Написала сам коментар на чланак у Новости и гле чуда! Добила сам толико одговора да сам се осећала као јавна личност. Коментари упућени мени и многим верницима у Канади који мисле исто као и ја, били су тако оргинални да још увек не могу да верујем. Зар може људско биће да буде толико болесно, толико да мрзи, толико да се радује "туђој" несрећи па да у својој заслепљености не види и своју пропаст. У Канади живим од '92 године, а од '94редовно посећујем наш манастир. Гледала сам како се гради, осликава, како отвора врата за наше који су стизали из отаџбине, пружа љубав и помоћ свима не тражећи ништа заузврат. То је права слика нашег Владике Георгија. Духовник који нам је увек говорио да љубав побеђује зло, да се волимо и да праштамо, да се покајемо, да се молимо за све. То нам је и својим примером показивао. Кад је прихватао и праштао онима који су га годинама нападали, вређали, причали лажи и уништавали нашу цркву . Он је и њима пружао руку спаса. Али нажалост (не)људи се Бога не боје а народа не стиде. У мој дом је скоро 20 година улазио свештеник Љубо Рајић. Нажалост данас се кајем за сваки минут који је провео са мојом породицом. Зашто? Зато што неко ко тако лако издаје свог Епископа, ко погази свештеничку заклетву, и ко трчи да даје интервју за "торонто стар" не сачекавши ни да се одлука сабора потпише, објашњавајући Канађанима да је Владика Георгије говорио да ће у пензију кад буде 65 а сад је 67 и да је најбоље за српску заједницу да мирно прихвати одлуку сабора. Хвала Љубо на твом савету. Ти си стварно "меродаван " да нешто кажеш, ти који си ту где јеси само захваљујући Владики Георгију, ти који си у свакој цркви терао вернике од себе својом свештаничком "скромношћу". Како сам могла бити тако слепа? Још један пример "доброте"нашег Љубомира Рајић. Познавајући нас годинама, знајући колико поштујемо нашег Владику, не презајући ни од чега покушао је да му зада још један ударац. Пошто је дотични господин (не могу да га ословљавам са "оче" ) на боловању, у јеку хајке на његово Преосвештенство, "добронамеран" какав јесте не желећи да останем без Богојављенске водице, покушао да ми доведе једног од узурпатора наше цркве. Шта је био циљ овог поступка? Још једа нож у леђа оном ко му је био више него отац, неком ко му је праштао и праштао. Још једна порука за Љубомира Рајића: извињавам се што не знам да пишем књижевним језиком, али зато пишем срцем.

Црква је народ и без народа то је само грађевина, а оваквим понашањем наших свештеника у Канади, верници ће тражити утеху у Руској Православној Цркви. Њима ће остати они који уживају у мржњи, којима ће црква служити за личне интересе, који ће и сваког следећег Епископа, ако буде покушао поштовати црквене каноне назвати лоповом, развратником итд. Нека нам се свима Господ смилује и нека нам подари смиреност и разум. А Његовом Преосвештенству Господину Георгију нека Господ подари снагу да опрости свима који се огрешише о њега.

Са поштовањем Н. Стјепановић