Поводом писма извесних свештеника народу Епархије канадске

Начела „Борбе за веру“

Драга браћо и сестре у Канади,

Уредништво сајта „Борбе за веру“ оптужено је, на симболички дан, Велику  среду, када је Јуда добио свој удео у акционарској компанији Синедрион, да за паре уноси смутњу међу вас, и шири лажи. И то у писму које су, тобоже, потписали сви свештеници Епархије канадске. Иако се аутори лицемерно извињавају за "узнемиравање у ове дане Часног поста", нису сачекали да прође макар Недеља Страдања Христових. Само је Јуди издајнику Христос рекао: "Што чиниш, чини брже" (Јн.13,27).

Борећи се, од 2008, о свом руху и круху за истину и правду у нашој Цркви, ми нећемо падати у гнев и правдати се пред шачицом Јудине духовне деце, која су, како изгледа, помешала крсте и масне прсте, поштење и печење, веру и вечеру, него ћемо вас, опет и много пута, подсетити шта се збива у СПЦ, и који су узроци садашњег прогона владике Георгија. А криза је, браћо и сестре, преогромна.

Пре тога, у светлости блиског нам празника Васкрсења Господњег, да поновимо своја основна начела.

1. Као чланови СПЦ, исповедамо Символ вере какав нам предадоше оци наши, и пуноту правоверја догматског, канонског и богослужбеног;               

2. Поштујемо епископе, свештенике и ђаконе као Божију установу, и не тичу нас се њихови лични греси, за који ће свако одговарати Богу. Не тиче нас се ни њихово пословање, ни њихов узајамни однос, ни њихове свађе и сукоби. По канонима, мирјани немају право да се мешају у морална питања клира – њима суде надлежни: свештеницима епископи, епископима Свети Архијерејски Сабор СПЦ;

3. Циљ нашег рада је одбрана догматског, канонског и богослужбеног поретка у СПЦ, као и заштита светосавске особености предате нам од наших светих предака, на челу са Светима: Савом, кнезом Лазаром, Јустином и Николајем.

 Зато смо против свејереси екуменизма, која пориче јединитост Цркве Божије, и паписте и протестанте, јеретике, признаје за некакве „цркве“. Зато смо против кршења канона у свим областима, а нарочито кад су у питању уклањања са катедри епископа без канонски заснованог и ваљаног суђења и пресуде. Пошто се кроз каноне преноси истина догмата, нарочито се противимо заједничким молитвама са непокајаним и, очито из историје, непокајивим јеретицима; ко год те каноне крши, непријатељ је Христа и Цркве Његове све док се јавно не покаје и замоли саблажњену паству за опроштај;

4. Од епископа и свештених лица очекује се да, поред догматско – канонске и богослужбене исправности, буду и узор хришћанског морала. Међутим, питање моралне исправности није остављено мирјанима да о њему суде. На крају крајева, многи свеци су били оптуживани за моралну неисправност -  попут Светог Нектарија Егинског, оптуженог за блуд, или Светог Јована Шангајског и Санфранциског, оптуженог да је проневерио народни новац. Оно што мирјани могу да виде, а виде – јесте гажење догмата (владика браничевски Игњатије проповеда јерес мртводушника, Гргур исповеда филиокве), рушење канона (неканонске измене богослужења, непоштовање црквено – судског поступка, мољење са јеретицима), гажење светотачког богослужбеног поретка, итд. Пошто новотарци и екуменисти у СПЦ пређоше све међе и границе које поставише оци наши, па почеше да примају папине крижеве и прстење бискупско (владике Амфилохије и Иринеј Буловић), исповедају – као Гргур, самозвани бискуп херцеговачки – филиокве, због кога је толико херцеговачких Срба од усташа поклано у Другом светском рату, непрестано се моле с папским и протестантским јеретицима, и служе измишљену литургију, упркос правилима типика и седмострукој одлуци СА Сабора СПЦ,  сарађују са нашим непријатељима на издаји Косова и Метохије, итд, ПРИ ЧЕМУ ЈЕ СВА ВЛАСТ У СПЦ, УКЉУЧУЈУЋИ И ОНУ МЕДИЈСКУ, у њиховим рукама, „Борба за веру“ је ушла у борбу против екуменистичко – папољибивих новотараца, и, силом речи, ратује против њих.

Да ли смо недоследни, ако кажемо да нас се не тиче њихов морал и однос према новцу, него само поштовање догмата, канона и богослужења? Нисмо. Једноставно, њихов главни метод борбе против правоверних владика, монаха и свештеника су оптужбе за морално понашање и однос према новцу. Да су они екуменци – новотарци који не гоне правоверне на основу таквих оптужби, полемика с њима остала би само на нивоу указивања на њихове догматско – канонске и сличне заблуде. Али, уместо да се држе начела „Седи ди си, ни за ди си ниси“, они хоће и да живе као тајкуни, да троше народне паре, да се проводе у Лас Вегасу (као својевремено РРА митрополит Порфирије), да играју фудбал, да лете на утакмице у иностранству најскупљим летовима, и ЈОШ ДА МЕЊАЈУ ДОГМАТЕ, КАНОНЕ И БОГОСЛУЖЕЊЕ. „Е, па, неће да може!“ што рече онај.

Владика Георгије троши народне паре? А шта ради Јован Шумадијски, који је полудрагим каменом обложио епархијски двор и штампао монографију о себи на најскупљем папиру са шест страна само својих сличица величине оних за личну карту? А ово је учинио по угледу на свог учитеља  - Игњатија Браничевског, који осиромашеним црквеним општинама у браничевској епархији намеће своје – папрено скупе -„богословске“ (читај: јеретичке) радове и часописе и рекетира их износом од 1 евро за сваки килограм свећа које нису купљене у епархији. Како он троши народне паре? Зашто му Синод не пошаље комисију да испита каквим је то мађионичарским триковима успео да имовину враћену манастирима и црквама препише на Епархију? Качавенда је хомосексуалац? Ако би се то и доказало онда, по канонима, против њега мора да се води црквено - судски поступак, он не може да иде у пензију, него се враћа у статус монаха, да се каје. Ако се на црквеном суду оптужба не докаже, нико не може да га склони са катедре. А шта је са владиком врањским Пахомијем, за кога на државном суду оштећена деца сведочише ко је и шта је, и не само деца, него и свештена и монашка лица? А Пахомију, коме је духовни отац Иринеј Буловић, ништа, док Качавенду склонише. Владика Филарет просио помоћ за епархију? А шта би с оним што остави мањак у каси епархије бихаћко – петровачке? Владика Константин сумњив? А Теодосије, који не само да служи Тачију, него и брата рођеног ангажује у производњи свећа? Стиже провера рачуна у Канаду, а не стиже у Требиње и Мостар, код херцеговачког тајкуна маскираног у владику?  (овде:, овде:, овде:, овде:, овде:, овде:, овде:, овде:)                                             

5. ДА ПОНОВИМО: ТОН НАШИХ ТЕКСТОВА УСЛОВЉЕН ЈЕ НОВОТАРСКО – ЕКУМЕНИСТИЧКИМ БЕЗОБРАЗЛУКОМ. ДА СЕ ОНИ БАВЕ САМО ТЕОРИЈОМ, И ДА АКАДЕМСКИМ ТОНОМ ИЗЛАЖУ СВОЈЕ ЗАБЛУДЕ, ДОБИЛИ БИ АКАДЕМСКЕ ТЕКСТОВЕ О СВОЈИМ ЗАБЛУДАМА. АЛИ, ПОШТО ОНИ УКЛАЊАЈУ ПРАВОВЕРНЕ И ПРАВИЛНО СЛУЖЕЋЕ ЕПИСКОПЕ И СВЕШТЕНИКЕ МЕТОДОМ ИНКВИЗИТОРСКОГ ОБРАЧУНА, ТАКО ИМ СЕ НА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“ И ВРАЋА. ДА БИ НАШ НАРОД ВИДЕО И УПОРЕДИО ЊИХОВЕ РЕЧИ И ЊИХОВА ДЕЛА. ЈЕР, БРАЋО И СЕСТРЕ, УПАМТИТЕ: ВЛАДИКА ГЕОРГИЈЕ КОЈИ НА НЕКОМ ВЕСЕЉУ ПЕВА СА ДВЕ ЖЕНЕ, ЗАГРЛИВШИ ИХ КАО ПОД ШАТРОМ, МОЖДА СЕ ПОНАШАО НЕПРИМЕРЕНО ЗА ЈЕДНОГ ЕПИСКОПА (АКО ЈЕ УЗОР ЕПИСКОПА, А ЈЕСТЕ, НАШ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ). ИПАК, ОН ИСПОВЕДА ИСПРАВНЕ ДОГМАТЕ И СЛУЖИ ПО ТИПИКУ. АЛИ, САМОЗВАНИ БИСКУП ХЕРЦЕГОВАЧКИ ГРГУР, КОЈИ ПУШТА ЖЕНЕ У ОЛТАР И ЧИТА ФИЛИОКВЕ СА БИСКУПОМ ДУБРОВАЧКИМ МАТОМ УЗИНИЋЕМ, ЈЕ ПРАВИ БОГОХУЛНИК И РУШИТЕЉ ЦРКВЕ, КОЈИ ЈЕ ПРЕШАО У ПАПСКУ ЈЕРЕС ЗБОГ КОЈЕ СУ СРБИ КЛАНИ У НДХ. ВИ ДОБРО РАЗМИСЛИТЕ – КО ЈЕ ОПАСНИЈИ ЗА ВАШЕ СПАСЕЊЕ: ВЛАДИКА ГЕОРГИЈЕ ИЛИ БИСКУП ГРГУР? А, КАО ШТО РЕКОСМО, АКО ОДЕ ГЕОРГИЈЕ, ДОЋИЋЕ ВАМ НЕКИ „ГРГУР“!

 5. Главни начин борбе против новотараца и екумениста је откривање њихових правих намера иза лажних речи и лицемерних изјава, пуних тобож еванђељских поука. Ево примера: када владика Иринеј Буловић својевремено оптужи владику Артемија за проневеру народног новца, ми знамо да он то не прича зато што га је брига за народни новац (јер, где се дева стотине хиљада евра од имовине враћене Епархији бачкој, или где се дедоше онолике паре епархије западноевропске док је он  био администратор?), него зато што је овом епископу, као антиекуменисти, обећао још 1996. да ће сломити кичму, а ради за Американце, што се види из депеша Викиликса, о чему су писали наши сарадници Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић. Други пример: када митрополит Амфилохије укине назив Митрополија црногорско – приморска Српске Православне Цркве, и уведе назив „Православна Црква у Црној Гори“, он удари у гусле како је реч о великој мисији спасења повереној њему и његовим послушницима. Ми, међутим, знамо да је он титулу архиепископа цетињског приграбио и покушава да Његоша прогласи за свеца да би једног дана Црну Гору одвојио од СПЦ.

6. Пред Богом се одговара за сваку празну реч. И ми смо, у жару борбе, понекад рекли грубе и тешке речи, за које молимо Бога за опроштај а вас за молитву. Искрено. Али, Господ зна: ми не мрзимо новотарце и екуменисте, него им желимо спасење. СВИМА ИМ, ГОСПОД ЗНА И ЧАСНА ТРПЕЗА ВИДИ, ЖЕЛИМО СПАСЕЊЕ. ЈЕР, АКО БИСМО ИМ ЖЕЛЕЛИ ПРОПАСТ, БИЛИ БИСМО НА СТРАНИ ЂАВОЉОЈ, ПОШТО ОН ЖЕЛИ ПРОПАСТ СВИХ ЉУДИ, И НАС И ЊИХ. АЛИ, ЕКУМЕНИСТИ И НОВОТАРЦИ СЕ МОРАЈУ ПОКАЈАТИ ЗА ШУРОВАЊЕ  С ЈЕРЕТИЦИМА, КРШЕЊЕ КАНОНА, РУШЕЊЕ БОГОСЛУЖБЕНОГ ПОРЕТКА, И МОРАЈУ СЕ ВРАТИТИ ПУТУ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА И ОЦА ЈУСТИНА. А ми не можемо, и не смемо, да престанемо бранити истину која нам се открила у Цркви.

О свештеницима који пишу против владике Георгија и „Борбе за веру“

Одакле нам долазе ови, упозорење пишући, свештеници?

 Са Богословског факултета у Београду, зар не?

А какво је тамо стање?   (Ни у Фочи није боље, наравно).

Још 2004, у мајском двоброју, „Књижевне новине“ су објавиле писмо нормалних студенета овог факултета (уредник је био покојни Кијук). Ево како су они вапијали: >>Ми, студенти православног Богословског факултета Српске Православне Цркве, молимо „Књижевне новине" да овај наш апел објаве, јер немамо где да га објавимо. Покушавали смо на неколико адреса, али нико неће ни да чује. На самом факултету влада такав страх од групице реформатора, који су колективни Гашо Кнежевић СПЦ, да нас нико јавно не подржава. Кога све нисмо питали и молили да се огласи - али, како би Андрић рекао, „у ћутању је сигурност".

Ни познати публицисти попут господе Велибора Џомића, Владимира Димитријевића, Матеја Арсенијевића, Родољуба Лазића, итд, нису били спремни да подметну своја плећа да би истина угледала светлост дана. Запањени и збуњени, и ми се не усуђујемо да се потпишемо, јер се плашимо тешких последица које бисмо могли имати ако би се открило ко је ово писао. Своја имена и податке достављамо уприлогу, али молимо редакцију да се не објављују.

Позивамо све којима је стало до Српске Православне Цркве да се обрате Његовој Светости Патријарху Павлу и Светом Архијерејском Сабору да би се стало на путсамовољи и безакоњу на Богословском факултету у Београду. У супротном последице по СПЦ могу бити кобне.<< (цело писмо студената Богословског фактултета прочитати у прилогу – нап. „Борба за веру“)

Године 2004, „Борбе за веру“ није било, није било никог да нас „плати“ да „блатимо“ оне који су од стране неких ваших свештеника, студената овакве школе јересоидних учења, проглашени највећим светосавцима, а који су, на том и таквом факултету, учили што су учили и радили како су радили. Е, такви су – владике Теодосије и Максим, новотарци и екуменци, дошли да уклоне владику Георгија.         

А сад, да одговоримо нашим  клеветницима у мантији, као што смо одговарали њиховим претходницима – архимандриту, духовнику фанариотске перјанице, владике Иринеја Буловића, Јовану Радосављевићу, који се одрекао онога што га је учио Владика Николај, као и новотарским поповима, Милићу Драговићу из Ужица (коме и данас нико ништа не може, јер, иако је владика Јустин рекао да се служи по типику, он и даље новотари у храму у коме служи) и Велибору Џомићу из Краљева, на служби митрополиту Амфилохију и његовим амбицијама.

СЕЛИМ – ПАШИ ОТПОЗДРАВ НА ПИСМО

Писмо функционално неписмених попова

Писмо свештеника који руше владику Георгија је неписмено; очито, новотарци нису упућени у језик и стил којим пишу. Они, рецимо, тврде да је наш сајт „доларима узурпиран“ од стране владике Георгија. Узурпација подразумева незаконито и најчешће насилно преузимање нечије власти и пуномоћја, па би њихов исказ значио да је владика Георгије за 500 долара преузео, незаконито и насилно, „Борбу за веру“, да је уређује. Колико је то истина, просудите сами на основу 7716 текстова које смо објавили од 2008. наовамо. Уосталом, пошто смо бранили каноне и у случејвима владика Артемија, Василија, Константина и Филарета, то би могло да значи да смо одавно узрпирани од сваког од њих појединачно, па би се пет владика, на основу својих новчаних прилога, сада „тукло“ за нашу наклоност. Ето шта значи неписмена формулација неког проблема!

Кадија те тужи, кадија ти суди

Главна „фора“ синодско – новотарских главосека је у причи о трошењу народних пара у Цркви: знају да је сироти народ осетљив на паре, па за сваког ко им смета тврди да је распикућа. Тако се у оптужницама долази до срамних апсурда – рецимо, сиромашна епархија владике Филарета тражи помоћ од некога, а то се представља као злочин. Колико су њихове оптужбе за проневеру новца озбиљне, види се по „случају Артемије“. Ево како стоји стање са суђењем њему за тобожње новчане проневере (подаци су доступни на Интернету): “Виши Суд у Београду вратио је децембра 2013. Вишем јавном тужилаштву Оптужницу које је Више јавно тужилаштво подигло (септембра 2013) против Еп. Артемија, Архим. Симеона, Предрага Суботичког и Јелене Шубаревић. Својом Наредбом Виши суд у Београду наређује Вишем јавном тужилаштву да изврши „допуну истраге“, а све у циљу „да би се испитала основаност оптужнице“ која је подигнута септембра 2013.

Оптужница, до које се дошло коришћењем нетачних и кривотворених података, кршењем прописа и законом утврђених процедура, нарушавањем међународних правних аката (Европске конвенције за заштиту људских права и слобода нпр), повређивањем права на правично суђење враћена је Тужилаштву на допуну истраге, јер се показала неоснованом. Да ли је то неки медиј пренео? Није. Србија је под окупацијом, којој служе и синодски главосеци, па им није у интересу да се баве темама које им се не уклапају у шему. Чињеница је, међутим, да оптужница у себи садржи бројне недостатке, да је истрага која је претходила овој оптужници непотпуна, пуна пропуста, заснована на доказима и подацима који нису довољног квалитета да би омогућили јавном тужиоцу да подигне оптужницу, да тужилаштво у суштини само преписује садржину захтева за проширење истраге из 2011. године, иза којега стоји СПЦ, да вештаци грађевинске струке у свом налазу утврђују вредност изведених радова(!), да утврђују и наводну штету коју је епархија рашко-призренска претрпела(!), при чему вештаци економско-финансијске струке нису имали никаквог учешћа у састављању стручног налаза, нити су чак на било који начин били ангажовани. Цела оптужница се у вези исплата заправо базира на изјавама сведока који су у најмању руку сумњивог кредибилитета, а о читавом низу финансијских докумената које наводи Тужилаштво суд дају вештаци грађевинске струке! Комисија вештака грађевинске струке чак у свом извештају наводи да приликом „увида у стање објеката у циљу утврђивања који су радови изведени, комисија вештака није вршила узорковање делова објеката у циљу утврђивања слојева обраде тих делова и врсте примењених материјала...“(!), што је неприхватљиво да се не узоркују делови објеката који су прегледани, јер је без тих параметара просто немогуће дати валидан налаз и мишљење и одговорити на задатак који је вештацима достављен. Са друге пак стране комисија вештака грађевинске струке улази у домен економско-финансијског вештачења, и даје низ неуобичајених коментара за такву врсту вештачења, што све указује на позадину која постоји, која се јасно уочава и која објашњава бројне недостатке које има њихов налаз и мишљење.

 Потпуно је јасно да тужилаштво од почетка без иоле критичког става прихвата „здраво за готово“ све оно што су новотарци и НАТО сарадници из СПЦ  писали у својим кривичним пријавама, без претходно спроведеног преткривичног поступка.

Ето, такви „поштењаци“ - синодалци туже и хоће да суде, браћо и сестре из Канаде! А ако нема доказа за проневере новца, ту су слике владике Георгија на неком весељу као доказ његовог „неморала“: е, баш да им верујемо, тако поштенима и чистих руку!                                                                       

О ухођењу владике Георгија

Ухођење владике Георгија које смо поменули не односи се на финансијску контролу епархијског рачуна, него на буквално ухођење, на основу чега се, поред оне две, на интернету доступне фотографије, конструишу оптужбе које, већ две деценије, против њега износе разни, попут оног што је у Хагу сведочио против Радована Караџића. То су оптужбе моралне природе, а циљ им је уклањање владике с трона, да би у Канаду био доведен јаросни новотарац какав је неко попут владике Максима, највећег друга бискупа Гргура још из младих дана. Када је Максим хиротонисан у Сарајеву, патријарх Вартоломеј, главни ватикански измећар на православном истоку, послао је кило тамјана за хиротонију, а толико се певало на грчком и у грчком маниру, да му је покојни патријарх Павле поручио да га Сабор СПЦ не хиротонише за грчког, него за српског владику. Тај Максим је ученик Мидића и Зизјуласа, као и нарко - „иконописца“ Склириса (не кажемо да је Склирис наркоман, него да му иконе и фреске личе на нарко – халуцинације; погледајте сајт Епархије западноамеричке и уверите се сами - овде:)

Шта је коме Косово?

За попове – нападаче на „Борбу за веру“ Косово је мит, а за нас је Завет. И данас и до краја се води Косовска битка – јер је она утемељена у Христу, јер је вечно борба за Царство небеско. А оно се не може задобити гажењем православних догмата, канона, богослужења. Кнез Лазар се није причестио код бискупа који чита филиокве, него код правоверног патријарах Спиридона. Косово је мит само за оне који мисле да је то нека бајка, а да сад треба живети како НАТО газда каже. И зато су они пуштали Бајдена у Дечане 2009, и зато су доведени да наследе онога који Бајдена у Дечане није пустио. Не бори се „Борба за веру“ за, како кажу неписмени канадски свештеници (завереници) „осећање, мит и традицију“, него за ДОГМАТЕ, КАНОНЕ И БОГОСЛУЖЕЊЕ.

Да ли смо примили доларе?

На то смо већ одговорили (овде:), па не бисмо пуно поново о томе.

На сличне оптужбе је одговорио и наш сарадник Владимир Димитријевић тако да нису знали шта више да пишу. Оптужују нас да смо, уместо Јудиних сребрника, примили некакве доларе од владике Георгија. Господ види и зна да нисмо, нити лично знамо владику. И још причају да ко лаже, тај и краде, а ко краде, тај и убија. Пошто они лажу, имамо песмицу за њих: “Ко лаже, тај и краде, а ко краде, има чоколаде – поручују анонимуси из Канаде“. Они, очито, имају неке чоколадице. И голф штапове. Па се плаше да без њих не остану.

Молба за опроштај

Драга браћо и сестре канадски Срби,   

Ви нисте малоумници да вам неко соли памет и да вас учи ономе што знате. Читајте шта вам пишу свештеници – завереници и читајте шта ми пишемо, па размислите. ЗНАЈТЕ САМО ЈЕДНО: МИ НИКОГ НЕ ПОЗИВАМО ДА НАПУСТИ СРПСКУ ЦРКВУ (ЈЕР ТО ЈЕ ЦИЉ НОВОТАРАЦА – ДА СВИ ПРАВОВЕРНИ ОДУ ИЗ ЦРКВЕ, А ДА СЕ ОНИ БАШКАРЕ У НАСЛЕЂУ СВЕТОГ САВЕ), него позивамо на одбрану правоверја, догмата, канона, богослужења. И не бранимо владику Георгија као владику Георгија, него као правоверног владику. ЗАТО ВАС МОЛИМО. ХЕРУВИМСКИ ОЧИ ОТВОРИТЕ, И ПРАШТАЈТЕ НАМ АКО СМО НЕКОМ ОШТРИЈОМ РЕЧЈУ УЗНЕМИРИЛИ ВАШЕ ДУШЕ У ПРЕДВАСКРШЊЕ ДАНЕ. АЛИ, МИ НИСМО ПОЧЕЛИ – НЕГО СИНОДСКИ ГЛАВОСЕЦИ ИЛИ, КАКО ИХ ЗАВЕРЕНИЦИ НАЗВАШЕ, „НАЈВЕЋИ СИНОВИ СВЕТОГА САВЕ“.

 Праштајте, поштовани посетиоци, у име васкрслог Христа, и борите се за веру једном предану светима! Господе, свима помози, па и нама не одмози! Не дај екуменцима и новотарцима да сруше СПЦ, и да је предају цариградским папиним слугама!

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

ПРИЛОГ:

Писмо студената Богословског факултета, објављено у „Књижевним новинама“ 2004.

„У минулих шест деценија комунистичког и мондијалистичког робовања школство је представљало идеалан полигон за спровођење националне, верске, етичке и интелектуалне стерилизације српске деце и омладине. Од пролетерске „нове школе", преко „шуварица", до данашњих реформисаних транзиционих „школигрица" читаве генерације претрпеле су, и још трпе, сурови експеримент агресивног расрбљавања, раздуховљавања и - распамећивања. И то није случајно: креатори сваког новог тоталитарног и деструктивног поретка добро знају да се одани јаничари, спремни да им се у сваком моменту ставе у безрезервну службу, стварају једино организованом акцијом, која најбоље резултате даје уколико се предузме од детињства. Отуда толика силина замаха савремених „ПЕПСИ" реформатора, о чијим је захватима на страницама овога листа већ било речи („Погледи" бр. 259, октобар 2003).

Али небулозни екперименти у државним школама никога више не могу зачудити. Свако ко је иоле свестан анационалног карактера владајућих структура доживљава и ситуацију у просвети као једну од бројних манифестација исте опаке болести. Оно што, међутим, може да запрепасти, заболи, саблазни јесте неочекивани податак да од реформи није остала имуна ни црквенопросветна средина. Најновија дешавања на Богословском факултету СПЦ у Београду по много чему се уклапају у жалосну слику деградације српске просвете. Факултет на коме се школују будући свештенослужитељи, вероучитељи, монаси, православни интелектуалци - цвет, свест и савест српскога народа, све више постаје полигон за уношење и неговање секуларизма, релативизма, скептицизма, етичког индиферентизма, сувог рационализма, индивидуализма и лажног елитизма међу српском богословском омладином. „А ако со обљутави", са кристалном јасноћом опомиње Јеванђеље Христово, „она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе" (Мт. 5,13).

Реформа која је отпочела ове године - када је изведена тек трећа генерација школована по наставном плану и програму донетом на иницијативу Светог Архијерејског Сабора и одобреном 1998. - рођена је на самом факултету. Њу нису инспирисале стварне потребе Цркве, нити конкретни недостаци важећих програма; она није потекла од црквене јерархије, него из саме факултетске средине, у великој мери отуђене и од више јерархије, и од свештенства и монаштва, и од „обичних" верника. Реч је о самодовољној средини, у којој се најгласније инсистира на „аутономности" у односу на јерархију и у којој се под маском те аутономности пласира много тога што се ни издалека не би могло назвати теологијом Цркве него индивидуалним теолошким мишљењима - теологуменама. Наравно, да је реч само о интелектуалном сукобу, колико год он у сфери теологије био осетљиво питање, читалац би можда могао закључити да је посреди неразумевање некаквих сувише „трезвених" црквених структура за занесене научењаке, романтичаре, ентузијасте који из љубави према својим проучавањима жуде да поделе мишљења са студентима, да запале у њима искру радозналости. Али авај! Ходници факултета у свако доба пуни су студената који губе наставу или скапавају чекајући своје добрано задоцнеле професоре који од силних хонорарних обавеза немају времена за ону основну, за коју примају плату. Та слика, одлично позната јерархији (сетимо се само напора блаженопочившег владике шумадијског, академика Саве Вуковића, да на Факултету успостави какав-такав поредак и дисциплину), за тили час срушиће наивну представу о малопре поменутом научном фанатизму овдашњих посленика теологије. Биће да су посреди неки дубљи токови, који већ увелико нагризају живот Цркве, и који не могу да се не рефлектују и на теолошко образовање.

Уђимо најпре у храм Богословског факултета. Ово је место на коме се будући пастири стада Христовог и вероучитељи српске деце духовно обликују, узрастају у побожности, духовности и чистоти, где се душе њихове напајају прелепим звуцима нашег црквеног појања, где им се у ум утискују химне и молитве на језику Светих Ћирила и Методија, где се уче литургијској пракси... Али гле чуда! У храмове си одлазио годинама - овде ти је све некако необично. Мноштво причесника - а сви неисповеђени, никоме није прочитана ни разрешна молитва. Мелодија византијска, поје искључиво хор (не хор Богословског факултста, онај који побира признања на свим значајним фестивалима духовне музике, онај који је на својим турнејама пожртвовано скупљао средства за изградњу нове зграде ове установе - њему је одавно забрањено да наступа на самом факултету, чак је и просторија за хор зазидана, него „елитни" византијски „Мојсије Петровић"). Свештеници и ђакони, сви од реда школовани у Грчкој, цео текст службе изговарају на српском и грчком (упућени кажу да је разлог томе њихово елементарно непознавање чак и читања црквенослоиснског језика - ова једноставна вештина научи сс на првих неколико часова током прве године). Служи се на начин који се ни у једном другом београдском храму (а вероватно ни у целој Србији) не практикује. Студената је на служби, посебно јутарњој и вечерњој, знатно мање него оних који станују у интернату, смештеном у истој згради. Кажу, није обавезно. А можда је у питању и неко интуитивно дистанцирање? А у амфитеатрима и слушаоницама? Сазнаћеш, драги читаоче, да је душа твоја смртна, јер си створено биће. Зашто онда да верујеш, зашто да се трудиш да живиш у побожности, зашто да се клониш греха ако данас јеси, а сутра ниси? Оно, можда ти у ушима још  бруји тропар сваком Преподобном или Преподобној који се славе јер су се, како црквени песник каже, „старали за душу бесмртну", можда си неком приликом читао и Дамаскинове посмртне стихире - ништа зато, у питању су обичне песничке произвољности, јер ти убоги химнографи нису досегли до таквих дубина теологије као данашњи њени кабинетски представници. Сазнаћеш да је прича о митарствима након изласка душе из тела средњовековна мрачна фантазија, као што су и житија Светих плод уметничке фикције. На листи литературе неће ти препоручити дела Светог Јустина Ћелијског - његова „Догматика"је, побогу, застарела, а они који то тврде нису се потрудили да напишу сопствени уџбеник (или им Господ то није дао)... Зауставићемо се, јер је саблазан велика. Многи младићи и девојке признају да су одболовали и отплакали нека предавања на којима су им „научним методима" срушене „илузије" које су у њима распаљивали којекакви заостали старци по забаченим манастирима, и није мало оних који су ради чувања душе, напустили студије теологије. Богу хвала, из редова таквих пуне се српски манастири искушеницима и искушеницама.

Имају ли ови млади људи, њих седам стотина, духовника? Немају. Да ли се ико брине о васпитном раду међу њима? Нуди ли им факултет планске активности у слободно време? На сва ова питања одговор је негативан. Препуштсни су сами себи, остављени као овце без пастира, и само их побожност са којом су дошли на факултет и велика благодат Божија чувају и штите.

У таквим околностима и професори су пометени и дубоко подељени. Многи виде шта се дешава, али немају снаге и смелости да било шта предузму. Наравно, таквим ставом они пружају легитимитет струји „иноватора" - незадовољника и авантуриста који преко леђа (читај: душа) студената желе да се обрачунају са ауторитетом јерархије. Таквима није било довољно постојеће стање, него су зажелели да начине целокупни систем студирања ,,по своме образу и подобију". А то, даље, значи да се и теолошке студије покушавају ставити у службу „глобалних дсмократских вредности", „толеранције" и „европског образовања заXXI век".

Област у којој се врше реформе о којима ћемо говорити Свети Дијадох, епископ Фотички из V века, назива једним од највећих дарова Божијих. ,,Сви благодатни дарови Бога нашег врло су добри и пружају нам сваку доброту. Али ниједан од њих не разгорева тако срце наше и не покреће га на љубав према Његовој доброти као богословље", пише овај Светитељ, набрајајући и дарове Божије који се човеку дарују преко теологије: то су одбацивање везаности за свет, обасјање ума пламеном промене и преображаја, заједничарење са Анђелима, слобода од брига овога света, духовна лепота, духовио прозрење, храњење ума речима Божијим кроз неизрециву светлост, и најзад - сједињење и нераздељива заједница душе са Богом Логосом. А Свети Григорије Богослов, говорећи у истом духу, опомиње да „не може свако да философствује о Богу, него само припремљени и опробани, који су очистили душу и тело своје, или се бар очишћавају. Треба најпре себе очистити, па онда друге учити чистоти; најпре себе учинити мудрим, па онда друге умудривати; најпре сам постати светлост, па онда друге просвећивати; најпре се сам приближити Богу, па оида друге приводити Њему".

Овако уче Свети Оци. А шта се дешава када о судбини студија теологије почну да одлучују кабинетски и естрадни „теолози", успешни бизнисмени поштовани у екуменистичким круговима, није тешко погодити: те студије изгубе своју физиономију, обезличе се, разводне, одвоје од реалног живота Цркве и претворе у своју супротност. Читалац ће вероватно са неверицом прочитати податак да се по реформисаном плану и програму, који је ступио на снагу ове школске године за студенте уписане на прву годину, Свето Писмо Новог Завета, најозбиљнији и водећи предмет по значају и рангу, уместо досадашњих осам предаје само четири семестра. Смањен је и број семестара за Свето Писмо Старог Завета, Пастирску психологију, Историју Српске Цркве, Црквенословенски језик, Црквено појање - овај последњи предмст је са три године смањен на само два семестра слушања, укинут је Старословенски и Јеврејски језик, али је зато уведена, рецимо, Методологија науке, предмет који се слуша на Катедри за философију и на постдипломским студијама неких факултста и који нема никаквих теоријских ни практичних додира са пастирским и вероучитељским радом. Пострадали су, као што видимо, сви предмети са националним предзнаком: студенти који  не познају црквенословенски језик и српско црквено појање, којима је туђа историја своје Цркве, неће у богослужењу, проповедању и ширењу вере моћи да одмакну далеко од својих „узора" који су донели овакав наставни план Богословског факултета. Али ни то није све: уведени су и посебни смерови са специјалним изборним предметима, међу којима су се нашли - погодићете -Историја западног хришћанства, Основи римокатоличке теологије, Савремена теолошка мисао Запада... Зар вас ово чуди? Шта очекивати од факултета чији је продскан, Радован Биговић, иначе однедавно специјални саветник (не духовник, него саветник!) председника Маровића, отворено изјавио: „Највећи број најумнијих и најодговорнијих људи у СПЦ жели да дође до папине посете..."?

Баук ПЕПСИ реформе шири се и на местима где га нико ко има образа и части не би очекивао, и одакле се такве авети лако изгоне животом по Јеванђељу, искреном молитвом, смелошћу у исповедању вере и чувањем православног достојанства. „Гнусоба опустошења на месту светоме..." Ако се овакво стање, не дај Боже, задржи, већ за неколико годинадобићемо „коректне", „толерантне", „едуковане" и „транспарентне" свештенике и вероучитеље, лојалне новом светском поретку и глобалној религији. Има ли краја нашем понижењу? О, Господе, Ти си преко Апостола Свога Павла поучавао младог Тимотеја да „ратује добар рат, имајући вјеру и добру савјест, коју неки одбацивши претрпјеше бродолом вјере" (1. Тим. 1, 18-19): разгори у синовима и кћерима Твојим који заволеше дубине богословља православног огањ ревности и живе побожности, сачувај умове и душе њихове у оданости чистоти всре, а професорима њиховим подари преумљење и покајање, да у своме богословствовању следе Тебе, Који си једини Пут и Истина и Живот (Јн. 14,6)“.