Психолошки портрет папиног прстенлије и црквеног комесара за УНИЈАТСКЕ И евроатлантске интеграције

Остваривао је све што је хтео, добијао све што би пожелео, изузев седења на патријарашком трону, које му је измакло за тек покоји глас. Ако је ико био виспрен у преокретању свих догађаја у своју корист и непропуштању по њега повољних прилика, онда је то био он. Наравно, успеси нису долазили сами. Он се својски трудио да оствари сваки свој наум.

На време је стекао поверење Слободана Милошевића и Мире Марковић, на време се од њих дистанцирао, на време се укључио у трку за поверење опозиционих лидера, на време се нашао на услузи досовским властима, а све време је Ватикану и Вашингтону давао мишљења и податке о стању у Српској Цркви и о њеним архијерејима, његовим потенцијалним супарницима. На време је предузимао све да његове опоненте поједе магла, и још увек има оних по које магла, по његовом налогу, тек треба да дође. На време је поново ушао у Синод, како се не би којим случајем нашао „на тапету“ због истих ствари за које је прогонио друге.

Већини оних који су га познавали чинило се да ће, пошто је постао епископ, он више стварати него администрирати. Од ученог теолога, професора Богословског факултета, полиглоте, одличног познаваоца старогрчког и латинског језика очекивало се да ће и као архијереј наставити да се бави теологијом и класичном филологијом, али власт, част и сласт су га брзо узели под своје, претварајући га у свог таоца. Зато није подносио никакве конкуренте, чак ни оне који га уопште нису оспоравали. Склањао их је редом, на овај или онај начин, остављајући у својој близини само беспоговорне послушнике. Више је водио рачуна о својој неприкосновености него о интересима Цркве (народ за њега никада није ни постојао). Управљао је епархијом у којој све што је чинио није подлегало провери, тако да он буде мера свега. Исти метод примењивао је и управљајући Богословским факултетом и узурпирајући власт у Синоду. Зрелост својих сарадника мерио је дубином сагињања, тежином вреће коју му уручују и помпезношћу почасти које му указују. У његовој околини није се толерисала ни најобичнија запитаност да ли је оно што он чини добро или би се могло поступати и другачије. Они који би помислили да имају право да га критикују нису имали прилике да у то још једном поверују.

Имао је, и још има идеју и визију – да денационализује Српску Цркву њеним потчињавањем Константинопољској Патријаршији и да је изручи Риму, а да изнутра изазове њену дестабилизацију. Али за реализацију једног оваквог пројекта морао је окупљати око себе сараднике који би му својим способностима могли помоћи. У Српској Цркви таквих скоро да није било, и ако је било, њих је, због подозривости која се граничила са паранојом, само слепа послушност према њему могла одржавати на површини, па се окретао великодостојницима Римокатоличке "цркве", поглаварима разноразних „верских заједница“, органима безбедности, политичарима, тајкунима, дипломатским круговима.

У младости је, подсетимо, кренуо на пут монаштва. Његови саподвижници сведоче да у Дечанима ништа није био кадар урадити самостално, чак ни дугме ушити или чарапе закрпити. Од реалности монашког живота спасао се одласком у Грчку, где је докторирао и одлично научио језик. Касније је те дарове закопао у земљу – ниједну књигу није објавио или бар превео са грчког језика, ниједан научни чланак, није написао, али је своје интересе штитио моћним позицијама које је извојевао за себе као архијереј близак властима, па је на незаконит начин постао редовни професор Универзитета у Београду и у том својству дочекао и државну пензију, ваљда да не би додатно оптерећивао буџет поверене му Епархије (платица и пензијица таман му добро дођу за чалабрчак у ексклузивним ресторанима, у којима се без зазора у овој долини глади и огољене беде појављује са својом свитом и гостима из белог света). 

Пошто његов лик и дело више нико није везивао за давно положене монашке завете, када је видео да самопрокламовање као „јустиновца“ у народу нема прођу, сетио се да се крије иза ауторитета старца Порфирија Капсокаливита, који му је, наводно, дао благослов да се, уместо на Свету Гору Атонску, куда га је срце вукло (можете ли поверовати у ово?), запути у Србију  и спасе незнавени народ од Светосавског Православља.

Живот му је обележен конфликтима. У вештачком изазивању раскола, продубљивању постојећих криза и неканонском скидању архијереја његова иницијатива, или, тачније речено, слепа мржња била је одлучујућа.

У односу према македонском расколу, који је блаженопочивши патријарх Павле успео да доведе до тачке на којој је могућ компромис, не само да није доприносио помирењу двају најближих православних народа, већ је додатно подстрекивао њихов антагонизам, показујући лојалност Константинопољу и грчкој држави.

До сукоба са владиком Артемијем вероватно не би дошло да није било слепе мржње трију самопрокламованих „јустиноваца“ – Атанасија умировљеног захумско-херцеговачког, Иринеја и Амфилохија, који су, блатећи архијереја који је имао смелости да каже „не“ америчкој администрацији у чијој су служби, довели ствар до усијања и неизбежног пуцања. 

Неке архијереје је штитио, друге бацао у немилост. Благодати његовог пријатељства можда је најбоље осетио владика Пахомије, против кога је, Иринејевим предстатељством, обустављено судско гоњење. С друге стране, Атанасије Ракита пао је  у немилост после једне телевизијске емисије у којој је критиковао „оне са перчинима“ (фанариоте у Српској Цркви). Такве је и довео на архијерејски трон – монаха Давида, кога патријарх Павле деценијама није рукополагао управо због канонских сметњи, Андреја Ћилерџића, који му је бежао из манастира Ковиљ и уцењивао га примањем архијерејског чина, викара Јеротеја, који је проверен ватикански кадар. Од некадашњих својих послушника сурово се обрачунао и са Владаном Перишићем, преко кога је спровео чистку на Богословском факултету и из темеља изменио физиономију ове установе, али је у моменту сукоба двају моћних егоцентризама прекорачио своје надлежности и истерао га из Архиепископије београдско-карловачке (овај је ухљебље нашао у епархији захумско-херцеговачкој).  

Патријарха Павла никада није подносио. За његовог живота га је  омаловажавао, јавно говорећи да српском народу није потребан првојерарх који сам прави обућу и иде пешице по Београду (премда је, када је требало, ишао и до Москве и Њујорка да сведочи о голготи свога народа), па се и постарао да га уклони из јавног живота смештањем на Војномедицинску академију на лечење са кога више никада није изашао (овоме је претходило дуготрајно убеђивање Патријарха да се повуче „из здравствених разлога“, на шта је Светитељ одговарао: „Не смем, деца су ми сувише немирна!“). Шта мисли о овоме народ је јасно показао на величанственој сахрани свога скромног Патријарха, на којој се окупили између 600 и 700 хиљада људи, а претходно је око ковчега са посмртним остацима Свети Павле окупио више од милион људи који су сатима чекали у реду да му се поклоне, плачући за њим и за својом Светом Црквом која је предата зверовима на растрзање.

Био је и зилот и екумениста, и гркофил и папофил, и германофил и русофил, и аутономаш и великосрбин, и задрти конзервативац и либерално оријентисани модерниста. Његова идеја била је само једна – амбиција. И зато је био све што му је у датом тренутку одговарало, зато је убеђења мењао као кошуље, при чему је то тако вешто и сугестивно радио да су многи веровали да је одувек био оно што је тренутно проповедао.

Највећи пријатељи били су му и остали политичари и тајкуни окпуљени око СПС-а. Михаљ Кертез задужио га је олакшицама за увоз возила (он је веома држао до свог и возног парка оданих му свештеника), а из ранијих времена остало му је интересно пријатељство са Дачићем. И Тадић му је био близак, докле год је преко њега  могао остваривати политичке интересе и материјалну корист. На седницама Синода седели су му државни званичници, чиме је понижена Светосавска Црква и сав српски народ. Вероватно ћемо убрзо у Синоду дочекивати и бриселске еврокомесаре, са пуним правом гласа и одлучивања, а нови изазов за Буловића свакако је и на Сабору изгласана иницијатива за „деловање представника СПЦ у Бриселу ради контаката и промовисања њених интереса пред институцијама ЕУ, у сарадњи са представништвима неких других Православних Цркава, а по потреби и са представништвом Ватикана као државе“. Благо нама!

Спровео је окупацију медија, постављајући преко себи лојалних политичара свог викара Порфирија на чело РРА. Гротексно је деловало узурпирање свих емисија верског програма на државној телевизији – празничне литургије су се редовно преносиле из новосадског катедралног храма, тумачења Јеванђеља у ударним недељним емисијама гледаоци РТС-а могли су чути искључиво из његових и уста његовог верног викара, као да у целој Српској Цркви није било ниједног епископа, свештеника или јеромонаха који би био кадар истумачити недељно или празнично Јеванђеље. Узурпација медијског простора наставила се јуришем на Студио Б и  драстичним мењањем концепције емисије „Духовници“, у којој смо, пре његовог појављивања као продуцента, слушали српске старце, владике, монахе и монахиње, а онда се наметнуо он (за време интервјуа у новосадској резиденцији Веља Павловић није владао собом од страха, дрхтећи као прут) са својим компањонима – римокатоличким бискупима и којекаквим муфтијама и ефендијама из санџачких забити, који су, ето, приказани српском народу као узорни духовници!

За народ никада није имао слуха и интересовања – „пучина је“ за њега, сишлог са небеских висина, вазда била „стока једна грдна“. Вероватно је  томе допринео комплекс провинцијалца, који тек на постдипломским студијама у Грчкој открива велики свет и у својој манији величине одлучује да све српско јелинизира, што и демонстрира доласком на катедру бачких архијереја. Одједанпут Бачка постаје нова Византија: на барокним храмовима, који су свештени споменици прошлости српског живља у Војводини и јужној Угарској,  врше се недопустиве интервенције, због којих настају конфликти са Заводом за заштиту споменика културе. У манастирима ишчезава српско појање и мења се типик, а целокупно женско монаштво ставља се под управу монахиње коју је довео из Грчке. Исти процес паралелно се одвија на Богословском факултету: византијско појање и прекројено богослужење постају закон, а ко се томе није повиновао, сурово је одстрањен. Узгред, сећате ли се да се једно време као јеромонах потписивао као Каранушић-Буловић?

Највише и најдуже је био и остао властољубац и хедониста, колекционар највиших црквених функција, чак и оних које никада нико пре њега није имао, попут функције портпарола Сабора, стално заокупљен собом, помпом, богатством и почастима, интелигентни манипулатор, увек инстинктивно будан и подозрив према свему и свакоме ко би био кадар и помислити да би му могао бити раван, а камоли да би  га могао надмашити. Његова права природа увек је била недодирљивост. Студенти теологије већ деценијама га зато зову Његово Божанство!

На овом Сабору та недодирљивост у једном моменту дошла је на пробу. Он, који је увек о свему био изванредно обавештен, који је баратао најповерљивијим безбедносним, политичким и дипломатским информацијама, коме нису измицале ни најбизарније појединости из живота Цркве, био је изненађен када се испоставило да његова подршка ипак није свемоћна и да свако, па можда и он, може бити прозван и склоњен за исто оно што је приписивао другима: финансијске малверзације, злоупотребу архијерејске власти, недостојности у приватном животу (пре свега луксуз – тешко да се у Српској Цркви може наћи архијереј који ју је толико коштао). Ипак, успео је да се још за неко време осигура поновним уласком у Синод.

Надежда Мандељштам је, алудирајући на Стаљина, написала да су диктатори обично бесмртни. Наш јунак још има такву илузију – да ће његова реч и његов наум још дуго усмеравати брод Српске Цркве ка Константинопољу и Риму. Али жив је Бог, и жив је дух овога народа, и зарад десет праведника, а посебно по молитвама зборова мученика и новомученика српских, неће се остварити паклена намера моћника у чијим рукама је Велики Инквизитор Српске Цркве ипак само крпена играчка. На крају седме деценије живота крајње је време да то схвати, да не би, којим случајем, постао још бесмртнији.