Никаквог чуда нема у томе што се председнику Србије, Томиславу Николићу, авион умало није срушио. Хвала Богу да није – али би опомена морала и њему и нама да буде јасна. Он је, како су јављале новине, требало да позове папу Фрању у Србију и одликује неког „ватиканџију“ (израз владике будимског Данила), и то о седамдсетогодишњици ослобођења Јасеновца.

Тобож, нису признали „независно Косово“. Формално, заиста нису; суштински, њихов рад на Косову, почев од оснивања гимназије „Игњацио Лојола“ у Призрену до данас, све је, само није неутралан. О Степинцу, државотворном „свецу“ папиних Хрвата, да и не говоримо. Знамења везана за папу као носиоца проклетства била су јасна целе 2015: прво су му галеб и врана напали и рашчерупали голубове мира пуштене за мир на Украјини (овде:); онда је погинуо један младић током канонизације његовог скорог претходника, Ивана Павла Другог (овде:); а онда се запалила пећина Рождества Христовог после његове посете (овде:). Свако нормалан морао би да види јасне знаке Божје у свему овоме. Али, наши екуменисти, у врху СПЦ и у врху државе, мисле да је све то само дипломатија, и да све то нема никакве везе са тешким последицама које сналазе и њих (због гажења правоверја) и нас (због млакости према њиховим поступцима ).

Косово и Метохија предати су србоубицама, геј параде се организују, доносе се антихришћански закони – и? Мислите ли да ћемо добро проћи? Глас крви предака наших, убијених за реч Божју, а највише од паписта, вапије са земље на небо. Не можемо ми своју срећу градити на издаји онога што је Србин био кроз векове.

Уостало, неће овако још дуго: или ћемо пропасти, или ћемо се подићи. Трећег нема. Ако пропаднемо, проклетство ће нас прождрети; ако се подигнемо, биће то покајање у Христу. Спаси, Господе, народ Твој, и дај му покајање!