У више семинара одржаних између 1994. и 1998. на острву Халки недалеко од обале Цариграда скретали смо пажњу на блиску везу између екологије и економије. Оба израза потичу од грчке речи „оикос“ која значи „дом“. Из овог разлога не изненађује нас што наш драги брат Фрања Римски започиње своју енциклику, која је данас објављена у Ватикану, обраћањем Божјој творевини као „нашем заједничком дому“.

Нити нас је, пак, изненадило то што је папа Фрања истакао екуменску димензију старања о творевини – израз „екуменизам“ такође има исто етимолошко порекло као и речи „екологија“ и „економија“. Истина је, поред свих догматских разлика које су одлика разних хришћанских вероисповести и поред сваког верског неслагања које може раздвајати разне верске заједнице, да нас земља сједињује на јединствен и посебан начин. Апсолутно сви ми осећамо земљу испод својих ногу и дишемо исти ваздух из атмосфере ове наше планете. Па и кад не уживамо у правичној и праведној расподели овоземаљских добара, ипак смо сви ми одговорни за заштиту и очување овога света. То је управо разлог зашто данашња папска енцциклика говори о потреби „новог дијалога“, „потреби процеса образовања“ и „хитног делања“.

Како да некоме смета критика наше „културе бацања“ или истицања „општег добра“ или „заједничког одредишта роба?“ И шта је од виталног значаја који се приписује глобалном проблему чисте воде, које смо истакли пре већ две деценије када смо окупили научнике, политичаре и активисте да истражују изазове Средоземног мора (1995), Црног мора (1997), Дунава (1999), Јадранског мора (2002), Балтичког мора (2003), Амазона (2006), Артичког мора (2007) и реке Мисисипи (2009)? Вода, као што се зна, најбожанскији је симбол у светским религијама, а истовремено се око ње води највећа битка од свих добара наше планете.

Међутим, свако занемаривање земљишта или воде неизбежно води у оно што папа назива „пад квалитета људског живота и слом друштва“. Иначе како би било другачије? На крају крајева, старање око природне средине директно је повезано са старањем око питања правде у друштву, а посебно око питања глади у свету. Црква која се не моли за природну околину, јесте црква која одбија да понуди храну и пиће напаћеном човечанству; друштво које занемарује налог да се стара о свим људским бићима, јесте друштво које ниподаштава саму творевину Божју.

Из овог разлога папина дијагноза је тачна: „Ми се не суочавамо са две одвојене кризе, еколошком и друштвеном, већ пре са комплексном кризом која је и друштвена и еколошка“. Ми тражимо „интегрисани приступ превлађивању сиромаштва, успостављању достојанства маргинализованих, а истовремено тражимо и заштиту природе. Такође не изненађује и то што се папа стара, и то предано, за питања запошљавања и одржавања домаћинства.

Призивајући надахнуте речи Светога писма и класичне текстове хришћанске духовности Истока и Запада (посебно таквих светитеља каккви су свети Василије Велики и Фрања Асишки), док истовремено подсећа на драгоцена саопштења римокатоличких бискупских конференција широм света (нарочито у крајевима где злоупотреба земље доводи до тешке судбине сиромашних), папа Фрања предлаже нове парадигме и нова понашања насупрот онима какви су „детерминизам“, „непоштовање“ и „доминација“.

Године 1997. Ми смо смерно изјавили да је оштећивање Божје творевине исто што и грех. Посебно смо благодарни папи Фрањи што је сагледао наше инсистирање на ширењу нашег уског и индивидуалистичког схватања греха, и поздрављамо његово наглашавање „еколошког преобраћења“ и „помирења с творевином“. Уз то, поздрављамо што папа у енциклици даје предност „светковању одмора“. Врлина сазерцања или тиховања одражава квалитет ишчекивања и зависности од Божјег благослова; а на исти начин дисциплина поста пројављује способност да се нешто не жели или пожели у мањој мери. Оба ова својства доводе се у сумњу у култури која наглашава потребу да се жури, да се даје предност појединачном „хоће“ над глобалним „треба“.

„Наше је дубоко убеђење да будућност људске породице зависи од тога како ми управљамо – трезвено и саосећајно, праведно и правично – даром твораштва који нам је Бог подарио... Заједно се залажемо на јачању свести о потреби домаћинског руковања творевином; апелујемо на све људе добре воље да размотре пут и начин како да живе са мање траћења, а плодније, пројављујући мање похлепе, а више великодушности, како бисмо заштитили Божји свет и добро његовог народа,“ закључиоје васељенски Патријарх Његова Све-Светост Вартоломеј у своме прилогу угледном енглеском часопису “Тајму“.

Извор: магазин "Тајм"

Преузето са сајта Београдске патријаршије