header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Владимир Димитријевић: Поводом рехабилитације Драже Михаиловића Штампај Е-пошта
субота, 16 мај 2015

 ХЕРОЈ СРБСКЕ ПРАВНЕ СВЕСТИ/ ДР ДРАГИЋ ЈОКСИМОВИЋ: БРАНИМ ЂЕНЕРАЛА ДРАЖУ (ПРИРЕДИО МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ), ПОГЛЕДИ, КРАГУЈЕВАЦ, 2015.

О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ   

Суд је рехабилитовао ђенерала Драгољуба Михаиловића. Основа за рехабилитацију био је монтирани судски процес, који су комунисти приредили да би убили првог герилца Европе. Једноставно, судије су рекле: „Поступак који је вођен против Михаиловића, према речима судије, није био спроведен уз поштовање свих права окривљеног, како по стандардима данашњег права, тако и ондашњег“ („Политика“,15. мај 2014).

Ово је изазвало гнев свих комуниста и србомрзаца.

Али, да оставимо гнев по страни. Да се вратимо правном аспекту проблема. Повод за овај чланак је изврсна књига коју је приредио и упутним предговором снабдео вредни изучавалац наше новије историје, Милослав Самарџић:“Др Драгић Јоксимовић: браним ђенерала Дражу“. У њој је, први пут у нас, објављен цео текст одбране ђенерала, коју је дао славни србски правник, др Драгић Јоксимовић.

КО ЈЕ БИО ДРАГИЋ ЈОКСИМОВИЋ?

Драгић Јоксимовић је рођен18. јула 1893. у вароши Бачини у Темнићком срезу, у скромној и угледној породици трговца Милића Јоксимовића.Основну школу је завршио у родном месту, а по завршетку гимназије у Крушевцу и Београду,завршио Правни факултет у Београду, показујући изврсне резултате као студент, а пре свега као изврстан говорник. Докторирао је из економско – финансијске области у Франкфурту на Мајни. Био је активан у Демократској странци од оснивања.

Од августа 1945. постао је члан привредмене Народне скупштине Југославије, где, као челник Демократског посланичког клуба, предлаже Закон о слободи од страха и Закон о правима грађана код војних судова ( то је време крвавих обрачуна комуниста са неистомишљеницама, и ови законски предлози су имали за циљ да одбране невине ). Пошто види да је Тито приграбио сву власт, и да Скупштина нема никакву улогу, Јоксимовић је напушта, а затим покреће лист „Демократија“ који је ускоро забрањен. Дуд и Адвокатска комора одредили су га за браниоца ђенерала Драже на монтираном процесу 1946. Он је био тако убедљив да је главни џелат Срба, Броз, морао да каже,дан пре коначне Јоксимовићеве речи на суду, 14. јула те године:“Тај адвокат (Јоксимовић) брани Михаиловића на начин који је противан интересима наших народа, просто - као сваки народни непријатељ. Али ово није само идеологија Јоксимовића, већ и других сличних њему који се крију иза демократске маске".Освета је уследила 16. јуна 1949, када је ухапшен, оптужен за непријатељку делатност и осуђен на три године затвора и губитак грађанских права на годину дана. У сремскомитровачком затвору је и умро 1. августа 1951.године. Његово тело није предато фамилији до окончања затворске казне.

СУДБИНА ЂЕНЕРАЛА   

Ђенерал Михаиловић је, на почетку своје борбе, био херој кога су славили не само Срби, него и западни савезници, нарочито Американци. О његовим четницима чак је и Холивуд снимио филм. Сам Дража, јунак из Првог светског рата, веровао је да су вредности западне демократије истоветне са вредностима србског слободољубља. Борба на страни савеза САД - СССР - Велика Британија од стране Срба вођена је из разлога савести и части, а не из пуког политичког користољубља.

 Сви знамо каки је Запад издао ђенерала Дражу: у једном тренутку са Стаљином је постигнут договор о подели Европе на сферу англоамеричког и сферу совјетског утицаја.Дража је, у години споразума на Јалти, 1943. године, наслутио да су га „Савезници" продали и да су спремни да се против Немаца боре до последње капи српске крви. „Први герилац Европе“,како су га западни медији величали и што је он заиста и био, одједном се претвара у пукогсарадника окупатора". Ништа није вредело што су краљ Петар Други, Влада у Лондону и србске грађанске политичке партије били за демократију; геополитичка игра је Балкан (осим Грчке) наменила Стаљину. Ништа није вредело што је Србија била монархистичкака и антикомунистичка – требало ју је бацити ad leones, под чизму црвеној петокраци.

 И Дража је, мало по мало, остајао сам. Напустили су га,1944, не само страни савезници, него и краљ Петар Други, на верност коме је заклињао своју војску. Многи су похитали да се „престроје" и приђу хрватској осовини Тито - Шубашић. А Дражина војска је гинула, и све више бивала масакрирана. Неки су бежали, неки се предавали; неко је постао отворени издајник (попут потоњег удбографа,Николе Миловановића). Дража је одбијао да се преда, а поготову да бежи из своје земље; до краја се борио и соколио свој народ да издржи комунистичку тиранију. Па ипак, титоборци су га (вероватно уз помоћ енглеских обавештајних служби), ухватили и извели на безаконо суђење, одржано у складу са процесима које је, у Совјетији, организовао Стаљин.

 АДВОКАТИ БРАНЕ ЂЕНЕРАЛА

На суду, Дража је имао двојицу адвоката; професор др Марко Павловић у својој књизи „Српска правна историја", борбу тих адвоката описује на следећи начин:Стејт Департмент је одмах затражио да се америчким авијатичарима и официрима за везу омогући да се појаве пред судом са „доказним материјалом из прве руке, чије се изношење не може избећи приликом суђења по оптужби за сарадњу са непријатељем коју југословенске власти намеравају да подигну против ђенерала Михаиловића". Влада ФНРЈ, одговорилада ће се случајем „издајника Михаиловића" бавити војни суд, који је „једини надлежан да одреди који ће се сведоци позвати а влада ФНРЈ нема никаква права да се меша у надлежност тог суда". Истовремено са позивањем на независност суда, влада ФНРЈ је обавештавала Стејт Департмент да је Михаиловић осуђен пре суђења: „Злочини издајника Драже Михаиловића према југословенском народу сувише су велики и ужасни да би се уопште могло расправљати је ли крив или није крив." Преостало је само да се изведе судска представа. Она је почела 10. јуна 1946, пред трочланим војним већем Врховног суда ФНРЈ у присуству двојице „допунских судија". Судски процес - „пародију правде" - водио је јавни тужилац Милош Минић, комуниста по коме су судије морале бити „безгранично одане" комунистичкој ствари („тековинама народноослободилачке борбе"). Главна тачка оптужнице гласила је овако: „Михаиловић је организовао у окупираној Југославији четничку организацију (коју је назвао 'Југословенска војска у отаџбини'), па је, чим је почела ослободилачка борба народа Југославије противу окупатора, ступио у сарадњу са немачким и италијанским окупаторима и другим слугама окупатора и своју организацију употребио за гушење ослободилачке борбе народа Југославије и за извршење безброј разноврсних ратних злочина". Од двојице Михаиловићевих адвоката, Никола Ђоновић је наступао као човек који настоји да сачува професионалну част и главу, а Драгић Јоксимовић као велемајстор адвокатске професије „без мане и страха". Н. Ђоновић је за основ одбране узео теорију о индивидуалној кривичној одговорности: „Кривично-правна наука није рекла јасно шта ће бити са масовним злочинима у великим друштвеним покретима. Али није стала на гледиште да за све то одговара један човек који се случајно нашао на челу једног таквог покрета, већ је стала на гледиште да сваки одговара за cвoj злочин, за своja дела, да je сваки одговоран за оно што је радио или наредио да се уради или потстрекао да се уради или помогао да се уради." Пошто је у више наврата дао комплименте партизанском покрету, Ђоновић је у једном тренутку у завршној речи изјавио: „Посматрајући оптуженог Михаиловића у току овог претреса, његове снисходљиве и мирне покрете, његово искрено признање многих ствари, чак и неких коje му оптужница не ставља на терет, треба се упитати може ли се закључити да је у овом човеку притајена звер. Михаиловић је трагична, несрећна личност. Његова је трагедија у томе што није одржао споразум са маршалом Титом. Да ли је он крив за то? По мом уверењу, није крив. Други су криви, који су руководили његовим акцијама и његовим опредељењима. Молим суд да при изрицању пресуде и о овоме води рачуна." Сав терет одбране Драже Михаиловића пао је на Драгића Јоксимовића. Он је оптужницу компартијског тужиоца ставио под лупу и елементарне и правничке логике, правећи од ње правно-политичко ругло. Прво, у погледу кривичности самог Михаиловићевог покрета, Јоксимовић је изнео став да организовње јВуО „не представља никакво кривично дело, јер ако би то представљало кривично дело, онда би кривично дело било и оснивање партизанских одреда Југославије ". Што се оптужбе за издају тиче, Јоксимовић је из оптужнице извео један иронични обрт. Наиме, оптужницом је Михаиловићево „издајство ограничено на сарадњу са окупатором против народноослободилачког покрета. Кратко речено, оптужница не сматра оптуженог Михаиловића за интегралног издајника, односно човека који се на целој линији показао као издајник, него уполоваченог издајника, односно човека који се само на једном сектору активности показао као издајник. Пошто из оптужнице прећутно излази да оптужени Михаиловић није био издајник ни према држави као целини, нити према народу као целини, намеће се питање да ли се став оптуженог Михаиловића према народно-ослободилачком покрету може назвати издајом..." До одговора на ово питање, Јоксимовић је дошао износећи став да је партизански покрет био илегалан. Он се, узгред, сложио „са оптужницом да је скроз погрешно и неоправдано мишљење немачко-фашистичког нападача када је народноослободилачки покрет Југославије оквалификован као обична побуњеничка банда". Њему је било „скроз симпатично и разумљиво" то што партизански одреди нису признавали окупатора, „него су се борили за ослобођење поробљене отаџбине. Међутим, не може се то исто рећи за став партизана према организацији Драже Михаиловића, јер је са правне тачке гледишта то била једина легална војничка организација". Партизанска организација „имала се сматрати као илегална организација" све до Вишког споразума (16. јуна 1944). После тог Споразума постојале су две војне организације, и тако је остало „све до 7. марта 1945. године, када је емигрантска влада у Лондону престала да функционише".       

Што се тиче конкретних кривичних дела која су стављана на терет Михаиловићу, Јоксимовић је указивао да комунистички тужилац наступа по неприхватљивом принципу „командне" одговорности: одбрана стоји на том гледишту, да оптужени Михаиловић може одговарати само за оне ратне злочине које је он лично скривио, односно само тамо где постоји непосредна узрочна веза између оптуженог Михаиловића и извршених ратних злочина. Оптужница, међутим, заступа принцип, усвојен од стране међународног суда у Нирнбергу, да оптужени Михаиловић, као вођа четничке организације сноси кривичну одговорност за сваки злочин извршен ма над киме од било којег члана његове организације. Међутим, ни по једном нашем законском пропису није усвојен принцип међународног суда у Нирнбергу." Јоксимовић је посебно поменуо „случај покоља жена и деце у селу Вранићу за који оптужница терети Михаиловића". Тај навод оптужнице, побијао је аргументом да оптужени Михаиловић „није наредио покољ у поменутом селу" „Мене као браниоца,  напомињао je Јоксимовић - не интересује да ли је ту реч о већем или мањем броју злочина, него ме интересује узрочна веза мога брањеника са тим злочинима и његова лична одговорност за те злочине. Даље ме као браниоца интересује да ли је сваки злочин довољно испитан. Мене интересује материјална истина о ратним злочинима. За мене нису довољни искази сведока за пререзаним вратом, јер су дати кроз бол и мржњу, нити искази појединих команданата. Оптужени Михаиловић, ни по божјим ни по човечанским законима, не може носити кривичну одговорност ни за један злочин из оптужнице, јер није утврђено да их је он извршио." Јоксимовић је закључио да јеДража Михаиловић био оличење народног отпора: он је био „горски цар српског народа".

По завршетку суђења, Јоксимовићу је један познаник честитао, „на смелости и сјајној одбрани", приметивши да „није бранио само Дражу, него је бранио и част Србије и српског народа, чија је он био персонификација у датом моменту". Јоксимовић је одговорио: „Да, да бранећи Дражу, пред очима ми је била стално Србија и српски народ. Инсценираним процесом, хтели су комунисти да нас осенче и зато је било потребно да се чује глас истине, без обзира на жртве." /.../Михаиловићев бранилац био је процесуално крајње неравноправна страна у „скаредној пародији правне процедуре какву цивилизовани свет не познаје". У комунистичком „правосудном" систему, јавни тужилац је спроводио истрагу и имао суд на својој страни. Суд је чак дозвољавао тужиоцу да прекида браниоца претећом упадицом „Ви издају браните." Посебно је био индикативан Јоксимовићев покушај да прочита телеграм неколико сведока Американаца, који се завршио судијином опоменом „на ред у судници". Јавни тужилац се надовезао примедбом „да постоји толико докумената и сведока у Југославији који потврђују сарадњу са непријатељем, да је непотребно звати их са стране". Део тих непотребних сведока са стране био је образовао „национални комитет америчких авијатичара помоћ ђенералу Михаиловићу и српском народу". Али, суду у режиму тек успостављеног црвеног тоталитаризма - где се држава не разликује много од разбојничке дружине - нису били потребни сведоци одбране. У„судском" процесу Михаиловићу манифестовано је комунистичко схватање суда као „куле, из које ће се народ заиста обрачунати са свим својим непријатељима"“.

Тако професор Павловић.

ЈОКСИМОВИЋ, ХЕРОЈ ОДБРАНЕ

А Самарџић каже:“ Било је то увече 8. јула 1946. године, у великој сали Дома гарде у Топчидеру, претвореној у судницу. Председавајући Војног већа Врховног суда ФНРЈ, пуковник Михајло Ђорђевић, тачно у 19 часова и 15 минута прозвао је браниоца оптуженог Драгољуба Драже Михаиловића, др Драгића Јоксимовића, да изнесе своју завршну реч, на процесу који је трајао већ скоро месец дана.

 Педесеттрогодишњи др Јоксимовић, видно уморан, а иначе нарушеног здравља, устао је и замолио судско веће две ствари. Прво, да сада говори бранилац неког другог оптуженика, јер он једва стоји на ногама. Устао је у четири сата ујутру, а није ишао на поподневни одмор, пошто станује далеко. На то је судија Ђорђевић одговорио: ’’Сада је ваш ред. Хоћете ли говорити или не?’’

 Друга Јоксимовићева молба односила се на рефлекторе уперене у њега. И да није било спарно јулско вече, они су му сметали, јер се никада у својој дугој адвокатској каријери није суочио са том појавом. На то је судија Ђорђевић наредио: ’’Упалите рефлекторе јаче!’’        

Иза др Јоксимовића налазила се пуна сала пробране и увежбане публике, која је у правилним размацима тражила не само главу оптуженог, већ и његову.

Тачно преко пута седео је јавни тужилац пуковник Милош Минић. Др Јоксимовић је знао да је Минић раније био шеф комунистичке тајне полиције за Град Београд и да је у то време без трага нестало на хиљаде грађана. Минић је и у судници претио онима на другој страни, па и др Јоксимовићу.        

Са десне стране седело је судско веће на челу са пуковником Ђорђевићем, који је др Јоксимовића директно спречавао да изнесе доказе које је сматрао најважнијим.

Речју, услови за изношење одбране били су ужасни и пред њима би многи поклекли.

 Међутим, др Јоксимовић је почео да говори. Прекидали су га и публика, и тужилац, и судија, али говорио је невероватна четири сата – скоро до поноћи. 

Управо такви услови њему су давали надљудску снагу, тако да је те вечери изрекао најбољу одбрану у историји српског правосуђа. Да је била најбоља, до сада су знали само комунисти и зато је никада нису објавили. Они су више пута прештампавали стенограме са суђења ђенералу Дражи, па су чак напомињали да су претходни били цензурисани, али да цензуре више нема. Међутим – било је. Нецензурисана Јоксимовићева одбрана објављује се тек сада, маја 2015. године, у књизи ’’Др Драгић Јоксимовић: Браним ђенерала Дражу’’.

У будућности, правници ће вероватно са различитих страна анализирати одбрану др Драгића Јоксимовића. Већ сада, међутим, могуће је означити неколико битних елемената./…/Сигурност др Јоксимовића долазила је и од свести да он кроз римско право баштини вишемиленијумске цивилизацијске тековине, а с друге стране свест о моралној и интелектуалној беди сваке тираније, која и доводи до њеног слома, тј. због чега је она ограниченог рока трајања и не може поништити цивилизацијске тековине на дужи рок.

Снагу др Јоксимовићу давало је и убеђење сваког поштеног човека да ради поштену ствар, насупрот његовим противницима у судници који су већ годину и по дана живели у туђим становима и кућама, чије власнике су на правди Бога или похапсили или поубијали. Другим речима, он је знао да је заправо његовим противницима место на оптуженичкој клупи и веровао је да ће једног дана правда бити намирена.

Снага је долазила и из смирености на смрт осуђеног, јер је др Јоксимовић морао знати да је и њему, као и његовом брањенику, најтежа пресуда већ изречена. Из тога је долазило убеђење да жртва за узвишени циљ није узалудна – убеђење које се вековима с колена на колено преноси у српском народу, а које је и сам ђенерал Дража изрекао у својој васкршњој поруци 1945. године: ’’Ми можемо у тој борби и изгинути, али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње’’.

ЧИЊЕНИЦЕ У ОДБРАНУ ДРАЖЕ

На овом месту, /…/ доносимо описе неколико сцена из суднице, забележених у оригиналним стенограмима. Прва се односи на логор на Бањици, јер је, на оптужбу да је ђенерал Дража сарађивао са Немцима, др Јоксимовић хтео да каже да су у овом логору најбројнији заточеници били управо ’’присталице Драже Михаиловића’’, како су их Немци означавали, и због којих су и сам логор звали ’’ДМ логор’’.

Дијалог у судници овако се одвијао:

’БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Бањички логор. Поднеском од 28 јуна учинио сам предлог…

ПРЕТСЕДНИК: О поднеску који је одбијен не дозвољавам да говорите. Изволите прећи на пледоаје.

 БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Ја бих вас молио да ми то допустите…  

ПРЕТСЕДНИК: Макар вам и ускратио реч одбране, не могу да допустим.’’

Следи део стенограма из кога се види да суд спречава др Јоксимовића да изнесе још један од кључних доказа по истој тачци оптужнице (сарадња са Немцима):

 ‘’ГЛАСОВИ ИЗ ПУБЛИКЕ: Доле издајници! Доле плаћеник реакције!     ТУЖИЛАЦ: Ви оправдавате и Бају Станишића…                                       

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Господине претседниче, ово се претвара у збор.

ПРЕТСЕДНИК: Ваша констатација није у реду. Ко је викнуо нека устане.          

ТУЖИЛАЦ: Немојте бранити злочине, што браните издајство, ви не браните оптуженог.

ЈОКСИМОВИЋ: Хоћете ли, колега тужиоче, да престанете…   

ПРЕТСЕДНИК: Ја не знам зашто се упуштате пре него што сам свршио један посао. Изволите…

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Хитлерово писмо Мусолинију…

(У дворани смех.)

ПРЕТСЕДНИК: Пређите даље.БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Не могу…

ПРЕТСЕДНИК: Изволите прећи даље, то је било у предлогу одбијено.

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Значи не могу да прочитам писмо…

ПРЕТСЕДНИК: Не можете јер је одбијено у доказном поступку.

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Не могу…  

ПРЕТСЕДНИК: Нећете ваљда да донесете ‘’Рат и мир’’ од Толстоја па да читамо ове књиге.

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Ово писмо претставља стопроцентни доказ...

Председнк судског већа, пуковник Михајло Ђорђевић, прекидао је др Јоксимовића и овим речима: ‘’Немојте да злоупотребљавате демократију на суду’’.Из публике се поред осталог чуо и овај узвик: ‘’Јоксимовића на оптуженичку клупу!’’

Др Драгићу Јоксимовићу није дозвољено да прочита ни делове једне управо објављене Титове брошуре, у којој је он навео како је током рата користио исте или сличне термине због којих је сада тужен ђенерал Дража. Том приликом, др Јоксимовићу су још једном упућене претње:    

’БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: У брошури маршала Тита под насловом Борба народа поробљене Југославије даје се кратак приказ…

ТУЖИЛАЦ: Опомените г. Јоксимовића, чему то друже претседниче.    

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Хоћу да кажем да се и у овој књизи помињу изрази чишћење терена од четничких банди.

ТУЖИЛАЦ: Шта вас чуди то кад партизани чисте четничке издајнике и сараднике окупатора.

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: У књизи се даље каже: Ми смо потпуно ликвидирали четнике Драже Михаиловића…

ТУЖИЛАЦ: Разуме се, ликвидирали су издајнике.

ПУБЛИКА: Доле реакција!

(Претседник звони.)

ПРЕТСЕДНИК: Молим вас г. Јоксимовићу, крећите се у границама доказа који су спроведени на претресу.

ТУЖИЛАЦ: Ја ћу само замолити суд да промисли о његовом говору. 

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Ја ћу то дати у року од 5 дана.  Дајем часну реч да ћу све дати. 

ПРЕТСЕДНИК: Ви треба да дате оно што говорите за стенографске белешке. Изволите наставити.

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Колико је мени у знању, ја не видим у моме говору никакав инкриминисани израз. Уосталом, ја браним мога брањеника, а пропис 21 ми је познат.

ТУЖИЛАЦ: Не можете газити закон.

ПРЕДСЕДНИК: Закон о адвокатима још није донет.

БРАНИЛАЦ ЈОКСИМОВИЋ: Према томе, важи још стари закон.           

ПРЕТСЕДНИК: Није нам познато. Постоје одлуке у нашој земљи из којих се не види да важи.’’

Још су деценије прошле док из казамата Титославије нису изашли неутамањени утамниченици Дражиног покрета. Комунисти, који су своју власт у Србији заснивали на „четникофобији" (србофобији, невешто маскираној у стално пљување по Дражином непознатом гробу), морали су да оду с власти (макар формално) и на светлости дана понови се појавила „Дражина Србија" (Живко Топаловић).Наравно, ово не значи да је ђенерал био без грешке и греха; поготову не значи да међу онима који су га следили није било и озвереника, који су рат доживели као повод за непочинства. Али, Срби су знали и знају: Дража је, уз Карађорђа, њихов бесмртни вожд, вожд Трећег србског устанка за крст часни и слободу златну.

МИЛАН РАЈИЋ О СУЂЕЊУ ЈОКСИМОВИЋУ    

Милан Рајић, дугогодишњи робијаш под Брозом, аутор књиге „Српски пакао у комунистичкој Југославији“, о Јоксимовићу пише:“ Као бранилац Драже Михаиловића, Министра војног и начелника Генералштаба Југословенске војске у Отаџбини, Драгић Јоксимовиић, био је свестан да брани војничког вођу Југославије у доба окупације, који је био битку против два гнавна спољна непријатеља, Немаца и Италијана и два унутршња непријатеља: комуниста и усташа, који су под окриљем Немаца и Ватикана поклали читаве српске покрајине. Његове су речи трепериле, севале као варнице, његова лична храброст, у нападу на комунизам, у хватању у коштац са државним тужиоцем, била је доминантна. Све је просто горело, пламтело око њега. Слушајући његову одбрану преко радија, један мој пријатељ скакао је од радости и занет његовим речима, викао је на сав глас:"Не бих жалио да ме стрељају, само кад се нашао човек, да овако смело каже комунистичким злочинцима истину у очи."

А годину дана доцније, када сам на робији нашао др Стевана Мољевића, који је суђен у истом процесу, као други по реду и једва остао жив, говорили смо једном приликом и о Јоксимовићу и о његовој одбрани. Поред осталог, рекао ми је и следеће:"Од увек сам веровао да у Србији има људи од снаге и замаха, али ипак ме је Јоксимовић изненадио својом мушкошћу и висином, до које је отишао својом одбраном. Није смао дао пуну меру, него је отишао и преко тога."  

Јоксимовићево одбрана тешко је погађала државног тужиоца Милоша Минића.Јоксимовићева одбрана толико је усталасала целу Југославију и јавно мњење целог слободног света, да је психолошка ситуација тужилаца била врло тешка. Били су у страху, у неизвесности, да се не деси нешто неочекивано, и да им не отргну жртве из руку. Зато одмах, по изрицању пресуде, 16. јула 1946. године, састао се Президијум у току ноћи и оснажио све пресуде.

Ујутру, 17. јула, саопштили су да је над осуђенима на смрт извршена казна. Запрепашћење и осуда је била општа и у земљи и у целом цивилизованом свету. Када сам једном приликом после суђења срео Драгића Јоксимовића и честитао му на смелости и сјајној одбрани, скренувши му пажњу, да није бранио само Дражу, него је бранио и част Србије и српског народа, чија је он био персонификација у датом моменту, рекао ми је:"Да, да, бранећи Дражу, пре очима ми је била стално Србија и српски народ. Инсценираним процесом, хтели су комунисти да нас осенче и зато је било потребно да се чује глас истине, без обзира на жртве. За време суђења са неколико страна ми је скренута пажња, да се не затрчавам и да не вешам ствари о највеће звоно. Разуме се, ја се на те жеље нисам обазирао, савесно и одлучно радио сам свој посао и даље. Онда су почела да ми стижу претећа и увредлјива писма, али и то није имало никаквог утицаја. Битка је била у пуном току и њу нико ничим није могао ни да скрене, ни да заустави. Одбрана је победила, али су комунисти пред лицем целог човачанства извршили један тежак злочин, који ће им остати за сва времена као срамни жиг. Нисам хтео да им се уклоним с пута, а још мање да им се поклоним, па нека буде шта хоће, ја их се не бојим..."        

Рана коју је Јоксимовић задао Комунистичкој партији, била је толико дубока, да се нашао побуђен чак и ондашњи председник владе Маршал Тито да га апострофира у свом говору, који је одржао на великом збору на Цетињу /…/јула 1946. године:“Њему је важна његова реакционарна идеологија, која се састоји у томе да народ није смио онда да се диже на оружје, јер га на то није позвала издајничка влада у Лондону. Он је тако поставио ствари. А затим: ако су партизани смјели да стварају своју војску, а зашто не би смио и Дража Михаиловић да аствара своју "Војску у Отаџбини", без обзира против кога он ратује, па ма ратовала и против сопственог народа? Он је, каже тај такозвани бранилац, имао право, јер је постојала такозвана законита Влада у Лондону. То је идеологија не само браниоца Јоксимовића, него и других Јоксимовића, који се крију под демократским плаштом.Овдје хоћу да кажем да то нису само људи као што је Јоксимовић, да се не ради само о људима његове боје, него да има људи и других боја, који се исто тако крију под плаштом демократије("Борба", од 16. јула 1946. г.).        

Сви су осетили, да је Титов говор наговештај оштрог и непоштедног курса према храбром браниоцу Драже Михаиловића.

Као прва мера после говора председника владе, дошло је строго поверљиво наређење свима председницима и судијама београдских судова, да будно мотре на Јоксимовићев рад као адвоката и да сваки његов оштрији иступ квалификују као прекршај и најстрожије кажњавају. То је имало за циљ, да му једнога дана одузму адвокатуру и да буде брисан из списка адвоката. Сем тога, било је наређено, да му се у вршењу адвокатске дужности чине сметње на сваком кораку и тако онемогућава рад. И у томе правцу отишло се било врло далеко. Он сам, а и сви остали адвокати, његове колеге, осећали су да се према њему поступа изузетно строго и да се мери свака његова реч. Сви су знаци говорили, да се припрема читава олуја у вези са Јоксимовићевом личношћу.

Шеснаестог јуна 1949. године, пронела се кроз Београд вест муњевитом брзином да је др Драгић Јоксимовић ухапшен. Банула је Удба у току дана у његовукућу, у улици Косте Пећанца, сада Панчина број четири, иза Новог гробља, вршила претрес стана скоро до мрака, ухапсила га и одвела. У вези са њим, у исто време, ухапшено је шест његових личних и политичких пријатеља, који су му били најближи. Његово хапшење било је само почетак, наговештај читавог таласа хапшења и суђења многим политичким групама у току 1950. и 1951. године.

Истрага над Јоксимовићем и над цлеом групом трајала је врло дуго, тринаест месеци и три дана. Суђење је почело тек деветнаестог јула 1950. и развукло се пет дана због једног изузетно тешког случаја, који се одиграо на самом суђењу и завршено је двадесет шестог увече, а пресуда изречена двадесет осмог. Драгић и још један из његове групе, осуђени су на по три године, остлаи на две, један на једну а неки су пуштени.

Из целе оптужбе видело се с једне стране, да није било ничега, а са друге стране, видело се и то, да је суд хтео по сваку цену да осуди Јоксимовића. Од једне обичне славске вечере и шале, исконструисан је политички догађај.

Председавао је Чедомир Руменић, бивши партизан без ноге, чија је физиономија давала тон целом суђењу. Из сваке његове речи избијала је мржња према оптуженима, а нарочито према Јоксимовићу, који је био његова стална мета. Њега је непрестано опомињао и одузимао му реч. Када је Јоксимовић почео да говори о поступку према њему и истрази и успео само да каже:"Једне ноћи, око дванаест сати, нагло су се отворила врата на мојој ћелији и ушла је нека огромна људина у официрској униформи и још са врата отпочела је да ме грди и да ме псује, називајући ме зликовцем. Устремио се према мени и..."

Ту га је дрско прекинуо председавајући Руменић, претећи да ће да га удаљи са суђења:"То ме не интересује, не можете о томе даље говорити."

И такве су се неуравнотежене сцене од стране суда непрестано понављале. Али, није ни потребно о томе да говоримо. У овом случајуговориле су више чињенице него речи. Поступак у истрази био је дубоко урезан на лицима свију њих. А један међу њима, Сава Ђорђевић погрбљен, без капи крви у лицу, ишао је вукући се, није могао да стоји пред судом за време саслушавања, него суморалид а му дозволе да седи. И чланови његове породице и сви присутни у судској дворани, видели су да је био премлаћен, и од младог човека четрдесетих година, остао је само склупчан костур, који је једино још могао да пузи.

Кад га је председник питао какав је поступак био у истрази, он га је погледао иронично, као да је хтео да каже:"Шта ме питаш, кад видиш сам како изгледам" и промуцао: "О томе не желим да говорим."

На тај начин рекао је све и о себи и оцелој групи. Али, ипак, то није било све и на томе се није свршило, тек је имало да дође оно што је најтеже.     

Последњи по реду саслушан је Стеван Радановић, чиновник неког предузећа, млађи човек, највише да је имао тридсет година. Свима је одмах пала у очи његова ошишана глава до коже и цело избраздано теме са дубоким улегнућима. Док је седео на оптуженичкој клупи, а седео је преда мном, видело се како му кожа на темену стално подрхтава, просто игра и то је чинило врло мучан утисак на све, који су од публике били у првим редовима и могли то изблиза да виде.

То је опазио и председник Руменић, нервирало га и упитао га је шта му је то са главом. Радановић је без икаквог околишења отворено рекао, да је пре хапшења имао нормалну и здраву главу и да то могу да потврде његова мајка и жена и остали чланови његове породице, који су присутни.

У истрази, органи Удбе тукли су га гвозденим шипкама и размрскали му цело теме. Однели су га у несвесном стању у болницу и кад је после три месеца изашао и враћен у Удбу, његова је глава стално заносила, добијао је вртоглавице и врло често епилептичне нападе. Њему није било јасно шта се то са њим догодило и када је случајно једном приликом видео своју ошишану главу у прозорском окну, он је добио нервни напад од њеног наказног изгледа.

 Председавајући га је слушао зловољно, прекидао различитим упадицама и на крају му запретио, да ће позвати сведоке, који ће утврдити уколико су тачни његови искази. Он сматра да су то само обичне клевете и да ће му то отежати положај. Упозорио га повишеним гласом да говори истину, иначе прекинуће да га саслушава, јер не може да дозволи клеветање народних власти. На то се Радановић тргао и жустро одговорио, да је тако било, да су његови искази истинити и да се он на то може заклети. Ту је био крај и с тим је претрес био завршен тога дана.

 Идућег дана, када је саслушавање Радановића настављено, појавила се заиста два сведока да докажу неистинитост његовог тврђења. А ко су били ти сведоци? За седока су доведена два агента Удбе. Један од њих ушавши у судску дворану, збунио се неочекиваним присуством толиких људи и бљештавом светлошћу јулског сунца. Није знао где да управи свој поглед, него је зверао по дворани, као кад ухваћеног курјака сведу из планине у град. И на питање како му је име, одговорио је да га зову Војо, јер сви агенти Удбе крију своја права имена и служе се лажним. Сама Удба, дала му је име звери, које му је одговарало у целини. И у забуни, иако га нико није питао, додао је да је службеник Унутрашњег одсека - Удбе.   

Дакле, као што видите, за веродостојне сведоке доведени су они исти зликовци и суд их је примио, који по помрчини пребијају и убијају људе, да докажу неистинитост исказа оптужених, у овом случају несрећеног Радановића.

 И на питање председника да ли познају оптуженога и шта знају о њему да кажу, обојица су потврдили да га знају добро и испричали пред судом, како су кроз кључаоницу посматрали Радановића, када је покушао да изврши самоубиство у ћелији. По њиховом, унапред скројеном исказу, оптужени је из залета ударио главом о ребра радијатора и разбио лобању. Док су дозвали кључара и отворили врата, он је већ лежао огрезао у крви и у дубокој несвестици. Одмах је хитно пренет у болницу и тамо остао три месеца, као што је рекао и Радановић. Када је оптужени доведен из болнице, они су видели да му је глава унакажена и теме избраздано.

То је био њихов исказ и томе је суд требао да поверује. А колико је то све провидна лаж, може се видети из овога: Пре свега у Старој управи града, где су били затвори Удбе и где је Радановић био затворен, није било уопште парног грејања, па према томе ни радијатора, ни ребрастих цеви. Сем тога, ћелије су толико мале, да је искључен сваи залет, а без залета је немогуће тако страшно размрскати главу. Али требало је по сваку цену одбранити Удбу и доказати њену невиност пред судом, пред целим форумом, који је биоприсутан.

Кад се завршила ова комедија са лажним сведоцима, председник се победнички обратио Радановићу, који је за цело време стајао пред судом, слушао и посматрао своје џелате, шта има на све то да каже. Он је могао свесно само да изговори неколико речи:"Ја сам рекао истину, а све је ово друго лаж" и одједном је настао ужасан обрт, језив психички слом.

Поглед оптуженог изгубио је свој одређени циљ, није више осећао нашу присутност, он се загледао негде, његове су речи текле као бујица, као вихор, и то је на све учинило тежак, незабораван утисак. Није више обраћао пажњу ни на кога, ни на суд, ни на публику, није распознавао више чак ни своју мајку, смежурану старицу, ни жену са дететом у наручју од осам месеци, које су седеле са мном у првој клупи иза његових леђа. Сада је према њима био окренут лицем, један корак од њих, али је ипак био бескрајно далеко. Био је као у неком заносу и говорио неке магловите, неодређене и неразумљиве речи. Чуо се јасно само један број: 695, који је непрестано понављао. Свет који је био присутан није могао да се снађе, никоме још није било јасно шта се све то догађа и из тог бунила тргао нас је оштар врисак његове мајке и жене, када су видели шта се десило са њим, да је полудео.    

Пошто је ситуација сваког тренутка постајала све тежа, даље саслушавање било је онемогућено, суђење је прекинуто за пола сата и у наставку суђења је саопштено, да је оптужени Радановић упућен у болницу, да се утврди његово здравствено стање и да ће се њему доцније судити пошто оздрави. Шта је даље са њим било непознато нам је. Само је непобитна чињеница, да се све ово одиграло 21. јула 1950. године у Београду, у негдашњем Првостепеном суду за град Београд у Кнез Михаиловој улици.

Главну улогу у оптужби против Јоксимовића, одиграо је Мита Димитријевић, добро познат под надимком "Мита Оливера", бивши саветник посланства, помоћник Министра просвете, народни посланик и књижевник. Одмах после хапшења, па све до самог суђења, упорно се проносила вест по целом Београду, да је он једини кривац за хапшење целе групе. Многима је све то изгледало претерано, иако су Оливеру познавали као човека без икаквих скрупула и без икаквог морала. Међутим, приликом суђења се показало, да цена ствар стоји далеко горе, него што се мислило. Одмах, од првог дана суђења, Мита се појавио као главни сведок и његова је реч била одлучујућа у судбини Драгића Јоксимовића. Видело се да је он био главна полуга, главно оруђе у руци Комунистичке партије да се Јоксимовић ухапси и изведе на суд, а остало су они после удешавали по своме нахођењу, како им је било најзгодније, док није дошло до његове потпуне ликвидације.          

Улазећи у суд, видело се приметно,да се осећао нелагодно, поред свег свог цинизма, јер је видео пуну дворану интелектуалног Београда, који је упро очи у њега, да види и чује шта ће он да каже и може ли у свом неваљалству да иде до краја. Зурећи преко наочара, прешао је летимице преко целе дворане, па је онда зауставио поглед на оптужене, којису седели на оптуженичкој клупи, поклонио им се, као својимк пријатељима, у чијем је друштву био стално и са којима је водио "пријатељске" разговоре више од годину дана, све до њиховог хапшења. Сада они похапшени, криви и суди им се, а он слободан, прав и појављује се као сведок, који својим исказима има да запечати њихову судбину. И да би његов демонски лик добио своје право обличје, налазећи се пред Јоксимовићем, развукао је усне и прошапутао лицемерно: "Како је"?

Када је почело усмено испитивање сведока Мите Димитријевића Оливере, у суду је владао тајац, престао је скоро дах међу присутнима. Говорио је о свему што је чуо и видео у Јоксимовићевом друштву, коме је и он припадао, управо тако су мислили Јоксимовић и остали његови пријатељи и из пажње и поштовањеа сви су га ословљавали фамилијарно "чика Мита", чак и Јоксимовић.

Из онога што је износио, видели су сви да је он био убачен у њихово друштво, да је седео са њима по задатку, слушао, бележио сваку реч и подносио писмене реферате Удби, на основу којих су сви они лишени слободе. Цео присутан свет у судској дворани био је поражен оним што је чуо и видео. То је све било толико тешко и прљаво, да људи иако су слушали својим ушима, нису могли да верују да је све то тако. Али их је из те смње тргао и отрезнио, кисео глас председника Руменића, кога су озлоједила извесна врдања Мите Оливере, који је мислио да је довољно оно што је писмено доставио у четири ока, а оно се сада испоставило, да све то мора и усмено да понови пред судом и пред толиким светом. То је нешто што није очекивао и то га је изгелда изненадило и збунило донекле, па је хтео у своме неваљалству да направи извесна одступања. Зато му је председник нервозно поставио конкретно питање:"Слушајте, друже Димитријевићу, ваши усмени искази у многоме се разликују од ваших писмених достава, које сте пружили нашим истражним властима и ја вас питам, шта је тачно, ово што сада говорите или оно што сте написали? Шта признајете за своје?

Овај неочекивани Руменићев испад истерао је "чика Миту" на чистину. За тренутак је застао, као размишљајући нешто и неким развученим гласом одговорио, да он мисли,да су његови усмени одговори идентични са оним што је написао. Председника је то још више ражестило, узео је са стола читаву једну гомилу табака откуцаних машином, показао их "чика Мити" и рекао:"Ово су све ваше писмене доставе и прочитаћу вам један одељак, да вас подсетим шта сте написали баш о овоме што сада говорите."

Затим је издвојио пет откуцаних страна и прочитао. Заиста је била знатна разлика између онога што је било написано и тајно достављено Удби и онога што је рекао пред судијом. Зато му је поново постављено питање при чему остаје. У суду је завладао апсолутни мир и сви су са нестрпљењем и страхом очекивали његов одговор. Он је ћутао неколико тренутака као заливен и одједном се чуо његов мрмљави глас:"Оно што сам написао признајем за своје."

У дворани је настала општа констернација, међу присутнима чула се гласна згражавања и гласни протести, називајући Миту Оливеру обичним шпијуном и достављачем. Да би завео ред председавајући је морао да запрети публици, да ће испразнити дворану, ако се не буду смирили и престали са гласним протестима...

Клупче се на суду одмотавало даље и у вези са сведочењем, које је трајало неких пет сати, Јоксимовић јеуспео једног тренутка, поред свих сметњи да изјави:""Јесте, све је тачно, водили су се разговори и чула се обична критика, али свима тим разговорима био је присутан и "чика Мита", па и сам узимао учешћа у њима. Он је стално био с нама, иако смо сви ми криви, крив је и он исто толико."

Ту је председник опет испао, као што је испадао и у току целог суђења и нехотице рекао више нго што је смео и открио "чика Миту" у целини, да не би било никакве сумње о његовој улози: "Разумите једном Јоксимовићу нисте ви оно што је 'чика Мита', он је наш пријатељ, а ви сте наш непријатељ, он је у нашој служби, он је наш помагач, да се одбранимо од таквих као што сте ви, који хоће да руше овај поредак. Захваљујући само њему и нашим људима, ми успевамо да дођемо до вас и да продремо у ваше рушилачке намере. Он је наш сарадник и може да говори шта хоће."

Ово је аутентична изјава судије Чедомира Руменића, који је председавао у процесу Драгића Јоксимовића и чули су је сви који су билиприсутни суђењу. Нема сумње, Мита Димитријевић Оливера, жигосан је са најмеродавнијег места, као обичан шпијун, као обичан агент - провокатор.

После осуде Јоксимовић је упућен у Белу Цркву да чека извршно решење пресуде, а одатле је упућен у Пожаревац на коначно издржавање казне. После неколико месеци је пребачен у Сремску Митровицу, где је распоређен у Трећу зграду, у собу број два, на другом спрату и ту је остао до смрти.

Кад сам га видео први пут с пролећа, крајем месеца априла 1951. год. физички је изгледао лепо и чинио утисак здравог човека. Духовно ведар као и увек, жив, покретљив, комуникативан, сав је треперио упркос робији. Шетао је сваког дана у одређене сате пре и после подне, разговарао са људима, давао им правне савете као адвокат и писао концепте за молбе и жалбе, у вези са осудама појединаца. Сви су га знали, јер је са свима долазио у додир и сви су осуђеници имали о њему најлепше мишљење, волели су га, поштовали и ценили. Кад год би стао за време слободне шетње, око њега би се направио круг. Он је својом ширином и искреношћу повезивао људе, прво за себе, а онда их је повезивао међусобно и од њих чинио целину. Био је конструктивна природа и то се осећало у свему и свуда, па и на робији. Сем тога, имао је и чар имена смелог браниоца Драже Михаиловића, чија је фулминантна одбрана била у живој успомени свих осуђеника.

Како је било лето, крајем месеца јула, била је тропска жега, сунце је палило, горело је све. И чим би се објавила шетња, људи су бежали из зграде, сви су излазили да узму мало ваздуха. Драгић је то после подне као и обично изашао и како је била слободна шетња, био је стално у покрету, разговарао, шалио се, смејао и не сањајући да је смрт већ такоблизу њега. После шетње убрзо је дошла вечера, затим је ударила заводска звечка, кључар је закључао врата и робијашко спавање, поређани један поред другог на поду.               

Као што смо већ казали, Јоксимовић је био у збирној соби број два, а било их је у соби толико, да човек није могао да се окрене, није могло да се дише, и људи су се презнојавали и гушили без ваздуха. Оморина, од које је људе обузимала нека сањива обамрлост, ужасан задах од разних испарења, а без капи воде да се човек макар мало освежи.

Око десет сати увече, у таквом паклу, Јоксимовићу је нагло позлило, остао је потпуно без ваздуха, није могао више да дише, грцао је и гушио се полако. Одвели су га у одељење за умивање и наместили га да седне уз један сточић, ослонивши главу на руке. Како му је бивало све горе, осуђеници су једва успели да позову кроз прозор дежурног милиционара и молили га да хитно позове лекара, јер умире човек. Питао је ко је болестан и када су му казали да је др Јоксимовић на умору, рекао је да ће известити дежурног официра.

Време је пролазило, Драгићу је бивало све горе, а нико није долазио.Минути су били као године. Осуђеници су беспомоћно стајали око њега и гледали како се полако у њему гаси живот.Поред осталих, ту је био и намесник др Раденко Станковић, лекар и професор Медицинског факултета у Београду, шлогиран и слаб, без икаквих инструмената и лекова,није могао ништа да му помогне. Затим његов лични пријатељ Богдан Тошић, адвокат из Београда и многи други. Сви су били ту окупљени са сузама у очима и са нестрпљењем очекивали лекара, али он није долазио.         

Тошић је поново звао милиционара из зграде и овај је одговорио кратко:"Јавио сам и доћи ће."За цело то време Јоксимовић је био при потпуној свести, свестан своје безнадежне ситуације и једног тренутка је само рекао:"Ох, како је лако умрети!"

И смрт је одмах наступила, ту за столом, у соби за умивање, у присуству многих осуђеника. Издахнуо је тренутно, лако као сваки праведник, око поноћи, између тридесет првог јула и првог августа 1951. године.

Лекар, злогласни др Лањи, дошао је око два сата и констатовао је смрт.По наредби милиционара ставили су га у ћебе и одмах су га четири осуђеника пренела у такозвану заводску болницу. Управо, све помрле у току ноћи односили су и стављали у болничко двориште, пошто није било никакве мртвачнице и сутрадан товарили су их на кола као цепанице, терали на гробље и закопавали. Тако је и Јоксимовић однет.

Кад су ујутру, првог августа, понели Јоксимовића из болничког дворишта, болесници, који су били у шетњи, сазнавши кога носе, одмах су се сврстали и образовали шпалир на челу са Пером - Радомиром Лекићем, дуж цене стазе до болничке капије, скинувши капе и крстећи се у тишини одали му последњу почаст као јунаку, који је пао на бојном пољу. Тако су осуђеници испратили и тако су се растали са мртвим Јоксимовићем.

Од чега је стварно умро Јоксимовић? Казали су да је имао ангину пекторис, али мени није било познато иако смо били другови са Универзитета и лични пријатељи.Једно је сигурно, да је умро од комунистичке болести, као и толики други осуђеници. То јест, он је био осуђен свега три године, релативно то није велика казна, али за другога, а за њега је то била казна смрти.

УМЕСТО ЕПИЛОГА

Још су деценије прошле док из казамата Титославије нису изашли неутамањени утамниченици Дражиног покрета. Комунисти, који су своју власт у Србији заснивали на „четникофобији" (србофобији, невешто маскираној у стално пљување по Дражином непознатом гробу), морали су да оду с власти (макар формално) и на светлости дана понови се појавила „Дражина Србија" (Живко Топаловић).Наравно, ово не значи да је ђенерал био без грешке и греха; поготову не значи да међу онима који су га следили није било и озвереника, који су рат доживели као повод за непочинства. Али, Срби су знали и знају: Дража је, уз Карађорђа, њихов бесмртни вожд, вожд Трећег србског устанка за крст часни и слободу златну. Драгић Јоксимовић, његов адвокат, остаје такође један од хероја Слободне Србије и узор свима који се у нас боре за обнову правне свести.

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.