Српском патријарху је, у „опису радног места“, да буде духовни отац свих Срба свуда. Међутим, из интервјуа „истини оданог“ проте Василија Томића франкфуртским „Вестима“, сазнали смо да је тај прота бранио владику канадског Георгија као часног човека док није чуо од патријарха српског да се Георгије тако понаша, привидно, и да су то „босанске лукавштине“. Тако је несрећни српски патријарх, чије је патријарховање прасликовало спаљивање, до темеља, саборне цркве у Нишу 2001, поново показао као очух Србима из разних крајева.

 Патријарх Иринеј рекао је, наиме, у интервјуу Танјугу да Црква сматра да није сазрело време за долазак римског папе у Србију због још увек свежег сећања на последице Другог светског рата, потоњих ратова, али и због тога што овде живи много избеглица.

У саопштењу Веритаса се наводи да се тим поводом том центру обратило много Срба из Хрватске и бивше РСК са захтевом да, уз пуно и непожељно уважавање његове патријархове титуле, лика и дела, аргументовано реагује на ову изјаву.

Избеглице из Хрватске и бивше РСК се, како се наводи, не слажу са оваквом изјавом патријарха, сматрајући да, поред тога што им наноси "неизмерљиву и ненадокнадиву штету и овде и у свету", за такву тврдњу нема ваљаног упоришта ни у ближој ни у даљњој прошлости.

"Ми прекоунски Срби не искључујемо могућност да Његова Светост патријарх српски Иринеј тврдњу о евентуалној опасности по безбедност папе у Србији 'од стране избеглица' темељи на унутарцрквеним различитим мишљењима и ставовима о сарадњи СПЦ са католичком црквом, а то је онда унутрашња ствар Цркве а не целе избегличке популације", наводи се у саопштењу.

Хуманитарни центар за интегрцију и толеранцију наводи да су "већ више од двадесет година, посебно Срби у Хрватској, изложени између чекића и наковња, с једне стране, притисцима, претњама и прогону као 'реметилачки фактор' у стварању етнички хомогене хрватске државе, а, с друге стране, притисцима да се жртвују државним интересима националне матице", наводи се у саопштењу.

Асоцијација избегличких и других удружења Срба из Хрватске затражила је од српског патријарха Иринеја пријем делегације те асоцијације, поводом његове изјаве да су избеглице потенцијална безбедносна опасност за долазак папе у Србију, истичући да избеглице никада до сада нису направиле ни један проблем.

У отвореном писму, Асоцијација наводи да су избегли и прогнани Срби из Хрватске васпитани у духу православља и светосавља и да немају сумње у патријахове чисте намере али га, како кажу, ипак, подсећају да избеглице никада до сада нису направили ни један проблем.

Они кажу и да овакво размишљање патријарха, свакако, није наишло на добар пријем код избегличке популације.

Указује се, међутим, да избегличка популација сигурно није расположена за долазак поглавара Римокатоличке цркве у Србију пре него што посети Јасеновац и друга стратишта из Другог светског рата и огради се од свих оних злочина који су почињени над Србима.

"То не значи да би избеглице угрозиле нечију безбедност јер поштују одлуке Светог архијерејског Сабора и матичне државе када је у питању посета папе Србији", наводи се у отвореном писму.

У писму се наводи и да би представници Асоцијације избегличких и других удружења били веома захвални уколико би патријарх примио делегацију те асоцијације како би му у личном контакту пружили чињенице које би патријарха увериле да "земљаци блаженопочившег патријатха Павла нису негостољубљиви, да су склони праштању, али не више забораву.<<

Својевремено је, у интервју за НИН, рекао да ће Црногорци постати Ватиканци (РТС,4. октобар 2012), а сад Србе из Босне поистовећује са „лукавштинама“ (као кад би неко Србијанце, зато што је патријарх – екумениста Србијанац, назвао „преверицама“). Уредништво „Борбе за веру“ подсећа Србе из Босне да би требало јавно да протестују против оваквих изјава патријарха Иринеја, коме је овај начин саопштавања својих „очинских“ емоција постао стил.

Ако је неко заборавио, да га подсетимо: у доба трагичних догађаја у епархији рашко – призренској 2010, када је преко сто монаха, монахиња и искушеника решило да напусти своје манастире због неправедних прогона, патријарх је, мртав хладан, изјавио: „Што виси, треба и да отпадне“. Багателисао је стотину душа без икакве сенке сумње у исправност свога поступка.

А зашто?

Томић је признао да је веровао у исправност владике Георгија све док на сајму књига 2014. није видео патријарха Иринеја са значајним представницима СПЦ и државне власти који су, очито, „доказали“ (разни су методи убеђивања, наравно) да владику Георгија треба уклонити. Ако Џомићева комисија ништа није доказала, нема везе – извесну бившу монахињу Ангелину, која је деведесетих  била у Жичи, и која је, због психичких проблема, напустила монаштво и сада живи, нашминкана и дотерана по најновијој моди у Канади (одакле је родом), „Блиц“ већ најављује као „часну сведокињу“ против „неморалног Георгија“. И прота Томић ће, као „частан сведок“, свему томе да се придружи.

А на челу СПЦ је очух. Отац Павле је умро 2009. године.

Плачите, децо Светог Саве, плачите, и молите се Богу да вам се смилује!             

 Подсећање на текст Уредништва "Борбе за веру" из јула 2012.

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ГОВОРИ ИЛИ ДЕЛФИЈСКО ПРОРОЧАНСТВО УМЕСТО ЈАСНЕ РЕЧИ

Свима је познато да су пророчанства Питије, Аполонове „пророчице“ у античким Делфима, била крајње нејасна, „округло, па на ћоше“, тако да је свако могао да их тумачи како хоће. Ова неодређеност као да је, у последње време, прешла међу представнике јерархије Српске Православне Цркве, чији је стил „Мож да бидне, а не мора да значи“ постао већ веома раширен. У таквом стилу и начину обраћања, на нашу несрећу и свој губитак ауторитета, све више предњачи нико други до патријарх српски Иринеј, што потврђује и његов најновији интервју ТАНЈУГ-у ...

Из тог интервјуа смо сазнали да би било врло добро да папа дође у Ниш 2013, и да би то било корисно и за нашу државу и за Цркву, али да папа не може да дође, јер би то угрозило његову безбедност. Као што се у Хрватској, пред тамошњим новинарима, правдао да би се он радио молио с папистима у Вуковару, али да у Србији има зилоте који би то погрешно схватили, тако је сад посредно оптужио наше несрећне избеглице из Хрватске, које је неоусташки режим ватиканског миљеника, Фрање Туђмана, оставио без куће и кућишта, да би они могли бити потенцијална опасност за папу Бенедикта у Нишу (ваљда због атентата? – тиме патријарх Иринеј као да се придружује онима који сматрају да су Срби из Хрватске били „реметилачки фактор“ који заслужује „Бљесак“ и „Олују“).

Отворена издаја и понижење Српске Цркве:

Патријарх Иринеј у римокатоличкој процесији, у септембру 2010. у Бечу, поводом римокатоличког празника посвећеног "Блаженој дјевици Марији", који је установљен због победе Аустријанаца над Турцима у 17. веку, и који је чисто папистичка манифестација. 

После свега, патријарх нам каже да ће позив бити упућен и Римокатоличкој „цркви“ на највишем нивоу (што подразумева да шеф делегације буде папа, који, наравно, неће доћи, јер папа није замлата са којом српски екуменисти и новотарци могу провинцијски манипулисати).

Овакав чин је недоличан и једном православном сеоском попу, а камоли српском патријарху.

Беч, септембар 2010.

Сазнали смо (ваљда се изварао, па рекао) од патријарха српског да је патријарх руски Кирил, који у широком луку заобилази СПЦ због русофобних позиција њеног врха и подршке папоцентричним претензијама Фанара, рекао да неће доћи у Ниш ако долази папа (опет РУСКО ЊЕТ)... Уместо да своје непозивање папе заснива на јасној црквено-историјској свести о томе шта су ватикански зликовци учинили Србима не само у НДХ, него од 11. века, кад су од Цркве отпали (и усвојили читав низ јереси, те се, пре него што се њих одрекну, са њима нема о чему разговарати), патријарх машта о томе да би у Нишу била шанса да се први пут православни сретну с папом (па зар то није учинио несрећни Атинагора 1965, а после тога толики други поглавари Помесних Цркава и епископи, какви су код нас Лаврентије, Амфилохије и Иринеј Буловић).

Беч, септембар 2010.

Све ове изјаве патријарха Иринеја зачињене су његовим тврђењем да у Цркви нема никакавих подела (осим ако заборавимо оне вернике који, како патријарх својевремено рече, „висе“, па треба и да „отпадну“, а таквих је много и све их је више), иако се из авиона види да поделе постоје, и да је народ све незадовољнији мутиводском политиком своје јерархије, пре све свега „уставописаца“ (епископа Амфилохија, Атанасија Јевтића, Иринеја Буловића, Игњатија Мидића), којима више нико озбиљан не верује.

Патријарх Иринеј и чланови Синода приликом посете Загребу почетком јуна 2012.

 "Ми немамо проблема са Ватиканом... мало у Православном свету постоји проблем са Русима, због Унијатства...", рекао је, између осталог, патријарх Иринеј у интервјуу Хрватској радио телевизији.

И уместо да, рецимо, наш народ, на челу са својом сабраћом архијерејима, позове на молитву за кишу, праћену искреним покајањем, патријарх Иринеј даје изјаве у стилу делфијског пророчишта и по ко зна који пут показује да је патријарх Павле у његовим годинама био човек од најширег угледа и ауторитета, који је говорио јасно и свима разумљиво, држећи се учења православне вере и ни не маштајући о позиву папи да дође у Србију. Допуштење Божије, због грехова наших, донело нам је сушу која сажиже Србију, али, изгледа, и наше епископе – екуменисте, па и садашњег патријарха, који „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“. Православни Срби су после патријарха Павла добили патријарха који најбоље одражава стање вере њихове огромне већине, а то је стање Лаодикијске цркве из Откривења Светог Јована Богослова: „Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3,15-16).

Све горе речено, међутим, не лишава нас ни личне, ни саборне одговорности да бранимо правоверје у доба његове угрожености. „Борба за веру“ ће, ако Бог да, то наставити да чини.