Ево вести са сајта „Србија данас“: “Милијардер Дејвид Рокфелер (99), један од најбогатијих људи на свету, успешно је извршио шесту трансплантацију срца у последње четири деценије, што значи да, рачунајући и његово рођено, сада троши седмо срце. Операција срца је трајала шест сати и радио је тим врхунских хирурга, али не у болници, већ у његовој главној резиденцији на породичном имању у Покантико Хилсу, код Њујорка.Изгледа да операција није пуно изморила чувеног богаташа познатог по динамичности и лукавости, пише worldnewsdailyreport.com.

 Овај деведесетдеветогодишњи старац дозволио је репортерима да му поставе неколико питања свега 36 часова након последње операције.“Сваки пут кад добијем ново срце, то је као да ми дах живота проструји кроз тело. Осећам се жив и са обновљеном енергијом“, рекао је новинарима.

 Упитан да објасни тајну свог дугог живота, Рокфелер је објаснио да је прави начин једноставан живот.„Људи ме често питају и увек одговарам исту ствар: Волети живот. Живите једноставан живот, играјте се са децом, уживајте у оном што имате, проведите време са добрим, верним пријатељима“, одговорио је љубазно се насмешивши.„Направио сам пуно пара у свом животу, али сам већину поклонио. Нема сврхе имати новац, ако не можете да га делите“, објаснио је овај милијардер.

Рокфелер се и даље понаша веома позитивно и нада се да живи 200 година, како је новинарима рекао у шали и добром расположењу.Он је прву трансплантацију имао 1976. године након драматичне саобраћајне несреће са аутомобилом, што је довело до тога да претрпи срчани удар. Оперисан је 24 часа касније, а свега недељу после тога устао је и отишао на џогинг“.

Па ко је овај човек? Наравно, циник, који има пара за шест трансплантација срца, али који обичним људима као рецепт за дуг живот препоручује једноставност и дружење с пријатељима.

Али, није он обичан богаташки циник, који нам се смеје у лице.

Он је један од вампира савременог човечанства.

 Уосталом, ко су вампири?

 Ово питање постављамо уочи Валпургијине ноћи, између 30. априла и 1. маја, која је, у европском вештичарском „предању“ ноћ скупљања злих духова, вештица и вештаца на планини Харц у Немачкој ( описао је Гете у „Фаусту“ ). Некада празник друида, када су приношене и људске жртве и паљене ватре, 1. мај је дан када је 1776. Адам Вајсхаупт основао илуминате, и који су комунисти преузели као свој „празник“.                                

Вера у вампире

Сматра се да је вера у постојање вампирских бића заједничка свим Словенима, и да потиче из њихове прапостојбине. Срби и стали Јужни Словени углавном кажу „вампир“ (мада се чује и „упир“); Руси и Украјинци веле „упир“, Пољаци „упиор“, Бугари „вапир“.

Код Срба, веровање у вампире је, изгледа, било понајјаче. Због тога је још цар Душан доносио строге законске прописе да би спречио откопавање гробова и скрнављење лешева покојника оптужених да су се „повампирили“. Душанов законик налаже да цело село у коме гроб буде откопан, а леш спаљен, плати казну, а да свештеник који у томе учествује буде рашчињен.

И касније се срећу историјски документи који потврђују веровање у вампире. Кметови и трговци са Уба су тражили од кнеза Милоша да им дозволи да откопају један гроб и спале тело неког наводног вампира, оптуженог да доноси болести и смрт вароши. У архиви неготинске цркве и Епархије тимочке постоји низ сведочанстава о томе како је, током 19. века, свештенство код народа покушавало да истреби веру у вампире. Али, чак и 1944, суд у Пожаревцу осудио је на батине групу мушкараца и жена који су, наоружани глоговим коцем, откопавали гробове.

Најпознатији случај је, међутим, везан за 1725. годину, када је сеоски старешина из села Кисиљева код Великог Градишта, известио аустријске власти (које су, у то време, после рата против Турака, имале власт у тој области) о случају „вампира“ Петра Благојевића, после чије смрти је умрло десетак сељана који су тврдили да их је Благојевић „мучио“ јер се повампирио. Сељаци су ископали Благојевићев гроб и наводно нашли његово тело нераспаднуто. Реч „вампир“ је, преко тог извештаја, продрла у европске језике, а Кисиљево и данас опседају европски „вампиролози“, док домаћи залуђеници покушавају да од тога направе туристичку атракцију.

Што се најпознатијег вампира у историји тиче (о њему је снимљено преко 150 филмова), грофа Дракуле, он је постао познат захваљујући енглеском писцу, Брему Стокеру, члану утицајне магијске дружине, „Златна зора“. Гроф Дракула је, иначе, био румунски кнез, Влад Цепеш, из области Трансилваније, који је, у своје време, водио одлучне борбе против Турака, кажњавајући заробљене на „турски“ начин – набијањем на коље, због чега су га се Турци плашили и престали да нападају његову област. Надимак „Дракула“ вероватно потиче од словенског „дрекол“, што значи „колац“.

Дубља етнолошка истраживања показују да је веровање у вампире засновано на једној архетипској матрици социјалног мишљења. У свом огледу „Вампир у религијским схватањима југословенских народа“, објављеном 1980. године у часопису „Култура“, Душан Бандић је истакао неколико основних црта на којима се темељи веровање у вампире:

>>1)Вампир је биће у које се после смрти претвара посебна врста људи. То су особе које је њихова заједница окарактерисала као аберантн( који су застранили, нап.В.Д.)

2) Вампир је биће које постаје захваљујући продуженој или поново успостављеној коегзистенцији његовог тела и његове душе, односно неког другог духа или демона.

3) Вампир је биће које постоји кроз правилно смењивање два егзистенцијална облика - одуховљеног тела и отелотворене душе (или неког другог духовног бића) - односно кроз смењивање два типа односа телесног и духовног принципа (односа упоредне коегзистенције и односа идентификације).

4) Вампир је биће чији су односи са људима обележени антагонизмом. Ове односе карактеришу комплементарне представе о опасном деловању вампира и о потреби његовог уништавања.<<

Закључци који се на основу вере у вампиризам могу извести, а који се односе на темељни став заједнице према појави о којој је реч:

>>1) аберантни појединци после смрти претварају се у вампира;

2) вампир је опасан за припаднике своје друштвене заједнице;

3) вампира треба убити и тако прекинути његов контакт са заједницом.<<

Дакле, заједница у лику вампира препознаје штетно понашање претворено у демонску опасност. Свако општење с вампирима МОРА бити прекинуто; вампир МОРА бити укоњен из друштва. И такав однос према овим бићима је трајан – вековни.

Из перспективе православног хришћанства, вера у вампире као реалност може се тумачити двоструко. Пре свега, вера да у леш улази душа покојника коме је тело припадало је ПРАЗНОВЕРЈЕ, и то веома штетно. Јер, душа после смрти одлази Богу на привремени суд, и до коначног, Страшног суда, налази се или у привременом блаженству раја или привременим мукама ада. Потпуно блаженство Царства небеског и потпуне муке пакла наступиће после свеопштег васкрсења из мртвих, када се душе буду сјединиле са својим телима. Душе НЕ МОГУ, осим по нарочитој промисаоној вољи Бога Живога, да опште са живима, а поготову да се „усељавају“ у тела која су им припадала. Чак ни демони не могу да узимају на себе тела, јер су они зли бестелесни духови.

Али, људи су ипак виђали некакве приказе у виду покојника, и понекад лудели или умирали од страха.

О чему је реч?

О томе да су демони могли да се јављају (као и данас, уосталом), у разним видовима и облицима да би уплашили и упропастили људе неограђене благодаћу Божијом. Ево шта о томе каже отац Серафим Роуз о јављању демона у виду аждаја у житијима светих:“И анђели и ђаволи имају своја тела, само што су она духовна и неупоредиво „финија“ од наших. Тако су и аждаје, које су нападале свету Марину и светог Јована Многострадалног, имал управо такво духовно тело. То нису биле неке чудновате звери, већ демони који су узимали обличја звери да би заплашиле подвижнике. Знамо, такође, и то да су аждаје, кад би светац начинио знак крста или се помолио, оне једноставно нестајале. Очигледно је, дакле, да се овде радило о појави демона“. Што се односи на аждаје, важи и за вампире; вампири су били ДЕМОНСКА ПРИВИЂЕЊА, а не реално постојећа бића.Демони су се у нашем народу јављали на разне начине (рецимо, виле су описиване као прелепе жене с коњским или козјим ногама, које чак и смрде; а кога оне ухвате у коло, полуди, „повилени“ – или умре). Један од  начина јављања демона је, свакако, некад био и вампир. Данас су демони  „модерни“ – рецимо, јављају се као ванземљци, јер оних који верују у оно што су веровали наши преци скоро да и нема.

Гроф Дракула, архетип вампира

Брем Стокер, аутор романа о Дракули и члан магијске дружине „Златна зора“, понудио је архетипску причу о вампиру, која је касније, много пута, прерађивана и дотеривана по укусу савремене јој публике.

Повест о Дракули Брема Стокера ослања се на повести приповедане током низа векова пре 20. столећа, векова у којима су веровања у вампире била саставни део митологија и сујеверја. Месопотамци су међу демонима којих су се бојали истицали злодухе који не остају у гробу, него се крећу „по ваздуху, по земљи или под земљом“. И Грци и Римљани знали су за „ламије“, које напуштају гробове и насрћу на живе, пре свега на децу. У вампире вероваху и Кинези.

Крајем 20. века, на ивици „доба просвећености“, јављају се чак „вампирски судови“, састављени од армијских официра, црквених лица и државних службеника, а 1755. лични лекар Марије Терезије пише „Медицински извештај о вампирима“.

Пре но што се појавио Стокеров „Дракула“, у књижевности је већ постојао низ мотива везаних за вампире: чудовишно настављање живота после природне смрти (Полидоријев „Вампир“, 1819); увлачење вампира, на неприметан начин, у заједницу живих („Вампиризам“ Е. Т. А. Хофмана 1828); страва при сусрету с вампиром без маске (Гогољев „Виј“ 1835.); љубавна романса између покојнице и живог мушкарца („Љубав смртоносна“, Теофила Готјеа 1836.); величање вампиризма као повратка паганизму (Лотреамонова „Малдоророва певања“, 1868.)

Али, шта је дубљи смисао романа „Дракула“, који је дошао после свега?

У својој изврсној студији „Чудовишта из подсвесног /Успон хорора у књижевности и на филму“, амерички културолог Мајкл Џоунс описује живот писца „Дракуле“ као живот човека који не само да је био повезан са окултизмом, него је боловао и од сифилиса. Описи несрећних женских жртава Дракулиног вампиризма подсећају на описе жртава ове страшне болести, директне последице блуда. Сифилис је букнуо  у Европи још у доба ренесансе, када је неморал био масовно раширен; из Француске је прешао у Италију, и одузео је на хиљаде људских живота. У то време, називан је „живом смрћу“, или „бескрајном смрћу“ (вампир је, знамо, „живи мртвац“); тек 1954. почео је да се користи пеницилин у лечење истог. Стокерова метафора, по Џоунсу, има јасно порекло: вампир претвара своје жртве у вампире као што заражени сифилисом своје жртве чини сифилитичарима.

С друге стране, Дракула је праслика антихриста. Џоунс каже: „И Христос и Дракула имају везе са крвљу и бесмртношћу. Вампиризам је/.../ антитеза Хришћанству. Док Христос пролива Своју крв да би Његови следбеници имали вечни живот, Дракула пролива крв својих следбеника да би он имао вечни живот. Дракула преобликује хришћанство у складу са социјалним дарвинизмом („преживљавање најјачих“ у друштву, нап. В.Д.). Чудовиште је просто инверзија хришћанства која се збивала широм Европе док је просветитељство било поново примењивано путем једне од својих псевдонаучних идеологија. На сатанистички начин, типичан за изокретање хришћанског поретка (онако како то изводи вампир), бесмртност се стиче неморалом и заражавањем других, то јест, путем ПОХОТЕ. Хришћанство уздиже љубав; вампиризам – дарвинистичко преживљавање најјачих доведено до екстрема, величајући похотљивост./.../ Тако човек постаје пука „функција природе“, како је говорио Маркиз де Сад.“

Андреа Дворкин је, у својој студији о Дракули, написала:

„Вампиризам је /.../ метафора за сексуални однос; велику пожуду да се други користи и да се буде искоришћен; оргазмичко(само)уништење; потчињавање жене великом ловцу, снажну опседнутост пожудом, која разара унутарњи мир и свако морално ограничење/.../“

Џоунс додаје да су идеје просветитељских философа, попут Ламетрија и  Маркиза де Сада, биле простачке: човек је машина вођена пожудом, којој ближњи служи да задовољи своју похоту. А вампир је управо таква машина,машина- лешина. Илустрација ламетријевско-десадовских идеја.

И није чудо што је највише дела у историји филма снимљено баш о Дракули. Он је слика исходишта просветитељске идеологије.

Роман Брема Стокера зато и јесте служио за настанак низа целулоидних повести, у којима се Дракулин лик на разне начине преображава: он је живи леш (Мурнауов „Носферату“ 1922), мрачни демон (глуми га Бела Лугоши, од 1931. до 1949.), крвожедни љубавник (игра га Кристофер Ли, од 1958. до 1973.) и, на крају, „Паклени витез“ (у филму Кополе „Дракула Брема Стокера“, 1992.)

Ране филмске Дракуле биле су опаки злочинци из света демона. Али, када је 1958. Кристофер Ли почео да глуми грофа из Трансилваније, појавио се лепи, мада мрачни, заводник, и еротско се здружило са Танатосом. Копола (аутор филма „Апокалипса сада“), по Ранку Мунитићу, даје нови лик Дракули, који постаје „неухватљиво, променљиво биће које обитава у лавиринту преплетених просторно-временских планова, сад старкеља на ивици распадања – сад витез у најбољим годинама, наочит и неодољив. Први пут на екрану вампир постаје несхватљиво моћан, ирационално опасан, као отеловљење сила којима не можеш измерити снагу, јер не знаш изворишта из којих потичу, морбидни чаробњак – привид који је сад човек, сад магла, сад слепи миш или вук, сад конструкт од стотину пацова, човеколика композитна енергија с којом противници (нарочито јуродиви, црнохуморни  Ван Хелсинг Антонија Хопкинса) улазе у дуел крајње неизвесног исхода“.Мунитић о преображају дракулског архетипа пише и следеће:

>>Расте у тим делима и идеја о вампиру победнику коме бесмртност уистину припада, не само као чудовишна моћ, већ и као тешко изборено право, идеја о глоговом колцу као трику и подвали лицемерног, смртног грађанина, шћућуреног у свом малом рају и на смрт уплашеног од сваког Другог и свега Другачијег... Рађа се, у ствари, нововековна филмска јерес коју ће први сјајно да формулише и уметнички обликује Роман Полански 1967. у чувеном „Балу вампира“, пародији која је то тек привидно, првом пројекту од формата који својим вампирима уместо егекуције нуди на крају непомућен вечан живот, а у перспективи и господство над читавим светом смртника... Што је, признаћете, фантастичан крешендо идеје и слике – поруке старе неколико миленијума!<<

Дакле, у „Балу вампира“ Романа Поланског (и самог посвећеника у сатанизам, аутора једног познате „Розмарине бебе“) сазнајемо коначну тајну „вампирологије“: они су „елита“ која треба да управља светом.

УСПОН ВАМПИРА

Познати амерички хришћански културолог, Тал Брук, челник „Пројекта против духовних кривотворина“ („Spiritual Counterfeits Project“), у свом огледу „Успон вампира“ каже: „Спољним границама свог опажања осећате да вас посматрају они за које мали број људи уопште верују да постоје – древна раса грабљиваца скривених међу обичним становништвом. Слични су људима, али нису људи. Осећате се као плен. Кад сунце зађе, они слободно улазе у затамњени свет ноћи и тону у таму док зора опет не заруди. Крајње су лукави и обдарени натприродним моћима. Оно што изазива страх је чињеница да они пију из крвних судова живих, остављајући иза себе исушена тела као празне боце вина. Мали проценат њихових жртава изабран је да им се придружи. Они немају моралних ограничења док буље у људско крдо испред себе. Неки од њих су вековима срећковићи, који су стекли племићке титуле, богатство, замкове, антиквитете и вредна уметничка дела. Крију се у највећим градовима света, слободно путујући од центра до центра трговине и културе, попут Париза, Рима, Будимпеште, Лондона, Њујорка, Беча, Токија, итд. Немају људских осећања и, одвојени и од сопствене врсте, све друге сматрају безвреднима, спремни да буду употребљени и искоришћени. Њихово зло је закрабуљено, то је тмина под маском. Они су паразити који се понашају примамљиво, стално кушајући, заводећи и хватајући своје жртве у замку. Њих не гањава природа својој лепотом, и они су јој сасвим туђи. Немају никаве оданости према народима међу којима живе, презирући све што је добро, часно и свето, као и сами помен Бога или крсно знамење. Они су вампири, и освојили су друштвену уобразиљу у Америци и Енглеској 21. века, путем бестселера какав је роман, а касније и филм, „Сумрак““.

Брук закључује: „У вампиру видимо инкарнацију тајне безакоња. У његовом тамном огледалу одражавају се унутарњи састојци људске лишености, рањивости и склоности греху. У том смислу, вампири су као и ми. Моћ завођења оствари се кад спољашњи утицај продре до најдубљих слојева душе и исквари дух – за шта већ  постоји предиспозиција у нама. Потенцијално зло се оствари, и пројави се. Зло се шири, и заражава, наносећи непоправљиву штету. Као тумор, од појединаца се распростре на друштво. У одређеном моменту, култура у целини се исквари. Културе које су се урушиле биле су морално труле; довољно је сетити се древног Рима или Содома. Довољно је сетити се узрока свеопштег потопа у доба Ноја.

Сада је довољно да повежете примере моралног загађења са моћима дигиталних комуникација и видећете како вирус труљења може да уђе у вашу дневну собу за трен. Данашње олако прихватање зла је узгредна последица толеранције и „неосуђивања“ у култури. То је кључ за браву. Вратите се на почетке телевизије и онда прескочите деценије, па ћете видети да је оно што је некад било табу сада прихваћено са новом „отвореношћу ума“. То се десило и са сексуалним односима пре брака и са хомосексуалношћу и са још безброј ствари. У Европи, отварају врата за сексуалне односе са животињама“.

Тал Брук упозорава на чињеницу да се прихватање зла шири као СИДА, и да је то исход потпуног потискивања хришћанства с обзорја културе. Последице могу бити (и већ јесу) ужасне и несагледиве, ако се човечанство не врати Христу. 

Ко су прави вампири?

Тумачећи популарност хорора у савременом свету, Драгош Калајић у својој књизи „Смак света“ (1979.) каже:

>>Можемо закључити да су биће, природа и веродостојна лепота забрањени у универзуму модерне културе; таква забрана управо онемогућује његовим становницима да спознају ужас садржаја тог универзума. Како је дошло до такве инверзије? По Хансу Седлмаyру, реч је о процесу изопачења естетике у знаку или као знак демонизације човека. У том погледу Владимир Соловјев пружа веома  инспирисану  и инспиративну анализу историје те инверзије: »Када се више не верује у тројство доброг, истинског и лепог, вечна лепота бива проглашена старом лепотом, а на њене рушевине поставља се стег нове лепоте. Разлика између старе и нове лепоте почива у томе што је прва била у уском и природном савезу са добрим и истинским, а друга је такав савез сматрала не само излишним већ и непогодним и непожељним. Веома је индикативно да се прво изјављује како је та лепота слободна од сукоба добра и зла, истине и лажи, те да стоји изнад дуализма, равнодушна пред његовим сукобима. На крају, неочекивано испада да су се та слобода и лепота, као и њихова привидна божанска непарцијалност према странама дуализма,  неприметно преобразиле у извесно непријатељство према једном од два дела, према истинском и добром, те у извесну несавладљиву настројеност, слично некој врсти болести, према другом делу, према злу и лажи, у извесни питијски дух, у демонизам, сатанизам и све друге нове лепоте које су старе као и ђаво и његова баба.<<

У том и таквом свету, у коме је могућа „лепота ужаса“, јасно је да има и вампира. Рецимо, књига покојног Ратибора Ђурђевића зове се „Супербанкари – вампири савременог човечанства“. Они исисавају крв човечанства путем финансијских спекулација и обмана невиђених размера. Дакле, вампири постоје. Што на економско-политичкој, што на окултној равни.А окултно је, то свако ко се бави глобализмом зна, често сливено са економско-политичким. О окултној позадини овог феномена у историји, у својој „Конспирологији“, пише Александар Дугин, повезујући их са окултизмом који се претвара у друштвену силу:

>>Отворено политички аспект вампиризма испољава се почев од вампира-императора, нарочито од Тиберија. Важно је подвући да је и Дракула био принц, што значи да је припадао краљевском роду. Александар де Данан у својој књизи "Памћење Крви" наводи подробне информације о постојању посебних династичких краљевских родова који су били генетски носиоци контраиницијације и вампиризма. Ове династије остале су верне древним паганским традицијама и после прихватања хришћанства, али те су традиције, свакако, биле већ изопачене и сведене на своје ниже аспекте. Александар де Данан тврди да је упоредо са сакралном династичком крвљу, "преображеном" као плод хришћанског краљевског посвећења - "помазања" - постојао и "пут крви" такозване "црне аристократије" која је била родбински повезана с императорима-вампирима. "Пут крви" се може схватити двојако - као чување династичког сећања и династичке верности свом роду, сакрализованом ортодоксном иницијацијом, и као наставак родовске традиције "вампиризма" и "крвавих ритуала" ("крвавих купки", "ритуалних убистава" итд.). Принц Дракула био је један од најистакнутијих представника управо "црне аристократије", али његов је случај био екстреман, пошто његова загробна бруталност и отвореност умало што није разоткрила читаву мрежу европских "краљева-вампира" и спречила еволуцију човечанства. Карактеристично је да на Дракулином лешу, наводно, нико није могао да исправи његов скамењени кажипрст, али притом мало ко зна да на тајном херметичком језику овај знак симболизује ватрени Принцип. (Очигледно је да је ту реч о "топлотној", а не "светлосној" страни Ватре.) Краљеви-вампири су практиковали "алхемијску вештину", али уместо духовне алхемије, они су се бавили материјалном. Но, пошто се алхемија назива "краљевском вештином", подударност у овој области је била потпуна.

Сва ова мишљења о вампиризму и изопаченој алхемији по свој прилици имају најнепосреднији однос са "Друштвом енглеских розенкројцера", с његовом "филијалом" - организацијом "Golden Dawn" и каснијим "сатанским" "Редом Источних Темплара" Алистера Краулија. Није случајно то што су скоро сви најубедљивији аутори "романа страве" припадали управо овом кругу. Саме доктрине "енглеских розенкројцера" веома су сумњиве са езотеричне тачке гледишта, јер стално наглашавају само најниже аспекте иницијацијских ритуала и доктрина које споља поседују херметичко-розенкројцеровски карактер. Оне издвајају изразито психички, витални ниво људских бића, мада њих не привлаче обични људи са ограниченом и слабом виталношћу, већ случајеви изузетног развоја ових могућности - све до паранормалних и "магијских" изузетака. У својој тајној преписци енглески розенкројцери се често позивају на "Највише Непознате", "Superieur Inconnu", на нарочита надљудска бића; контакт с њима је изазвао у људима неподношљиву напетост и невероватни ужас. Карактеристичан је и други назив тих "Највиших Непознатих" - "Спољашњи Умови", што недвосмислено подсећа на јеванђелски израз "Тама Спољашња" ("тама најкрајња"), то јест Пакао. Такође је карактеристично да је "Император" реда "Златне Зоре" ("Golden Dawn") Самуел Лидел Метерс добијао езотерична упутства од тајанствене Даме, грофице Ане Шпренгел, кћери баварског краља Лудвига I. Овде поново уочавамо спој сумњиво извитопереног херметизма с краљевском династичком крвљу. Осим тога, у овим круговима је стално потезана тема "тајанственог старца" који поседује "напитак бесмртности". Управо је он сматран окултним вођом Друштва Енглеских Розенкројцера и са њим су одржавали тајне контакте само највиши руководиоци Друштва. Неки конспиролози претпостављају да је у овом случају реч о једном од "преживелих" краљева-вампира.

Занимљиве су још и следеће напомене. Познато је да је већина савремених међународних "хуманитарних" друштава имала своју предисторију, повезану с овим или оним тајним организацијама иницијацијског или контраиницијацијског правца. У извесним случајевима такве "мајчинске" организације биле су масонске ложе. На пример, у случају "Покрета за права човека" (назив "Права човека" првобитно је припадао нерегуларној масонској ложи која се у ложама борила за једнакост жена и Јевреја са осталим масонима), "Покрета за мир", УНЕСКО (ова организација се првобитно сматрала екстериоризацијом "розенкројцеровског друштва", чији је циљ стварање јединственог светског центра управљања цивилизацијом и које својим идејним вођом сматра "розенкројцера" Коменијуса, ученика Валентина Андрее), итд. Понекад су посредне инстанце биле неоспиритуалистичке организације типа "Теософског друштва" (ова организација је повезана са пацифистичким и еколошким покретом). Али у свим случајевима су елементи доктрина, симболизма и ритуала одговарајућих тајних организација обавезно и непосредно утицали на те "хуманитарне" покрете. Тим поводом су конспиролози указивали на претпостављене, а каткад и реално утврђене везе између "хуманитарних" праваца који пропагирају "еволуцију", "прогрес", а нарочито "преживљавање", с једне стране, и окултних организација, непосредно повезаних са контраиницијацијом, с друге стране. Сама идеја "еволуције", идеја која непосредно противуречи традицији и истинској иницијацији, носи у себи нешто "сатанско". Али овај теоријски промашај сам по себи не би био опасан, када иза еволуционистичких тенденција не би стајале доиста оперативне контраиницијацијске снаге које су у стању да људима наметну лажну идеју, користећи не само средства спољне пропаганде, већ и нарочита окултна средства. Другим речима, иза "хуманитарних" покрета за "еволуцију" и "преживљавање" не могу а да не стоје представници "Реда Вампира". Доказ за то је и постојање више или мање тајних научних центара за проблеме физичке бесмртности, који су постојали и, очигледно, настављају да постоје у неким земљама, нарочито у САД и СССР. У СССР су експерименти за остваривање "медицинске бесмртности" почели да се врше одмах после бољшевичке револуције. Један од најистакнутијих представника ове линије развоја нове "пролетерске" науке био је философ Богданов, чији атеистички и чисто философски текстови садрже у себи несумњиве позиве на отворени сатанизам, позиве које је већина савременика схватала као полемичке стилске фигуре. Богданов је руководио "Институтом крви" и страствено се бавио експериментима трансфузије крви у прилично сумњиве сврхе и уз коришћење недобровољних давалаца. Карактеристично је да је Богданов пред крај живота потпуно полудео. У принципу, веома много чисто вампирских црта садржано је и култу Лењинове мумије, као и у покушајима совјетских научника да помоћу материјалних средстава проникну у тајну Вођиног генијалног мозга. У ту сврху био је створен читав један институт - "Институт мозга (Лењина)". У САД је идеја "вештачке бесмртности", такође отворено вампирска, нашла свој израз у идеји "замрзавања" умирућих како би се они сачували у животу све дотле док "еволуција" цивилизације не достигне такву висину, која ће моћи да их одмрзне и врати у живот. Наравно, први претенденти на оживљавање постали су амерички масони и чланови разних окултних организација, што још једном показује да постоји веза чисто профаних "хуманитарних" и научних покрета са тајним круговима. Може се навести мноштво оваквих подударности, а одатле је један корак до концепције "Реда Вампира" који усмеравају развој цивилизације (нарочито у случајевима када "хуманитарне" струје "вампирског" типа добијају такве размере и такав утицај као данас).<<    

ШИРОМ ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ  

Стенли Кјубрик, човек који је урадио два кључна филма Њу Ејџ кинематографије (после "Одисеје у свемиру 2001." идеја окултне еволуције човечанства постала је свима доступна, а после "Паклене поморанџе" то се десило са идејом "лепоте" бесмисленог зла и насиља), пред смрт је снимио филм "Широм затворених очију" који говори о врхушки мондијалиста, који, привучени сновима о коначној моћи, постају сатанисти и обављају црномагијске ритуале да би постигли оно што желе. Кјубрик је филм снимао скоро утајности, и направио мучно, каткад одбојно, али реалистично дело, у коме је показао како пут од препуног стомака води ка дубинама таме. Свега две недеље по завршетку филма умро је, сасвим неочекивано.

Кјубрикова порука је: сатанисти у врховима светске власти постоје. Млади доктор Харфорд (игра га Том Круз), који је случајно упао у њихове кругове, добија поруку од Виктора Зиглера, једног од ликова у филму (игра га Сидни Полак), да сви знају да такви кругови не постоје, и да њему нико неће веровати ако буде причао да је срео естаблишмент сатаниста. Чак и девојка коју су они ритуално убили, биће проглашена за "самоубицу". Кад је Виљем Бил Харфорд покушао да каже да ће се борити да се објави истина о њима, Зиглер му вели: "Не мешај се с том групом. То су најмоћнији људи на свету, организовани, сурови, и могу да ти измене живот на начин о коме не желиш ни да мислиш."

Тал Брук, један од највећих сектолога савременог Запада, у својој књизи "Један свет" наводи податке који указују на то да је Кјубрик, макар овлаш, знао за скупове у тзв. "Bohemian Grove" ("Боемска дубрава") у шумама Северне Калифорнијеублизини месташца Монте Рио (1200 становника). У часопису "The Orlando Weekly" (31. август - 6. септембар 1995.) појавио се текст о сусрету америчког естаблишмента који се сваког лета окупља на том месту ради неформалних разговора. Те године скупу од 2200 људи обратио се потпарол Беле куће Њут Гингрич. Када је новинар питао Роберта Џорџа, писца Гингричевих беседа, да ли може добити исказ са тог скупа, Џорџ је одговорио негативно: "Немамо копију тог говора, нити ће је бити. Догађаји из Боемске дубраве су потпуно приватне природе."

Новинар је забележио да су се на скуповима појављивали ликови попут Хенрија Кисинџера, Џорџа Шулца, Џејмса Бејкера, Џимија Картера, Дејвида Рокфелера, итд. На овом месту, поред разговора и забаве, обављају се и извесни поноћни ритуали, који, по Талу Бруку, подразумевају ношење црних одора, бакљи и капуљача, као и спаљивање некакве лутке...Безазлено, на први поглед. Стенли Кјубрик је (бар у свом последњем филму) имао другачије мишљење.

Захваљујући борби људи попут Алекса Џоунса, о „Боемској дубрави“ и тамошњем сатанизму сада знамо много, много више.

Није ту реч ни о каквој теорији завере којој се изругују домаћи и страни борци за Нови светски поредак "мира и благостања". Реч је о простој чињеници - пут од пуног стомака и полне разузданости, заснованих на моћи коју даје политичка или медијска власт, заврши најчешће у раљама оног лава који лута и гледа кога ће да прождере. Лава у пустињи савременог Вавилона Великог...

КО СУ ПРАВИ ВАМПИРИ?

 Ко су прави вампири, сазнајемо из вести коју је објавио „Глас Русије“ још 2011:

>> Једна од најпопуларнијих теорија завера савремености је, чини се, истинита. Научници из универзитета Цириха су упоредили податке највећих светских компанија и дошли до закључка да 40 одсто глобалне економије контролише мала група корпорација, која не само управља финансијама већ и утиче на светску политику.

Поштоваоци конспирологије и економских детективских романа могу да славе победу. Колико већ деценија покушавају да убеде околину да постоји тајна корпорација која влада светом. Испада да нису били тако далеко од истине. Докази су најозбиљнији. Швајцарски научници су путем математичке анализе потврдили да светом управљају транснационални холдинзи. Обрадили су информацију 37 милиона фирми по целом свету. Утврдили ко и чиме влада. Резултат је запањујући – једро светске економије чини 147 компанија које држе у својим рукама 40 одсто глобалне економије. А у посебан списак је издвојено 10 финансијских института који, како сматрају горенаведени научници, и јесу та „светска суперкорпорација“./.../

Међу првих десет су широко познате банке Barclays, Merrill Lynch, JP Morgan Chase, UBS. Срећу се и слабо познати називи. На пример, Capital Group Companies, FMR Corporation, AXA, State Street Corporation, за које знају само уски инвестиционо-банкарски кругови. /.../“

Наравно, рачунице швајцарских научника се могу оспорити. Али учесници покрета „Заузми Вол стрит“ ће свакако покушати да их искористе у борби против финансијских корпорација. Та акција се проширила већ на неколико десетина земаља света. И активисти сада тачно знају пред офисима којих компанија треба митинговати.<<

ЧИМЕ СЕ ВАМПИРИ БАВЕ?

 Чиме се данас прави вампири баве?

Покушајем да седам милијарди становника планете сведу на „златну милијарду“. Остали ће бити побијени, на овај или онај начин. Опет преписујемо с Интернета, са Алекс Џоунсовог сајта „Информациони ратови“:

>>1) Бил Гејтс, председник Microsofta: “Свет данас има 6,8 милијарди људи. То ће довести, од прилике, до 9 милијарди. Па, ако сада заиста урадимо добар посао са вакцинама, здравственом негом, здравственим службама које се баве  репродукцијом, ми бисмо могли да то (тј. популацију) смањимо за 10 или 15 %/.../

3) Дејвид Рокфелер: “Негативне последице на еколошке системе планете због раста популације постају ужасавајуће очигледне”.

4) Жак Ив Кусто(покојни француски истраживач и океонограф): “Да би могли да стабилизујемо популацију света, морамо одстрањивати 350.000 људи на дан (!!!)”.

5) Принц Филип, војвода од Единбурга (супруг британске краљице): “Ако икада будем реинкарниран, ја би желео да се вратим на овај свет као вирус-убица како би смањио ниво људске популације(!!!)”      

6) Дејвид Брауер, први извршни директор Сијера Клуба: “Рађање деце се мора означити као криминална радња против друштва, и то једна која мора да се кажњава, осим уколико родитељи поседују државну дозволу за исто/.../”

То су, читаоче, вампири, који, путем свог холивудског штаба, настоје да улепшају демонска лица која носе на Страшни суд. То је прави, а не филмски, „бал вампира.“И ти и такви, економско-окултни вампири, чланови разниг глобалистичких ложа, сада спремају Трећи светски рат, да би људску крв лили као воду.

Један од тих вампира, са седмим срцем у грудима, Дејвид Рокфелер, нада се да ће живети вечно. Али, ускоро, ускоро ће изаћи пред Великог Победника над свим вампирима, Господа Исуса Христа, Који нас је оживео крвљу Својом и увео у истински вечни живот, дајући нам ново, хришћанско, богочвечанско срце. ДА ВАСКРСНЕ БОГ И РАСТОЧЕ СЕ НЕПРИЈАТЕЉИ ЊЕГОВИ!