Поштовано уредништво српског православног сајта БОРБА ЗА ВЕРУ,

Цијенећи Ваш богољубиви рад који улажете борећи се за нашу истинску вјеру православну, шаљемо Вам ово писмо истине о милешевском владици Филарету и његовом раду у нади да ћете га објавити. Дубоко смо свјесни чињенице да је ваш сајт БОРБА ЗА ВЕРУ најчитанији српски православни сајт у свијету. Желећи Вам свако добро од Господа - срдачно Вас поздрављамо и унапријед захваљујемо.

С поштовањем,

православни вјерници из Пљеваља и поштоваоци Преосвећеног владике милешевског Филарета

+ + +

Дуго времена у нама ври незадовољство и отпор према бјелосвјетској неправди која се данима гомила и која нам не да мира. Мало је људи са којима данас можеш искрено поразговарати, који ће те разумјети и помоћи да прођеш што безболније кроз ова тешка и смутна времена. Чини нам се да се људи полако претварају у звијери, бесомучно се кољу, без престанка, без икакве наде да ће нам ускоро бити боље, и као људима, и као народу, и као држави. Мало је праведника који још увијек поносно корачају овим бездушним свијетом. Мало нас је, и све нас је мање. Остаје нам Бог и вјера у њега као једини сигуран излаз из личног, националног и бјелосвјетског бесмисла.

Ако ми заћутимо – камење ће проговорити!!!

И заиста, колико ћутимо, колико трпимо, колико смо постали кукавице – то више није нормално. То прелази све границе здравог разума, све границе здраве логике... Наши преци су гинули због образа, проливали крв за ближњега свога. А ми се тако лако одричемо једни других, уживамо у туђим поразима и несрећама. Једноставно, тонемо, из дана у дан, у понор безнађа.

Овај текст је писан бесмислу упркос, као мали отпор општем безнађу. Овај текст је зрнце истине у овоземаљском житију бесправно свргнутог преосвећеног владике милешевског Филарета.

При самом почетку, да будемо јасни – владику Филарета познајемо искључиво као вјерници. Познајемо га као духовног пастира Милешевске епархије. Дубоко смо увјерени да је неправедно свргнут и оклеветан, јер је био чврста брана за многа зла која су тутњела и тутње Милешевском епархијом. Његово свргнуће са трона Милешевске епархије свим искреним вјерницима Српске православне цркве је тешко пало.

Владика Филарет је био добар и примјеран, и као владика, и као човјек... Имао је душу и велико срце за сваког вјерника, за сваког човјека. Чешће су његово лице и владичанске одежде кропиле сузе, него што је његове прогонитеље кропила киша. Увијек кад је говорио о Косову и страдању нашег народа, низ његово лице су лиле искрене сузе, из дубине душе. Искрен је био и кад је плакао, и кад је грдио немарне свештенике и брбљиве вјернике; искрен у молитви, на служби, у сваком раду... Велики радник, неимар и задужбинар, марљиви пастир свога стада на које су кидисавали крволочни вукови са свих страна.

За ових непуних шеснаест година, колико је управљао Милешевском епархијом, новинске ступце су пуниле клевете о њему. Ријетко, или скоро никад, новинари су говорили о његовом раду и залагању... А у Милешевску епархију је дошао и почео са ледине. Порушени манастири, затворене и оронуле цркве, народ смућен и отрован отровом комунизма – све је то чекало новог владику.

Мудри патријарх Павле је одлично познавао тадашњег јеромонаха Филарета, знао је да је борбен, истрајан и чврст у свакој намјери. Знао је да неког мирног владику нема куд слати у ову опустошену епархију. Послао је сналажљивог и способног владику Филарета. Знао је патријарх Павле да ће Филарет, владика динарског менталитета, у потпуности испунити своју мисију и учинити немогуће. Заиста је тако и било. И онда кад је био на врхунцу, спреман да са својом паством достојно прослави велики јубилеј - осам вјекова манастира Милешеве, неко је одлучио да све што је Владика до сад радио - не ваља, да је патријарх Павле погријешио када га је хиротонисао за владику, и тако редом...

Сада ћемо кратко подсјетити на досадашњи живот владике Филарета. Јеленко Мићевић, како гласи световно име владике Филарета, потиче из честите и многострадале породице Мићевић из Коњица – село Борци. У вихору Другог свјетског рата већина чланова његове породице је страдала. Дјечак Јеленко са својом сестром близнакињом од раног дјетињства се окренуо Христу. Одрастали су у манастиру и обоје се врло рано замонашили. Будући владика Филарет је завршио монашку школу у Београду, а касније и Теолошки факултет. За вријеме рата у Босни и Херцеговини, јеромонах Филарет је помагао избјеглице, носио помоћ војницима и народу по херцеговачким ратиштима. Био је и игуман Манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. У доба патријарха Германа био је управник Српске патријаршије. Благословом патријарха Павла дошао је на чело Милешевске епархије. Милешева оронула и пуста, Дубочица затворена, Света Тројица Пљеваљска са једном старом монахињом, Куманица, Довоља, Аранђел на Тари, Давидовица, Мажићи, ... у рушевинама. Свега неколико монаха, десетак свештеника, разрушене и опустјеле цркве – било је све што је нови владика милешевски затекао у својој епархији.

Године су пролазиле, Владика је био неуморан. Из рушевина су ницали стари манастири, по градовима велелепни храмови, прелијепе цркве по селима. Народ се полако враћао цркви. Саживио се са својим Владиком. Знао је Владика некад и да загалами, да буде помало пријек, али народ му то није замјерао. Сви су знали да има добро срце, да није злопамтило и да његова мекана душа увијек све опрости. Све ово је била једна страна медаљона, док су са друге стране дували зли вјетрови. За све то вријеме, камапања против Владике и Милешевске епархије није  јењавала. Немилосрдана хајка је вођена против њега... Нема имена којим га нису називали. Био је и ратни хушкач, и ратни профитер, и тиранин, и деспот, и самовољан, и лопов, и разбојник, и блудник, и развратник, и политичар, и државни непријатељ, и шпијун... И нема шта није био у медијима. Из године у годину стварана је лажна слика о једном правом српском владици, старога кова, какав је заиста до дана данашњег преосвећени владика Филарет. Све је то био у медијима плаћеним парама српских непријатеља, а у суштини је само био достојан мјеста на коме се налазио. Велики радник, ревносан молитвеник и највећи ктитор Милешеве, послије краља Владислава. По писању непријатељских медија, живио је у дворцу окованим златом и свакој раскоши, носио најскупље одежде, мантије и ципеле, лежао на меким душецима, купао се у саунама и турским купатилима... А од свега тога није било ни зрнца истине.

Од некадашње руиниране полицијске станице, направио је лијеп и складан владичански двор, са жељом да у њега врати мало сјаја старих српских дворова. Свакога је домаћински дочекао и испратио, и даривао, и благосиљао. Тако се, можда, могао и стећи утисак да живи у благостању. Међутим, истина је била много, много другачија. Преосвећени владика Филарет је живио у материјалном сиромаштву, без паре и динара, вјечито подераних ципела... Све што је стицао давао је другима. Задње паре из Епархије даривао је дјеци и сиротињи, иако су га свештеници често критиковали због његове широке руке према свима... Е, то је истина о владици Филарету. Признаћете – невјероватна!!! Слао је брашно широм своје епархије сиротињи српској и муслиманској. Народ би рекао – помагао и шаком и капом! Некад је и отимао од богатих да би помогао сиротињу. Запошљавао, женио и удавао, лијека налазио за многе преко својих пријатеља на ВМА... Преклињао народ да се окрене цркви, православљу и Русији, жигосао српске душмане... У свакој бесједи упозоравао шта се дешава у Старој Рашкој, да се српске школе затварају, да Срби полако нестају... Вјерницима непрестано говорио о светињи брака, да се рађају, да буду домаћини и честити родитељи... Говорио да ће класе, масе и режими проћи, а да је само Црква Христова вјечна. Није од теологије правио филозофију, као што чине европске владике. У свему је био практичан, разумљив и близак народу. Злобници су тај исти народ покушавали окренути против њега...  Друге владике су буниле свештенике против њега, а истовремено говорили да су то најлошији свештеници у Српској Цркви. Ко добро познаје стање у црквеним круговима видјеће да су управо ти „најгори Филаретови попови“ најдисциплинованији, најревноснији и понајбољи у Српској Цркви. Дакле, све супротно од онога како су их поједине злобне владике жељели представити и завадити са својим Владиком.

Оптуживали су владику Филарета да помаже хашке заточенике и њихове породице, као да је у томе било нешто лоше и неморално. Послати храну и нешто новца старим мајкама хероја који невино страдају у хашком казамату  је свједочење Божије љубави, а не нешто лоше.

Забрањивали су му улазак на територију епархије у Црној Гори. Страшна је то битка била. Трајала је данима и седмицама. Суочен да ни на који начин не може побиједити насиље државе над својом епархијом, своје тијело је изложио апсолутном посту. Том приликом је озбиљно угрозио свој живот, али је, ипак,  побиједио. На мјесту гдје се одвијала права драма, гдје је држава показала своју моћ на старом владици, саградио је, на предлог народа, Цркву Сретења Господњег, на самој граници Црне Горе и Србије. Позвао народ да се ту срета и мири, и да не признаје вјештачке границе између истог народа. Има ли у томе нешто лоше?!

Онда су услиједили нови напади. Оптужен је да је у манастиру Довољи прошле године вријеђао европске званичнике, црногорску и српску власт... Ако је истина увреда, онда је вријеђао. А говорио је само истину, и спасио своју душу. Има ли ту шта лоше?!

Опште је познато да је више пута у својим бесједама, пред мноштвом народа, говорио да је према владици Артемију направљена велика неправда од стране Српске цркве, молио народ да се стално моли за „нашег брата владику Артемија“ како би истрајао у борби за истину. Има ли ту шта лоше?!

Новотарци и папске придворице међу владикама га никако нису могле поднијети. Бољело их је то што владика Филарет није имао длаке на језику и што се никога није плашио. У вријеме кад је вођена најстрашнија хајка против њега, уз помоћ игумана Никлаја, који је врбован од стране владике Јоаникија, он одликује дугогодишњег хашког заточеника Војислава Шешеља орденом Белог анђела. Знао је владика Филарет да ће се тако додатно замјерити Александру Вучићу и прозападним владикама у Српској цркви. Медији су га због тога сатанизовали. Само некилико мјесеци након тог одликовања и самозвани архиепископ цетињски, митрополит Амфилохије, одликује тог истог Шешеља орденом Митрополије црногорско-приморске. У медијима тајац, само преносе информацију да је Шешељ одликован од стране Амфилохија. Нико се није ни усудио да Амфилохија напада зато што је одликовао Шешеља. А према владици Филарету су у истом случају били немилосрдни. Ко има очи да види – види у чему је ствар. Ко жмури пред истином - никад ништа неће видјети.

Суочени са чињеницом да непокорног и тврдог владику Филарета никад не могу покорити, западни медији и домаћи издајници осмишљавају завршни ударац. За те прљаве послове употребљен је игуман куманички Николај коме је Бог очигледно био  узео разум, а бјелопољски бизнисмени добро платили, па је на најбезочнији начин ударио на свога Владику. По принципу рекла – казала, изнио је низ бљувотина и гадости и тако у сред Васкршњег поста преко свих медија саблазнио вјернике. Хришћански зар не?! Брзо заборави игуман Николај да је прије десетак година напустио своју породицу и одлучио да пође у манастир. Поред толико манастира и владика будући монах Николај одабра баш тог злогласног владику Филарета, да код њега нађе утјеху. Са завежљајем на рамену, гладан, жедан и дроњав, будући монах Николај би дочекан од владике Филарета као цар. Владика је разумио његову жељу за монашким животом, временом му даје све чинове које може имати један монах и још приде -  управу у једном од најпознатијих српских манастира – Куманици. Остатак приче знате и сами...

Убрзо након одликовања Шешеља и Николајевог саблазног и грешног писма,  стиже синодска полиција код Милешевског владике, у лику владике зворничко-тузланског Хризостома, владике рашко-призренског Теодосија и као викар самозваног архиепископа цетињског, Амфилохија, нико други до поп Џомић, главом и брадом. Владика Филарет их је дочекао као јагње крвожедне вукове. Знао је да су дошли да му смакну главу. Кажу да се није либио да им саспе истину у лице и да назове епископа Теодосија оцеубицом, алудирајући на издајство духовног оца - владику Артемија. Горди и немилосрдни, синодски инквизитори одбијају да преноће у конацима милешевским који могу примити хиљаду људи. Бирају луксузни Хотел Мона на Златибору. Отуда су долазили, измасирани и напирлитани, неколико дана у казнену контролу. По завршетку свог прљавог посла, владика Филарет им спакова поклоне, међу којима је била по једна икона Белог анђела, за сваког инкизитора. Немили и незвани гости су поклоне дрско одбили, јер су се претходно наљутили на владику Филарета зато што им није хтио платити рачун за њихово баснословно уживање на Златибору. И да не дужимо више... Иначе, о цијелом завјереничком случају против милешевског владике Филарета би се могли написати томови и томови књига.

Упркос томе што наша писанија постаје предугачка – морамо рећи ријеч двије о синодској инквизицији. О владици Теодосију нећемо. Кад је могао ударити на свога духовног оца и преузети му епископски трон, за њега више не постоји никаква светиња. О владици Хризостому, такође, нећемо. О њему најбоље говоре свештеници и монаси зворничко-тузлански који подносе његову тортуру. Само ћемо мало о попу Џоми. Заслужио је и више, али – биће прилика. Кажу да је однекуд из Краљева. Дуго се дружио са Атанасијем Јефтићем и са њим отишао у Епархију захумско-херцеговачку. Отуда су га прогнали вјерници, па је заштиту нашао код митрополита Амфилохија који га је поставио за пароха зетског. Ту је, кажу људи, проневјерио неке паре од народа скупљене за обнову цркве, па су га и отуда прогнали. Митрополит га потом „кажњава“ и премјешта за пароха подгоричког. У народу је познат као сплеткарош првог реда. „Поштеним“ радом је направио кућу на Авали, купио стан у Подгорици, и тако редом... Широј јавности је познат као ударна песница Мила Ђукановића против Ранка Кривокапића и Социјалдемократске партије. Само неколико дана прије примања функције главног инквизитора, Мило Ђукановић га је направио херојем, прогласивши га државним непријатељем и „прогнавши“ га из Црне Горе. А он, „мученик“, „одвојен од породице“ и „најурен“ из Црне Горе, укључује се, ни мање ни више, у прогон владике Филарета. Будући да знамо о каквом човјеку је ријеч, озбиљно сумњамо да је сва медијска прича око прогона попа Џоме била најобичија фарса и играчка за наивни народ, како би му подигли цијену код правовјерних Срба и оправдали његови нови ангажман за одстрел владика Филарета и Георгија. А поп Џома ће се брзих дана вратити у Црну Гору, као да ништа није било. Живи били па видјели!

Ову дигресију смо направили из разлога да читаоци сазнају ко је у ствари поп Џомић, викар митрополита Амфилохија за све прљаве работе. Поп Џома је главни аутор оптужница на основу којих су неправедно свргнути епископи Филарет и Георгије. И не само то...

Након што је Синод одлучио да привремено разријеши владику Филарета, именујући владику будимљанско-никшићког Јоаникија за администратора, сваког искреног вјерника забрињава однос Српске цркве према смијењеном Владици.  Администратор Јоаникије је одлучио да одмах избаци владику Филарета из владичанског двора и упути га у снијегом завијани манастир на Воденој пољани. Одмах су обезбедили чистач да пробије намете. Некоме се журило... Све богатство и раскош тог „својеглавог“ и непослушног владике Филарета стало је у двије црне кесе за смеће које су са владиком испоручене на Водену пољану. Неколико дана након свега тога, владику су нашли полумртвог на Воденој пољани. Љекари са ВМА су га вратили у живот.

Услиједио је и Сабор са свим својим контраверзама и небулозама. Владика је и дефинитивно смијењен и умировљен. Понуђено му је да остане у Патријаршији и тамо обавља неке административне послове. Он је то одбио и вратио се у своју епархију, у манастир на Воденој пољани. Жељом да остатак живота проживи са народом своје епархије, Владика је још једном показао да је добар човјек и да је увијек био искрен са својим народом.

 Данас владика Филарет живи са једним монахом - испосником у поменутом манастиру. Народ и свештеници му повремено достављају храну и остале потребштине, пошто је он сада остављен и без пензије, и без основних услова за живот. Ако је неко мислио да ће свим овим нечасним радњама дефинитивно завршити са владиком Филаретом, грдно се вара. Он ће и од Водене пољане направити оазу Српства и православља, и нови центар Милешевске епархије. Од њега Српство још много, много очекује. Ни један владика који дође за епископа милешевског не може бацити у сјенку преосвећеног владику Филарета, резултате његовог рада и његово добро. Понајмање ће то моћи садашњи администратор Јоаникије кога народ Милешевске епархије не доживљава као свога владику, већ као узурпатора епископског трона владике Филарета.

ВЈЕРНИЦИ ЕПАРХИЈЕ МИЛЕШЕВСКЕ ИЗ ПЉЕВАЉА

П. С.

За крај, или за нови почетак, једна пјесма нашег пјесника Благоја Баковића,посвећена владици Филарету. Пјесма је настала у вријеме када је владика Филарет одлучио да апсолутним постом у мјесту Ранчу, на самој граници Србије и Црне Горе, одбрани своје вјернике и себе од насиља црногорског режима који му је забранио улазак у дио епархије у Црној Гори.  Тада је Влада Црне Горе понудила владици Филарету да се ожени из Црне Горе, како би му дозволили улазак у државу. Сам пјесник је једном приликом пред бројним слушаоцима изјавио да му је митрополит Амфилохије забранио да ову пјесму рецитује на књижевним вечерима како не би величао владику Филарета.

ПОСЛАНИЦА ЦРНЕ ГОРЕ

ВЛАДИЦИ ФИЛАРЕТУ

Чујем, владико Филарете, више то тајна није,

То пише ветар преко сваког листа,

Да се, код тебе, Растко Немањић крије,

И да, у неким јаслама, још чуваш малог Христа

И Цара Радована и сво његово благо

И Ратка и Павловића и крагујевачке ђаке

И Вожда Карађорђа са свом његовом снагом

Да чуваш Вука у гори крај олистале штаке

Да у молитвама чуваш свакога који се дрзну

Да браниш жену и дете, штитиш Цркву и племе

Да чуваш коња Зеленка и онај врлетни рз му

Који вас у задњем трену некако однекуд прене

Под крилом Белог Анђела да чуваш ученика

Григорија, дијака, приспелог однекуд са њива

И све што ми гонисмо до царства мученика

И да Гаврило Принцип код тебе вечерива

И да су изгледа служиле све дотад уре том

Трену, кога су Стамболом клеле буле

После немилог догађаја на Чегру, са буретом

Да чуваш живе главе из оне Ћеле Куле

Да се од нас код тебе и овај наш Његош крије

И Никац од Ровина са стадом наших оваца

И Свети Петар Цетињски и Свети Василије

Да скриваш Вука Мандушића, Вуксана од Роваца

Ратнике са Скадра и Вучијег Дола, дапаче

Витезове са Мојковца, њихову наду и снагу

И народ кога се одрекосмо чујем код тебе да плаче

И све што би могло да векује у Хагу

Што није згорело на Врачару могло би тамо да пламти

Ја сам Синанов потомак а ви сте деца Савина

Не дам у Црној Гори да капље ваша славина

И не дам српском уву да муке с Голготе памти

Да чуваш, веле, све што смо већ побили и прогнали

И да си однекуд уз помоћ некаквих сила

И молитава ургирао те опет Бог нали

Крв живота вечнога посред њихових жила

Не дам да твоја нога у Црну Гору уђе

Твој мирис тамјана, твоје липе и пчеле

Почаст дајемо почасном, ово је за тебе туђе

Таква нам памет наишла, тако прилике веле

Ликујемо од радости, од среће просто горимо

Већ смо из школа протерали Светога Саву

И језик ћемо његов којим ти ово зборимо

И све христолико што је, Његову љубав и славу

Не зависимо ни од чега и све нам служи на дику

А намере су нам добре, решења бити море

Да као млада држава женимо српског Владику

Па да у том случају као зет Црне Горе

Уђеш у нашу јазбину ко у тазбину своју

Таква је ура куцнула ево у наше сатове

Почаст ћеш указат новонасталом соју

Који ти, док трепнеш, може нагрнути у сватове

Осим нас оваквих овође два грађанина имамо

Почасни неће да дође, а тебе не примамо