header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Владимир Димитријевић: О светлости васкрсења и у мојој мрачној души Штампај Е-пошта
понедељак, 13 април 2015

 Сада се све испуни светлошћу, и небо земља, и преисподња. Да празнује сва твар устајање Христово, у коме се утврђује     

 (Из васкршњег канона Светог Јована Дамаскина)

         НАД ПОСЛЕДЊИМ ПОГЛАВЉЕМ „КАРАМАЗОВИХ“

Не знам када сам то уобичајио, али на Васкрс, сваке године, као  васкршњу поуку Светог Златоуста, читам последње поглавље романа „Браћа Карамазови“ Достојевског. У њему овај геније састрадања описује сахрану дечака Иљуше који је, да би одбранио част свога оца, капетана Снегирјова, човека неугледног, склоног пићу, кога је Димитрије Карамазов понижавао,устао против самог Димитрија и против целог свог одељења. На крају, помирио се са одељењем, спријатељио с младим Аљошом, братом Димитријевим, учеником старца Зосиме…Али, смртно се разболео; и сада га сахрањују…

Болно је све: мајка Иљушина, умно поремећена, која тражи неки спомен од свог покојног сина, и рида на тежак, механички, скоро бесловесан, начин; његова болесна, озбиљна сестра; отац, који, сав расејан, не зна шта ће пре око сахране…И у једном тренутку, угледавши чизме свог покојног сина, каже:“Баћушка, Иљушенка, а где су твоје ножице?“ Па онда понесе хлеба на гробље, да мрви на хумци Иљушиној, јер му је покојник рекао да ће врапци долетати на гроб, и њему ће бити лакше, јер неће бити сам. Онда син, који је бранио свог оца ( цео роман је о питању очинства, оног небеског и оног земног, о обнови очинства и чедности без које нема обнове света ) бива положен у земљу, близу храма, да до њега стално допиру звуци службе Божје. Дечаци из одељења, који прате ковчег, на челу са Аљошом, уз пут плачу, али један од њих се сагне, узме каменчић и гађа врапце ( како је Достојевски истинит – то је, баш то, дечји поступак: сузе и игра, од преобиља живота, од непотопљене нежности битија ).

После сахране, деца и Aљоша нађу се код Иљушиног камена. Води се озбиљан разговор, у току кога Коља Красоткин, мудрица међу дечацима, поставља низ питања Аљоши, почев од тога ко је убио старог Фјодора ( и радује се кад Аљоша потврди да то није био Димитрије, него Смердјаков ). А онда, у једном тренутку, он се чуди како је све то необично у „нашој религији“ – малопре су сахранили Иљушу, а позвани су на даћу код Снегирјових, на којој ће се јести палачинке. И онда Аљоша почиње да им говори, да исповеда оно због чега на сваки Васкрс читам крај Достојевсковог романа.

Ученик старца Зосиме децу прво ословљава као „голубиће“, лепе и миле птице, и каже им, између осталог, да су испратили драгог Иљушу, доброг дечака, с којим су се и помирили, и који је постао спона њихових детињих живота. А цео живот, можда, зависи од неколико лепих успомена из детињства. И моли их да заувек упамте тај заједнички тренутак, кад су сви били истински добри. Можда ћете, вели, на тешким животним путевима постати сурови, можда ћете изгубити садашњу душевну благородност, можда ћете исмевати добро и врлину, али, кад се сетите овог тренутка, чак и ако вам, по озлобљености срца, дође да му се наругате, ви ћете се зауставити и рећи себи да се томе не може и не сме ругати. Уосталом, наставља Аљоша, зашто бисте и постали другачији него што јесте? Увек можете бити овакви, увек можете бити племенити…И тада стиже дечје питање: а да ли је, по нашој религији, истина да ћемо једног дана сви васкрснути, и сви се опет видети? И Аљоша, Христов јуноша, узвикује:“Обавезно ћемо васкрснути, обавезно ћемо се видети и све један другом испричати!“

   ОБАВЕЗНО ЋЕМО ВАСКРСНУТИ

Боже, па то је тајна устајања нашега у Христу: “Обавезно ћемо васкрснути, обавезно се видети и све један другом испричати!“ То је та, најједноставнија истина – то је та, најистинитија истина – то је та најмилија истина – то је та, једина утеха, истина…Због те истине верујем у Истину, Христа мога, Који није само наш Бог, него и наш Брат. Он је говорио кроз Аљошу крај Иљушиног камена, бришући сузе са дечјих лица, и одговарајући на сва проклета питања која је поставио Иван, Аљошин и Димитријев брат… Иван је отишао у највећу дубину богопорицања, рекавши – јесте, у реду Бог, у реду свет, али шта би са оном децом, коју злотвори, вековима, мучише? Шта би са оном девојчицом из романа коју лудачки родитељи затварају у клозет а она се моли „свом Боги“, плаче и удара се у прса ручицама? Шта би са оним дечаком Достојевског кога растргоше спахијини хртови пред очима мајке? А тек шта би са оном дечицом коју су усташе доводиле у Стару Градишку, па их отимале из мајчиног наручја, дизале  на језовиту кулу и бацале доле, у двориште, поручујући  мајкама да их ухвате, да би на крају сатанског ритуала цело двориште било препуно детињих лешева и материнских крикова?

Иван је Аљоши рекао да ништа не може искупити дечју патњу, али Аљоша је рекао Богу и нама: “Обавезно ћемо васкрснути, обавезно се видети и све један другом испричати“.

Јер, сва та деца биће у Телу Христа, Које је Црква, у рукама Његовим пречистим, у ранама Његовим преславним, у оку Његовом сунчаном, у коси Његовој пелудној, у срцу Његовом копљем прободеном…И отрће се свака суза са очију детињих, и неће се сећати никаквог страха, и биће, биће, биће и већ јесу душом ( а онда и телима ) у светлости неприступној, која је и Светлост Тиха Свете Славе Бесртнога Оца небескога, Светога Блаженога…

О ВАСКРШЊЕМ ХРИСТОЉУБЉУ        

О Васкрсу, увек ми је јасно зашто је Свети Јустин Ћелијски толико волео Христа. Сво му је богословље било Христос. Јер, у овом јадном, чемерном, зверском свету не постоји нико ко би нас могао утешити осим Њега, у Кога је веровати тако јасно и лепо…Јер Он, мили, зна: болује са болеснима, тамнује са утамниченима („А где си Ти био док су мене мучили?“ питала је Света Катарина свог Женика; а Он њој: “Био сам са тобом, страдао сам с тобом“ – и ено јој на руци, у ћивоту, прстен који јој је Женик Бесмртни дао, да и ми знамо да је с нама кад нас муче и кад сами себе мучимо)… Проси са просјацима… А тек колико је са децом која болују од рака… Па са децом на Косову и Метохији…Па са децом у Сирији, на Украјини… Шта Ти нудиш, Христе? А Он, ћутке, нуди да побегнемо у ране Његове од клинова, на рукама и ногама, и нуди да побегнемо у ребра Његова. И ми бежимо – молитвицом, постићем, сузом: “Ако сам и пао, ја нисам од Господа отпао; ја се за Њега држим макар једном сузом, макар једним уздахом“, сведочио је отац Јустин. То ми је све; и сваком је све – макар једна суза, макар један уздах…“Болник и вичан болестима“, вели Свети пророк Исаија…Као јагње нем пред кољачима…И као јагње победан над свим вуцима…

МНОГО ДОБРИХ ЉУДИ И ЈЕДАН ЗАВИДЉИВАЦ

У светлости васкрсења, сви наши сукоби, неспоразуми, свађе изгледају ситнији од трунке праха. Јер, то је светлост изобилна, море светлости; као кад си се, као детенце, будио у недељној соби, у чистој постељини, а кроз прозор је долазио зрак, и знао си да су ту и мајка и отац, и да никад, али никад, нећеш бити сам. Раније, док нисам огрубео од ових наших црквених „туча у мраку“, сећао сам се наслова романа за децу  руског писца Каверина: “Много добрих људи и један завидљивац“. И себи сам, кад видим туђе грехе, говорио: “То је добар човек, а зна се ко је завидљивац – ђаво, безрадосник; он га квари, али поправиће се“. Морам се вратити оном почетном себи, када сам, ушавши у Цркву, био окупан светлошћу, и када сам се чудио зашто моји ближњи живе тако безрадосно кад је Христос васкрсао…Сад и ја, тако често, почињем да попуштам пред сликама расапа; зар да се не вратим оном првом? Морам, у Васкрслом Христу. Јер то је једини пут.

И ДА ПОБЕДИШ КАДА ТИ СУДЕ

Причао ми је покојни владика Данило да се онај стих у покајном, песедесетом псалму Давидовом не преводи: “И да победиш кад будеш судио“, него „И да победиш када Ти суде“. Јер, као што ће Христос судити људима на Страшном суду, тако ће и људи судити Њему: “Шта си учинио за нас, па имаш право да нам судиш?“ А Он ће им показати прободене руке и ноге и ребра; и то ће бити свима јасно. То је учинио. По епископу Данилу, у Христу смо сви спасени. Овај живот је само зато дат да бисмо се, слободно, одлучили – желимо ли спасење које нам Васкрсли даје.

ВАСКРШЊИ УВИД ИВАНА ШМЕЉОВА

Славни руски философ, Иван Иљин, и знаменити руски приповедач, Иван Шмељов, годинама су били у преписци. Обојица хришћани и родољуби, обојица „бели“, који су изгубили родину због бољшевичке окупације, имали су о чему да пишу један другом, да један другог теше и бодре. Шмељов је, у грађанском рату, остао без Сергеја, сина јединца, и много је због тога туговао. Ипак, и њега је тешило васкрсење Христово. Тре­ћег дана Вас­кр­са 1933,18. апри­ла, Шме­љов пише Иљи­ну да је три сед­ми­це пред Пас­ху био тешко боле­стан, и да није могао да мрд­не. А тре­ба­ло је ићи на вас­кр­шњу слу­жбу:Како сте Ви у пра­ву када сте напи­са­ли:Да није вере и моли­тве, одав­но не бих живео на овом све­ту. Схва­там, баш схва­там. Ових дана сам то тако спо­знао!Три сам сед­ми­це опет боло­вао, и тако сам духов­но осла­био, да ми се није мили­ла ни све­тлост. Да се подиг­нем и пођем у цркву – воље нисам имао. И Олга Алек­сан­дров­на ( супруга Шмељова, нап. В.Д) се мучи­ла. Нисам могао да се молим... И дође Вели­ка Субо­та... Боло­ви, тако, пре­ста­до­ше – поди­гох се, а срце се сте­же: па како то, да не могу да се придиг­нем да идем у цркву, да душу отво­рим за моли­тву! Сла­бост – ни рука­ма, ни нога­ма да мрд­нем... И Олга Алек­сан­дров­на тужно каже – како ћемо тако дале­ко до Подвор­ја (Све­то­сер­ги­јеввс­ко подвор­је у Пари­зу, нап. прир.), да оста­немо (код куће, нап.В.Д)... А три годи­не на Вас­кр­шњем Јутре­њу нисмо били, или смо ишли на дачу, или сам ја био боле­стан. Осе­тих ја како је њој бол­но без – цркве. Не, мора све да се савла­да! И одлу­чим се. Боло­ви ме муче. И, тако, око пола девет... кроз цео Париз, из Севра. Боло­ви су ме уби­ја­ли, сав сам се сквр­чио док сам седео у метроу... У десет смо сти­гли до Све­то­серги­јев­ског Подвор­ја. Све­та тиши­на оза­ри­ла ми је душу. Боло­ви су пре­ста­ли. И гле, поче­ла је да ми достру­ја­ва – да се у мени рађа... радост! Бодро, не осе­ћа­ју­ћи ни сла­бост, ни бол, с нео­бич­ном радо­шћу слу­шао сам Јутре­њу, испо­ве­ди­ли смо се, одсто­ја­ли целу Литур­ги­ју, при­че­сти­ли се... – и таква чуде­сна уну­тар­ња све­тлост је заси­ја­ла, такав спо­кој, такву бли­скост неиз­ре­ци­вом, Божи­јем, осе­тих да не пам­тим – кад сам тако осе­ћао! Као да сам додир­нуо тај­ну: нема смр­ти, све што је оти­шло – посто­ји, ево овде, око нас... И кад сам тако осе­тио, погле­дао сам, сав у суза­ма, понад ико­но­ста­са, увис... – то је било изме­ђу Јутар­ње и Литур­ги­је... – нешто чуд­но се деси­ло! Мислио сам о нашем деча­чи­ћу, Сер­јо­жи­ци нашем...-у душев­ној тихо­сти сам мислио, нема смр­ти, он је овде, с нама... и све с нама нити је „било“, нити ће „бити“, него јесте, веч­но јесте... И Кара­та­шов (Антон Кар­та­шов, руски цркве­ни исто­ри­чар, нап. прир.), који је седео три кора­ка од мене,због нече­га се поди­гао, при­шао ми је, шап­ће!... – „каква се побе­да сада пра­зну­је!... тре­ба само пази­ти...! Јер нема смр­ти... сви умр­ли су живи... и нема ни живих, ни мртвих... а све је, све – јед­но...веч­но! Оте­то од смр­ти и ада! Вели­ким чудом Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог!...“ Само сми­сао њего­вих речи изла­жем. Али се то тако сли­ло са мојим, тако је потвр­ди­ло оно што је моје интим­но, да ме је оси­ја­ло! Нисам са њим о томе при­чао, и он није могао да зна о чему сам мислио, с леђа ми је седао, није видео моје лице, очи... пре­да­ло се ( од јед­ног ка дру­гом, нап. прир. ) Јер је то – исти­на. Ето какву сам радост сте­као, савла­дав­ши сла­бо­сти и иску­ше­ња Зло­га, што ме је задр­жа­ва­ло – не иди, тешко је, нећеш издр­жа­ти. Пођох, – и боло­ви пре­ста­до­ше, и при­че­стих се, и такву радост, такав Све­тли Пра­зник дав­но нисам дожи­вео, ма какви – никад још нисам дожи­вео! Бодри, око пола чети­ри смо се омр­си­ли са Кар­та­шо­вим, ишли смо пола сата пешке, у шест изју­тра сели у први метро, око осам били у сун­ча­ној нашој гра­ди­ни у Севру, три сата одре­ма­ли и цео дан смо били радо­сни, при­ма­ли смо добре људе. Такву Пас­ху нисам упам­тио. Доду­ше, и вре­ме је пре­ле­по... Какво сун­це! И сад сам миран, боло­ве ско­ро уоп­ште не осе­ћам, и апе­тит ми се повра­тио, а три сед­ми­це нисам могао хра­ну ни да погле­дам! Не, не, заи­ста, зар је могу­ће живе­ти без цркве?“

Није могуће живети без Цркве.

ИСТО ТО, САМО МАЛО ДРУКЧИЈЕ

Или, како је певао још један руски емигрант, Иван Буњин:

Цвеће, и бумбари, и траве, и жита,

И жега у подне, плаветна красота.

Свог сина ће Господ блудног да упита:

„Окуси ли срећу земаљског живота?“

Све заборавићу. Памтиће се стаза

Што води кроз траве и жита вољена.

У сузама слатким, ништа нећу казат,

Грлећи Му милосна колена.

ОПРОСТИТЕ, ХРИСТА РАДИ

У светлости Христовог васкрсења, опростите, Бога ради, потписнику ових редова све чиме вас је огорчио, пишући, говорећи, чињењем и нечињењем. Јер, у Пасхалном канону Свети Дамаскин нас позива: “Васкрсења дан је, просветлимо се празником, и један другог загрлимо, рецимо „Браћо!“ и онима који нас мрзе, све опростимо Васкрсењем, и тако скупа запевајмо: “Христос васкрсе из мртвих, смрћу сатре смрт, и свима у гробовима живот дарова!“ Христос воскресе, драга браћо и сестре по васкрсењу!

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 април 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.