СЕКТАШ НОВОТАРАЦ У БОРБИ ПРОТИВ

СА САБОРА СПЦ

(Одговор уредништва „Борбе за веру“ свештенику Милићу Драговићу, на његов текст „Јеретичка проповед против Цркве у Србији“)

Пре свега, цитирање: свештеник Драговић наводи цитате из Еванђеља који не доказују ништа. Као да се било који православни хришћанин не слаже са апостолом Павлом, и његовим учењем, по коме сад знамо само делимично, а у Царству Божијем ћемо имати потпуно познање (1.Кор. 13,12). Као да било који православац не зна да свет није познао Христа, и да хришћане мрзе због Христа (Јн. 1,10; 17,14). Али, оно што раде Милић & comp. нема везе с тим, него с нечим другим – с кршењем САБОРНОСТИ као основног начела Цркве Божије. Он и његови пајташи мисле да Литургију треба служити другачије него до сада (тобож, да би се боље сагледала њена „есхатолошка димензија“; „есхатологија“ је њима омиљена израубована реч, која значи све – и ништа, и коју свако може да користи по својој вољи – како му се ћефне).

Тако су, у првој Цркви, поједини хришћани веровали да се и хришћани из обрезања морају држати старозаветних прописа о обрезању и кошерној исхрани. Због тога је на Сабору апостола у Јерусалиму дошло до жестоке расправе, која је завршена одлуком да се на бивше незнабошце ови прописи не односе. Одлука је почела форнулом „Изволе се Духу Светоме и нама“ (Д.Ап.15,28). Од тог тренутка, ниједан апостол није износио своје лично мишљење по том питању, него је СЛУШАО САБОР. Они који нису слушали Сабор, постали су секташи – тзв. Јудеохришћани, евионити.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је 2006., 2007. и 2008. донео одлуке како се има служити света Литургија. Ко год не слуша Сабор (а Милић & comp. га не слушају), греши исто онако како су грешили евионити.

Они који ревнују за веру не сматрају да „тренутно стање Цркве не испуњава критеријум православности, него да Милић Драговић & comp. војују против православне саборности. Али, Милић & comp. нису Црква. Ревнитељи не обраћају пажњу на „један део стварности“, како их Милић пањка, него на оно најважније – а то је ВЕРА. Јер, у чаши може да буде 99,9% сока и 0,1% отрова – и то више није чаша са соком, него са отровом. Ако неко каже да међу новотарцима има много тога доброг – нико то не оспорава. Нико од правих ревнитеља не тврди да међу њима нема искрених хришћана – по милосрђу, доброти, итд. Али, ОТРОВ НЕСАБОРНОСТИ  све њихове подухвате доводи у сумњу, зато што се из несаборности рађају и сва друга зла. Православни ренитељи не суде Цркви на основу својих критеријума, као што тврде Милић & comp. (који, понављамо, сами по себи нису Црква) за непоштовање одлука СА Сабора СПЦ.

А потпуна је истина:

1. Поједини епископи и свештеници уносе новотарије у СПЦ.

2. Сајт ревнитеља православне вере „Борба за веру“ не заснива свој идентитет на „екуменизму и литургији“, него је основан зато што су званични медији СПЦ у рукама „новотараца“ (попут патријаршијског таблоида „Православље“),  па не допуштају озбиљним људима да се у њима огласе (др Миодрагу Петровићу су одбили да штампају одговоре на писање бившег епископа Атанасија Јевтића, а о „Законоправилу“ да и не говоримо). Сајт „Борба за веру“ нема везе  са НВО које пљују Србе (осим ако Милић Драговић не мисли да су он & comp. једини Срби, и да је критика на њихов рачун „пљување“).

3. Зашто би неко са сајта „Борба за веру“ порицао светоотачке текстове које је владика Атанасије објавио у зборницима о Литургији? Ми љубимо златне речи Светих Отаца, и гнушамо се блатњавих речи бившег епископа Атанасија којима је вређао сабраћу архијереје Георгија, Јефрема, Никанора, Василија, проту Матеју Матејића, оца Венијамина, свештенство епархије сремске, „Законоправило“, Владимира Димитријевића, и све који не мисле као он. Да је говорио као Свети Оци које је преводио, а не уличарским речником недостојним кочијаша, а камоли православног епископа, и њега бисмо поштовали. Овако – МЕРА ЗА МЕРУ!

 Епископ, свештеник и лаик сами по себи НИСУ ЦРКВА, и кад не слушају Цркву достојни су сваке критике.

Позивање проте Драговића на тобожње гласно читање Анафоре у доба Златоуста још је један доказ његовог незнања. Јер, ево шта о томе веле стручњаци (у књизи Владимира Димитријевића „Царско свештенство“, они су обилно цитирани, па зато и ми цитирамо ту књигу, стр. 50-66):

АРХИЕПИСКОП ФИЛАРЕТ

(ГУМИЉЕВСКИ)

О ТАЈНОМ ЧИТАЊУ МОЛИТАВА

Чувени руски патролог XXвека, архиепископ Филарет (Гумиљевски), у својој књизи „Историјски преглед песника и песама Грчке Цркве“, каже да је још у Златоустово време било молитава приношених „у дубоком ћутању“ какво је призивање Светога Духа, које је прекидано возгласом „Светиње светима“. Наводећи многобројна места из Златоустових беседа, владика Филарет доказује да је у његово време Света Литургија трајала око два сата (скупа с проповеђу), па по његовим речима, „не можемо да помислимо да би се служење могло завршити до дванаестог часа у случају да је гласно свештеник читао молитве у време кад се не певају химне“ (Златоуст вели, у 17 беседи на Посланицу Јеврејима, „наша богослужења се у већини случајева завршавају средином дана“.) Измену у односу према гласном читању свештеничких молитава Гумиљевски види у опадању побожности. У прво време, „сви су се присутни припремали за причешћивање Светим Тајнама, када су стајали са чистим мислима, достојним созерцавања тајнодејства. Међутим, како је и једно и друго постало реткост још у доба св. Златоуста, а још већа реткост у доба цара Јустинијана, потреба је наложила да се народу препусти да учествује само у молитвама за своје спасење и благодарним похвалама Бога, али не и у молитвама тајнодејства“.

ПРОТОЈЕРЕЈ ЛИВЕРИЈЕ ВОРОНОВ

О ТАЈНОМ ЧИТАЊУ МОЛИТАВА

Познати теолог Московске Патријаршије 60-их година XX века, протојереј Ливерије Воронов, каже да у Цркви ништа није случајно, па ни читање свештеничких молитава у Евхаристији. Његово истраживање има за циљда покаже ту „не-случајност“.

Од првих дана Црква Божја је од свеопштег „царског свештенства“ (1. Петр. 2, 5, 9; Откр. 1, 6; 5, 10) издвојила светотајинско свештенство побуђујући осећај „духовне одговорности истраха Божјег према највишој светости Св. Тајни у Цркви“. Са своје стране, лаик - члан лаоса, народа Божјег, свестан да од Бога није позван на вршење Св. Тајни, пребива у смирењу пред свештеницима, рукоположеним да литургишу, дивећи се благодати која им је дата. Мирјанин такође зна да би био тешко кажњен од Бога ако би себи присвојио свештеничку службу, попут Датана и Авирона (Бројеви,XVI, 1-40), које је земља прогутала због побуне против Ароновог свештеног призива. С друге стране, свештеник се сакрушава зато што је свестан своје недостојности да буде у олтару јер, по Златоусту, он „треба да буде чист као да је на небу међу блаженим духовима“. Лаик не завиди епископу и свештенику, јер је њима теже да се спасу него лаику.

У својој књизи о свештенству Св. Златоуст каже да „ако се свештеник задовољава тиме да сам добро живи, а не брине се са усрдношћу за живот/.../ свих оних који су му поверени на старање, заслужиће пакао са свима развраћенима“. Зато побожан мирјанин ни не „завиди“ олтарском свештенству. (Тобож - зашто само Он у олтару, а не Ја?) Епископима, свештеницима и ђаконима је теже да се спасу но обичним верницима јер је њихова одговорност много већа. Лаик нема никакву ПОТРЕБУ да целива Часну Трпезу, узима у руке свештене сасуде, самог себе причешћује; озбиљан хришћанин то би сматрао светогрђем. Уосталом, свакоме су пред очима речи Св. Златоуста, који у 18. проповеди на II посланицу Коринћанима Св. апостола Павла каже: „Између вас и нас влада једнакост, делимо исте драгоцене дарове. Ја немам већи удео, а ви мањи, у Трпези Господњој; ви и ја подједнако у њој учествујемо. И ако сам ја први, то није битно, јер и међу децом најстарији син први пружа руку ка јелу“. Златоусти нас такође подсећа да „у служењу Најстрашнијих Тајни свештенство се моли за народ, али се и народ моли за свештеника, јер речи: „И са духом твојим“ немају друго значење. Благодарење им је исто заједничко, јер не благодари само свештеник, већ и народ у целини“. Ливерије Воронов сматра да је тајно читање свештеничких молитава последица развоја „disciplina arcani“ („обичај држања у тајности извесних елемената вере и црквеног уређења, - који се односи на суштину Светих Тајни“, каже руски теолог). Правило да се „ћутањем чува светост Тајни“ како вели Св. Василије Велики у свом делу „О Светом Духу“ допринело је, по Воронову, „одржавању код верних осећања побожног поштовања пред светотајинским животом Цркве“. Катихумени, од самог почетка, нису смели да присуствују Литургији верних. За време цара Константина и касније, кад су се масе улиле у Цркву, то правило више није могло да се поштује, али и данас се на Св. Служби чује возглас ђакона: „Оглашени, изиђите!“

Disciplina arcani није била никаква криптогностичарска пракса, него је, по Воронову, имала дубок педагошки смисао: „То је била педагошка метода усмерена ка наглашавању побожног Богопоштовања како код катихумена који су били лишени одређених привилегија, тако и код верних који су те привилегије поседовали“, вели он. Зато је и Св. Атанасије Велики, у својој апологији против аријанаца, говорио:

„Пожељно је да не откривамо Свете Тајне незнабошцима, из страха да им се незнабошци у незнању не наругају и да се катихумени не саблазне чињеницом да су ове Тајне познате и незнабошцима“. Ова забрана није била апсолутна, али је поштована и успешно је вршила педагошку функцију. Зато је Црква одобрила тајно читање литургијских молитава као посебан вид „disciplina arcani“. Он би се могао укинути, али би му се морало наћи ПЕДАГОШКИ ЕКВИВАЛЕНТ чији би циљ био „НЕОСПОРНО ПОДИЗАЊЕ НИВОА ДУХОВНОГ ЖИВОТА У ОКРИЉУ ЦРКВЕ“ (подвлачење В. Д.) Без тог педагошког еквивалента укидање садашње форме disciplina arcani било би, очито, штетно. У првим вековима (када, уосталом, није било ни храмова, и када се литургијско сабрање обављало на разним местима - од домова до катакомби), евхаристијске молитве читане су гласно. Но, у доба Св. Цара Константина, граде се велики храмови у којима „сви присутни нису могли добро чути речи молитава које је епископ или свештеник читао“; али ипак, по Воронову, ово није погодило битијну дубину светотајинског живота Цркве. Јер, молитвено МИ Анафоре није само МИ сабраних у једном храму, него МИ свих православних хришћана широм васељене. Борис Сове каже: „Немар народа према Евхаристији нагнао је Свете Оце и литургичаре да пажњу првенствено усредсреде на истицање неопходности побожног поштовања, страха Божјег и трепета пред Св. Даровима, пред којима и анђели скривају лице“. (Овде се, наравно, поставља питање: да ли су Свети Оци своју проповед о Страшним Тајнама засновали на чињеницама које су им се откриле Богом или су то „измислили“ да би паству „довели у ред“. Ми верујемо у ово прво, исто као што верујемо да је Небеска Литургија коју је Св. Јован Богослов видео на небу (Откр. 4, 2; 5, 6; 4, 4; 4, 10; 19, 5-9; 6, 9; 11, 17-18; 5, 13; 8, 1-6, итд.) основа за саздавање земаљске Литургије, док они који мисле „људски, сувише људски“ сматрају да је Јован земаљску литургијску праксу ране Цркве само „пренео“ на небо.)

У тумачењу Литургије Теодор Мопсуестијског, види се да „кад смо у тишини, у великом страхопоштовању, свештеник започиње анафору“; Теодор каже да „свештеник ТИХО чита ове молитве“. И несторијански писац Нарсај сведочи да су после возгласа „Горе имајмо срца“ сви сабрани у тишини, и да се моле у својим срцима да би свештеник („уста Цркве“) разговарао лицем у лице са Богом као пријатељем. У VIII веку Св. Герман Цариградски вели да свештеник „насамо разговара с Богом“ и „тајно пред Богом изговара Свете Тајне“. Монофизитски писац Јаков Едески каже да су у VII веку „Свете Тајне служене иза затворених двери, у тишини и следећи усмено предање“.

Ливерије Воронов сматра (а с тим се и ми потпуно слажемо) да „тајно“ читање свештеничких молитава не значи БЕЗГЛАСНО, МИСЛЕНО читање истих, него ТИХО ИЗГОВАРАЊЕ. Такође, он вели, да би ова пракса могла и да се измени, али, „треба признати да би сваки непромишљен, незрео и некритички покушај успостављања палеохришћанске праксе гласног изговарања евхаристијских молитава, тако да их чују сви присутни у цркви, који не би узимао у обзир прави ниво унутрашњег духовног живота хришћанске заједнице, био ништаван“. Јер, по Воронову, „Црква одређује меру захтева за disciplinom arcani, а све у Цркви треба да се чини и благообразно и уредно“ (I Кор. 4, 10), у вези са постојећим нивоом духовног живота хришћана“. Какав је тај духовни ниво, ваљда нам је сасвим јасно. Двеста хиљада абортуса годишње у Србији о томе говоре.

ИСТРАЖИВАЊА РОБЕРТА ТАФТА

У раној Цркви свештеничке молитве биле су изговаране наглас, сматра Роберт Тафт, римокатолички изучавалац православне Литургије.

Од I до IV века ова пракса била је уобичајена. Св. Иринеј Лионски и Свети Кипријан Картагински упозоравали су да јеретици на својим службама произносе непрописне молитве („Да се те молитве нису читале гласно, ко би могао знати КАКО су биле изречене?“ вели Тафт.) Међутим, у древно доба све се читало тако: чак и кад су људи насамо читали, читали су наглас самима себи (Тафт: „Наша савремена пракса читања у себи или тихог читања, па чак и „читања очима“ без гласног изговарања речи, па и без помицања усана, за људе у давнини била је ретка вештина, која је изазивала чуђење кад су се суочавали сњом/.../“)

У антици, и ЛИЧНЕ МОЛИТВЕ НА ХРАМОВНОМ САБРАЊУ читане су гласно. Тако су чинили и Јудеји и пагани и хришћани. Свети Никита Ремезијански (Белопаланачки), у IV веку, у спису „О користи химни“ упозорава своју паству да не мрмљају своје личне молитве на бденију, ометајући тиме чтеца: „Нико не треба да се моли тако гласно да тиме смета ономе ко чита“. Свети Кесарије из Арла (VI век) вели: „Пре свега, љубљени, када приступамо молитви треба да се молимо тихо или ћутке. Ако неко хоће да се моли наглас, може тиме да отме плодове онима који стоје поред њега“.

Зато Тафт каже да смо у великој опасности да изведемо погрешне закључке од који је један тај да су „У ПРОШЛОСТИ МОЛИТВЕ НАМЕРНО ГЛАСНО ЧИТАНЕ ДА БИ ИХ САБРАНИ У ХРАМУ МОГЛИ ЧУТИ“ (подвукао В. Д.) У раној Цркви се скоро нико није бринуо о томе „који део богослужења сабрани могу да чују или виде, и колико могу у њему да учествују, изузев читања псалама, Писма, проповеди и Светог Причешћа“. Гласно читање молитава није било БОГОСЛОВСКИ утемељено, него је то био ОБИЧАЈ заједнички паганима, јудаистима и хришћанима. Уз то, храмови пост-константиновог Истока били су огромни, и без микрофона. Чак и да је свештеник на сав глас изговарао анафору, тешко да би га верни (осим најближих олтару, а то беху деца) могли чути. Молитве су изговаране у погнутом положају, што уопште није погодовало већој чујности.

У исто време, Тафт нас упозорава да „чак и кад људи чују молитве, то још не значи да их разумеју“. Јер, наставља он, „све до савремене епохе већина Хришћана била је неписмена и необразована, говорила је дијалекатском формом језика и имала врло оскудан речник“, због чега је „језик који је коришћен у богослужењу, чак и када је то била књижевна форма њиховог матерњег језика, био сасвим другачијег нивоа од дијалеката којим су говорили, са фондом речи који је превазилазио границе њиховог разумевања“. Па и данас, вели Тафт, „у руској и јелинској Православној Цркви Литургија се служи на старим формама језика које су изашле из употребе и које људи више не разумеју, тако да нема велике разлике читају ли се молитве гласно или не“.

Тафт тврди да данашњи разлози увођења гласног читања литургијских молитава немају никакве везе с древним разлозима. И то је поштен закључак: не сакривајмо се иза древне праксе, доносећи сопствене одлуке о реформи богослужења.

И, на крају, предлог за литургичаре: писати о томе колико је увођење микрофона у храм допринело богословљу „литургијске обнове“ данас?

Рецимо, оглед под насловом „Микрофон, Откривење и Евхаристија“; или „Микрофон, клир и лаос у евхаристијској еклисиологији...“ Крајње је време да се проговори о утицају ТЕХНОЛОГИЈЕ на ТЕХНОЛОГИЈУ, и технолошког начина мишљења („знање је моћ“) на савремено богословље.

ИСТРАЖИВАЊА КИРИЛА КВАДРОНЕ

Амерички православни писац Кирил Квадроне, у свом тексту „Свештенослужитељ: јереј или пастор?“ подробно је истражио наводе који се користе да би се доказала „неопходност“ гласног читања свештеничких молитава. Он креће од основне тезе модернистичких „обновитеља“ Литургије - да је оно што је старије (у смислу древнијег слоја црквеногживота), то је и православније. У истраживању Квадронеу је помогао јеромонах Григорије, који му је, постављајући основне тезе огледа, писао (упозоравајући га да једна новела цара Јустинијана, који тражи да свештеници наглас читају извесне евхаристијске молитве, није довољна за извођење свеопштих закључака):

„Уважени г. Квадроне,

Независно од специфичног контекста у којем је писао свети Јустинијан и од специфичног питања којима се обратио када је састављао ове редове, унутар Цркве данас постоји озбиљно погрешно мишљење које је постало веома распрострањено, а према којем древни текстови, као што је овај о којем је овде реч, могу бити истакнути као оправдање за „повратак“ литургијској пракси каква више није уобичајена у Православљу. Ако је то мотивисало Ваше занимање за ове речи св. Јустинијана, дозволите ми да Вас упозорим на грешке које су у основи оваквог приступа.

Православна Црква је Тело Христово, јединствени богочовечански организам. Њу покреће Свети Дух, и Он, будући савршени Бог, савршено је надахњује док се она органски развија кроз историју. То значи да је садашња пракса Цркве непосредни резултат богонадахнутог сазревања. Према томе, ако се осврнемо на протекли период њене литургијске праксе (при чему је, наравно, увек био очуван њен интегритет и идентитет), у том случају речи апостола Павла можемо да тумачимо на еклисиолошки начин: „Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах, а када сампостао човек одбацио сам што је детињско.“ (1. Кор. 13; 11). То не значи да хоћемо да кажемо да је рана Црква на било који начин била инфериорна у односу на Цркву наших дана и нашег времена. Не, нипошто; као што је ваплоћени Христос увек био, јесте и биће савршени Бог и савршени човек – било да је Новорођенче Које лежи у јаслама, Дечак Који проповеда у храму или одрасли ваплоћени Бог Који се враћа на облацима славе - тако и Црква - само Његово Тело - „узраста у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4; 13).

Према томе, литургички аргументи засновани на претпоставкама да ономе што је древно аутоматски треба дати предност или да је оно више „православно“ од онога што је сада присутно, у темељу треба да буду одбачени. Као илустрација за ово може да послужи примање Светих Дарова. У раној Цркви пречисто Тело Христово је, током Светог Причешћа, полагано непосредно у руке верујућег. Као што знамо, ову праксу је потиснула она која је постала уобичајена: употреба кашичице да би се причестили верујући. Зашто је дошло до ове промене? Усвојој божанској мудрости, Свети Оци су разумели да су многи нови хришћани недовољно зрели у односу на поштовање Евхаристије.

Многи би узимали Тело Христово и, уместо да га одмах поједу, чували су га за касније, за сујеверну, па чак и богохулну употребу. Зато је са промислитељском опрезношћу одлучено да се Свети Дарови деле на такав начин да приморају верујућег да Светом Причешћу приступи са доличним благочашћем и брижношћу. Према томе, уследила је употреба кашичице.

Као и још неколико литургијских пракси које су некад биле заједничке васцелом Православљу - подизање руку током молитве, размена целива мира, итд. - примање Тела Христовог непосредно у руке Црква сада омогућује једино онима који имају благодат свештенства - јерарсима, свештеницима (презвитерима) и ђаконима. Исто се може применити и на слушање тајних молитава током Литургије. Ако су некад тајне молитве и могли да чују сви верујући, то више није случај. Следећи непогрешиво руковођење свога Духа, Црква је одлучила да је за њена чеда духовно корисније да не чују те молитве. Према томе, сваки покушај да се у савремено Православље поново уведу старе литургијске праксе које су природно изашле из употребе током сазревања Цркве, представља новачење и насиље над самим Предањем./.../“

Квадроне креће од светодионисијевског учења о недодирљивости светиње за непосвећене, то јест од учења о јерархијском путу богопознања, који подразумева да нижи чинови, послушни вишим, напредују ка Лепоти, Мудрости и Доброти управо кроз то послушање. Затим нас подсећа на опасност од „револуционарне“ клерикализације лаиката, који своје „царско свештенство“ хоће да упражњава преузимањем свештеничких „привилегија“. Квадроне нас опомиње да су сестра Мојсијева, Марија, и Арон, брат његов, били строго укорени због љубоморе према Мојсију, нарочито Марија, која је кажњена губом због речи: „Зар је само преко Мојсија говорио Господ? Није ли говорио и преко нас?“ (IV Мојс. 12, 2).

Такође, Кореј и његови следбеници, Датон и Авирон, и „иже сњими“, преко две стотине несрећника, устадоше на Мојсија и Арона, позивајући се на своје „царско-свештеничке привилегије“ рекавши: „Доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међуњима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим“ (IV Мојс. 31-33). Због тога их је прогутала земља. Живе.

И што се новозаветних истина тиче, Квадроне каже да ту не морамо све знати да бисмо били спасени. Наводећи речи Светог Симеона Солунског да се током входа, на вечерњој служби, „свештеник моли у тишини погнуте главе, јер је Богочовек принео Себе на жртву небеском Оцу, и сишавши у ад, избавио нас од тираније ада“, Квадроне нас подсећа да извесне ствари превазилазе речи, да ми никад нећемо моћи да појмимо односе унутар Тројице или тајну Христовог силаска у ад, због чега „тишина понекад говори јасније него речи“. Зато, по њему, „када захтевамо да учествујемо у сваком поједином чину божанствене Литургије, ми онда захтевамо да свештеник буде пастор, Црква позориште, Литургија представа, а Евхаристија пука „трпеза љубави“ (агапе) и да при том сами постанемо руковођи своје сопствене судбине, одбацујући љубвеобилни промисао Божји“.

Квадроне се бави претумачивањем појединих ставова ранохришћанских Отаца, за које заговорници гласног читања јерејских молитава кажу да доказују да је то била рана пракса Цркве. Он нас подсећа на чињеницу да, чак и да јесте тако, то не значи да се све мора прихватити: јер, поједини Оци су каткад могли и да греше (рецимо, Црква одбацује учење Св. Григорија Нисијског о апокатастази), а битан је consensus patrum (сагласје Отаца). После увида у ставове Светих Јустина Мученика и Дионисија Александријског, Квадроне се осврће на 137. новелу цара Јустинијана, показујући да је он покушавао да успостави нову праксу ГЛАСНОГ ЧИТАЊА СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА, а не да обнови стару праксу, за коју није ни био сасвим сигуран како изгледа. По Квадронеу, Јустинијан је „реаговао против неверујућих клирика, који ове молитве, будући да нису читане наглас, нису ни на који начин изговарали, па чак их нису ни знали“. С друге стране, од VIII века свуда је општеприхваћено тихо читање анафоре (мада се, из XIX канона Лакодикијског сабора у IV веку, види да су извесне молитве верних чак и тада биле изговаране једном у тајности и два пута наглас). Квадроне цитира и чувеног западног литургичара Луја Бујеа, који у својој књизи „Евхаристија“ тврди да „НЕ ПОСЕДУЈЕМО НИ ЈЕДНУ ЈАСНУ ТВРДЊУ У ВЕЗИ С ОВИМ ПИТАЊЕМ КОЈА ПОТИЧЕ ИЗ ПАТРИСТИЧКОГ ПЕРИОДА“.

Практични разлози за тихо читање свештеничких молитава такође су битни: прво, свештеник се тим молитвама усредсређује на службу коју приноси, у страху и трепету, Господу над војскама; друго, читање ових молитава, поготово у Литургији Св. Василија Великог, веома продужава службу, и људима је чини сложенијом за слушање (јер је „класично“ служена Литургија појање и клицање, а не рецитал!). Кирил Квадроне додаје и ово:

Један од главних разлога за тајне молитве јесте мистичка природа богословља. И катафатичко (богословље речи) и апофатичко (богословље молчанија, ћутања) јесу део православног богословља. Будући да је и једно и друго део наше вере, и једно и друго је део наше молитве. Не може се свака истина о Богу појмити умом, па према томе, не можемо ни сваки део Литургије "уграбити" својим ушима.

У нашој Литургији је заклоњено оно што је најдрагоценије и најсветије. Олтар је заклоњен иконостасом, чији је циљ да уједини два дела цркве, светилиште и лађу. Иконостас је нешто што је управо супротно од баријере: далеко од тога да нас одсеца од онога што је иза њега, он нас тајанствено доводи у саму присутност олтара. Свети Дарови су прекривени током Входа. И опет, то је аспекат јерархијске природе и мистичког момента нашег богослужења. Оно што ћемо окусити, и оно што ће постати део нас самих, скривено је од наших очију.

Тело монаха је прекривено чак и пред очима епископа и његове сабраће монаха, као што и жена из сличних разлога носи покривало за главу. И монаси и жене су својевољно прихватили живот у послушању.

Из тог разлога су њихова скупоцена тела (у случају монаха) и њихове скупоцене главе (у случају удатих жена) прекривени. Покривач је, ма како то чудно звучало, свеславни и драгоцени знак њиховог смирења.

Смирени су крунисани, и њихова тела и главе сматрају се скупоценима, због чега морају да буду прекривени.

Слично томе, и неке молитве су заклоњене од наших ушију, због њихове драгоцености пред Богом. И док хор током Анафоре пева, „епископ најпре тајно изговара молитву епиклезе, а онда три пута молитву трећег часа... То су уистину најсвечанији тренуци духовног богослужења међу службама источне Православне Цркве“. Према томе, Анафора (Приношење) се сасвим извесно означава као време када треба бити покривен мистичним ћутањем незнања, како наше чулно опажање чињеница не би ометало умно схватање натчулне истине које изражава божанска Жртва.

Свети Герман Цариградски указује да је сама природа молитве народа различита од природе молитве свештеника. Према томе, чак и ако не помиње непосредно тајну молитву, он у најмању руку показује да су оне сагласне са вером коју је примио од својих претходника. Свети патријарх пише да „преграда испред олтара указује на место молитве: изван ње је место за народ, док је унутрашњост, Светиња над светињама, приступачна само за свештенике“. Он бива још одређенији када, тумачећи Велики вход, пише: „Свештеник са одважношћу приступа престолу благодати Божије и искреног срца и у поуздању вере беседи са Богом. Он више не беседи кроз облак, као што је чинио Мојсеј у шатору, него непокривеног лица созерцава славу Господњу. Он је научен божанском познању Пресвете Тројице и вере и 'лицем у лице' обраћа се Богу, тајанствено објављујући тајне скривене од памтивека и од поколења, али које су нам сада откривене јављањем Сина Божијег... Бог је уистину невидљиво беседио са Мојсејем и Мојсеј са Богом: сада тако и свештеник, стојећи између два херувима у светилишту и клањајући се због страшне и несхватљиве славе и блистања Божијег, и созерцавајући небеску Литургију, он бива посвећен чак и у блистање живототворне Тројице...

Свештеник созерцава и објављује трисвето величање серафимских сила и четвороликих бића. Будући заклоњен херувимима и серафимима који гласно ускликују, он објављује: „Победничку песму певајући...

Говорећи о поклонима и са њима сједињеним молитвама које свештеник твори током Анафоре, свети Герман пише: „Свештеничко служење Божанске Тајне док се приклања показује да он невидљиво беседи само са Богом: јер он созерцава божанско просветљење, он бива озарен блистањем славе лица Божијег...“

На почетку свог коментара на Литургију оглашених, свети Николај Кавасила пише:

„На почетку, свештеник позива народ на молитву, јер је он назначен за ово служење и из тог разлога је постављен испред народа. Он је овде такође и као њихов представник и посредник, тако да његова молитва може да буде веома делотворна... Истовремено, они за које се моли доприносе колико год могу својим врлинским владањем, молитвама, благошћу, правдом и свим осталим зашта знају да је Богу угодно...“ Овде видимо начело да не могу сви подједнако делити са свештеником учешће у божанској служби. „Истовремено, док ђакон изговара прозбе а благочастиви народ се моли, сам свештеник се, унутар олтара, у тишини моли за присутне и за тај свети дом...“ Када заврши „своју тајну молитву, свештеник онај стих који објашњава изговара наглас, тако да га сви чују, јер је то закључак и славословље; он жели да на тај начин сви верни учествују у његовом похвалном појању, како би васцела црква узносила хвалу Богу. И заиста, читаво сабрање се уједињује у његовој молитви, јер када он изговара славословље, сви верни одговарају: 'амин' и, изговоривши ову реч, они присвајају све речи јереја“.

Ово још снажније наглашава неубедљивост оних ранијих аргумената којима се тврди да, с обзиром на то да народ изговара „амин“, целокупна свештеникова молитва мора да се чује. И опет, током другог антифона, „свештеник са своје стране изговара молитву за све верујуће који се моле заједно са њим, молећи да сваки од њих добије од Бога оно што је њему лично на корист... и опет... сам крај молитве... изговара наглас“. После Јеванђеља, објашњава св. Николај, „свештеник се још једном моли за самога себе и за присутне, да неосуђено стане пред свету трпезу и да верни који се моле са њим буду удостојени причешћивања Светим Тајнама“.

После Великог входа, „свештеник се темељно припрема, очишћује се молитвоми бива спреман за жртво приношење“. Ова молитва је лична, али је она истовремено и једна од оне три поменуте ствари којима он такође „припрема и присутни народ за ову благодат“. Свети Николај потврђује да је истински дионисијевски богослов када, тумачећи завршетак Литургије, пише:

"Након што је жртвовање завршено, са закључним славословљем и након што су свети обреди ваљано одслужени, требало би приметити како свештеник, да тако кажемо, приводи крају своје општење са Богом и постепено силази са тих висина да би беседио са људским родом. Он то чини како доликује свештенику, јер то чини са молитвом, тако да и начин и место његове молитве символише овај силазак. Као прво, он се унутар олтара лично обраћа Богу и тајно се моли за самога себе. Затим излази из олтара и, стојећи усред збора, гласно изговара, тако да свако може да чује, молитву заједничког мољења за Цркву и за све верујуће“.

Свети Симеон Солунски говори нам о неким тајним молитвама свештенства, које се узносе док хор пева нешто сасвим друго. Он нам каже да тајно кађење пре вечерње и јутрења означава „божанску славу и благодат коју свештенику даје анђео, и да је дом Господњи преиспуњен славом“.

Исто тако, онима који би да кажу да је њихово право да чују тајне молитве, јер је Литургија дело народа и јер смо ми подједнако део ове службе као што су то и свештеници, свети Симеон одговара: „Божанствена и најсветија служба над службама је... издвојена и потиче само од Исуса, и она је задатак свештенства... Она је нешто особито, дело Самога Бога и могу да је врше једино свештеници и нико осим њих“.

Осим тога, није било потребе да им се гласно говори током служби које су одржаване у Солуну, „јер свештеничке молитве Богу помињу ствари о којима појци певају“. То јест, чак и ако су речи (које чита свештеник док поју појци, нап. прев.) другачије, суштина је иста.

Исто тако и данас, свештеник, ђакон, хор, па чак и сабрање верујућих - сви понаособ имају своју улогу у богослужењу. Исти је циљ, али су функције различите. Симфонијски оркестар изгубиће своју лепоту уколико сви буду свирали исту мелодију или ако би сви свирали први део. Потребна су и друга и трећа виолина, као и друга и трећа труба, као што су потребне и прва виолина или прва труба. Чак и труба и бубањ доприносе лепоти као целини. У ствари, прихватањем свога места трубе, бубњеви, чинеле, итд. достижу већу лепоту од оне коју би икад могли да достигну, било сами, било покушавајући да доминирају музичким комадом. На крају, наравно, мора да постоји и један диригент. Само ако сваки верујући испуњава своју улогу, усаглашавање мелодија може да оствари тражени заједнички циљ блиставог извођења класичне композиције или, како је то изразио св. Дионисије, „због те богонадахнуте, јерархијске хармоније, свако је способан да, колико је то њему могуће, буде причастан Ономе, Који је истинска Лепота, Мудрост и Доброта“.

Наш осврт на св. Симеона завршићемо коначним описом значаја тајних молитава као оних које су повезане са јерархијском природом наше Свете Цркве. Он пише:

„После молбе долази прозба и приклањање главе, када сви повијају главе и стоје у тишини, означавајући безгранично страхопоштовање које дугујемо Богу, пројављујући наш положај слугу и потчињеност. Кад свештеник моли Бога, јединог светог Господа Који обитава на висинама Своје славе и све види, Којем смо сви ми потчињени и телом и душом - када проси божански благослов, опроштај наших вољних и невољних грехова и наше овоземаљско и небеско добро, он подиже главу, будући укрепљен од Бога. Свештеник, који се усправља са народом, благодари Богу и пева: „јер Теби приличи да нас милујеш и спасаваш“ и даје отпуст“.

На светог праведног Јована Кронштатског, којега злоупотребљавају да би подржали све врсте страшних новотарија, неки се позивају као на заговорника гласног изговарања молитава. Овај човек Божији је, заправо, рекао да „свештеник или епископ многе молитве изговарају за себе; било би много корисније за умове и срца хришћана када би били свесни потпуног текста Литургије“. Он, у ствари, није рекао да би те молитве требало изговарати гласно, него да би за мирјане било добро да знају за шта се они (свештеник или епископ) моле. Наравно, свако је у стању да у било које време прочита, за себе, те молитве Нико то не пориче! Уистину, сам отац Јован је ове молитве изговарао тако, да су биле једва чујне чак и за оне који су се налазили поред њега у олтару. Савремени епископ Грчке цркве, следбеник Светог Предања, Августин Флорински напомиње да тихо изговарање тајне молитве током Малог входа, у којој се помиње анђелско учешће у божанској Литургији, наглашава чињеницу да је творевина и видљива и невидљива, да анђели служе заједно са људима. Овај јерарх такође саопштава (мада се мора признати да он то не тврди отворено) да је један од разлога за тајне молитве током Анафоре намера да се покаже да се „ова тајна не може објаснити људским језиком. Њу разумеју они који су благословени да верују у Христа“. Тако каже Кирило Квадроне.

Он своје истраживање завршава позивом да, са смирењем, прихватимо место које нам је Бог дао у Цркви - јер се благодат на све излива и сваког очишћује и спасава, по мери његове вере, његовог подвига и покајања.

СВЕДОЧАНСТВА СТАРИХ РУКОПИСА

Епископ бањалучки Јефрем је, у свом тексту „Свету Литургију очувати и служити неизмјењену“, већ указао да богослужбена упутства древних рукописа Свете Литургије иду у прилог ТИХОГ ЧИТАЊА свештеничких молитава и анафоре на Св. Литургији. У познатом „Кодексу Барерини“, који доноси текст Златоустове Литургије из 8. века, види се да у оквиру анафоре свештеник говори тајно („мистикос“) молитву „Са овим силама“, као и „Да буду (Св. Тајне) причасницима на трезвеност душе...“ која се завршава возгласом: „Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију“. Свештеник тајно (тихо) чита и молитву „Теби поверавамо сав живот свој“ и, после Заамвоне молитве, „Благодаримо Ти, невидљиви Царе“...

Рукописни Евхологиј Гротаферате из 10. века, наводи да свештенство тихо (тајно) чита молитву „Нико није достојан од свезаних земаљским похотама“, за време Херумивске песме (исто је и у Златоустовој и Василијевој Литургији). И док помиње, после Богородице, бестелесне силе, у Литургији Златоустовој, свештеник то чини тихо. У Литургији из 14. века, чији је уредитељ Св. Филотеј Цариградски, дугогодишњи игуман светогорске Велике Лавре, пре тога синајски монах (по владики Атанасију, „велики подвижник исихастичког живота, искусни зналац живог литургијског предања и благодатне богослужбене праксе Цркве“), видимо да свештеник тајно чита молитву Малог входа, као и молитву Трисветога. У поретку архијерејске Литургије из 12. века, видимо да епископ за себе чита молитве попут „Опет и много пута“.

У србском служебнику из 13. века (време Св. Саве, Св. Стефана Првовенчаног, Св. Милутина и Драгутина) пише да свештеник молитву антифона чита тајно, као и молитву Малог входа, молитву Херувимске песме. Тако је и у хиландарском служебнику из 14. века (око 1330.); све молитве које се и данас читају тајно, читане су тајно (наравно, и анафора).

Тако је и у србском Служебнику Ћоровића из 14. века (рецимо, за молитву „Нико није достојан“ пише да је свештеник твори за себе (у себи). И први штампани служебник србски, онај Вуковићев из 1554. године, јасно вели да семолитве читају тајно (молитва Малог входа, молитва Херувике, молитве анафоре, итд.)

Дакле, као што су већ истицали учесници наше полемике око Свете Литургије: србско (и руско, бугарско) литургијско предање не зна за другачији начин читања свештеничких молитава и саме анафоре, осим ТИХОГ, са возгласима на прописаном месту. Питајмо Св. Саву како је служио, и Св. Арсенија Сремца, и Св. Саву II, и Св. Јоаникија патријарха, и Светог Василија Острошког, и Св. Јоаникија Девичког, и Св. Пајсија и Авакума, и Св. Николаја Жичког и Јустина Ћелијског - и сви ће рећи: ТИХО. Ваљда би њима Бог открио да у нечему греше. Таквим Литургијама присуствовали су и Св. Стефан Првовенчани, и Св. Драгутин и Милутин, и Св. Стефан Дечански. На таквој Литургији је кнез Лазар „причестио и наредио војску“, да би „све свето и честито било и миломе Богу приступачно“. И Карађорђе је био на таквим Литургијама, и краљ Петар Карађорђевић. Њима није сметало што не чују анафору: живели су побожно, знајући своју меру и границу. Па зар ми треба да преступамо међе својих отаца?

Од искреног одговора на ово и слична питања, зависеће много шта у србској хришћанској будућности“.<<

Дакле, отац Милић је, попут његових ментора, епископа Атанасија и Игњатија, кривотворитељ чињеница литургичке науке, која јасно каже да се свештеничке молитве и анафоре читају тихо од VIII (а не од XIX и  XX, како он лаже и полагује). Пошто ће Милић & comp., ако се не покају, ишчезнути из историје Цркве, сајт „Борба за веру“ је решио да му редовно одговара на лажи и преваре, с циљем да га не остави да на миру шири смутњу у народу Божијем.

Зато ћемо у одговору оцу Милићу &  comp. прво оповргнути његово довођење поштовалаца одлука СА Сабора СПЦ у везу са сектама које он помиње, а затим показати на које секташе он & comp. личе.

Монтанисти

Монтанистичка секта је била групација суманутих људи, који нису само критиковали моралне слабости појединаца у Цркви, него су за себе веровали да су ИЗНАД ЦРКВЕ и њене саборности.  Веровали су да су неке безумне жене носиоци Светога Духа, па чак и његове инкарнације. Нису признавали људима могућност покајања. Какве то има везе са православним Србима који траже да се у нашој Цркви поштују одлуке СА Сабора СПЦ о богослужењу?

А што се тиче оштрих речи на рачун нечијих моралних слабости у Цркви, ми их не одобравамо. Јер, Бог ће судити свакоме – и вернику, и свештенику, и епископу. Међутим, свети Божији људи су, кроз историју, често оштро критиковали моралне преступе хришћана, који хришћане лишавају њихове слободе у Господу – пошто онај који чини грех, робује греху. Ми нисмо свети Божији људи, и зато се ничијим моралом не бавимо. Но, Милић & comp. би и најбоље од Светих Отаца назвали „монтанистима“, јер ево шта су они говорили о стању морала (од народа до владика) у њихово време („У сенци вавилонске куле", Београд, 2005., стр. 362-369):

>>Први црквени историчар Јевсевије Кесаријски даје нимало ласкаву слику о црквеном животу у периоду између гоњења крајем трећег века: "И ето та пуна слобода је променила стање наших ствари: све је кренуло некако само од себе, почели смо да завидимо једни другима, да засипамо једни друге увредама и само што се не дохватимо оружја; старешине Цркве - да ломе једни о друге копља речи, а мирјани да устају против мирјана; неизрециво лицемерје и притворност дошли су до крајњих граница гнусности. По обичају, Божији суд нас је штедео... Као да смо се лишили сваког разума, нисмо се бринули како да умилостивимо Бога; као безбожници, сматрајући да наши поступци нису предмет бриге и старања, чинили смо зло, а наши тобожњи пастири, одбацивши заповест благочашћа са свим жаром и махнитошћу улазили су у свађе једни с другима, и умножавали само једно: завист, међусобно непријатељство и мржњу, раздоре, претње; тежили су власти исто тако похлепно као што тирани теже тиранији. Тада се, да, тада се испунила реч Јеремијина: "Помрачи Господ у гневу Свом кћер Сиона; сврже с небеса славу Израиља и уништи све бедеме његове" (Уп.: Плач. 2,1-2)... Све се то доиста испунило у наше дане. Својим смо очима видели како су молитвене домове рушили од врха до самог темеља, а божанствене свете књиге на сред трга предавали огњу; како су се црквени пастири срамно скривали час овде, час тамо, како су их грубо хватали и како су им се ругали непријатељи... Тада, управо тада су многе старешине Цркве храбро претрпеле сурова гоњења; много се може испричати о њиховим подвизима. Хиљаде других, потпуно обузетих кукавичлуком, на први притисак су се лишили свих снага".

Црква најзад постаје владајућа. Значи ли то да је постала срећнија и духовнија?

Не, ниво свештенства постаје још нижи: Цркви више ништа не прети. Треба отварати мноштво нових парохија, потребан је огроман број нових свештеника. Резултат: многи постају пастири, немајући за то призвање од Бога.

"Не хвалим неред и хаос који је код вас. Сада постоји опасност да и сам најсветији чин не постане код нас највише исмејаван зато што се старешинство не стиче врлином већ сплеткама... Нема лекара који најпре не би проницао у својства болести... А старешина у Цркви се лако проналази не трудивши се и не припремивши се за чин: тек што је посејан одмах је и порастао попут дивова у басни /има се у виду мит о Титанима/. За један дан ми производимо у свете и тражимо да буду мудри од оних који нису ништа учили и, осим своје самовоље, ништа у себи немају примајући звање... Он мисли да је, стекавши моћ, постао много мудрији - тако мало он себе познаје, до те мере га је власт лишила способности размишљања!"

Један од мотива који су утицали на то да св. Григорије Богослов након дуготрајног одбијања ипак прими свештенство, био је: "Мене је било стид због других, који се, будући да нису били ништа бољи од осталих (ако нe и гори), с неумивеним, како се каже, рукама, с нечистим душама прихватају најсветијег посла и, пре него што су постали достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, гурају се и тискају се око свете Трпезе, као да сматрају тај чин не сликом врлине, већ средством за издржавање, не служењем које подлеже одговорности, већ управљањем које не полаже никоме рачуна. И такви људи, сиромашни у благочашћу, јадни у том свом сјају, једва да су многобројнији од оних над којима они владају".

 "Нико нека се не држи далеко (од свештенства): ако је земљорадник, или тесар, или кожар, или ловац, или ковач - нико нека не тражи себи другог вођу, то јест, пастира над собом; боље је да сам влада, то јест, да свештенствује него да се покорава свом старешини. Нека избаци из руку: ко - велику секиру, ко - дршку плуга, ко - мехове, ко - дрва, ко - клешта, и свако  нека дође овамо, те се сви тискајте око божанске Трпезе".

"Неки долазе (на пастирско служење) непосредно од стола на којем мењају новац, други, спржени сунцем, долазе од плуга, неки од мотике са којом проводе цео дан, неки су оставили кормило брода и војску и још увек миришу на морску воду или су прекривени ожиљцима, неки још нису очистили своју кожу од чађи димничара. Још јуче си био... у позоришту међу комедијашима (а шта си радио после позоришта о томе ми је неприлично чак и да говорим), а сада играш потпуно нову комедију. Недавно си био љубитељ коња и подизао прашину према небу, као што неко уздиже молитве и благочастиве мисли, а сада си тако смирен и гледаш тако стидљиво иако се можда потајно поново враћаш претходним обичајима. Јуче си као адвокат продавао право и тумачио законе како си хтео а сада си постао судија, други пророк Данило. Јуче си седео у суду са исуканим мачем и своју судску столицу си претварао у законску разбојничку пећину, јуче си на основу закона оправдавао крађу и насиље, а сада како си кротак и смирен! Тешко је поверовати да је неко тако  лако могао променити своју одећу као ти свој начин живота" (Св. Григорије Богослов). "Ја се нисам занео епископским духом, не наоружавам се заједно с вама да бих се тукао, као што се међу собом туку пси за добачени комад". "Не бојте се ни лава, ни племенитог леопарда, чак се и страшна змија може натерати у бекство. Само је једно страшно, верујте - лоши епископи! Не дрхтите пред висинама чина. Јер многи поседују чин, али немају сви благодат" .

И на крају: "Питаш како стоје наше ствари? Крајње рђаво... Цркве су без пастира; добро пропада, зло надвладава; треба пловити ноћу, а нигде нема светлости које показују пут, Христос спава". Последњу реченицу треба довести у везу са Еванђељем од Луке (в.: Лк. 8,23). /.../

"Лав, гуја, и змија великодушнији су и кроткији у поређењу са рђавим епископима који су препуни гордости и који немају искре љубави. Погледај га, и кроз овчију кожу ћеш угледати вука; ако пак није вук нека ме у то увери не речима, већ делом; ја не ценим учење које је у супротности са животом... Пастири су према слабима као лавови, а пре јакима као пси, који свуда забадају свој нос и пужу чешће пред вратима људи утицајних, неголи пред вратима људи мудрих. Један од њих се хвали својим племенитим пореклом, други беседничким даром, трећи богатством, четврти својим везама, а они који не могу да се похвале ничим сличним хвале се пороцима" (св. Григорије Богослов)./.../

Свети Григорије из Нисе посећује неког епископа Еладија: "Поздравивши Еладија и постојавши мало у очекивању неће ли ме позвати да седнем, пошто ништа од тога није уследило, ја сам, окренувши се, мало сео на један од удаљених степеника очекујући неће ли он рећи нешто пријатељски, човекољубиво, или барем, неће ли показати нешто од тога макар погледом. Али све је било супротно нашим очекивањима... Прошло је доста времена у тишини као усред дубоке ноћи... Ово ћутање ми је изгледало слично животу у аду... То што се онда догодило стварно ми се чинило као ад када сам размишљао каквих смо добрих обичаја били наследници од отаца наших и шта ће рећи о нама потомци..."

"Када би била велика благодат међу зидовима јерусалимским грех не би улазио у оне који тамо живе. А сада нема врсте прљавштине за којом они не би посезали: имају и лукавство, и прељубу, и крађу, и идолослужење, и тровање, и завист, и убиство; код њих је нарочито уобичајено зло ове последње врсте тако да нигде нема такве спремности на убиство као у овим местима; саплеменици попут звери траже крв једни других ради гнусног користољубља".

"У свету више нема светости, удаљила се од нас истина; некада је барем име мира било свима на уснама, а сада не само што више немамо мира, него није од њега остало чак ни само име".

"Колико се већ догодило погубних бродолома у Цркви због неискуства старешина! Ко ће избројати све несреће које су се догодиле на наше очи, несреће које се не би догодиле да су старешине Цркве имале иоле искуства у управљању.''/.../

"Оци наши су све до смрти чували уздржаност и неграмзивост, а ми само ширимо стомак и новчанике" - говорио је авва Атанасије.

У виђењу старац види душу новопрестављеног монаха у огњеном језеру до грла и јадикује: "Нисам ли те ради ове муке молио, чедо, да се побринеш за своју душу?" Овај му одврати: "Захваљујем Богу, оче мој, што ми је барем глава слободна од мука. По твојим молитвама стојим изнад главе епископа".

"И оно што је рекао наш Господ, корећи фарисеје, примењујем на вас, данашње лицемере. Не везујемо ли и ми тешка и за ношење незгодна бремена и не стављамо ли их на рамена људи, а сами ни прстом нећемо да их дотакнемо? Не чинимо ли ми сва своја дела тако да нас људи виде? Не волимо ли увек да седамо у зачеља на трпезама и скуповима, а оне који нам овакву част не указују одвећ ревносно не чинимо ли смртним непријатељима? Нисмо ли узели кључ знања и не затварамо ли њиме Царство Небеско пред људима уместо да и сами уђемо и другима дамо да уђу? Не пролазимо ли ми море и копно да бисмо обратили барем једнога, а када се то догоди од њега правимо сина геене који је два пут гори од нас? Нисмо ли слепи вођи који цеде комарца а гутају камилу? Не перемо ли споља чаше и зделе, а изнутра су пуне грабљивости, похлепе и неуздржања? Не градимо ли надгробне споменике и не украшавамо ли ћивоте апостола, а сами смо слични њиховим убицама? " каже Св. Максим Исповедник.<<

Свети Оци нису били монтанисти, али, очито, јесу били хришћански моралисти.

Донатисти и новацијани

Нико од ревнитеља православне вере у СПЦ не тражи ничије „поновно крштење“, нити било коме прети батинама (Мада, било је и батина у историји Србије: Карађорђе је ударио двадесет пет батина грчком митрополиту Леонтију, фанариоти, јер је шуровао с Турцима, док су се Срби против њих борили. Али, пошто ми данас немамо Карађорђа, остаје нам борба речима и аргументима).

Новацијански раскол настао је зато што је 251. године у Риму, уместо свештеника Новацијана, изабран за римског епископа Корнилије. Тада је Новацијан нашао тројицу владика који су га хиротонисали за архијереја, па је он тек онда почео да проповеда морал и врлину. Тако су настали КАТАРИ. Сличан случај смо недавно имали  и у српској Цркви – када је епископ захумско-херцеговачки Григорије почео да се бори за „лустрацију“ у СПЦ зато што га нису изабрали за патријарха, иако је млад и перспективан, а и министар вера у Валади Србије га је подржао (Српски медији, попут листова „Данас“, „Блиц“ и ТВ Б92). Епископ + фудбалер +кошаркаш је скупио још неке млађане владике, који су га подржали у лустраторском заносу. Међутим, кад му је митрополит Амфилохије рекао: „Но, но!“ епископ Григорије се одрекао свог моралног ригоризма, јер је схватио да би могао да остане без џипова, тврдошких винограда и пара за сређивање зуба у најбољим стоматолошким установама. С обзиром да потиче из сиромашног планинског села, он се у ту фазу не би враћао. Али, манимо се Григоријевог морала! Нисмо ми новацијани!

Манихејство

Манихејци су били секта гностичког типа, који су веровали да је њихов учитељ Манес  инкарнација Духа Светог. Презирали су материју, као дело злих сила, и борили се, на болестан начин, против свега телесног. Они су учили о подједнакој сили божанског и демонског, које се стално узајамно боре. Били су под утицајем персијског зороастризма. Какве то везе има са ревнитељима православне вере?

Што се појма борбе тиче, борбе Бога, анђела и људи против сатане и демона (који су некад били анђели, али су отпали због НЕСАБОРНОСТИ И ГОРДОСТИ), она се толико пута помиње у Светом Писму да је отац Милић заиста слепи вођ слепима кад то не види. Цела Књига над књигама је пуна борбе. Израиљ под борбом улази у Земљу обећану,  а Мојсије и Исус Навин су вођи у рату. Судије Сампсон и Гедеон су велики ратници, као и богоотац Давид. Свети Макавеји ратују против издајника из свог народа приклоњених Антиоху Епифану. А Христос вели да није донео МИР, НЕГО МАЧ – ДУХОВНИ – јер Св. ап. Павле каже да више не ратујемо против људи, него против духова злобе у поднебесју. У Цркви постоје чак и СВЕТИ РАТНИЦИ. Наравно да стварање света није исход борбе добра и зла, него дело љубави Божије – али, од пада сатаниног до Другог Христовог доласка „свијет је овај тирјан тирјанину, а камоли души благородној“ (Његош). Хипи теологија оца Милића & comp. хоће да умртви свест и савест људи који не желе да се са злом у себи о око себе мире.

Нико од ревнитеља Христових не чека Антихриста, него се борбом против његових претеча труди да свом народу и свету помогне да се што више људи обрати Христу. Какве везе имају амерички филмови попут „Апокалипсе данас“ са православним учењем Светих Отаца о апокалипси? Филм „Апокалипса данас“ је толико психопатски (скоро као „Кад јагањци утихну“) да га 99% православних ревнитеља није ни чуло, а камоли гледало такав филм (за разлику од оца Милића & comp., који себе сматрају „интелектуалцима“, зар не?). Апокалипса говори о Новом Јерусалиму, али њему претходи антихристова страшна борба против Невесте Јагњетове. „Маран ата!“ се изговара у свету пуном бола и патње. Зар се отац Милић, после Јасеновца, Аушвица, ГУЛАГ-а и Хирошиме осећа пријатно? Чини му се да је све у реду? Нека му буде, што рекао узор оца Милића, бивши епископ Атанасије. Христос у 24. глави Еванђеља по Матеју говори о УЖАСИМА, последњих дана, и каже: НЕ БОЈТЕ СЕ! Ми се не плашимо, знајући ко ће победити на крају!

Православно учење о последњим данима човечанства нема никакве везе с Холивудом, који снима лажи да би преварено човечанство прихватило антихриста. Ми верујемо Светима: Козми Етолском, Нилу Мироточивом, Серафиму Саровском, Јовану Кронштатском, Николају Жичком. Ако им Милић & comp.  не верују, то је њихов проблем. Али, Свето Писмо каже да неверовање неверних не укида веровање верних.

Гностицизам

Гностичарски езотерици су управо отац Милић & comp.. „Они знају“ што СА Сабор „не зна“: каква је била ранохришћанска Литургија, и да је Јован Зизјулас директан наследник Светог Игњатија Богоносца (а између – празнина, као у главама оних који верују учено недоученом  Милићу Драговићу). Они су прави ГНОСТИЦИ: кад им епископ Игњатије каже да је ИСПОВЕСТ ПСИХОЛОГИЗАМ, и да се треба причешћивати на сваком евхаристијском сабрању, они захваљујући тој поуци знају више и од Светог Саве и св. Николаја Велимировића и Св. Јустина Поповића. Оче Милићу, нема никакве „ТАЈНЕ ИЗДАЈЕ“ СПЦ: она је ЈАВНА. Иринеј Буловић и Игњатије Мидић не крију да паписте сматрају Црквом, и то „сестринском“. Епископ бачки се моли с папистима редовно, и бискупе дочекује као православне епископе, по узору на оца му духовног Вартоломеја I Истамбулског. А после долазе Милић  & comp. и твде да све то није истина. Па то је, бре, за Бранислава Нушића, који у „Аутобиографији“ прича да је глумац чича Илија Станојевић затекао своју жену у прељуби, због чега је побегао од куће. Жена му ускоро шаље писмо: „Илија, врати се кући! То што се видео – није истина“.

Оче Милићу, ти & comp. сте елитисти, који презирете обичне људе, који немају ваш (и ваших узора) теолошки ниво – типичан пример је теолог – пљувач, склон вешању сваког ко му не „импонује“ – „Таса“, како га Ви & comp. зовете. Ви себе сматрате да сте изнад одлука СА Сабора СПЦ о богослужењу. А нисте! Ни ти, ни „Таса“, ни „Васа“, ни „Јанко“ ни „Марко“. Нико! Нико! Нико!

Етнофилетизам

Православно ревновање нема никакве везе са идолопоклонством нацији. Наше схватање нације исказао је Свети Николај Жички у свом делу „Национализам Светог Саве“. Говорио је о њему и у делу „Национална Црква, али не и национална вера“. Али, најлепште је све то исказао у тексту „Шта је то српски национализам?“ који доносимо у целини да се зна за шта ревнују православни ревнитељи:

>>То је рам у коме је икона Христова.

То је дом у коме је Христос домаћин.

То је брак у коме је Христос благословитељ.

То је село и Град у коме је Христос начелник.

То је држава у којој је Христос цар.

То је уметност у којој је Христос чаробност.

То је школа у којој је Христос учитељ.

То је Црква у којој је Христос првосвештеник.

То је борба у којој је Христос војсковођа.

То је страдање у коме је Христос Главни страдалник.

То је мрак у, коме је Христос једина свећа.

То је устанак против неправде са барјаком Христовим.

То је победа са певањем: Христос воскресе.

То је весеље Где анђели Христови са људима играју.

То је ткиво историје србског народа коме је основа Христос,

Апотека свеци, светитељке, јунаци и мученици Христови.

То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.

То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву,

Срећа у побратимству, срећа у колиби и на престолу.

Ето због чега је речено да је тешко бити Србин.

А то је речено комшијама србским и, издајницима србским,

Којима је национализам рам у који они стављају другу слику,

Коју им противници Христови гурну у руке<<

Што се тиче осуде „јереси етнофилетизма“, то је у XIX веку Цариградска патријаршија осудила Бугаре кад су хтели да обнове своју аутокефалију, и да бирају свој народни епископат. Фанар је Бугарима аутокефалију признао тек после II светског рата. Дакле, етнофилетизам јесте јерес ако народ себе ставља изнад Бога; али, није јерес ако фанариоти неког прогласе етнофилетистом, иако је он само православни аутокефалиста.

Но, наши читаоци свакако знају шта је главни циљ „домаћих фанариота“ –а то је да Српску Цркву потчине Фанару. На том послу највише раде Милићеви узори – Иринеј Буловић и Игњатије Мидић. О тој работи подробно је писао новинар Милослав Рајковић, а ми ћемо цитирати овом приликом само један део из његовог текста „Чија је православна дијаспора“, који је објавио часопис „Св. кнез Лазар“ у броју 19 oд 1995. године:

>>Колико је реална бојазан да 'други Рим увелико корача стопама несрећног првог Рима'? Је ли православни папа заиста на помолу? Коме је потребан другоразредни папа на Босфору? Чему заједничарење у молитви цариградског и римског првоепископа? Приносимо ли то нашу праву веру у Богочовека Христа и једну цркву Христову као жртву јереси екуменизма („дијалог љубави“ без дијалога истине), идолима западне плутолатрије? Чега новог данас има у давно осуђеним новотаријама Цариграда?

Ова хулна питања множе се у последње време као апокалиптичке сенке у „у дому Божијему, који је црква Бога живога, ступ и тврђа истине“? Ремете канонски поредак међу православнима, нарочито од Треће припремне конференције за Свети и Велики сабор, одржане у Православном центру Цариградске патријаршије у Шамбезију (Швајцарска), од 7. до 13. новембра 1993. године<<

O Косову и светосављу

Свештеник  Милић је јасно рекао ко је и шта је нагваждањем о Косову, - њему је свеједно у чијим је рукама Косово (тобож, ми смо грешни, па су нам Косово отели). Ми јесмо грешни, али не пред НАТО – ом и Шиптарима – него пред Богом. И наши стари су лили крв за Косово, па га се ми никад нећемо одрећи, шта год о томе мислили Милић & comp., слуге Фанара. (чује се да цариградски човек, архиепископ Албаније, Атастасије Јанулатос, баца око на српске светиње на Косову – да их стави под своју црквену јурисдикцију. Но, време ће показати!) Косове је Србија, оче Милићу, без обзира на твоје & comp. моралистичке жваке (за простаке који у теби & comp. виде свезналице и мудраце).

Наравно да Свети Сава није правио своју веру. Али, он је створио српску АУТОКЕФАЛНУ Цркву, и уместо грчких владика поставио Србе. И кад је правио Законоправило, изабрао је из византијских прописа оно што одговара нама, Србима. А шта је светосавље, сазнајемо из текста Владимира Димитријевића: „Шта је, у ствари, Светосавље?“ („Двери српске, 4/2004):

>>Светосавље није никакав етнофилетизам, како тврде „активни грађани" црквомрсци, него србски одговор на позив Бога Живога и Истинитога, Који, по Васкрсењу, Својим апостолима каже: „Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа, и учећи их да држе све што сам вам заповедио" (Мт. 28,19-20). У предговору за књигу Светог Јустина Ћелијског, „Светосавље као философија живота", Свети Николај Жички вели: „Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином. Овај термин „Светосавље" потекао је у наше време од млађих студената београдског богословског факултета, и већ је ушао у општу употребу код Срба."

Професор Богословског факултета СПЦ, Теодор Титов, Рус, који је у часопису „Светосавље", што су га издавали студенти Богословског факултета СПЦ (3-4-5/1934), написао први програмски чланак на ову тему, забележио је, између осталог, и следеће: „Свечовечанска Савина идеологија није била никако пансловенски филетизам. Свети Сава је био одушевљени панправославац. /.../ Више година свог просветитељског рада у Србији провео је у путовањима за Грчку, Свету Земљу, Египат и Бугарску. Главни је циљ ових путовања био чување, снажење и одржавање најближих односа и по могућности чак јединства између различитих помесних православних цркава/.../ Само и једино светосавље је могло да спасе и очува српско племе за време његовог многовековног ропства, које је дошло као последица косовске катастрофе."

Чувени србски философ и теолог, др Димитрије Најдановић, који је такође много урадио на тумачењу светосавља, вели: „Наша Црква исповеда једну, свету, саборну и апостолску цркву. Никад никоме није пало на памет да исповеда некакву „светосавску" цркву. /.../ Ниједан Србин није од памтивека до данас венчан у име Светога Саве него Свете Тројице. Нити причешћен пресветим и пречистим телом Светога Саве, него Господа и Спаса Исуса Христа. Једном речи, ниједна света тајна није обављена у име Светога Саве /.../ Најмање је Светоме Сави падало на ум „светосавље“. Он је био васцео православац превасходно светогорског православља". Свети Јустин Ћелијски, са своје стране, у „Светосављу као философији живота", јасно вели: „Кад се наша народна душа први пут устумарала на раскрсници између два света, Свети Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. До њега, она је била слепа; кроз њега, она је прогледала и први пут угледала вечну Истину и вечни смисао живота. Од смртног, он је душу нашу окренуо Бесмртном, од временог - Вечном, од човечјег Богочовечном". А Свети Николај Жички у свом предавању „Национализам Светог Саве" истиче: „/.../Сава није постао интернационалист, него жарки еванђелски националист. И касније као старац он није дао да се до његова срца  дохвати шовинизам или искључивост према другим народима, ближим и даљним, него је пружао своју помоћ сваком народу Божјем на земљи где год је долазио и где год је могао. Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свим народима наследио је српски народ од свог светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове".

После свега, долази Мирко Ћорђевић који у свом галиматијасу под насловом „Недефинисано светосавље" („Данас", 17-19. март 2000.) пише како је Стефан Првовенчани отерао своју жену Јевдокију „као шугаво псето", како је Свети Сава „ћирило-методијевску традицију замењивао идеолошки функционализованим хришћанством у служби државног култа", како су „карловчани" (Руска Загранична Црква) творци светосавља, који су величали Хитлера и у „ЗАПАДУ ГЛЕДАЛИ СНАГУ КОЈА СЕ ЈЕДИНО БАВИ НАРКОТИЦИМА" (sic!), како је Свети Николај Жички светосавље дефинисао тоталитарном идеологијом „евроазијства", при чему је хвалио Хитлера, и, на крају, „ако је хришћанство у средњем веку - па и хришћанство Светог Саве и могло бити нека врста државне идеологије, оно то данас, у модерно структурираном друштву, не може бити".

Једном речју, светосавље је недефинисано само у глави Мирка Ћорђевића и њему сличних. Великани Духа, попут Светих Јустина и Николаја, знали су о чему говоре и шта пишу.<<   

Римокатолицизам и протестантизам

Народна борба против безакоња оних који су се од Цркве одметнули није се, оче Милићу, појавила с протестантизмом! Напротив! Народ се у Византији одлучно борио за своју веру, нарочито у доба иконоборства или када је цар Михаил Палеолог склопио Лионску унију с папом у 13. веку. Народ се борио против унијата у доба Св. Марка Ефеског, који се, усталом, у својој борби и ослањао на свештенство и народ, јер су епископи пристали на унију с папом. Свети Гермоген, патријарх московски, позвао је народ у смутно доба да устане против пољских окупатора Русије – не као пуки противник туђина, него као борац против окупатора –јеретика. И Св. Николај Жички се с народом борио против Конкордата с Ватиканом. Сва историја Цркве пуна је народне борбе за веру. Оно што ревнитељи православне вере међу Србима бране од замке протестантизма је њихово неповерење у себе, али поверење у СА Сабор СПЦ, чије одлуке су за нас руководне. Што се тиче језуитизма, највећи језуитски лажљивци су отац Милић & comp.; спремни су на све, само да не изврше одлуке СА Сабора СПЦ. Ево њихових метода: почев од називања православних верника „вехабијама“, преко доношења аката којим се наређује служење Литургије у складу с одлуком Сабора, уз усмену инструкцију да се писмено наређење не слуша, до коришћења полиције против верног народа. Па зашто отац Милић & comp. не чине добро на добар начин, по савету Светог Симеона Новог Богослова? Зашто ратују против СА Сабора СПЦ, залажући се за „литургијску обнову“?

Нико од верног народа који је устао у заштиту саборских одлука није прекидао Литургије. То чини отац Милић Драговић, када не служи како заповеда СА Сабор СПЦ, Типик и Служебник. Кад год се ДЕРЕ тамо где пише да треба да молитве чита тихо – он ПРЕКИДА ЛИТУРГИЈУ. Кад год се окреће Западу, а не Истоку, док чита заамвону молитву – он прекида Литургију. Кад год не затвара Царске двери где Типик то налаже – он ПРЕКИДА Литургију.

Строгу организацију, уз вршење тајних налога епископа – новотараца, имају управо свештеници који не поштују саборске одлуке. Видело се то по координисаној „лустраторској“ акцији владике Григорија и новотараца, на чију је страну одмах стао Б92 и остали НАТО медији.

У којим је отац Милић текстовима прочитао да православни ревнитељи сматрају да се спасење не  постиже „благодатно-подвижничким животом него  римокатоличким индулгенцијама“  у борби за веру? То је лаж недостојна чак и хохштаплера, који у туђа уста ставља оно што други никад није рекао. Слично оцу Милићу ради и BIG BOSS – Атанасије, који вади туђе речи из контекста и њима маше као мотком за млаћење глогиња. Што се тиче херојства у борби за веру, Св. Марко Ефески је јасно рекао: „Ако немам шта друго да донесем пред Бога, онда да донесем православну веру!“ То не значи да се Свети Марко није подвизавао, него да је борба за веру ПОДВИГ НАД ПОДВИЗИМА.

О канонима

Отац Милић  лаже о томе да православни ревнитељи сматрају каноне „окамењенима“. Јер, да су они окамењени, новотарци би одавно били „каменовани“ помоћу канона који говоре о томе да је Сабор изнад појединих епископа и свештеника. Напротив, ревнитељи се боре за покајање оних који, непослушношћу Сабору, изазивају РАСКОЛ у СПЦ. Канони нису доношени да би се безаконици на њих позивали кад праве хаос у Цркви, него да би у Цркви владао ред и поредак. Уосталом, ево кратког прегледа канона Васељенских Сабора у интерпретацији архиепископа Аверкија Таушева, (Архиепископ Аверкије Џорданвилски, Света ревност, Православна мисионарска школа при храму св. Александра Невског, Београд, 1998.год., стр. 52-57, и 62,63.):

>>Осим догматских одређења вере, готово сви Васељенски сабори оставили су иза себе ткз. каноне, или канонска правила по којима је обавезна да се руководи како сва црквена јерархија, тако и појединачни верни у свом личном и црквеном животу.

Први Васељенски Сабор у Никеји из 325. године оставио нам је 20 правила, од којих:

Прво правило забрањује да се у клир примају лица која су сама себе кастрирала;

Друго правило забрањује да се новокрштени рукополажy у свештене чинове;

Треће правило забрањује свештенику да у кући има жену која му није блиска рођака;

Четврто правило каже да епископа треба да постављају епископи дате области и да то треба да потврди митрополит;

Пето правило забрањује епископу да прима у општање лица која су одлучњна од стране другог епископа и наређује да се два пута годишње сазивају сабори епископа;

Шесто правило потврђује вишу власт неких епископа над другим еписко-пима и забрањује постављање епископа без одобрења митрополита и општег избор;

Седмо правило уздиже Јерусалимског епископа на степен митрополита;

Осмо правило регулише присједињење јеретика Сркви и забрањује постојање два епископа у једном граду;

Девето п. забрањује примање порочних лица у свештенички чин;

Десето п. заповеда свргавање палих са свештеничког чина;

Једанаесто п. говори о начину покајања оних који су одступили од вере;

Дванаесто п. говори такође о начину покајања друге врсте палих;

Тринаесто п. заповеда да се сваки самртник мора припустити Светим Тајнама;

Четрнаесто п. установљава начин покајања за оглашене који су отпали од вере;

Петнаесто п. забрањује епископима и клирицама да својевољно прелазе из града у град;

Шеснаесто п. прописује да се не примају у општење они клирици који се самовољно удаље из сопствене цркве;

Седамнаесто п. забрањује клирицима да узимају камату (лихварење);

Осамнаесто п. забрањује ђаконима да дају Свете Тајне презвитерима, да се причешћују пре епископа и седе међу презвитерима;

Деветнаесто п. говори о "павлијанцима", де они, ако се обрате, морају да буду поново крштени, а клирици поново рукоположени;

Двадесето п. забрањује преклањање колена недељом и у дане Педесетице;

Други Васељенски Сабор у Константинопољу из 381. године оставио је иза себе свега свега седам правила:

Прво правило потврђује Символ Вере сасвављен на Првом Васељенском сабору и анатемише све јереси;

Друго п. забрањује епископима да простиру своју власт изван граница своје области и да се мешају у ствари туђе епархије, а такође и установљава пет црквених области на Истоку;

Треће п. даје Константинопољском епископу првенство части после Римског епископа;

Четврто п, осуђује Максима Киника и нереде које је он направио;

Пето п. прима оне који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светог Духа;

Шесто п. налаже да се оптужбе против црквених управитеља не примају без истраживања;

Седмо п. указује на поступак примања покајних јеретика.

Трећи Васељенски Сабор у Ефесу из 431. године оставио је осам правила:

Прво, друго, треће, четврто, пето и шесто правило тичу се одлучења од Цркве Несторија и његових присталица;

Седмо п. забрањује састављање било каквог новог Символа Вере;

Осмо п. забрањује епископу да простире своју власт на другу епархију, која раније и испрва није била под његовом руком, те ослобађа кипарске епископе од подчињености антиохијском патријарху.

Четврти Васељенски Сабор, сазван у Халкидону 451. године, оставио је за собом 30 правила:

Прво п. потврђује да је неопходно да се држи све што је било установљено на предходним саборима;

Друго п. прети свргавањем за симонију, тј. Постављање у црквене чинове за новац;

Треће п. забрањује епископима, клирицима и монасима да се занимају световним стварима за плату;

Четврто п. забрањује монасима да воде неуреаан живот;

Пето п. потврђује забрану епископима и клирицима да прелазе из града у град;

Шесто п. забрањује рукополагање клирика без назначења за одређен храм;

Седмо п. под претњом анатеме забрањује клирицима и монасима да ступају у војничку службу или у световни чин;

Осмо п. наређује клирицима да пребивају под влашћу епископа одређеног града;

Девето п. забрањује клирицима да се суде на световним судовима;

Десето п. забрањује клирику да истовремено буде у две цркве;

Једанаесто п. говори о писмима која се убогима издају за пут;

Дванаесто п. забрањује епископима да се у црквеним стварима обраћају грађанским властима;

13. п. забрањује клирицима да служе у туђој епархији без писма препоруке од свог епископа;

14. п. забрањује чтечевима и појцима да ступају у брак са иноверним женама;

15. п. говори о постављању ђакониса;

16. п. забрањује монасима и девственицима да ступају у брак;

17. п. одређује тачне границе епархије;

18. п забрањује прављење завере против епископа или саслужитеља;

19. п. понавља обавезу сазивања епископског сабора два пута годишње;

20. п понавља забрану клирицима да прелазе у другу цркву;

21. п. забрањује примање тужбе против епископа просто и без истраживања;

22. п. забрањује клирицима да разграбљују епископове ствари после његове смрти;

23. п. забрањује клирицима и монасима да без потврде епископа долазе у Константинопољ и бораве у њему;

24. п. забрањује да се манастири претварају у световна обитавалишта;

25. п. забрањује да епископске катедре остају упражњене више од три месеца;

26. п. наређује епископима да црквеном имовином управљају уз помоћ економа;

27. п. забрањује ормицу жена ради брака;

28. п. одређује круг судске и административне делатности Константинопољског патријарха и изједначује га са Римским папом;

29. п. забрањује спуштање епископа у чин презвитера;

30. п говори о египатским епископима.

Пети Васељенски сабор у Константинопољу из 553. године и Шести Васељенски сабор у Константинопољу из 680. године нису оставили правила иза себе, него је уместо тога 691. године сазван "Трулски" сабор, који се понекад назива и "Пето-Шести", који је надокнадио оно што је пропуштено и саставио укупно 102 правила. Од правила тога сабора нарочито су важна следећа:

Тридесет шесто правило, које поново говори о равноправности Константинопољске и Римске патријаршијске катедре и уопште указује на јерархијски поредак патријаршијских катедри; Осмо правило које наређује митрополиту да сваке године сазива сабор епископа; 23, 13 и 48 п регулишу питања везана за брак свештенослужи-теља; 33 п осуђује јерменски обичај да се у клир примају само лица која потичу из свештеничких породица; 64 и 70 п забрањују верном хришћанинуи и жени да јавно поуча-вају у храму за време богослужења; 80 п прети одлучењем ономе ко три недеље дана не дође у храм на богослужење; 54. п забрањује ступање у брак блиским сродницима; 53. П. озакоњује духовно српдство кумова на крштењу и таквима забрањује ступање у брак; 72. п. забрањује брак са јеретиком; 73. п. забрањује да се животворни Крст Господњи изображава на земљи како не би био гажен; 75. п. захтева смерно појање у храмовима; 74. И 76. п. забрањују да се у храмовима и црквеним портама приређују гозбе и да ту постоје крчме или да се вршИ продаја; 77. п. забрањује не само свештенослужитељима и монасима, него и сваком врном хришћанину да се у јавним купатилима купа заједно са жемон; 83. п. забрањује давање причешћа телима умрлих; 86. п. наређује да се одлуче од Цркве они коју држе блуднице; 90. п. понавља забрану прекљањања колена у недељне дане ради слављења Васкрсења Христовог; 91. п. наређује да се одлуче од Цркве они који одстране плод из утробе; 100. п. подвргава одлучењу оне који шире порнографију; 102. п. говори о епитимијама за оне који се кају.

Седми Васељенски сабор у Никеји из 787. године издао је 22 правила, од којих су најважнија :

Треће, које забрањује избор чиновника световне власти у свештенички чин; Четврто и Пето правило којима се забрањује симонија; Шесто понавља захтев за сазивање сабора епископа најмање једном годишње и забрањује митрополитима да траже од епископа који долазе на сабор да им ишта дају; Десето понавља забрану клирицима да остављају своје парохије и заузимају светске дужности; Једанаесто понавља захтев да у свакој цркви и манастиру постоји економ; Дванаесто заповеда епископу и игуману да се старају о свим црквеним стварима и да њима располажу, али да ништа не смеју за сами себе да присвајају, под претњом прогона; 15, 16, 18 и 22 пр свештенослужитељима и монасима забрањује користољубље, раскош и близак однос са лицима женског пола; 20. п забрањује стварање "двојних манастира" у којима бе жене жувеле заједно са мушкарцима, као и блиске односе монаха и монахиња; 21. забрањује монаху или монахињи да остављају свој манастир и одлазе у други без дозволе игумана.

Васељенски сабори суза вечна времена обавили огтоманпосао за целу Цркву Христову. И догматска одређења вере тих сабора и њихове канонске одредбе које регулишу целокупно административно устројење Цркве и прописе за лични живот свештенослужитеља и верних хришђана треба да остају постојана и ненарушива у Цркви, о чему морају да се старају њени чувати- епископи, који због на својој хиротонији и дају страшну заклетву- свечано обећање: "обећавам да ћу чувати и поштовати каноне светих Апостола, седам Васељенских сабора, Благочестивих Помесних сабора и правила светих Отаца; све што су они примили, примам и ја; и све које су они одбацили, одбацујем и ја".

Само по себи је јасно да догматска одређења вере уопште не могу да буду подвргнута никаквим изменама, док од канонских правила могу да буду измењена само она која су била издата с обзиром на неке спољашње околности ондашњег живота, и као таква немају никакав апсолутан значај. Све што проистиче из захтева верско-моралног учења Еванђеља и аскетског устројства живота хришћана из првих векова хришћанства никако не може да буде замењено. Оно што су установили Васељенски сабори, то је- глас самог Духа Светог Који живи у Цркви, по обећању Господа Исуса Христа које је дао ученицима Својим на Тајној Вечери: Ја ђу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавек (Јн. 14,16).

Ето у чему је велики значај Васељенских сабора за нас, хришћане, ако нисмо изгубили осећање своје припадности Цркви- том мистично-благодатном Телу Христовом!<<

Шта је овде   погрешно и „окамењено“? Ми, додуше, не живимо и не радимо како канони налажу – али, зато нам и јесте овако.

Најзад се свештеник Милић Драговић потајно разоткрио: он напада правоверне ревнитеље зато што кажу да је САБОР ИЗНАД ЕПИСКОПА, и каже да је то „прихватање римокатоличке еклисиологије, која је сада од једне институције – папе, пренесена на другу –Сабор. Тиме јасно показује да су тобожњи „обновитељи Литургије“ прави паписти – њима су важнији „Таса“ и Игњатије од пуноте Светосавске Цркве Христове. Ревнитељи не кажу да је САБОР ИЗНАД ЦРКВЕ, оче Милићу: то ти можеш да причаш свом типичару Пауновићу & comp. Нама, писменима, не можеш. Или – можеш, али ти не вреди. Ми кажемо: Сабор је изнад појединачног епископа, свештеника, верника. Изнад „Тасе“, Игњатија Мидића и Пауновића. Ви, господо, сами и усамљени, несаборни и горди – НИСТЕ ЦРКВА! То је јасно свима, осим вама. Додуше, лажју и преваром можда ћете приграбити власт у СПЦ као земаљској установи. Али, и тада ћете бити узурпатори, а не Црква. Јер, да сте Црква, слушали бисте Сабор СПЦ.

Духоборство

Духоборци не могу бити православни ревнитељи, него су то они који не поштују одлуке СА Сабора СПЦ, па се служе свим врстама подлости да би се домогли саборске већине, и себе прогласили за духоносце. А што се тиче ауторитета духовника који  живе по Богу, они се СА Сабору СПЦ не противе, него његове одлуке испуњавају.

Дух Свети се не стиче служењем онима за које Милић & comp. верује да су духоносци  („Таса“, еп. Игњатије & comp.). Дух Свети се стиче љубављу, смирењем и оданошћу Цркви, коју Милић & comp. цепају својом самовољом и мнењима по палом разуму. Прави ревнитељ не мисли да брани Цркву, него хоће да ОСТАНЕ у Цркви знајући да Црква брани њега. А прави ревнитељи не хајкају Цркву (нашу Мајку и Добротворку), него хајкају вукове у јагњећој кожи – праћкама речи и аргумената. На крају, вукови (Милић & comp.) сами збаце јагњећу кожу, и покажу шта хоће: уништење САБОРНОСТИ у име микропапизма својих омиљених владика, потчињавање СПЦ Фанару, разградњу Литургије и самовољно гажење Светих Канона. Хвала оцу Милићу што нам је то показао.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“ НАСТАВЉА ХАЈКУ! ВУЦИ У ЈАГЊЕЋОЈ КОЖИ, ДРЖИТЕ СЕ!

О Милићевом „кратком закључку“

Каква памет, такав и закључак.

Кратак, свакако.

„Борба за веру“ и ревнитељи саборности моле и преклињу све који се боре – боримо се „За веру једанпут предану светима“ (Јуд.1,3), али ПО РАЗУМУ. Браћо и сестре, научисмо се нечему од оца Милића & comp. Они би заиста желели да сви правоверни Срби оду у „старокалендарце“, па да се они башкаре по Српској Цркви и уживају што су нас својим скандалима отерали! Али, тај филм неће гледати! Јер, наш узор, Свети Јустин Ћелијски, никад није напустио Српску Цркву, иако је имао оштрих речи против појединих поступака архијереја СПЦ.

Ево како је Свети авва Јустин писао СА Сабору СПЦ о екуменизму и другим проблемима Православља (Отац Јустин, „Сетве и жетве“, манастир Ћелије, 2008. стр. 632 -646):

>>... 1. Једна и Једина Света Васељенска (καθολική=саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова. Тако су нас непогрешиво научили и тако нам свеукупно предали: сви Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Мученици, Свети Исповедници, Свети Новомученици, и сви Свети Васељенски и Помесни Сабори, а тако верује и сав Православни народ у васељени. Тако је веровао и тако нам предао Свети Сава Српски, равноапостолни Отац и бесмртни Патријарх Цркве наше. Подсећам само на његов светоотачки говор на Сабору у Жичи, када је Епископима, својим наследницима изложио и предао православну веру, Православну Цркву, њено Свето Предање, њене Саборе, њене Догмате, њене Каноне, сав њен Богочовечански Домострој, овим речима:

„Примамо све Свете Саборе по Божјој благодати, који су се сабирали у свако време и место ради објављивања Благочешћа (=Православља, праве вере, побожности) И еванђелског живота, које прима Васељенска - Православна - Црква. Којих се пак одрекоше они Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше, анатемисаше они, анатемишемо и ми. Јер многе јереси у разна времена и лета измисли ђаво и посеја у васељени многи кукољ зловерја кроз безаконе началнике јереси, који ђаволу служе, с циљем разорења и смућења праве вере, - које ми проклињемо и са њима оне који су измислили зле заповести, и гнушамо се сваке нечастиве јереси, а стремимо ка сваком Благочешћу (=правој вери, побожности) којему нас уче благословене слуге Божје: Пророци, Апостоли и Свети Оци, као што и сам Господ наш Исус Христос Син Божји рече". - То „духовно учење", то јест: вера Православна, продужује Свети Сава, „није игра нити безумље мисли човечијих, него света вера проповедана, на којој бише основане све свете истине о Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, Апостоли научише, Мученици исповедише, и сви Свети очуваше, и преподобни Оци беспрекорно сачуваше, као на несецивом крајеугаоном Камену Цркве - Христу основану" (Живот Св. Саве од Доментијана).

Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси и Епископи и Пастири, а наследници Светога Саве, не само не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је и рећи: разрушењу Цркве Божје, Стуба и Тврђаве Истине (1.Тим. 3,15). Те једине Свевредности рода човечјег у свима световима. Због тога узбуђене православне савести, обраћене Светим Оцима, и Светоме Сави, жеравично питају из савремене ужарене вавилонске пећи, и чекају ваш одговор о томе на делу.

Пре свега неизбежно је питање које мучи сваког савесног православца: Зашто је Београдска Патријаршија (никада нећу рећи: Српска Православна Црква) под Патријархом Германом ступила у јеретичко удружење, звано „Екуменски савет цркава", које сачињавају неких 233 јереси? И још: Зашто се Патријарх Православне Српске Цркве примио председништва над тих 233 јереси? - Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом! Наследник Светих Апостола и Светих Отаца и Светога Саве - председник саборишта, у коме се на безброј начина одриче и сам догмат о Светој Тројици, па догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, па догмат о Богочовеку Господу Исусу, о Његовом Васкрсењу, о Његовој Пресветој Богомајци, о Св(етој) Евхаристији, о Светим Иконама, о Јерархији, итд. итд. итд.

Ево и другог питања из савремене ужарене вавилонске пећи: Шта сте учинили, Богом постављени стројитељи Цркве Христове, за заштиту Светог Православља од самоубилачке површности и издајнички неозбиљне делатности Цариградског Патријарха Атинагоре, који својим неопапистичким понашањем у речима и делима ево већ више од једне деценије саблажњава православне савести, одриче јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признаје римске и друге јереси за равноправне са Истином, признаје римског Понтифекса-Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу, вратоломно ужурбано и површно припрема, по угледу на Ватикан, некакав свој такозвани „Велики Свеправославни Сабор", не са основном еванђелском и свето-предањском темом спасења човека и света, него са чисто схоластичко-протестантском тематиком; и то припрема га у вавилонској кули савременог анархистичког и нихилистичког света, а без учешћа стварних православних исповедника, носиоца Православне вере, теологије, предања, црквености? И још многе друге безумне ствари папистички осионо ради у име Васељенског Православља, које данас не може слободно да заузме свој правилан став.

А наши најодговорнији црквени фактори, светосавски стражари Православља, да ли су се обазрели, и ослушнули, и видели какве реакције на све те његове душегубне игре са вером и Црквом бивају од стране православних широм света: Епископа, правих православних теолога, монаха, народа православног, а особито Светогорских самопрегорних подвижника? - Али, ни то још није све. Равнодушност наше светосавске Јерархије иде још даље, иако апокалиптичка неман и с друге стране удара на свету веру Православну. Шта је наша Јерархија учинила после јудинске одлуке Московске Патријаршије о интекомјунијуму с римокатолицима, донетој 16./29. децембра 1969. године насупрот свим Светим Догматима и Канонима Православне Цркве? Том нечувеном у историји Православне Цркве и њеног догматског Предања одлуком у заједничарењу у Светим Тајнама са јавним јеретицима васцело Богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и Сабори поругани, Догмати и Канони Цркве погажени, Предање одбачено, Истина презрена, Црква Христова - Невеста Чиста поваљана у отровну каљугу јеретика. А ми, шта смо ми као Црква на све то учинили и шта предузели? Ништа. Не односе ли се с тога и на нас речи Св. Григорија Богослова: „Ћутањем се издаје Бог" и Црква Божја (Migne patrologia graeca t. 35, соl. 1112).

Ако икада, у овом судбоносном случају, наши Епископи Богом постављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су били неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбране Православља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване „љубави" — јер постоји и лажно названа љубав, као што постоји и „лажно названи гносис"  -знање, разум: 1.Тим. 6,20. Нажалост, они нису тако поступили. Напротив, они и сами учествују, неки речима, неки делима и црквеним актима, а неки пасивним ставом у скрнављењу Истине и продаји јеретицима светиња Цркве Божије. Нису ли и они, следујући одлуци те исте Московске Патријаршије о признању тајне брака извршене од стране римокатоличког свештеника, и то исто играње са Светим Тајнама и благодаћу одлуком својом потврдили на седници Архијерејског Сабора пре неку годину? Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца -Апост(олски) 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32., 33., 34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове „благослове" примили по храмовима београдским кад су им они долазили у „братске посете", или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него „екуменизам" протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?

Ово кратко навођење само неких од суштинских проблема Цркве Христове, могло би бити далеко опширније благодарећи одговорности, или, боље рећи неодговорности неких наших најодговорнијих црквених људи. Но и ово до сад речено, довољно показује да они нису на путу Светих Отаца, не поштују Свете Саборе, него газе Свете Догмате и Свете Каноне, идући за лажним духовима противним Духу Божјем, Духу Христовом, Који Цркву Православну руководи и упућује на сваку истину (Јн.16,13). „О! како ме жалости, - да речем и ја са Светим Василијем Великим, - то што се напуштају Канони Светих Отаца и руши се тачност (ακρίβεια) црквена; и бојим се да ће таква равнодушност постепено довести до потпуног хаоса у стварима Цркве" (Канон 89. св. Василија). При овоме сетимо се страшних речи Пророка Божјег: „Проклет био ко немарно ради дело Господње" (Јерем. 48, 10). А ми то чинимо, и горе од тога. Зато је неопходније и од најнеопходнијег: да сви навијемо срца своја непрекидном молитвом и покајањем ка Господу, да по великој свемилости Својој не сручи на нас проклетства с неба са њиховим страхотама.

Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о „времену", о „духу времена", или о „духу екуменизма" који влада у свету, или о „ дијалогу љубави" који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим „вековима мржње", или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо „љубави Истине" (2. Сол. 2, 10), уместо „истиновања у љубави" (Еф. 4,15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза „ходе као незнабошци у празности ума свога" (Еф.4,17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка „вери Истине" (2. Сол. 2,13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави Божје и истинског човекољубља, те или оптужују Оце - Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих. Међутим светоотачко, и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити ми л и ј е него д а вид е д а се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн.11,52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде" (PG t.91, 465).

Нееванђелски је, душегубно је такође, изговарати се сличним понашањем других равнодушних Патријараха и Епископа данас. Јер, по речима Св. Отаца, нерад и немар и свако уопште грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе - Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања" (Посланица 1848. год., §17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама „екуменизма", у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља. Сетимо се еванђелског правила Светог Григорија Паламе, изреченог у писму Патријарху Антиохијском Игњатију 1345. године, када је овај одступио од православног учења: „Они који су од Цркве Христове, они су и од Истине; а они који нису од Истине, не припадају ни Цркви Христовој... Јер ми смо научили да Хришћанство меримо не по лицима, већ по истини и по тачности вере, (Συγγράμματα т.II, Солун 1966, стр.627). Ово, вековима испробано и свестрано потврђено православно правило Св. Григорија Паламе, јесте свагдашње правило Цркве Православне и Исповедника православних и народа Божјег православног од Светих Апостола до данас, па ће благодаћу Божјом и силом Божјом бити и од данас до века.

2. Али, авај! Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.

Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. „Ништа тако", вели Свети Златоусти Учитељ васељене, „не разгневљује Бога као цепање Цркве... Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех" (ро 4.62,85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо" над кукавним родом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.

3. „Богу се треба већма покоравати него људима" (ДАп. 5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, — то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.

То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.

„Покоравати се Богу већма него људима", - то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав - Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став — Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп.5,17-42); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто - издајство Цркве Христове.

Власт је у начелу од Бога: и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима", а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света - Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал.5,1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља.

Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? — Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици и Новомученици. Сви су ови Светитељи живо оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се треба већма покоравати него људима". Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас свега народа Божјег. Заклањамо ли се за другу заповест Спасовог Свееванђеља: „Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу" (Мт.22,21), да би оправдали своје пагубно човекоугодништво, доказ је да ову заповест нисмо апостолски и светоотачки ни схватили ни разумели ни богочовечански у животу применили.

„Цару царево - Богу Божије“: То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт.22,19-21). А Богу? - и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1. Кор. 6,19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: - вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

У Богочовеку и Његовом делу и телу - Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу". Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она - тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку". Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима". Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру - „у очи противстаје" (Гал.2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми" (ДАп.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.

„Богу Божје - цару царево": - то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi (=начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево“. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима“. Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога“ (ДАп.4,19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела - Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“.

Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал.5,1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла - ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! „Вера је наша победа која победи свет" (1.Јн. 5,3): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он - Бог с нама, ко ће на нас? Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? Или мач? Но у свему томе ми побеђујемо Оним Који нас је заволео. Јамачно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм.8,31-39).

Сведоци су тога сви Светитељи Божји, од првог до последњег. Да споменемо само неколико њих. Ево као првог Светог Василија Великог, Епископа, Учитеља васељене, неустрашивог Исповедника.

На претње одузимањем имовине, прогонством и смрћу од стране царског намесника Модеста, Св. Василије Велики одговара: „Не можеш одузети имање од онога који ништа нема, осим ако су ти потребне моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. А прогонства се не плашим,... јер је сва земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучења се такође не плашим..., ј ер смрт ће ме само брже приближити Богу, за Којег живим и Којему служим". На чуђење царског намесника да му „ нико до сад није са таквом смелошћу одговарао", Св. Василије додаје: „Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са Епископом. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога". Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење". - Свети Василије одговори: „ Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи" (код Св. Григорија Богослова, РG t. 36, соl.5601).

Неустрашиви исповедник Истине, Учитељ васељене, Свети Јован Златоуст говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов" (Галлдо).

Многострадални Исповедник Православља, Свети Максим благовести: „Ја не могу жалостити Бога ћутањем о ономе што је Бог заповедио да говорим и исповедам... Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу, и не шкоди вечном спасењу душе" (PG t.90, соl.124 и 161).

Сунчани светилник Православља, Свети Јован Дамаскин громогласи: „Не припада царевима да постављају законе Цркви. Јер шта вели Божански Апостол: „Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, треће Пастире и Учитеље на усавршавање Цркве“ (1. Кор.12,28), а није рекао и цареве... Нама нису реч Божју проповедали цареви, него Апостоли и Пророци, Пастири и Учитељи... Царевима припада старање о цивилним стварима, а црквене ствари и поредак припадају Пастирима и Учитељима. Иначе ће, браћо, бити по среди разбојничка узурпација... Ми те, царе, слушамо у житејским стварима, у порезама и дажбинама и трговини, у ономе над чим ти имаш власт, а у стварима црквеног поретка ми имамо Пастире, који су нам говорили реч Божју и који су донели црквене законе и поредак. Нећемо да померамо вечне границе које су поставили Оци наши, него ћемо се држати Предања као што смо примили. Јер ако здање Цркве почнемо и у нечем малом рушити, онда ћемо постепено и све срушити" (РG1.94, соt.1297).

Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне Вере, пресвето око Цркве, Свети Симеон Нови Богослов, игуман, у присуству многих великаша говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је невина послао у прогонство и гони га подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светом Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо земља и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, ... у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: Већма се треба покоравати Богу него људима (ДАп.5,29)" (Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου од Никите Ститата, изд. Roma 1928).

Такав је став, такав пут, таква Истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те Истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.

4. Горећи и сагоревајући у пожару споменутих проблема, ми уствари горимо у пожару богоодступништва. На свима странама народ Божји Светосавски, сагорева до пепела у пожару нашег богоодступништва. О, колико је данас стотина хиљада у светосавском роду Српском некрштених, невенчаних, неопојаних! А ми? Шта ми чинимо да тај и такав невиђени помор Српских душа зауставимо? Погребни лелек пролама наше савести, и ми из срца светосавског свебола питамо: откуда све то у нас? Отуда што смо напустили апостолски пут Светих Отаца. И наша је дужност, наша православна сведужност, да себе исповедимо кроз света уста Светог Максима Исповедника: „Тешко нама несрећницима, јер напустисмо пут Светих Отаца и зато смо пусти од сваког дела духовног" (PG t.90, соl.932). Ову свету исповест изрекао је Свети Исповедник у седмом веку, у време прогона Православне вере и Цркве од стране јеретика и ћесара, премда је сам Свети Максим најверније следио пут Светих Отаца. А ми? Будимо искрени и до краја доследни апостолско-светоотачкој логици и савести и мисли, и еванђелски верно поставимо дијагнозу наших многобројних болести:

У својој хиљадугодишњој историји Српска Православна Црква није никада била тежи болесник него што је данас; болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу. Треба га одмах најхитније лечити. А лекар - свелекар постоји; лек - свелек постоји. То је Богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца; а за њима и са њима Светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу. Без овог лека - свелека, сви остали лекови су беспомоћни фластери.

Какав помор коси душе наше дечице, и наше омладине без православне наставе. Какве духовне смрти пустоше наш православни народ који није просвећен православно и светоотачки. О својој вери Православној и животу и путу светоотачком он скоро ништа не зна, те стога тако лако и постаје плен разноврсних сектаната, који се све више и несметано шире по земљи Светога Саве. Жалосно је такође што наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, не знају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности и црквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије. А како би та јадна деца и могла знати тај православни, апостолско-светоотачки пут, када га се ми пастири црквени не држимо, то се од нас не могу њему ни научити, нити се на нас угледати? Зато је прва и последња потреба наша данас: вратити се на православни пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту црквеног живоша и рада. Јер једино свецели повратак на Богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца, и са њима и Светих Српских Богоугодника, то јест повратак на њихову беспрекорну Православну веру у Богочовека Христа, на њихов благодатни живот у Цркви Духом Светим, на њихову слободу у Христу којом нас Христос ослободи (Гал.5,1), на њихово благодатно искуство у Духу Светом, на њихове Богочовечанске свете врлине. Само то, и само то може нас кукавне и јадне спасти и ослободити робовања разним човекоугодништвима и човекослужењима, и спрати мноштво досадашњих грехова наших. Јер то робовање је равно идолопоклонству, равно служењу лажним идолима нашег анархистичко-нихилистичког века. Иначе, без апостолско-светоотачког пута, без апостолско-светоотачког одлучног идења за Јединим Истинитим Богом у свима световима, и служења Једином Истинитом и Живом Богу — Богочовеку и Спаситељу Христу, Глави Цркве Православне, сигурно ћемо потонути у мртвом мору европског културног идолопоклонства, и уместо Живом и Истинитом Богу служићемо лажним идолима овога света, у којима нема спасења, нема васкрсења, нема обожења за тужно биће што се човек зове.

Избављени Богочовеком Господом Христом од идолопоклонства у свима његовим издањима, ево шта нам поручују и у аманет остављају Свети Оци Светих Седам Васељенских Сабора као једини Православни пут, пут Богочовечански, којим треба неустрашиво ићи кроз све историјске тмине и помрчине овога века и света:

„Свети Оци наши, испуњујући божанску заповест Бога и Спаса нашега Исуса Христа, нису светиљку божанског знања коју им је Он дао сакрили под поклопац, него су је поставили на светњак најкориснијег учења, да би светлела свима у кући, то јест свима који славе Бога у Православној Васељенској Цркви, како се не би нико од оних који православно (εΰσεβώς) исповедају Господа спотокао ногом о камен јеретичког зловерја. Јер Свети Оци изгоне напоље сваку јеретичку заблуду и одсецају труле удове, ако су ови неизлечиво болесни; и, имајући лопату у својим рукама, они очишћују гумно, и пшеницу, то јест хранљиву реч, која поткрепљује срце човека, сабирају у житницу Православне Васељенске Цркве, а плеву јеретичког злог учења избацују напоље и сажижу огњем неугасивим... И ми, држећи се на сваки начин догмата и дела тих истих Богоносних Отаца наших, проповедамо једним устима и једним срцем, нити шта додајући, нити шта одузимајући од онога што су нам они предали, него се у томе утврђујемо и укрепљујемо, и тако исповедамо, тако учимо, као што су Шест Светих Васељенских Сабора одредили и потврдили. И ми верујемо... да „нас је спасао не посредник, нити анђео, већ сам Господ" (Ис.63,9), и Њему следујући и Његов глас усвајајући, ми велегласно кличемо: ни сабор, нити царска власт, нити завера богопроклетих, нису спасли Цркву од идола, као што је такве глупости измислио јеврејски Синедрион, него је само Господ славе - Оваплоћени Бог спасао и ослободио Цркву од идолопоклоничке заблуде. Стога: Њему слава, Њему благодат, Њему благодарност, Њему хвала, Њему величанство, јер је искупљење - Његово, спасење Његово, пошто једини Он има моћ да потпуно спасе, а не нико други од бедних земаљских људи... Тако дакле: као што су Пророци видели, као што су Апостоли научили, као што је Црква примила, као што су Учитељи одогматили, као што се васељена сагласила, како је Благодат заблистала, како се Истина доказала, како је лаж прогнана, како се Премудрост смело јавила, како је Христос потврдио, - тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо Христа Истинитог Бога нашег... То је вера Апостолска, то је вера Отачка, то је вера Православна! та вера утврди васељену" (Акта Св. Седмог Васељенског Сабора, седница 4, и Синодикон Православља).

Недостојни архимандрит

Др. Јустин Поповић  

Духовник Манастира Ћелије   

О Светом Сави, 1971.

Манастир Ћелије                                    

Ваљево  <<

Да је на земљи жив Свети Јустин Ћелијски, Милић Драговић & comp. би га прогласили за „псевдозилота“, „манихејца“, „духоборца“, и ко зна шта све не. Али, жив је Свети авва у Небеској Србији, и моли се Богу да Милић & comp. не победе, и не трују чисте воде светосавља мутљавином обновљенства. А ми авву опет цитирамо („Сетве и жетве“, стр. 650 – 653), кад СА Сабору СПЦ пише о забрани молитвеног општења са јеретицима:

>>Преосвећени Оци,

Свој став према јеретицима, - а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне“.

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: „не треба од јеретика примати благослов, јер је то пре безумље неголи благослов". А на заједничким екуменским сусретима и самољењима зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам „латинска јерес“. А колико је од тада нових догамата папа измислио и „непогрешиво“ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Правослвне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.

II

Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (8-16. јуна 1968.г.), у вези са учестовањем православних у раду „Светског савета цркава" донели одлуку: „да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава" (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, - то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже „органско“ учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени „организам", нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само „делови" („органски" међусобно везани!?). — Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом — Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо „органски део" јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по - духовна смрт. Као православни - ми смо „уди Христови". Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1.Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз „органско" сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство = идолопоклонство.

Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима - која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.

III

Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о све-спасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова - на одговор свакоме који запита за нашу Наду. А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина — Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на „екуменске заједничке молитве", него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве.*) Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (гсол.гдз). Богочовечанска је вера - „вера Истине"; суштина је те вере Истина = Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав - „љубав Истине" (2.Сол.2,10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.

На Св. Јована Златоуста   

13./26. новембар 1974.

Препоручује се светим апостолским молитвама       

Вашег Преосвештенства и светих Отаца Светог Архијерејског Синода

недостојни Архимандрит Јустин

Ман Св. Ћелије<<

Али, ОПЕТ И ОПЕТ:

Браћо ревнитељи!

Угледајте се на Светог Авву, и не напуштајте Српску Цркву, макар да новотарци и остваре неке привремене победе! Уз Христа и Св. Саву, победа ће бити на страни оних који држе Свето Предање. Још има верних Богу Срба – од мирјана до архијереја, и новотарци с тим морају рачунати!

Новотарци – секташи. Али какви?

А на какве секташе личе новотарци?

На многе и многе, попут иконобораца (зато и уклањају иконостасе), али највише на слуге бољшевика, обновљенце, који су се у Русији појавили у доба револуције. Ево шта су радили обновљенци (а то сад понављају Милић & comp. о чему пише руски стручњак Сергеј Носов („Православље и савремена реформација (обновљенство), Крагујевац, 2007., стр. 42 – 51):

>>а) Русификација богослужбених текстова

Ево шта је писао часопис живоцрквеника Црквена застава (1922, 15. септембар, бр. 1): "Хтели бисмо да спроведемо ове или оне промене у области црквених богослужења и у требнику уз увођење нових обреда и молитвословља у духу Цркве Православне. Најпожељније су промене богослужбеног језика који је у великој мери неразумљив масама. Те промене се морају неизоставно вршити у правцу приближавања словенског текста руском. Обнова се мора вршити постепено, без нарушавања лепоте православног богослужења и његових обреда".

Исто то читамо и у програму СОДАЦ који је саставио Веденски: "Залажемо се за очишћење и упрошћење богослужења и његово приближавање народном разумевању; за преиспитивање богослужених књига и месецослова, увођење древне апостолске једноставности у богослужење... матерњи језик уместо обавезног словенског језика" (За Христа, 1922, бр. 1–2).

У парохији московског свештеника Георгија Кочеткова реформисано и русификовано богослужење одржавало се све до 1994. године (делимично се одржава и данас)... „Реформе су свакако неопходне у односу на знатан део богослужбеног материјала“, пише други московски свештеник, реформатор Александар Борисов у својој књизи „Побелеле њиве“.

б) Укидање иконостаса (отворени олтар)

Док је религиозна свест православних верника навикла да указује посебно страхопоштовање оном месту где се врши највећа тајна – света евхаристија, реформатори обновљенаши 20–их година захтевали су отворени олтар, па чак и преношење престола из олтара на средину храма да би свештеникове радње биле видљиве верницима. Управо је тако и вршио богослужења епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру, преместивши престо из олтара на солеју. На "сабору" Савеза "Црквени препород" Антонин је говорио: "Народ такође захтева да посматра, да види оно што чини свештеник у олтару за време богослужења. Народ хоће не само да чује глас, него и да види свештеникове радње. Савез `Црквени препород` пружа му оно што он тражи" (Радови првог Сверуског конгреса или Сабора Савеза "Црквени препород", Москва, 1995, стр. 25).

Антонин Грановски је причао како је 1924. године предлагао верницима да се заузму код власти за отварање једног храма али под једним условом: да прихвате руски језик и отворени олтар. Верници су се обратили за савет патријарху Тихону. Најсветији Тихон је одговорио: боље је да се црква сруши, него да је преузмете под тим условима.

Антонин је говорио: "Погледајте секташе свих струја. Нико не прави у својим молитвеним домовима кућице за чворке. Сав католицизам, сва реформација држи олтар без ограде и отворен. Ето то су два наша достигнућа: руски језик и отворени олтар представљају наше две отворене разлике у односу на стари црквени начин живота. Оне су тако одвратне Тихону, то јест, поповству, да му је чак и драго да се такве цркве сруше".

Године 1922. други обновљенашки вођа о. И. Јегоров такође је самовољно реформисао традиоционално богослужење слично епископу Антонину: прешао је на руски језик и преместио је престо из олтара на средину храма.

"Слободно-радна црква – СРЦ, основана 1922. Године, која је поставила за задатак револуционарни преображај унутрашњих и спољашњих страна црквеног живота тако што "Црква треба да прихвати велики смисао светске револуције чији је циљ... стварање јединственог бескласног друштва, што одговара еванђељском идеалу" (Известија ВЦИК, 2.12.1922), захтевала је упрошћавање система богослужења, ликвидацију скупих црквених украса, као и уништење иконостаса у храмовима.

Часопис живоцрквеника Црквена застава (15. септембар 1922, бр. 1) писао је: "Ватрено поздрављамо вршење главног богослужења, свете Евхаристије, отворено пред очима верника, уз непосредно учешће целог Тела Цркве Христове - архипастира, пастира и мирјана"

А ево шта пишу савремени црквени реформатори.

Свештеник А. Борисов: “Некада је, 20-их година, смели реформатор епископ Антонин Грановски покушавао да уведе служење литургије с престолом постављеним на средину храма, са читањем наглас од стране целог народа евхаристијских молитава. Онда је то изазвало подсмех црквених снобова. Али можда то није баш тако смешно? Можда ће проћи извесно време и наши ће се потомци чудити како се могло догодити да су… милиони хришћана много векова били одвојени од олтара иконостасом… Очигледно је да је настало време да размислимо о томе неће ли служење литургије, попут оне коју је обновио епископ Антонин, допринети потпунијем и свеснијем учешћу у Евхаристији свих оних који се налазе у храму” (Побелеле њиве, стр. 175–176).

Свештеник Г. Кочетков: “Решио сам принципијелно питање – како служити. И одлучио сам: треба служити по савести. Изнад мене нема никога (!), ја сам слободан… Све што сам радио доживљавало се као нешто што се по себи разуме: и руски језик, и одсуство иконостаса…” (Нова Европа, 1992, бр. 1, стр. 79). “Клир не треба да буде одвојен од осталог народа Божијег, као ни олтар од остале цркве. Вероватно ће томе допринети прављење у новим храмовима ниских иконостаса и служење уз отворене царске двери… У том контексту су неумесне и ‘тајне’ молитве у односу на народ Божији… Њих треба читати наглас” (Православна општина, 1995, бр. 28, стр. 46). “Када је олтар у храму постао одвојена просторија, када га је високи иконостас потпуно прекрио, тамо су почеле да се раде ствари које су понекад непристојне” (Православна општина, 1995, бр. 30, стр. 73).

Усрдно, али не по разуму, разобличавајући “болесно” Православље и традиционализам у Цркви, архиепископ Михаил Мудјугин нас позива да узмемо пример од римокатолицизма: “Код римокатолика се непрестано врше покушаји да се приближи олтар и наос, или, другим речима, свештенство и мирјани. Била је потребна велика храброст да се после Другог ватиканског сабора престо не преноси, да се стари престо као некакво светилиште остави на претходном месту, а нови да се направи насред храма. Свештеник или епископ стоји сада лицем окренут према народу и тако врши тајнодејство. Народ окружује свештеника и не само што види, него и чује сва тајнодејства… Људи који стоје или седе око престола живо и делатно учествују у богослужењу а у нас тога нема. Наши парохијани стоје, премештајући се с ноге на ногу испред затвореног олтара” (Данас, 29.10.1994).

Архимандрит Зинон (Теодор) у алманаху Христијанос (1996, 5, стр. 196) изјавио је: “Можда ће то бити чудно када се чује из уста иконописца али ја бих иконостас потпуно укинуо” (очигледно је без њега једноставније служити латинске мисе с римокатолицима, као што се то практикује у манастиру познатог иконописца).

Д. В. Поспеловски: “Стављати иконостас као зид који одваја паству од пастира јесте лош пример Русије” (!) (Данас, 12.02.1994).

в) Друге литургијске промене

Богослужење на савременом језику, укидање иконостаса или служба уз стално отворене царске двери, читање наглас такозваних тајних свештеничких молитава, причешћивање мирјанина на свакој божанственој литургији којој присуствује, без претходног поста и, пожељно је, без исповести – све те богослужбене новине 20. века објашњавају се, између осталог, интелектуалистичком болешћу – покушајем да се закони друштва примене на Цркву. То је врло тачно приметио свештеник Владимир Вигиљански: “Шта, на пример, савремени либерални интелектуалац хоће да види у Цркви? Наравно, исто такву гласност, као и у друштву. Он хоће да царске двери буду увек отворене, да тајне молитве свештеник чита наглас, он хоће потпуну равноправност, да и парохијанин и човек који има благодат свештенства буду једнаки у својим тајнодејствима и молитвама. Интелектуалцу–либералу се не свиђа што у Цркви постоје јерархија, степени посвећења, неке тајне молитве” (Татјанин дан, 1996, бр. 6).

Познати обновљенашки лидер о. А. Веденски често је признавао: “Ишао сам у цркву са чврстом намером да срушим бирократску цркву, да је дигнем у ваздух изнутра”. И већ на првој литургији након свог рукоположења у јулу 1914. Године када је “за време Херувимске песме новопостављени јереј, стојећи са подигнутим рукама, почео да чита текст Херувимске песме, верници су се скаменили од запрепашћења, не само што о. Александар није читао ту молитву тајно већ наглас, него и зато што ју је читао с болесном егзалтацијом и са оним карактеристичним ‘завијањем’ с којим су се често читали декадентски стихови”

(А. Левитин-Краснов, В. Шавров, Огледи… стр. 22–23).

Читање наглас такозваних тајних молитава практиковали су обновљенаши 20-их година а практикују га и савремени реформатори–неообнољенаши (видети, на пример, чин русификоване литургије у редакцији епископа Антонина Грановског из 1923. године и у редакцији свештеника Георгија Кочеткова из 1993. године). У редакцијама литургија обојице реформатора игнорише се такође певничко појање у корист општенародног.

Протопрезвитер Виталије Боровој је у октобру 1993. године на “Атанасијевским сусретима” које је организовао о. Г. Кочетков позвао да се “пишу чланци и монографије” о “заслужним” припадницима радикалног обновљенаштва, а посебно о о. Јовану Јегорову. Свештеник Ј. Јегоров који је основао 1919. године у Петрограду модернистичку скупину “Религија у споју са животом” у свом парохијском храму је практиковао самовољне новотарије: изнео је свети престо из олтара на средину храма, латио се исправљања богослужбених чинова, преводио их на савремени руски језик, учио о рукоположењу сопственим “надахнућем”.

Од богослужбених новотарија поменутог епископа-нихилисте Антонина Грановског треба поменути широко практиковано и активно пропагирано од стране данашњих црквених реформатора општенародно појање целе службе, као и изговарања наглас евхаристијског канона. Антонин је такође давао мирјанима пресвето Тело Христово машицама за шећер право у руке, при чему је Антонин овакво “враћање древној литургијској пракси” аргументовао “хигијенским разлозима”, “да би се избегла зараза”, што је морало вређати религиозно осећање верника. На овај корак се, истина, савремени модернисти за сада још увек не усуђују: вероватно је за један такав радикалан лом традиције ипак неопходан канонски раскид с “конзервативним” Православљем.

Ево како је описано у једним провинцијским новинама богослужење које је служио епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру 1922. године:

“Антонин се у потпуном архијерејском одејању уздиже изнад храма окружен осталим свештенством. Он изговара возгласе; одговара и пева цео народ; никаквих појаца, никаквог посебног псалта или чатца нема… Свима ревнитељима службеног благочашћа и црквеног типика коса се диже на глави када присуствују на служби у Заиконоспаском манастиру код Антонина. Не чује се ‘паки и паки’, ‘иже’ и ‘рече’. Све је од почетка до краја на руском, уместо ‘живот’ кажу, ‘житије’. Али и то је мало. Јектеније су потпуно непрепознатљиве. Антонин је све прозбе модернизовао. Олтар је отворен све време… У будућности он обећава да ће уништити олтар и ставити престо насред храма” (наведено по књизи: Левитин, Шавров, Огледи… стр. 113–114).

Сам Антонин је изјављивао 1924. године: “Богомољци улазе у Заиконоспаски храм, ту виде атмосферу која је за њих необична. Ми држимо службу на руском језику уз отворени олтар. Направили смо промене у чиновима тајни – крштења, венчања и исповести, променили смо начин давања причешћа” (Антонин је ширио богохулну идеју о “нехигијеничности православног начина причешћивања мирјана” уз помоћ лажице).

Али у неким питањима савремени апологети “живог”, “просвећеног православља” понекад иду и даље од својих претходника из 20-их година, не задовољавајући се само укидањем иконостаса, већ предлажући да се у руским православним храмовима поставе клупе, као у римокатоличким црквама: “Можда Бог хоће да се у Његовом Дому одмарамо не само душом, него и телом? … Мислим да је то сасвим замисливо у новоствореним условима за нашу Цркву” (свештеник А. Борисов, Побелеле њиве, стр. 176).

Сличну жељу да се човек осећа “удобно” у православном храму износи и игуман “практикант” Инокентије Павлов: “Треба додати и неоправдану неудобност религиозне праксе, повезану с претераном дужином парохијског богослужења које људи морају да одстоје на ногама, што несумњиво мало доприноси стварању молитвене усредсређености” (Данас, 7.05.1994).

У својој књизи Побелеле њиве свештеник А. Борисов предлаже да се у нашим храмовима уведу “оргуље и хармонијуми” (стр. 177). Исто то – “увођење музике у богослужење (оргуље, хармонијум)” било је записано и у нацрту реформи Цркве, који је поднео ЦК СОДАЦ (Пјатигорски епархијски весник, 1923, бр. 1).

Свештеник А. Борисов предлаже да се православно богослужење гради по узору на баптистичко: “Пошто код њих (код баптиста – С.Н.) нема крутог типика, то јест, поретка богослужења, ‘сценарија’ заједничке молитве, нови верник који дође не може да својом појавом наруши ток проповеди или њихову једноставну молитву која, узгред, може бити одмах промењена укључивањем прозбе за тог новодошавшег, за његов благослов, благодарење због његовог доласка” (Побелеле њиве, стр. 69).

Свештеник Г. Кочетков: “Почео сам да уклањам све оно што је бесмислено да би у богослужењу заједнички учествовали сви чланови Цркве. Циљ је било богослужење које не треба објашњавати, које је јасно само по себи. На пример, нема смисла читати Часове, они су одавно одвојени од богословља времена, тако да уопште нисмо читали Часове”. “Уверен сам да је будућност Цркве управо у ономе што ми покушавамо да радимо…” “Немам никакве сумње: оно што смо ми започели има будућност и за то постоји воља Божија (!). То је неоспорно. Штавише: оно што смо започели једноставно лежи на површини; то је само скидање пене и припрема терена за градилиште. Заправо, неопходно је још и истинско стваралаштво у црквеној традицији. Али то је следећи корак од којег се не може почињати. Конзервативно Православље отишло је сувише далеко и зато се за стваралаштво Црква још мора припремити” (Нова Европа, 1992, бр. 1, стр. 80, 82).

Обновљенаши пре 70 година: “Савез проглашава највишим достигнућем и највишом радошћу литургијско стваралаштво – стајало је у правилнику Савеза “Црквени препород” – које представља лепоту и духовну моћ апостолског и светоотачког периода и одлучно осуђује талмудско изрођавање поповства које се исцрпло у духовно–поетском надахнућу и грчевито се хвата за традиционални обред, декорацију и спољашњу помпу” (Радови првог сверуског конгреса или Сабора Савеза “Црквени препород”, Москва, 1925, стр. 68).

Из програма црквених реформи које су зацртали активисти “Живе цркве”.

“6. Широко ангажовање мирјана у богослужењу све до црквеног поучавања” (Жива црква, 1922, бр. 10).

Они који су бар једном присуствовали богослужењу о. Г. Кочеткова дуго ће запамтити и опште појање литургије од стране свих верника у храму (по узору на унијатске парохије у Украјини) и изговарање од стране свих парохијана неких свештеничких возгласа. Практикују се такође употреба светих дарова после литургије од стране мирјана, проповеди на “молитвеним сусретима” које држе “многа браћа, па чак и сестре” (Заједница у Православљу, Москва, 1994, стр. 53) и “старозаветни сусрети” на којима “свако чита (књигу из Библије – С. Н) а затим говори о томе шта га је лично у тој књизи одушевило”, затим самостално тумачење Еванђеља и молитве “својим речима” (Заједница…, стр. 71–75).

Приближно исто то предлаже у својој књизи Побелеле њиве  и свештеник А. Борисов: “Треба омогућити да се у уставно богослужење укључе слободне молитве које изговара свештенство, а такође, по благослову, и мирјани. Треба увести упоредо с постојећим богослужењима молитвене скупове на којима би главно место заузмали читање Библије, проповед, одговори на питања, слободне молитве, како заједничке, тако и по потреби појединих верника” (стр. 167–168). “Исус ништа није говорио ни о јутарњим и вечерњим правилима, ни о бдењима, ни о тананостима спајања различитих служби… Све је то Он препустио нашем људском стваралаштву” (стр. 166).

Али најупадљивије се овакво “харизматично” увлачење мирјана у “богослужење” испољава у такозваним “полулитургијским” “породичним агапама” о. Г. Кочеткова где се чује не само произвољна харизматична молитва сваког учесника тог скупа у виду сопствених речи изнад заједничке “породичне” чаше с вином, него и апсолутно у Православној Цркви непознати полубаптистички чин, односно, такозвана “трпеза љубави”, о чему је подробно писао свештеник Константин Буфејев у чланку “Објави Цркви” (видети, Православна Москва, бр. 8 (14), 1994, као и зборник “Мреже ‘обновљеног православља’”, Москва, 1995). При томе, за разлику од “отвореног” богослужења у храму, те агапе имају затворен, ванхрамовни карактер и на њих се пуштају само такозвани “потпуни чланови цркве” о. Георгија.

Један од основних захтева у области реформе традиционалног првославног богослужења код обновљенаша револуционарне епохе јесте укидање исповести пред причешће са образложењем да је исповест неспојива с настанком “светле епохе невиђених политичких и религиозних слобода”, да је она “средњевековно насиље” над савешћу човека, или пракса такозване “опште исповести”.

Приступати причешћу без исповести предлаже у својој књизи Побелеле њиве и свештеник А. Борисов, активни поборник свакојаких слобода и људских права, позивајући се на праксу инославних: “Било би умесно позајмити од римокатолика савремени обичај-причешћивање без исповести на празник свих оних који немају на савести тежак грех – ради празника. Управо тако и раде, на пример, у московској римокатоликој цркви” (стр. 43).

Исту праксу причешћивања без исповести пропагира и Д. Поспеловски (Весник РХД, бр. 169, стр. 26) и заједница свештеника Г. Кочеткова. У часопису о. Георгија Православна заједница читамо: “Поменимо још један врло важан чинилац који помрачује свест члановима РПЦ. И мирјани, и првенствено клир  (Руске Православне Цркве) готово сви подржавају заразни мит (!) о тобоже нераскидивој вези тајни евхаристије и покајања… Овакво схватање двеју тајни у њиховој обавезној синтези представља изопачење… Последице тог изопачења евхаристијске свести су огромне јер оно од трпезе радости, љубави, Христове гозбе претвара тајну Цркве у тужну скрушеност и сазнање своје потпуне недостојности. Већ је постало уобичајено ићи на `брачни пир у непразничној одећи`” (1991, бр. 4, стр. 44).

Слично саблажњиво “богословствовање” које одбацује спасоносни уски пут личног покајања, скрушеност због грехова и њиховог исповедања, узнемиравало је православну свест и 20-их година...

На тај начин, основне реформе у литургијској пракси обновљенаша 20-их година и савремених реформатора апсолутно су истоветне. И тамо и овде су се сличне реформе спроводиле и декларисале под паролама "приближавања богослужења народном схватању", враћања "апостолској литургијској пракси", уклањања из православног богослужења "каснијих наслојавања".

Закључак

Главни трик новотараца у СПЦ је њихова прича да се они, тобоже, враћају „ранохришћанској“ Литургији. У књизи „Православље и савремена реформација (обновљенство)“, стр. 105-109, одговора им српски литургичар, прота Матеја Матејић, у тексту „У праву су, али греше“:

>>Већ вековима се православни Срби, а и други православни, припремају за примање светога причешћа молитвом, постом и исповешћу. У последње време неки „Обновитељи древних хришћанских обичаја“ кажу да нам је то погрешно. У почетку хришћанства, говоре они, света тајна причешћа није била везана за пост и исповест. Први хришћани нису морали  ни да посте ни да се исповедају да би примили причешће. Према томе, пост и исповест не треба да буду, нису, услов за примање светог причешћа.

Они су у праву, али греше! Ако хоћемо да се вратимо на „првобитно“, ако хоћемо да упражњавамо само оно што је „било на почетку“, а да заборавимо и одбацимо све што је света Црква завела и прихватила у току од скоро двадесет векова свога развоја, онда треба да установимо шта је било у почетку и да будемо свесни последица повратка на само оно што је „било у почетку“. Припремање једне потпуне листе свих догмата, канонских одредби, литургијске праксе, и других појединости које су сачињавале рани живот свете Православне Цркве захтева много времена и простора. Због тога ћу изнети само једну скраћену листу:

1. У почетку није било хришћанских храмова. Хришћани, који су у то време били гоњени, вршили су богослужења на гробовима мученика, у приватним домовима и у катакомбама. Ако хоћемо да се држимо само онога што је било „у почетку", зашто градимо цркве? Треба ли да напустимо, или чак да порушимо цркве које смо изградили и вршимо богослужења на местима на којима су их први хришћани обављали?

2.Догме Наше свете Православне Цркве су формулисане првенствено на седам васеленских сабора који су одржани у времену од 325. до 787. године. Да ли нас чињеница да Сабори нису одржани у првом веку разрешава обавезе да поштујемо те Саборе и да се не придржавамо њихових одлука?

3.Монаштво није постојало у првом веку. Настало је у четвртом веку. Треба ли га зато укинути јер није постојало у првом веку?

4.Епископи нису носили митре, нити свечане црквене одежде, нити су имали палице као симбол своје (духовне) власти. Свештеници, такође, нису имали раскошне одежде, ако су имали икакве. Треба ли ради тога да заведемо за епископе и свештенике ношњу свакодневног грађанског одела када служе свету Литургију и остала богослужења и свештенорадње?

5.У „почетку" епископи су, као и апостоли, били жењени. Треба ли да захтевамо од својих епископа да се ожене да би се држали „древног" обичаја?

6.Имамо представу о структури апостолске Литургије, али нам њена тачна и пуна садржина није позната. Знамо толико да је била кратка и проста. А што се тиче других, најстаријих хришћанских литургија (а има их укупно неких шездесет и осам!), знамо да већина од њих не садрже проскомидију, ни део који нам је познат као „литургија оглашених", нити мали и велики вход, и неке друге делове које имају литургије које се данас служе. Даље, Вјерују је формулисано на Првом и Другом Васеленском сабору (325. и 381. године), а постало је део Литургије у шестом веку. Трисвета песма је укључена у Литургију када је Прокло био цариградски патријарх (435-446), односно после његове смрти. Литургијска песма „Јединородни Сине", која се приписује цару Јустинијану, постала је део Литургије у шестом веку. Овде су наведени неки, не сви, делови свете Литургије који нису били у светој Литургији „у почетку". Треба ли их зато избацити из свете Литургије? Ако неко каже да, онда морамо одбацити служење светих Литургија светог Јована Златоустог, светог Василија Великог и светог Григорија Двојеслова, јер свака од њих је настала у четвртом, а не у првом веку. Да ли је чињеница да нису настале у првом веку, довољан и оправдан разлог да се одбаце ове литургије које се у Светој Православној Цркви служе већ шеснаест векова?

7.Највећи део осталих православних богослужења, а нарочито вечерње и јутрење, садрже велики број црквених песама. У ствари тих песама (стихира) има на хиљаде. Колико је њих из првог века? Немамо имена свих аутора тих црквених песама, али су нам неки ипак познати. Знамо њихова имена, време и места где су живели. Ниједан од њих није живео у првом веку. Свако ко је упознат са историјом и развојем хришћанске, а посебно Православне Цркве, зна да су ове црквене песме, које су укључене у наша богослужења, стваране углавном од четвртог века и да се још увек стварају. Да ли су црквене песме које чине саставни део службе светоме Герману из Аљаске из првог века?

8.Да ли су рукописи (штампане књиге нису постојале до петнаестог века) који садрже црквене песме постојали у првом веку? Ако нису, треба ли да одбацимо употребу служебника, минеја, триода, осмогласника и других богослужбених књига којима се служимо при богослужењима?

9. У почетку, црквени календар, ако је уопште постојао, садржао је главне Господње празнике и, можда, имена неколико мученика и светитеља. Савремени каледар Свете Православне Цркве садржи и огроман број имена разних категорија светитеља које прослављамо. Да ли треба избацити из календара имена свих оних чија су имена унета у календар после првог века?

10.На којим језицима је служена света Литургија у првом   веку?  Сигуран  сам  да  да и сада служимо свету Литургију само на јеврејском, грчком и латинском?

11.Како су свети апостоли путовали када су одлазили на мисионарска путовања? Сигурно нису могли употребљавати аутомобиле и авионе јер они нису постојали у првом веку? А пошто у првом веку нису постојали ни телефони, факс машине, „секретарице“, штампарије и толико других техничких средстава који данас постоје, треба ли да се одрекнемо употребе истих?

Ако желимо да се вратимо „првобитном“, онда се не можемо ограничити на завођење само једне старе праксе. Морамо схватити да Црква није окамењена структура већ живи организам. Ради тога немамо право ни овлашћење да самовољно одлучујемо, коју од црквених пракси да прихватимо а коју да одбацимо. Бити православац, значи управо прихватање свега што Света Православна Црква проповеда и учи не само од почетка, већ у току њене целокупне историје и вишевековног развоја.<<

 Слава Богу и хвала за све. Амин.