Пропаст српског црквеног школства у режији екуменистичко-новотарских снага

„Ја све струке науке вообшче и воособ поштујем и уважавам: но науку која учи правому благочестију и чистој добродетељи, свима наукама на свету предпочитајем... Мени се пак чини, да наука Христова, и наука чисте наравствености човека човеком и владатеља владатељем чини“. Овако је кнез Милош образлагао своју замисао о оснивању првог богословског училишта у Србији.

           Богословије, а касније и Богословски факултет, код јерархије наше Цркве увек су биле предмет особите бриге и старања. Данас се за њих чује само у карикатурално-гротексним извештајима са Сабора где се, после чистки и поделе епархија, редовно, из године у годину, тврди да је највећа пажња архијереја била усмерена на црквено школство и наставу веронауке у грађанским школама.

Да сигурно никада тако није било, и да су проблеми и у црквеном школству и у верској науци систематски гурани под тепих како би се овај сегмент деловања Цркве довео до колапса показује много појава, којима не би било наодмет да се Архијереји Српске Православне Цркве напокон озбиљно позабаве.

1. Преосвећена господо Архијереји, примећујете ли да богословије одумиру? Најпре сте их 2004. године скинули са црквеног буџета. Ни за њихово одржавање, ни за материјалне трошкове, ни за плате запослених од тада Црква није дала ни динара. Одређени део средстава богословије су добијале од Министарства вера, касније – Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, али то није било довољно ни за пуко преживљавање. Држава је финансирање богословија условила потпуним уклапањем ове врсте школа у просветни систем Републике Србије, што није могло бити остварено - није било ни снаге ни воље за постизање разумног компромиса који би значио чување специфичне физиономије црквеног школства уз запошљавање квалификованог и способног кадра и неговање здравих односа између наставника и ученика. Епилог: очекује се укидање неких богословија са вековном традицијом, а томе на руку иде и изузетно смањени одзив ученика (рецимо, ове школске године из целе Шумадијске епархије на пријемни испит за богословије пријавила су се свега два кандидата, славна Карловачка богословија није у стању да формира ни једно једино одељење са довољним бројем ученика, Београдској богословији већ годинама се најављује укидање, и свуда пропадање и мука духу).

2. Да ли сте, преосвећена господо Архијереји, потпуно дигли руке од сва три богословска факултета Српске Православне Цркве? Београдски богословски факултет формално је у саставу Универзитета, то јесте тачно, али Архијереји више немају никаквог утицаја на његов рад, на избор наставника и сарадника, на одабир студената, креирање програма, на начин предавања свештене теологије као теологије Цркве од Истока. Већина професора у вишим звањима школована је на Западу, читава научна подручја запала су у вавилонско ропство следбеника папистичке и протестанске теолошке мисли, студенти пролазе кроз сурову тортуру убијања Бога у њима, тако да се од честитих и побожних деветнаестогодишњака добијају скептици, рационалисти, нецрквени и непобожни „мастери“ теологије којима је сасвим лако да, путем идентификације са агресором, спроведу сличну тортуру над верницима и ученицима којима предају веронауку, јер ни за шта друго нису ни способни осим да све чега се лате упропашћују и све што је свето профанишу. Факултет у Фочи је на издисају, а Либертвилу је такође најављено укидање. Формално, црквени статус има само Академија СПЦ за уметност и консервацију, школа која се, дугогодишњим нехатом, небригом, раздорима и финансијским малверзацијама, срозала на ниво најгорих приватних бизнис-викенд-курсева.

3. Веронаука је у школе Републике Србије уведена 2001. године, као алтернативни изборни предмет. За све ове године, господо Архијереји, нисте успели да заштитите статус овога предмета и статус вероучитеља. На почетку сваке школске године вероучитељи са стрепњом ишчекују какав ће одзив ученика имати, нису у стању ни да предвиде са којом популацијом ће радити јер ученици имају право да се непрестано шетају са веронауке на грађанско васпитање и обрнуто, а да и не говоримо о потпуно нерешеној егзистенцији наставника верске наставе: за разлику од наставника свих осталих предмета, па и фамозног грађанског васпитања, они не занснивају радни однос, него се ангажују само по уговору о делу, због чега су изложени перманентном страху од губитка посла и уцењивању директора, разредних старешина и координатора за верску наставу (обично су то архијерејски намесници). Ваше колеге вероучитеље, преосвећена господо Архијереји, највише боли то што су принуђени да дубе на глави како би реализовали небулозне програме чији је аутор архијереј који на Богословском факултету у Београду предаје догматику (јересијарх, екумениста и новотарац Игнатије Мидић), по његовим уџбеницима које је Завод за унапређење образовања и васпитања Републике Србије оценио негативно, захтевајући, званичним дописом са приложеном педагошком и психолошком експертизом, повлачење тих уџбеника из употребе, на шта сте ви одговорили формирањем комисије на чијем је челу поново тај исти архијереј! Да ли заиста мислите да ће ова држава, ма колико ослабљена, толерисати и сијасет других безакоња у веронауци (запошљавање лица са завршеном средњом школом, игнорисање Закона о раду, онемогућавање наставника веронауке да стекну стално запослење и да остваре право на добијање лиценце)? Када веронаука буде укинута, или у најбољем случају изразито редукована, и када српска деца изубе и последњу могућност за стицање свог верског и националног идентитета, за реаговање ће бити касно.

Зато је време да сви схатимо да је ово можда и последњи час да се на Сабору донесу одлуке које ће зауставити урушавање црквеног школства и деградацију веронауке. Преосвећена господо Архијереји, судбина будућих генерација у вашим је рукама. И завет многих поколења која су, у временима немирнијим и тежим од овога, оснивали и  очували српске православне богословске школе и налазили начина да науку Христову предају младима, часно, са верношћу Светом Писму, Светом Предању и Светим Оцима Источне Цркве. У вас су упрти погледи јавности - не заборавите ни погледе из вечности!