно шире као средства против зачећа ипак долази тако да је разлика само у начину убијања и узрасту убијеног детета. Што се тиче пак друге групе контрацептива који заиста онемогућавају зачеће опет се пада у Бого хулништво, јер се тим посрелним убиством изопачава Божија замисао о човеку и браку. Са етичке стране посматрана метода контрацепиије је неморална јер спречавањем рађања деце људима се гарантују права без дужности. Даје се на вољу њиховим страстима без обавезе да рађају и чувају децу. Последииа тога ће бити да у будућности девојке и младићи неће ни имати потребе да ступају у брак. Постаће саможиви, без љубави која да би постојала мора да буде плодна.

Врло често на жалост можемо да чујемо и заваравања типа: ако се абортус изврши у прва три месеца не убија се људска личност, јер ембрион наводно тада нема душу, њу тек добија касније! Могли бисмо овде са правом да запитамо када то касније плод прима душу и који је то "матични тренутак" у развићу ембриона када од телесне "каше" настаје оживотворено људско биће? Постоје чак и неки који сматрају да ембрион добија душу тек у тренутку рођења! Овакве ставове ако ништа друго пориче и савремена наука, а Хришћанска Православна Црква учи да ембрион (плод) има душу од момента његовог зачећа, па је зато његово побацивање човекоубиство о чему сведочи и једно правило Св. Василија Великог по коме је плод самопостојећи живот од тренутка зачећа, јер човек настаје зачећем а не рађањем. И сам Господ Исус Христос, као што је познато поставши човек са изузетком бесеменог зачећа и безгрешности прошао је све стране људске природе тако да све оно што важи за људску природу Исуса Христа важи и за све људе. У једној Синодској посланици јерусалимски патријарх Сафроније када говори о ооваплоћењу Бога Логоса: каже да је тело и душа настала самим зачећем ради ипостасног сједињења са Логосом. У еванђељу по Луки, Јелисавета рођака Маријина приноси славословље плоду од неколико дана: "благословен је плод утробе твоје!"(Лк. 1,42) и назива Марију мати Господа мојега" (Лк. 1,43). Наиме Вечнодјева Марија је одмах после Благовести тј. мало дана после зачећа посетила своју рођаку Јелисавету која испуњена Духом Светим слави Господа који је само плод од неколико дана. To неоспорно доказује да у њеној утроби није била бездушна ћелијска маса, већ људска природа са разумном душом Бога Логоса.

Међутим, злоба демона - човекомрзца не би била тако велика када он неби и на друге начине заводио људе. Тако се многи родитељи правдају тобожњим недостатком материјалних средстава за гајење деце као да је сиромаштво оправдање за убијање. Овакав аргумент уопште прихватљив је само на оне родитеље који не верују у Бога који је људима давао увек онолико колико је потребно да би опстали на земљи, већ ђаволу који каже: "Што више деце, то мањи стандард." Такви у ствари више воле стандард и уживања него децу. Колико само и наших Срба, нарочито по већим градовима више воле псе од деце. To је заиста крајњи неморал да се због личног комодитета, уживања и обести избегава обавеза према породици, држави и друштву рађањем, чувањем, чувањем и васпитавањем деце. Егоизам је толико ухватио корена у људским душама да родитељи ни са својом рођеном децом не желе да поделе здравље и угодност. He треба ни говорити колико је све то нехришћански. 

Хришћанска Црква се од самог почетка свог постојања борила против чедоморства којег је увек било али са далеко мањом заступљеношћу. Осим тога били је недозвољено и неизоставно је сматрано за човекоубиство.Још Свети Оци и учитељи наше Цркве бавили су се проблемом чедоморства.

- "Она која намерно уништава (плод) подпада под кривицу убиства." (2.канон Св. Василија Великог).

- "Оне које дају траве за побачај убице су као и оне које примају чедоморне огрове." (8 канон Св. Василија Великог).

О великом значају овог проблема сведочи и то да су се чак и на Васељенским саборима донисиле одлуке о чедоморству: "Жена која прибавља напитке да би их искористила за абортус и оне које употребаљавају отров за убијање плода подлежу закону и кажњавају се за убиство." (6. васељенски сабор - 91. правило).

"Жене које се блудништву одале па убијају заметак у утроби или се баве прављењем лекова које га могу уништити наређујемо да такве издрже десет година кајања." (21. канон помесни Анкирски сабор 3 1 5. год.).

Из ових одлука јасно се види да Црква осуђује и абортус и контрацепцију сматрајући их за убиство и спроводи врло ригорозне мере према актерима чедоморства. У почетку су хришћани због чедоморства били одлучивани од Цркве и забрањивано им је Свето причешће до краја живота. Касније је због све веће људске слабости Црква прописивала одређен број година кајања за које време чедоморци се нису могли причестити. И данас у требнику у чину исповедања стоји: "Ако једе биље или нешто друго и затрује утробу своју и зато децу не рађа да јој се забрани причешћивање.!*

Зато све мајке - чедоморке, очеви – чедоморци, лекари - децеубице и сви они који наговарају и наводе несретне мајке на чедоморство пре своје причести нека се искрено покају за то своје недело да се неби нашли пред огњеним и страшним Христовим тајнама које очишћују и просветљују покајнике, а спаљују и обарају грешнике.

Црква једино у случају када плод сам угине у утроби мајке због непредвиђених околнисти дозвољава побачај, боље речено чишћење. Данас је у већини земаља у свету па и код нас абортус дозвољен до трећег месеца трудноће. Међутим, ни један тај закон не наређује лекарима да га врше јер не може да постоји такава грађански закон који наређује чедоморство. У лекарима чедоморцима завдадао је дух пилатовски. Они попут Пилата чине хладнокрвна убиства заклањајући своју одговорност и савест иза грађанског закона. Питамо се само да ли и када ваде дете из утробе: Крв овог праведника на нас и децу нашу. Да ли се сећају Хипократа који у лекарској заклетви - етичком начелу лекарског позива заступа енергичан став против абортуса. Оргинална Хипократова заклетва између осталог каже: "Исто тако, нећу дати жени средство за пометнуће порода." (Проф др.сци.мед. Јован Марић, Медицинска етика, Београд 1995.год, стр. 42). Чињенииа је међутим да у Хипократовој заклетви који је данас у употреби нема ове ставке. 

Посебан апел желимо да упутимо лекарима хришћанима да се сете правих хришћана чији живог свих ових двадесет векова представља узор хришћанског живота. Они су се зарад чистоте и уклањања од греха одрицали многих занимања и по цену живота а камоли по цену зраде.У Србији данас има према званичним подацима сто педесет хиљада абортуса годишње. He, то није сав данак “беле куге" јер својевољни побачај врло битно и често утиче на здравље жене. Прво, смртност жена је три пута већа код побачаја него код порођаја, тако да је својевољни пристанак на абортус просто покушај самоубиства. Осим тога као последица абортуса јављају се врло често разне болести гениталних органа, повећава се број спонтаних побачаја и неплодност у врло значајном проценту. Дакле, укупан данак који узима демон сладострашћа са Земље је врло велики. Зато за све оне који се олако поводе за тим човекомрсцем желимо да изнесемо визију Страшног Суда Св. Јефрелла Сирина: "Оној грешници која је избацила у себи зачети плод да не види овога света. Тај плод неће дати да види нови век... Као што се она решила да извргне превремено свој плод из утробе и да га сакрије у мрак подземни, исто ће тако она ко мртви плод утробе бити избачена у таму најкрајну."

Наш најречитији и најмоћнији исповедник Православља од Св. Саве до данас, Владика Николај о овом великом злу - чедоморству говори: "Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод у пролеће, a у лето дају јалову жетву? Зато што кћери људске омрзоше на плод утробе своје, у убијају га у цвету. He плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредити све." (Владика Николај, Молитве на језеру, Врњачка Бања 1996. год.,стр.54.).

Дакле, на нама је да одлучимо да ли ћемо да идемо путем спасења кроз испуњавање Божијих заповести људима да се рађају и множе на Земљи или ћемо нахушкани од ђавола да се предајемо самоуништавању и на овом и на оном - вечном свету.Раније, док сам био вероучитељ, трудио сам се да сведочим и пишем о утробном чедоморству што више. У Чачак сам доводио разне предаваче на ту тему – од др Стојана Адашевића до Биљане Спасић. Пуштали смо филм Бернарда Натансона, „Неми крик“. Натансон је био један од главних заговорника абортуса у САД док није видео ултразвучни снимак фетуса; од тада, постао је највећи борац против истог.   

СЛУЧАЈ СТОЈАНА АДАШЕВИЋА          

Што се Стојана Адашевића тиче, он је имао своју исповест:

„Основно лекарско васпитање стекао сам за време студија на Београдском медицинском факултету у периоду 1951-1957. године.

Учен сам, према тада важећој доктрини, да је дете живо тек са првим плачем. С катедре сам, у оквиру различитих одсека Медицинског факултета, слушао увек исто: "Дете је живо тек са првим плачем. Пре тога оно је само орган мајке, као што је, на пример, зуб, слепо црево или бубрег. Извадити из мајке зуб или слепо црево исто је што и прекинути већ започету трудноћу. Тим актом, вештачки изазваним абортусом, ви уклањате само орган мајке. Разлог зашто то није дозвољено радити без сагласности комисије за прекид трудноће јесте опасност да нестручна лица доведу живот жене у питање. То се мора радити у за то опремљеним установама, и до одређене старости трудноће, до када је релативно безбедно. Сваки каснији прекид трудноће мора да одобри специјална комисија и мора бити речи о великој медицинској установи".

Тако су нас учили у то доба, а и пресуде ондашњих судова базирале су се на кривичном закону који је говорио исто - плод је "жив од момента првог плача". Читане су нам на судској медицини чак и неке пресуде где се помињало да онај који убодом ножа у трбух трудне жене убије и плод и изазове порођај са мртвим плодом одговара само за лаку телесну повреду јер код мајке ниједна кост није повређена, према томе то је лака телесна повреда, а плод се у повреди и не помиње. Онај ко није рођен не може бити убијен.

Тако васпитаван и учен од својих наставника, кренуо сам да специјализирам гинекологију и акушерство и храбро да вршим утробна чедоморства – артефицијалне абортусе. Прво сам то радио под будним оком старијих колега, а после и самостално. Био сам убеђен да радим исправан посао, и трудио сам се да то "вађење зуба" или утробно чедоморство што мање боли жену и да прође са што мање компликација.

Једног дана, мислим да сам већ био млад специјалиста, срео ме је један познаник и, пошто смо ишли у истом смеру, успут смо се распричали. На његово питање да ли радим абортусе, поносно сам одговорио: "Како да не! И то у локалној анестезији, тако да је жена свесна, ја са њом причам а она и не примети (ако сам добро дао анестезију) да сам већ урадио абортус, и бива пријатно изненађена кад јој кажем да је готово, а она тек очекује почетак". На то ме је он питао да ли знам да су то жива бића, да ја убијам живот људског створа? Са подсмехом сам му рекао "Ма хајте, молим вас, какве глупости! То су неформиране масе!"

Време је текло, јављала су се нова научна достигнућа и појавио се и ултразвук са својом дијагностиком. Почео сам да га обилно користим и да се у њему усавршавам. Донео ми је пуно изненађења. Видео сам плод, рад његовог срца, његове покрете, отварање уста. Код старијих плодова запажао сам и појаву сисања палца, а онда, пошто је дијагноза трудноће била постављена, та жена је по њеном захтеву, ишла у салу за абортусе – такозвану киретану – да би се извршило утробно чедоморство. Рука која се до малопре кретала после тога је често пута лежала на инструмент-столу, непокретна, мртва, палац који је плод до малопре сисао – био је ту, али мртав. Почео сам да размишљам, па ово је ипак живо, има уста, сиса палац, креће се. Експерименти нам показују да на дубоке продорне тонове плод реагује убрзаним покретима, што се све види на ултразвуку, а после ево, то исто људско биће лежи у комадима на инструмент-столу или су његови извесни делови у тегли вакум апарата.

Једанпут се десило да је требало да извршим утробно чедоморство, а да је један члан тог пара био мој блиски род. Самоуверено сам сео и почео да радим, отворио грлић и зграбио клештима прво на шта сам наишао и извукао руку. Бацио сам је на инструмент-сто и гле, живац руке пао је на део копресе поливене јодом. Јод је надраживао живац и рука је почела да се трза. Нормалан ефекат који смо пуно пута на вежбама из физиологије радили са жабама и њиховим живцима, када смо пручавали физиологију мишића и живаца. Пошто се ово врло ретко дешава, а мени се ово десило само једанпут, рекох сестри: "Пази, трза се као живчано-мишићни препарат". Сестра одговори: "Ју, као да је живо". Уђох поново у материцу и зграбих нешто и сад извукох ногу. Рекох у себи: "Пази, да ти сада нервус ишијатикус не падне на јод, па да ти се сад и нога не трза. "Пажљиво ја спустих ногу на сасвим други крај, али нека изненадна бука – пад неког гвозденог предмета у суседној соби ме трже, те се нога изви – одлете и живац паде на јод. Нога се трза. Сада, сав напет, опсовах, јер ми се то први пут десило у мојој пракси (а била је у то време већ врло богата) и рекох полугласно: "Сада још само фали да извучем срце које куца". Уђох клештима зграбих и ... стварно, ја извукох и бацих на компресу срце које је куцало. Стадох са радом, одједанпут схватих да је то убиство, јер сам до малопре на ултразвуку видео то живо срце како куца, руку и ногу како се мичу, док су још били сви у једном комаду. Не знам како сам изгледао, али одједанпут сам чуо глас сестре: "Докторе, шта је са вама, је ли Вам лоше?! Да ли да зовем неког дугог да заврши?" Тргох се. У себи се помолих Богу и рекох: "Боже, вади ме сада из оног у шта сам упао." Почех поново да радим и без икаквих компликација заврших оно што наш наивни народ зове "чишћење".

Од тог доба, почела су моја размишљања и схватања да без обзира што не радим приватно, што не радим директно за новац, ипак сам извршилац убиства, и то не само џелат него и судија који то одобрава и пресуђује... Правдао сам се пред собом, да сам само стручњак – војник снајпериста који као у рату пуца и убија из принципа – за идеју, а не плаћени убица, приватни илегални абортер, који убија за новац. Слаба вајда.

Почели су чудни снови са ноћним морама. Као резултат свега тога сазрела је моја одлука да прекинем да вршим утробна чедоморства која сам радио 25 и више година. И то по десет–петнаест дневно, а некад и више. Разлог – моје сазнање да је људски плод од свог самог зачећа жив и живо биће, и да то није ни орган мајке, ни орган оца, већ нешто треће. Све ово није било плод никакве теолошке индоктринације, као што то желе да прикажу поједини атеисти и феминисткиње, већ чисто искуство стечено познавањем биологије, биолошких и медицинских закона и ултразвука. То што се моје сазнање поклопило са теолошким ставом по ком је људски плод живо биће од зачећа, дакле од саме зиготе (оплођене јајне ћелије), само је долазак до истог циља преко два различита пута. Ја се у овом чланку базирам на чистој фактографији, материјалистичкој и материјалној техници, која насупрот неким кривичним законицима и учењима – доказује да је људски плод жив од зачећа.

Сматрам да чињеницу да је људски плод жив од зачећа треба више и чешће износити како у масовним медијима, тако и преко специјалних предавања пред овај наш народ. Исто вреди и за став да је утробно чедоморство много већи и тежи грех од обичног убиства, јер је људски плод у материци немоћан да се брани, а ништа није скривио, он је једини без личне кривице у људском роду, јер он још није рођен. Овоме је циљ да брачни и ванбрачни парови схвате колика је њихова одговорност у тренутку брачног или ванбрачног полног чина, и то пред Богом и пред собом, и какве последице тај чин доноси“.                             

   Адашевићу сам организовао предавања у Чачку; често смо разговарали. Запамтио сам две ствари: кад је био млад, на специјализацији у Великој Британији, у којој још није био легализован абортус, професор је својим студентима испричао причу о детету које треба да се роди од родитеља заражених сифилисом, и које ће се, приликом рађања, заразити сифилисом, због чега ће касније оглувети. Питао је колеге – шта би предложили мајци која треба да роди такво дете; окренуо се Адашевићу, јер је знао да је у Југославији абортус легалан. Наравно, млади незнабожац је рекао да би одмах предложио абортус. „Ви бисте убили Бетовена, колега“, рече професор. Јер, Бетовен је рођен у таквим условима, а, због наследног сифилиса, Девету симфонију је компоновао глув.

Друга прича др Адашевића. Када је одбио да врши абортусе, он је остао без знатног извора прихода. Син му тражио скупе патике. Он каже сину:“Набавићу ти пушку, изађи на прозор, убиј пролазника с добрим патикама и узми их“. Кад се син запањио, отац му рече:“Ти то тражиш од мене – да убијем човека у мајчиној утроби и да ти дам паре за патике. А ја то нећу“.   

ЗА КРАЈ

Ако се зна које је дете по реду био Живојин Мишић, онда је јасно – Срби су, абортусима, вероватно убили онога ко би могао да их спасе. И то нису само хируршки абортуси – толико жена има уграђену спиралу, која служи да „прободе“ заметнути плод. Потенцијално, спирала омогућује дванаесте абортуса годишње. Многе жене које и у цркву иду не знају за то, па имају уграђене спирале. А постоје и хемијска контрацептивна средства, која хемијом убијају заметнути плод. Старац Пајсије Светогорац је говорио да, док год неки грех није озакоњен, он је лични грех сваког појединца који га чини, и он ће за њега одговарати Богу; али, кад држава озакони грех ( од абортуса до содомије ), његове последице падају на цео народ, и тај народ, постепено, нестаје с лице земље. А то се дешава нама. „Тесна гробља, а мало гробара“, што рече  Свети владика Николај. 

Не варајмо се: наставимо ли овако, нестајемо. Покајемо ли се, Бог нас оживљава и враћа Себи. Немамо много времена – ускоро ће процес наше пропасти постати необратив.

Мајко Божја, Родитељко Животворца, моли се Христу за нас да се спасемо самих себе!

БЛАГОВЕСТИ 2015.

Последњи пут ажурирано ( среда, 08 април 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.