ДИПЛОМАТСКО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКА МЕЂУНАРОДНЕ КОМИСИЈЕ ЗА ИСТИНУ О ЈАСЕНОВЦУ ПОГЛАВАРУ РИМОКАТОЛИЧКЕ „ЦРКВЕ“ ПАПИ ФРАЊИ

(Превод са италијанског – послато 26.фебруара 2015. године, одговор још није стигао)

Његова светост Папа Фрањо I

Апостолска палата,

Ватикан

Ваша светости,

Ове године се навршава 70 година од ослобођења логора у Аушвицу, када су избиле на видело све страхоте почињене у њему. Али постоји још једно друго место убијања које је изгледа заборовљено или препуштено забораву.

 Ја сам Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, логору за истребљење у Хрватској за време Другог светског рата и претстављам послење преживеле логораше Србе, Јевреје и Роме, који су сви били грађани тадашње Југославије.

 Обраћам се Вама, ваша Светости, због ваше необчне иницијативе да промовишете мир међу људима свих вероисповести што рађа наду код свих оних који су претрпели прогоне на верској основи за време хрватске владе Анте Павелића од 1941. до 1945. године.

Људи, жене и деца су убијани и мучени у Јасеновачким логорима за истребљење само зато што нису били римокатолици.

Јасеновачки логор је био исто толико велики као и Аушвиц, а био је подељен на осам логора. Пети логор је био намењен истребљењу Рома, а шести је служио за истребљење деце до 14 година старости.

Грубост и свирепост коју су показали Хрвати шокирала је чак и савезнике нациста у то време. У то време је скоро милион жртава побијено у тим логорима.

Од свих тих логора постоје остаци три логора у Хрватској где су трагови Барака за логораше уклоњени, а срушена је и Циглана (brick factori) где су усташе спаљивале живе и мртве. Осми логор је на босанској страни реке Саве у Новој Градишки на српској територији. У осмом логору је живот изгубило више стотина хиљада невиних жртава побацаних у масовне гробнице без обзира на верску припадност.

Геноцидни порив никада није престајао код Хрвата.  За време сто двадесет дана постојања логора у Јадовном, према списковима за транспорт и других докумената убијено је 40 123 Југословена српске или јеврејске националности. Убијање је настављено и бацањем у бездане карстне јаме на планини Велебит, као и у јаму Саран и Голубинка код Пребиловаца. Ова последња се налази на месту где сада постоји католичко светилиште у Међугорју.

Све ово претставља веома непријатно осећање код католичких верника јер је римокатоличка црква са великим трудом подржавала све акције које су се ту дешавале почетком осамдесетих година, када је то светилиште постало место ходочасничког туризма који је тада цветао. То је био болан  и погрешан потез према свим православним верницима који су изгубили своје миле и драге на покољима у томе месту, само зато што су следили другачије богослужење.

Друга касапница се налазила у Овчари у такозваној штали Максимовића, затим у Ступацинову код Бачке Остарије итд. а полуострву Пагу, на голом кршу Хрвати су буквално искасапили све заточенике на најсвирепији и најбестијалнији начин нарочито у Фуранжи код Слане и Метајне, а све то на очиглед престрављених италијанских фашистичких окупатора.

Ове грозне криминалне радње нису биле само резултат националне и  верске мржње: не смемо заборавити  да је главни инспиратор хрватског национализма у XIX веку био Анте Старчевић - лаик и критичар римокатоличке цркве, један од оснивача усташког покрета - који се супротстављао ставовима римокатоличког бискупа из Ђакова, Јосипа Штросмајера који се залагао за мир и сарадњу међу словенским народима, па су га сматрали за оца југословества.

Огроман хрватски национализам и ограмна верска мржња могу се приписати  углавном  подстицају усташког руководства у првој половини XX века, као и њиховој експлоатацији јавног религиозног осећања, као и помоћи њихових фашистичких   и нацистичких помагача, који су желели да та верска осећања постану инструментум регни на Балкану (Мусолини, цит.) да би створили  пандан српском  расизму.

У то време део одговорности лежи и на римокатоличком свештенству тог доба као и на ставу Римске курије и неких од ваших предходника.

Двеста четрдесет пет хиљада  православних Срба је приморано да се покатоличи. Пет православних владика у најмање три стотине свештеника су искасапљени на веома нехуман начин, као на пример свештеник Бранко Добросављевић или пак Митрополит Сарајевски Петар Зимоњић коме су пресекли врат.

И поред свега тога надбискуп Одена је упутио речи подршке Анти Павелићу, славио је дучеа, и објавио у листу своје надбискупије химну револуционарним методама у служби Истини, Правди и сл.

У току свих тих дешавања  усташки   вођа Анте Павелић је топло примљен и био благословен од стране папе Пија XII (1943) као одани католик (иако је већ био осуђен на смрт у одсуству у Француској и у Југославији, због двосруког убиства почињеног у Марсељу).

Надбискуп Хрватске Алојзије Степинац је изјавио да је Павелић одани католик, а Пије XII га је прогласио искреним католиком. Постоје стотине фотографија на којима се сликао са разним бискупима, свештеницима, часним сестрама и фратрима. Имао је посебног вероучитеља за своју децу, свога исповедника и приватну капелу у своме двору. Велики број католичких свештеника су били чланови хрватског сабора (парламента) католички свештеници су били и чланови телесне страже Павелића.

Његов министар образовања и културе Миле Будак је изјавио да једну трећину Срба треба покрстити, једну трећну протерати а једну трећину побити.

Убите све Србе што је брже могуће изјавио је у својим проповедима фратар Симић, војни викар усташа. Фрањевци су такође били убице у концентрационим логорима.

У једном временском периоду фрањевац Мирослав Филиповић-Мајсторовић је био командант Јасеновачког логора. Он је лично наредио убијање четрдесет хиљада људи зa само четири месеца. Ученик фрањевачке богословије Брзен је заклао хиљаду триста шездесет особа само у ноћи 29. августа 1942. године.

И поред свега тога надбискуп Алојзије Степинац се захвалио свим католичким свештеницима предвођеним фрањевцима када се у Ватикану у мају 1943. године хвалио усташким злоделима.

Ови људи Божји су заборавили на хришћанску љубав да би задовољили своју националистичку бестијалност. Можда би ваша интервенција могла да ублажи ово болно сећање.

Када је папа Јован Павле II прогласио за блаженог Алојзија Степинца, то је претстављало озбиљно признање и одобравање почињеног геноцидa, а симболички гледано до тога је дошло баш у време појачане супротстављености Срба и Хрвата и то у најгорем тренутку.

Сећање на ову огромну трагедију је још увек живо у срцима оних који су изгубили свој драге у Крајинама,  Хрватској, Босни и Србији и та рана је још увек отворена код свих Срба у свету.