ЂУРКОВИЋ МИША

МНОГО РАЗЛОГА ЗА ЗАБРИНУТОСТ

Српска православна црква је институција од суштинског значаја за наш народ. Ми немамо ниједну другу институцију која баштини такву историју, традицију и памћење. Историја наше цркве чини велики део историје српске државности, духовности и културе.

Црква је, штавише, кроз историју била и важнија за опстанак народа од државе јер је и у временима бездржавља чувала сећање на државност и основе идентитета. Значај ове чињенице оживљава и данас када се настављају процеси дезинтеграције српских простора, којима се у овоме тренутку не назире крај. СПЦ је, подсетимо се, последња пансрпска институција која обједињава све области и просторе на којима живи наш народ.

Може бити да је управо то разлог што је црква годинама изложена сваковрсним притисцима: почев од разарања храмова, пљачки, прогона свештеника, отимања епархија, до сталног медијског бичевања које повремено прелази у линч. Однедавно, међутим, све више у јавност пробијају сукоби унутар саме цркве. Разумљиво је да у овако тешким и конфузним временима и црква као одраз стања народа не може да избегне разилажења у погледу оријентације, питања односа са властима у новоуспостављеним државама, односа према различитим иницијативама са Запада итд.

Припадам, чини ми се, највећем делу пастве који ни на какав начин није укључен у те сукобе, и који се пре свега моли да се сачува јединство и интегритет цркве у садашњем облику. Неки последњи потези производе, међутим, велику забринутост код верника.

Почнимо са случајем владике Артемија. Након свега може се рећи да највећи број нас није убеђен у исправност тврдње да је владика не само смењен већ де факто и протеран са Космета због наводних финансијских малверзација. Добро је познато да су комплетни услови пословања у овој земљи, а посебно на Космету, далеко од заиста уређених и регуларних. Слични проблеми могу се наћи у многим епархијама, а опет нико не тражи одговорност других. Дакле, проблематично уклањање владике Артемија пре делује као политички обрачун у коме се уклања (политички) некооперативни епископ.

У вези са овим је и необично реаговање митрополита Амфилохија и умировљеног епископа Атанасија који су се писмом обратили ректору крагујевачког универзитета тражећи да се универзитет огради од деловања асистената Чворовића и Спасојевићке који су саставили књигу „Истина о случају владике Артемија”. Овај необичан потез којим се научним радницима угрожава слобода рада постаје посебно занимљив када се установи следеће: на пример на Филозофском факултету у Београду делује низ ултралевих професора који о нашој цркви пишу и говоре све најгоре, и колико ми је познато нико се од црквених великодостојника није обратио београдском ректору, док је у овом случају проблематичан постао рад двоје младих научника припадника цркве. Не верујем да је за нашу цркву добро ако њеном врху смета деловање православних интелектуалаца, а одговара писање разних „верских аналитичара” који траже реформу цркве идентичну захтевима ЛДП-а.

У неким овдашњим „медијима” иначе месецима се води срамна кампања против неколико епископа, уз стално позивање на изворе из патријаршије или Синода.

Такође, све су присутнији гласови да се у врховима цркве разматра могућност да се Српској православној цркви промени име. До нас је стигла идеја да се она претвори у православну цркву српских и приморских земаља. Ово би по мом дубоком убеђењу било отварање пута за њено коначно цепање. Тиме би се одустало од тога да су све земље у којима СПЦ делује и српске земље. Претпостављам да би Црна Гора тиме постала приморска, дакле не више и српска земља.

Бојим се да би ово заправо отворило могућност да се полако у новоформираним државама од делова СПЦ формирају нове православне цркве тих земаља које би изгубиле српску одлику. Тако бисмо у БиХ добили православну цркву БиХ, у Хрватској се већ оснива Хрватска православна црква на траговима Павелића, а све су гласнији захтеви да се на Космету наши свети храмови и коначно отуђе из темеља српског идентитета тако што би се формирала православна црква Косова. Треба се подсетити да Светозар Маровић годинама најављује да решење црквеног питања у Црној Гори види у томе да се од четири епархије СПЦ формира православна црква Црне Горе.

Овакве идеје очигледно иду у правцу онога што западни центри моћи виде као оквире реконфигурације овдашњих простора, а што изгледа подржавају и спроводе и наши политичари. Тако ћемо врло брзо да стигнемо и до посебне православне цркве Војводине.

Бојим се да су све ово индиције да врх наше цркве после смрти патријарха Павла креће у одређеном правцу који ће му донети боље односе са државном политиком и са Западом, али и много горе са народом. Мислим да огромна већина верника не пристаје да нам се црква дели, и не сматра да папа треба овде да дође пре него што клекне у Јасеновцу.

Преосвештене владике боље од свих нас знају да у православљу нема цркве без народа.

2010.

ЧВОРОВИЋ ЗОРАН      

   РЕВОЛУЦИОНАРНА, УМЕСТО ПРАВНЕ СВЕСТИ

Криза правне свести у СПЦ почела је да се испољава оног тренутка када су поједини епископи закључили да у реформама не смеју да заостају за државом

Криза правне свести српског народа, која се, пре свега, испољава у функционисању српске државе, последица је вишедеценијског потирања правне свести њеном антитезом – револуционарном свешћу. Дуготрајни историјски процес разградње српске правне свести, који је истовремено најбољи показатељ дубине кризе националне свести, своје горке плодове даје ових дана у нашој најстаријој националној установи, СПЦ.

Тежина овог преседана огледа се у томе што је црквеноправни поредак у највећем свом делу непроменљив, а управо је конзервативност једно од основних обележја које правну свест разликује од револуционарне. Осим тога, криза правне свести у СПЦ има и ту специфичну тежину, зато што је реч о најстаријој српској правној установи, која је и у временима турског, аустријског и комунистичког безакоња успела да сачува узорну правну свест.

Да ће поступак поведен против владике Артемија бити рендген стања правне свести код појединих архијереја показала је већ прва одлука, којом му је Синод одузео управу над епархијом, иако је по Уставу СПЦ такву одлуку могао да донесе само Сабор.

Слутњу да оваква одлука није епизодни противуставни инцидент, већ формални израз унутрашњег интелектуалног и вредносног односа појединих епископа према начелу законитости, потврдио је убрзо својом изјавом један епископ. На питање да ли Сабор, као другостепени орган, може донети другачију одлуку од првостепене одлуке Синода, овај епископ, и сам члан Синода, одговорио је пред милионским гледалиштем да је тако нешто немогуће. Како је за чланове Синода поступак против владике Артемија имао карактер судског поступка, изјава овог епископа показује један потпуно игнорантски однос према начелу судске независности. Треба ли подсетити да је начело судске независности из византијског права пренето у Душанов законик („све судије да суде по закону... а да не суде по страху од царства ми”) знањем и залагањем чланова законодавне комисије, а пре свега српског патријарха Јоаникија?

После одлуке Сабора да разреши владику Артемија, поједини архијереји су давали изјаве које су накнадно требале да ојачају ауторитет ове одлуке, иза које није стало 15 епископа СПЦ. Међутим, садржај изјава показује да се није ни тражио црквеноправни основ из кога би одлука Сабора црпла правну снагу, већ се њен ауторитет извлачио из ванправног појма нужности промена.

Бавећи се револуцијама, Хана Арент је утврдила да је полазиште сваке револуционарне свести „вера у историјску нужност промена”.

Елемент историјске нужности промена, којим се револуционарна свест најдиректније супротставља правној свести, најприсутнији је у ставовима једног умировљеног епископа СПЦ. Отпочео је реченицом: „у новој стварности каноне само мачку о реп”. Потом су уследиле изјаве у којима је отворено признао да је у случају владике Артемија у СПЦ суспендован Устав (нпр. „да они који доцирају Светом архијерејском сабору да крши Устав СПЦ, посебно чл. 111, који међутим није предвидео случај као Артемијев”). У таквом ванредном стању и епилог евентуалног судског поступка против владике Артемија био би известан, јер би по речима умировљеног епископа „суђење засигурно довело до Артемијевог рашчињења”. Оваква правна прозорљивост је последица тога што би се евентуални судски поступак кретао у оквирима историјски нужних промена, а не у правним оквирима Устава и канона.

Случај владике Артемија је, међутим, само једна од епизода у прекомпозицији правног поретка СПЦ која је најављена од појединих чланова Комисије за промену Устава СПЦ још 2002. године.

Тада је већ поменути умировљени епископ упозорио да је при изради новог устава „нужно урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела”. Један од чланова Комисије је тада признао да због, по њему, тоталитарног карактера Устава СПЦ, он „не функционише и сва срећа што је тако”. Као разлог за промену Устава, он је истицао волтеровски аргумент „нужности побуне” против „тоталитарног колективитета”, који је постојећим Уставом СПЦ био устројен. Са терена историјске нужности, овај професор теологије је прешао на терен владавине људи, као револуционарне негације владавине права.

Хронологија догађаја показује да је криза правне свести у СПЦ почела да се испољава оног тренутка када су, под утиском промена у српском друштву, поједини епископи закључили да у реформама не смеју да заостају за државом.

2010.