Сaзнаје се, да када су прошле недеље овде у Канади боравили инквизитори Београдске Патријаршије, два девијанта и један алкохоличар, да су инквизитори приликом саслушања наводних сведока против в. Георгија питали појединце, шта они знају о његовим интимним везама са Миленом Протић, па чак и то да су поставаљали питања, да ли они знају да ли је истина да он са њом има децу!? Гле ове нискости и баналности. Како сам ја један који је о тој причи у вези деце јавно писао и Милени се због такве врсте писања јавно извинио под, ако то не учиним, претњом судског поступка против мене, можда сам онда и најкомпетентнија особа да о тој баналности проговорим јавну реч.

Као прво хоћу да кажем ово. Зар инквизиторе и заиста није срамота да се они као некакви представници некаквог назови-синода тако ниско отисну. Ово је чак и безнаднежније него оно када је Герман Ђорић подметнуо синоду Београдске Патријаршије удбину дописницу у којој је писало да ли би он требао да као нешто учини по питању оца Јустина Поповића да му се врати професорка катедра у Београду. То је тобоже Герман протумачио као уличарске колалице па је цео синод гласао да се оцу Јустину упути писмо и тражи од њега, његов одговор.

Ум и реторичар, какав је био отац Јустин је жестоко узвратио назад, увидевши  о каквом се подметању ради, назвао је то Германовско - удбашко подметање „ништавније од најништавнијег.“

Али та дописница, коју је удба ЦК КПЈ саставила, у односу на инквизицију која, уз пут речено, у саставу у каквом је била има кредибилитета у себи мање него целокупна робјашница у Забели, а да не говоримо о харизматичности њеног састава, која би се могла успоредити са мокром крпењачом, док им је изглед раван а можда и испод сеоског одбора. Па су тако њихова питања на тему деце далеко испод ништавила које је описао отац Јустин. Замислите, молим вас, чиме се служи комесаријат¹ такозваног синода Београдске Патријаршије? 

Да са једним будемо начисто. Ја сам причу о детету Миленином, којем је наводно отац Георгије, преузео од Боре Драгашевића - саборца и блиског пријатеља њеног оца. Борина прича је била да је бивши муж Миленин са којим се наводно развела, од суда тражо да се уради форензичка анализа и установљење очинства једног од детета. И да је са позитивном анализом у његову корист, он без наводних проблема био виновник у бракоразвдном процесу. Борина прича, наравно, ми је била сумњива од самог почетка. Његова нетрпељивост према в. Георгију је ишла до те мере да је он не мислим сам смислио већ од некога преузео такву врсту абера, па како он то уме, да мало одузме и надода, сам то све претворио у једну неукусну сплетаку. Бора је био подложан сплеткарењу, а и сам је волео да се сплеткарењем бави. 

Оно што је мени на самом почетку било сумњиво је било седеће: Рецимо, и да је рађена форензичка анализа, и да је установљено, да једно дете не води очинство од брачног другополника, ко може да докаже да је то дете у ствари дете в. Георгија без даље медицинске анализе? Наравно, ја сам за све ово знао, али ми је прича послужила да је заокренем у смислу максимизације пропагандистичког карактера ради дискредитације Георгијеве. Дакле, радио сам то тендециозно, унапред, знајући чему све то води. А водило је ка томе да се у ствари касније обистини за оба детета, да су она деца особе са којом је Милена била венчана, и да су настала у време када је са њом живела у брачној заједници.

Знајући за Борину превртљиву природу, потрудио сам се да пронађем судску одлуку у вези брачног пара Смит, мислим да се тако беше ли оно презивао Миленин муж. Таква одлука не постоји ни у једној архиварници локалних судова, Гвелф, Кичинер, Вотерло, Кембриџ, у којима се њихова бракоразводна парница могла водити. Шта ми је то одмах рекло? Па рекло ми је то да су се Смитови или развели споразумно, или пак су се само разишли, а да никада се нису ни разводили и једноставно живе раздвојено.

Док се водила битка за дискредитацију  в. Георгија због његових крајње нетолерантних односа са верујућим народом и где се, а нарочито после оног састанка у Нијагари, када се показало да не само он, већ и Христифор Ковачевић држе крајње некоректно, да се Ковачевић, који је иначе био екумениста, пред аудиторијумом показао правим патолошким лажовим. На том састанку где је екумениста, дакле патолошки лажов, био исмејан и извикан од присутних, био сам и ја присутан. Мене је то његово понашање, где наравно и Георгије као фигура је био присутан и није се уопште опирао Ковачевићевим лажима, крајње па чак и емотивно изазвало и сада више нисам хтео да бирам средства преко којих бих прибегао дискредитацији, ма каква та средстава уопште била. 

Дакле, мени је Борина прича и те како одговарала да таквим карактерима опонирам на један унапред осмишљен начин. Дрско сам написао један чланак и публиковао га на Ђокић Инфо, са предодређеном дозом сарказма који ми је својствен. Чланак је био тако тендециозан -  ја га немам у архиви а та електронска презентација је укинута, те се тако само присећам садржаја али не и наслова. Уз пут ја никада нисам експлицитно тврдио, то би онда и крајње било неодговоно са моје стране, да Милена са Георгијем има децу. Мој приступ је био потенциалног облика. Држао сам се тезе да оговарања на ту тему су крајње неукусна, да каљају образ Цркве и да треба нешто предузети као би се та оговарања потисла са сцене. Тако је и било.

Мој циљ је био једноставан. Разбити кредибилитет и ако друга страна тражи извињење ја ћу се једноставно извинути, али кредибилитет се не може поправити самим тим што су њиховим међусобним шуровањем ово двоје, Милена и Георгије, наносили огромну штету заједници, и што их је заједница презрела била максимално. Пет реченица извињења не мењају ствар, и оне ствар нису промениле ни до дана данашњег. 

Милена је заиста одреаговала емотивно, чуо сам да је чак и плакала када је мој чланак прочитала. Немам сажаљења, јер да је она била виспренија, утицајем који је имала на Георгија, могла је да предупреди лавину, па се тако патријаршијски инквизиторски комесари не би никада појавили. Овако, сада све иде у још већи понор.

У међувремену, док сам се ја припремао да објавим чланак, појавила се извесна Ангелина која је Георгију у Виндсору чупала пред камерама браду. Што, о чему је и онако непријатељски настројена пропаганда Северноамеричког континетнта према нама Србима, искористила у смислу максимирања и кулминације. За овај инцидент Георгије је доста крив, јер је својим поступцима стварао погодно тле за такав скандал, а она је са таквим поступком, који је без да се са било киме посаветује о импликацијама и последицама, сама све приредила и припремила, те тако на њу треба ставити тежиште кривице. Међутим, Ангелина је специфичан случај, и сазнајем да за њом трага канадска полиција, чак и за неке криминалне радње, те тако не верујем да ће се икада више она појавити у Канади. Ја о њеној специфичности нећу и не желим говорити. 

Али шта је још била у стању та жена да уради, то је за неверовати и можда је својствено само особама таквог менталитета. Прво је са неком монахињом водила неки разговор и све то снимила на траци тврдећи да је сведочанство те старице у ствари доказ да је Георгије живео у интимним односима не само са Миленом, већ и са једном несретницом, другом монахињом која је, руку на срце, заиста  док је боравила у Милтону била страдалник и ништа више. Њено писмо једној њеној пријатељици која јој је саветовала да не иде да се монаши говори само за себе. У том писму она њој каже: „Говорила сам ти да на овај пут идем с позивом Божијег провиђења. И ја одох, али се брзо покајах, јер ја сада овде не нађох оно што сам очекивала и  не створих спокојног мира души својој.“ Ове речи које сам препричао по најбољем сећању неће никад избледети из мог памћења, те тако нека и због те Ангелинине специфичности, јој оно што је препричавала около све служи на част. Иначе одслушао сам ту траку коју је она снимила са том старицом, и на њој нема ништа више осим што је то  обично блеблетање две веома глупе и просте жентураче.

Није то све, та иста Ангелина је звала Милениног мужа - и замислите те дрскости - питала га које је од деце Георгијево, на шта јој је човек рекао да ако га и у будуће буде узнемиравала, он ће звати полицију на њу, јер, деца су његова без даљега. 

У сплету тих околности појавио се и мој чланак. Ја сам знао да ћу са Миленом имати проблем и на то сам био спреман, али проблем који ће доћи с друге стране, нисам могао ни да претпоставим. Вероватно да је она испричала свом мужу, бившем или само одвојеном од ње, о садржини чланка. Један мој познаник је са њим тада, а верујем и касније, био у контакту и преко њега сам сазнао, да уколико се не извиним да ћу и са њим имати проблема, зато што му вређам децу, јер он засигурно зна да су она његова деца. Обратите пажњу на ово „да он засигурно зна да су деца његова.“ Ја сам се тада нашао у деликатној ситуацији. Милена ради у једној жидовској јакој адвокатској канцеларији у Кичинеру. И поред тога, ја сам се могао борити, да је само она била у питању, али претња из Нијагаре није била за подцењивање, па сам зато морао да пристанем на најнеповољнији садржај текста извињења.

Сећам се да сам са једним партнером из Миленине канцеларије водио кратак разговор и да ми је он чисто у једном пријатељском тону приступио, упитавши ме зашто у цело замешатељство упилићем и децу која су апсолутно невина.

После тог разговора реакао сам: „Тачно, и у праву сте, зато, или ми реците какав текст од мене желите, или напишите сами па ћу га ја само потписати.“ Тако је и било.

Овако раде цивилизовани људи и овако решавају своје неспоразуме. Зашто, у нешто што је спорно гледиште нечије, уплитати и онога који је апсолутно невин, то не води ничему. Наводна комисија Београдске Патријаршије, то о чему сам ја и због чега сам ове речи изговорио, наравно, никада неће моћи да схвати. Нисам узалудно подвукао оно да је Смит рекао да он сигурно зна да су деца његова. Треба сада ово ставити у контекст онога што је својевремено Бора Драгашевић причао. Вероватно, кажем, вероватно, јер нисам сигуран да ли  је, али постоји и та могућност да јесте, Смит посумњао у блискост односа његове супруге и в. Георгија. И да се сигурно негде повела дискусија о уплитању медицинског вештачења и утврђивања очинства. Што је негде бога питај како процурало. Не знам, и о томе не могу да говорим. Али једно знам да експлицитност оца да су деца његова не долази тек тако. Тако да деца јесу деца брачне, а не ванбрачне везе. 

Шта сада о зељоберима које је упутио наводно неки синод (јадан такав синод,  који не знају ни шта је очинство нити материнство, који нису у нормалној свести и савести, када се и таквим ништавлуком баве) треба мислити?  Можда би сада најбоље било да Милена и против таквих ђилкоша покрене јачи легални поступак. У мом случају била је то само увреда. А када су у питању ђилкоши Београдске Патријаршије, управо због онога што се представљају да јесу, случај је много озбиљније природе.

_______________

¹Комесаријaту, бар како неки около причају су доста њих саветовали да као траже да се ради форензичко испитивање очинства. Која глупост. То могу само да причају људи који појма немају о правној процедури. Знају ли ти дрвени адвокати на чему би се њихов подухват завршио? Који би то судија одредио форензичко испитивање на хипотезама које доллазе из уста пристрасних оговарача, који своје хипотетичне закључке изводе по структури, "рекла казала." Ниједан кога ја знам.

 Фото: "Новинар.де"