Да ли је, и колико Србија данас спремна да брани своју духовност?

Србија је под тихом окупацијом и у расулу, институцоналном, економском и пре свега моралном. Око нас распирени су технолошки, економски, воjни и надасве духовни ратови, а ми их дочекујемо подељени, ошамућени и распамећени.

Државе суштински нема а оно што заузима функције, најчешће представља карикатуру. Неспособни и потчињени страној управи они упорно понављају како су Срби неспособни за јавне и приватне послове (ваљда мисле да су сви као и они), па од њих отпор и не очекујемо. Да би народ могао да крене пут обнове државе, економије и технолошког развоја он мора да поврати веру, идеале и јасно себи одреди циљеве у складу са одређеним системом вредности. Годинама се упразно понавља фраза о ‘европским вредностима’, али садржај тога нико не зна. Демократија није вредност сама по себи а на западу ње је све мање. Људска права без слободе само су фарса. Дакле, морамо да се бранимо духовно да би онда могли да се спремимо и за остале борбе. Да ли смо спремни на духовни рат?

Више је процеса који потресају Српску православну цркву. Познато је да је она носилац духовне вертикале а у периодима кризе државе (или када је није било), одржавала је и идеју државности. Промена службе, иконостаса, а паралелно и епископа, ствара велику смутњу у верујућем народу, тј. у Цркви.

Један од највидљивијих аспеката духовног рата јесте напад на породицу, општа декаденција и промоција разних изопачености, те нове идеологије — хомосексуализма.

Док се на наше очи чак и институционални предводници Цркве баве прегласавањима и, у духу државе у којој већина њих живи, поштују сопствени Устав и законе, поплава ЛГБТ идеологије, опште ‘инклузије’ тј. једноумља, прелива се широм Европе, па и у Србији.

Што се Европе тиче, примера је све више а најновије битке у рату одигране су у традиционално римокатоличким – Ирској и Италији. Докусуривање римокатолика води се како споља тако и из самих структура Римокатоличке цркве као институције која носи одређени систем вредности, који је у својој старијој, чисто папистичкој форми неускладив са новим поретком.

Ирска: педофилија ослабила утицај цркве

Ирска је изузетак у ЕУнији по заштити живота и изузетној ограничености абортуса. Око трећине Ираца одлази сваке недеље на мису, што је за њих мало у односу на период до пре петнаестак година. У овој земљи је утицај цркве ослабио након скандала са случајевима педофилије међу свештеницима, што је нарочито медијски пропраћено у периоду 2009-2012. То је, с једне стране, представљало и атак на папу Бенедикта XVI, правог паписту, али и на РКЦ у целини. Испоставило се касније да су многе оптужбе биле лажне, или барем без доказа. Али, Ирска је постала прва земља која је на референдуму усвојила наопаки брак. У атмосфери медијског једноумља више од половине од 60 одсто изашлих на референдум (1.201.607 било је за а 734.300 против), гласало је да се законом одобри истополни брак. Локална римокатоличка црква али и папа Франћеско, допринели су својим двосмисленим изјавама томе. Ирски надбискуп (Diarmuid Martin), иако званично против истополног брака, рекао је да „свако ко не показује љубав према гејевима и лезбејкама вређа Бога. Они нису само хомофобични ако то чине — они су заправо Богофобични. Бог воли све те људе.” Шта значи та изјава, осим да Бог воли људе? Да, Бог воли све грешнике али не и грех, и жели да се покају и промене а не да се слави и озакоњује њихово понашање. Али, такве су изјаве сверелигијских екумениста, где нема греха и нема изопштења, сем за ‘затуцане традиционалисте’. Ирски надбискуп је критиковао језик и тон појединих противника истополних бракова али и наводио да "Може постојати етика једнакости, која је заправо етика признавања и поштовања разлике.” Овакве сувопарне изјаве, свакако нису биле јасна позиција. А ако има истине у тврдњи да је око половине ирских католичких свештеника гласало у прилог закона, који према црквеном учењу легализује (дакле ставља као норму) смртни грех, онда шта очекивати од обичног народа.

Италија: Бари под окупацијом ЛГБТ активиста

Бари, град на југу некада конзервативне Италије, нашао се од 12. до 25. маја под окупацијом ЛГБТ активиста. Они су уз подршку државе и на згражање верника у неким установама које припадају Римокатоличкој цркви или сарађују са њом, организовали вашар са тзв. радионицама и сличним које треба да подуче локално становништво против њиховог хомофобног понашања. Хомофобно је свако истицање да децу не могу да добију два мушкарца или две жене. Хомофобно је рећи  да испуњавање тренутних физиолошких нагона не може у сваком тренутку нити у сваком случају да буде оправдано и да није ни људски тако чинити. Као и сличне манифестације и ова се одликовала забраном сваке дискусије а критика већ по закону подлеже и затвору. Тако полиција прераста у гејстапо. Вашар ‘против хомофобије’ био је као и други идеолошки скупови промоција новог учења, при чему наравно свако друго постаје прво застарело а затим и забрањено. По овом учењу нема рода (ни порода?), нема мушкарца и жене (мушко и женско, створи их, Пост. 1, 27). Пошто се све то коси са здравим разумом онда долазе санкције, како би се здрав разум загубио. У Француској и Италији свакодневно, већ више од годину дана, у десетинама градова људи у тишини, на ногама стоје испред судова, читајући Свето писмо или друге књиге. На тај начин они протестују против закона којима се успоставља ново учење. Не ретко, њих либерал-содомити (како их дефинише Леонид Савин) гађају јајима, парадајзом и другим, псују, вриште и слично.

У Италији је 23. маја у сто градова преко друштвених мрежа организован тихи протест против легализовања истополних бракова. У најбогатијем граду те земље, Модени, наспрам десетина тихих римокатолика, неколико педераста и лезбејки је носило своје слогане. На једном је писало „Ви на ногама а ми на свим позицијама.” Другим речима, ми смо све преузели а вама остаје да стојите на улици.

Од главе риба...

Заиста, у свим земљама је озакоњење изопачености кренуло од корумпиране елите. У Ирској, показало се, главне организације које су промовисале истополне бракове, добиле су више од 20 милиона долара из Америке, и тај новац користили за медијску кампању али и за више састанака са члановима владе. Ниједна политичка партија није била против. У медијима су имали три пута више простора. То су ти, наводно обесправљени и дискриминисани људи, који, за разлику од већине, могу на кафицу са министрима, којима помажу богати ‘филантропи’ а гејстапо их обезбеђује на сваком кораку.

Србија: Да ли ће, бар, СПЦ преживети?

Али како је код нас?

Да ли се, барем наша Српска православна црква, у којој су пуноћа и благодат Светога Духа, бави најављеним Грађанским закоником који се спрема за радикалну промену поимања породице, породичних односа, усвајања и родитељства? Да ли се и наши архијереји спремају да дају двосмилене изјаве, какве је барем један, млад и вољан на осуде других владика, већ давао поводом ранијих изјава митрополита Амфилохија (са којим се сада слаже)?

Владика Никанор је подржао одбрану од Предлога грађанског законика, за остале потписник ових редова не зна. Док се измишља етнофилетизам као проблем у Цркви, дотле су српски национализам, али и традиционална свест и савест проблеми за државне власти. Судећи по чистки која у Цркви тече упоредо са оном у држави, оправдани је страх да Српска православна црква може остати нема и немушта спрам текућег уподобљавања безакоњу. Остаје нада да неће бити тако?!

Извор: "Сведок"