БОЈОВИЋ ДРАГИША

ИДЕАЛИ НА КОЈИМА ЦРКВА ОПСТАЈЕ

Српска православна црква је једна од ретких институција у српском народу, можда и једина, која је у различитим временима успела да превазиђе сваку врсту изазова или искушења. То се дешавало захваљујући снази која је долазила из суштине њеног устројства. Чак и у случајевима када су многи у њеном раду препознавали извесне слабости и очекивали озбиљније потресе, она је успевала да сачува неопходно јединство и учврсти сопствени ауторитет.

Данас сасвим извесно може се закључити да је Црква лакше превазилазила оне проблеме који су били резултат спољашњег утицаја или притисака него оне који су резултат ,,унутрашњих слабости”. То је често изазивало реакције и оног дела Цркве који називамо лаици или верујући народ, али и оних чији је однос према Цркви био на нивоу симпатија или подршке. Због рецепције да Цркву сачињава само свештенство, а не и заједница у којој свештеници имају посебну одговорност, често је у јавности Црква поистовећивана само са онима који, у једном тренутку своје слабости или у континуираном испољавању греха, постају парадигма лошег стања у Цркви. То што они чине издвојене случајеве не ослобађа их одговорности због наношења штете Цркви као заједници.

Постоје, међутим, и примери из сасвим блиске прошлости где су се лаици показали као знатно бољи део Цркве него клирици. Реч је о болести и упокојењу блаженопочившег патријарха Павла. Били смо сведоци жеље појединих архијереја да се нови патријарх бира за живота актуелног патријарха. Скоро да се није могло чути у народу да је то потребно, док су гласови из реда архијереја били не ретки, при чему се понекад нечији глас препознавао као глас портпарола групе истомишљеника. Заборављало се, и по признањима из Цркве, какав углед је у народу имао патријарх Павле. Његово упокојење је догађај који се може означити синтагмом ,,догађање Цркве” (без алузије на својевремено догађање народа, које је било организовано). Многи су у поменутој журби препознали и утицај политике, која је желела, из препознатљивих разлога, да добије, како је примећено, ,,европског патријарха”. 

Након избора новог патријарха, добронамерни су очекивали, а недобронамерни се прибојавали, да ће Црква сачувати онај не мали капитал, који је стекла захваљујући угледу патријарха Павла, али и израженој привржености огромног броја људи (активних и пасивних верника) СПЦ. Насупрот томе, као да се неком журило, активиран је ,,случај Артемије”, поред других можда најсложенији у Цркви, јер је овај епископ парадигма двоструког отпора (један има политичку, а други црквену димензију). Све је то пратила неуобичајена медијска кампања, која, у једном тренутку, доприноси остваривању краткотрајних интереса њених протагониста, али у дугорочној перспективи препознаје се као кључно место идентификације синхронизованог наступа појединих политичких и црквених центара моћи.     Оно што нарочито пада у очи, у контексту медијског интересовања за Цркву, јесте стварање слике о примату материјалног богатства код појединих припадника Цркве. Иако није реч о масовној појави, она, у мору свеопштег сиромаштва, делује иритирајуће и постаје кључни антипод оним вредностима које Црква вековима промовише. Програм за превазилажење таквог стања је једноставан: богољубље и братољубље насупрот самољубљу и среброљубљу; узвишеност и солидарност насупрот гордости и безосећајности. То су идеали захваљујући којима Црква као институција и опстаје. Није реч само о идеалима, већ и о реалности која се манифестује кроз многе светле и свете примере у историји Српске цркве. Њих има и у садашњости, али их је тешко препознати управо због неодговорности појединаца и манипулација оних који вребају сваку прилику да представе Цркву као ретроградну институцију, намењујући јој место у ,,музеју старина”. Црква не може и не треба на то да пристане. Због тога је њена одговорност још већа, нарочито у оним моментима када преузима одговорност за оне проблеме које надилазе, по мишљењу многих, оквир њених компетентности. Ту се она и сусреће са политичким интересом, који настоји да је придобије за себе и тиме краткотрајно или дугорочно профитира у зависности од крајњег исхода проблема.

Можда делује парадоксално, али може изгледати истинито: Црква мора да направи подвиг и да из једне фазе бучног присуства у јавности пређе у тихо решавање проблема у сопственим редовима. Свакако не са онима који су форсирали садашњу методологију, која је ближа политичком него црквеном животу.

2010.

ПАВИЋ АЛЕКСАНДАР   

Ако је, у тренутку слабости, државна власт можда (само „можда“) приморана да апелује на светске моћнике да буду нешто „нежнији у свом силовању и отимачини“, не би ли црквена јерархија ипак требало да се ограничи на „вапајни апел“ Свевишњем – а да светским моћницима једноставно саопшти истину да је оно што раде безакоње и окупација?

Недавно је на странама „Печата“ један од епископа СПЦ најавио подробније одговоре на питања која муче део верника, у вези ситуације око умировљеног епископа Артемија. То би сигурно било добро и важно, јер православна, а и шира јавност једноставно досад нису имале довољно транспарентан увид у ову онеспокојавајућу ситуацију. А још кад архијереји, попут епископа Григорија, објављују на насловним страницама штампе како  по том питању чак ни „раскол није немогућ“, онда ствар постаје акутна. У међувремену се у нашој средини десило још много тога што се непосредно тицало и тиче и Цркве и њене улоге на данашњој узаврелој друштвеној сцени, што, ако остане недовољно расветљено, такође има потенцијал да унесе додатни немир. Док број питања расте, поменимо нека која су актуелна.

1. Приликом беседе на свом устоличењу у Пећкој патријаршији, Његова светост патријарх српски гг. Иринеј се, када је реч о Косову и Метохији, обратио „моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије“, упућујући „вапајни апел“ „да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске Јужне покрајине, којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину“. Не одударају ли ове речи од јасног одређивања блаженопочившег патријарха Павла из 2005. године, да би „чин отимања КиМ од Србије ма колико био прикривен имао суштински карактер окупације“? Не могу ли се речи садашњег патријарха схватити као латентно легитимисање права „моћних фактора света“ да нас „лише нашег вековног права на своју постојбину“? Ако је чак, у тренутку слабости, државна власт можда (и то само можда) приморана да апелује на светске моћнике да буду нешто „нежнији у свом силовању и отимачини“, не би ли црквена јерархија ипак требало да се ограничи на „вапајни апел“ Свевишњем – а да светским моћницима једноставно саопшти истину да је оно што раде безакоње и „окупација“? Држава је сигурно дужна да употребљава дипломатски речник како би отупила оштрицу непријатељског напада или притиска, али није ли Црква позвана да сведочи Истину, колико год она деловала поражавајуће, узнемирујуће или, чак, шокантно? И неће ли неко тумачити овакво обраћање као знак да би се можда, не дај Боже, и сам врх Цркве повиновао, евентуално, још неповољнијој одлуци земаљских „моћника“ којима се обраћа, с обзиром на то да их је, апеловањем да нас „не лише наших права“, већ додатно легитимисао као „крајње инстанце“ у одлучивању о будућности Јужне српске покрајине?

2. Зашто се молебани сада заказују после „свршеног чина“, а не пре? Прво смо имали молебан за повољан исход Саветодавног мишљења Међународног суда правде о једностраном проглашењу независности Косова и Метохије. Читање пресуде је заказано за 22.7.2010. године у 15 часова, док је молебан за њен повољан исход заказан за два сата касније, то јест за 17 часова истог дана. Јасно је сада свима, што су објавила и средства јавног информисања, да је власт у Србији унапред била обавештена о неповољном исходу. Можда је тада у врху Цркве процењено да би било не само узалудно већ и деградирајуће, да се Црква јавно моли за нешто за шта се већ зна да се неће остварити. Но – шта смо добили тиме што је молебан одржан после готове чињенице, осим, опет, деградирања молитве друге врсте? И овде је више него очигледно да је политика умешала прсте у чисто црквену ствар, да су политички обзири утицали на време одржавања молитве, чак и по цену њеног обесмишљавања. Како се таква политизација самог црквено-литургијског живота може оправдати?

Други, сличан пример пост фацто молебана био је Молебан против хомосексуализма, дроге и других облика страсти и зависности, заказан за 10.10.2010. године у 18 часова, то јест целих 8 сати после заказаног почетка тзв. „Параде поноса“ кроз центар седишта Архиепископије београдско-карловачке. Не би ли био сврсисходнији молебан заказан на бар један дан пре најављене „параде“, на којем би се верници у миру могли помолити и за то да власти и учесници одустану од „победоносног“ манифестовања сопствене огреховљености, да им Бог скине копрену са очију и окрене их ка покајању? Не би ли такво заказивање било више на спасење организатора поменуте „параде“? Што је још горе, чак је и тај пост фацто молебан отказан, без званичног образложења.

2010.

ФИЛИМОНОВА АНА

НОВИ ПРАВЦИ КОСОВСКЕ ПОЛИТИКЕ СПЦ    

Уочи проглашења независности Косова владика је био једини, који је позивао да се предузму државне мере у циљу заштите уставног поретка, територијалне целовитости и суверенитета земље – да се прекину међустраначке распре и формира влада националног спаса; да се не потписију никакви споразуми ни са организацијама, ни са државама, које представљају опасност по суверенитет Србије; да се упуте у заштиту српских структура управе, православних светиња и православног живља, у складу са српским Уставом, Повељом ОУН, Завршним Хелсиншким актом и Резолуцијом СБ ОУН 1244 армијске и полицијске снаге; да се за помоћ обрати Русији; да се позову посматрачи из пријатељских земаља ради фиксирања случајева диверзантско-терористичких напада од стране нелегалних формација у циљу да се онемогући легална одбрана; да се мобилишу све друштвене снаге Србије у циљу супростављања било каквом насиљу .

 Владика Артемије увек је био на оштрици одбране Косова и Метохије, управо се он противио посети потпредседника САД Џ.Бајдена манастиру Високи Дечани, што је представљало врхунац цинизма према Србима. Он је такође увек иступао и иступа као непомирљиви противник новина у богослужби, потивник је екуменизма, папизма и глобализма.                

Притисак на владику Артемија одвијао се у неколико етапа: у мају 2010. године он је уклоњен са службе под изговором „одласка у пензију“ – након 33-годишње службе на Косову и Метохији (13 година као игуман манастира Црна Река, годину као професор у Призрену и 19 година као владика Рашко-призренски) Затим је против владике покренута вишемесечна кампања у медијима, пуна лажи и клевета, пре свега, за финансијске малверзације. Црквене власти су са своје стране игнорисале све народне петиције и протесте у одбрану Артемија, против екуменизма и посете папе, називајући протестанте „хулиганима и мафијом“. Најзад, у новембру 2010. године уследило је лишавање владике и чина.

Ова мера наговештава јасно декларисање курса новог руководства СПЦ, усмереног у правцу пружања подршке владајућој коалицији Србије за „меко признавање“ независности Косова. Са одузимањем чина владики Артемију минира се и последњи црквено-духовни ослонац за заштиту српског становништва, православних светиња и, у целини, Косова и Метохије као саставног дела Србије. Антидржавна, антинационална линија Вашингтон-Брисел-режим Бориса Тадића, и сада придружено им руководство СПЦ, почистила је са свог пута и владику Артемија као оваплоћење борбе, пре свега духовне, за национално-државне интересе српског народа, па и само питање о заштити Косова и Метохије, српског суверенитета и независности.

 2010.