ГАВРИЛО ПРИНЦИП – СЛОБОДОЉУБАЦ ИЛИ ЏЕЛАТ?

Уважени оче протођаконе,

Пишем Вам ово писмо као човек који Вас зна скоро две деценије, и као, донедавно, најискренији поштовалац Вашег стваралаштва, човек који је Ваша јавна предавања у Србији и Црној Гори преводио са великим задовољством, човек који је приредио прву збирку Ваших огледа на србском језику.

Нећу се, мада бих могао, освртати на Вашу, у најмању руку, необичну путању, која Вас је водила од врсног апологете православног хришћанства до теолошког егзибиционисте, који подвргава сумњи благодатни огањ у Јерусалиму и има симпатије за „Пуси Рајот“. О томе имате дијалог са Богом и Руском Црквом, за који бих желео да се заврши Вашим смиреним прихватањем Предања. Оно што је мене погодило, и због чега Вам се нарочито обраћам, јесу Ваше речи о србском хероју Гаврилу Принципу, које сте недавно изрекли:        

„Повампирење национализма влада на Балкану. Председник Србије присуствовао на откривању споменика терористе Гаврилу Принципу: Гаврило Принцип – бубуљичаст школарац који је убио трудну жену. Узгред – словенску, Чехињу. Први Гаврилов хитац је херојски погодио Софију у стомак. И тек тада почео да пуца у њеног мужа, који се одмах бацио на супругу да би је заштитио.Сат времена пре овог догађаја, Гаврилови саучесници су бацили бомбу на аутомобил престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије. Рањено је неколико невиних људи. Супружници су управо ишли у болницу да посете повређене када су и сами погођени мецима… Па, ко је бољи хришћанин – убијени или убица?Изазван овим гнусним пуцњем, светски рат је сахранио класичну Европу (укључујући и Русију).Вест о овој прослави неколико се дана налазила на званичном сајту Српске цркве“.           

Можда не бих поверовао да сте ово рекли Ви, али 2012. године сте, у одговор на једно питање о томе како Руси да помогну Србима на Косову, рекли следеће:“Било како. Да, можемо помоћи. Молитвом, сигурно, политичком подршком. Само, да не да Бог да се уђе у рат због тога. Русија је због Срба већ превише жртвовала.

Сетимо се како је почео Први светски рат, који су браћа Срби започели. Браћа Срби су га започели. При чему су браћа поступила са нама по свињски. Они су специјално организовали убиство престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, управо ради тога да би испровоцирали Аустрију на неизбежан, у том случају, упад у Србију, а Русију на неизбежну, у том случају, објаву рата Аустрији, што значи и Немачкој. То се зове вадити кестење из ватре туђим рукама, и то заиста није хришћанска позиција. Чиме се завршио Први светски рат за Русију – свима је добро познато, посебно у Јекатеринбургу, зато не бих желео да се то и сада понови.Када сам дошао у Србију, непосредно после натовских акција против Србије, упитао сам Србе какве су закључке извели. Закључак је био веома занимљив: „Схватили смо да се не треба опирати Западу, јер ако вас силују, треба да се опустите и добићете максимум задовољства“. На српској телевизији су се један за другим смењивали извештаји о зверствима српске армије на Косову и о праведности натовске полицијске операције“. (ВИ СТЕ ОВЕ РЕЧЕНИЦЕ О НАТО-У И СРБИМА ИЗМИСЛИЛИ,ШТО ЈЕ НЕДОСТОЈНО СВЕШТЕНОГ ЛИЦА, ИЛИ СТЕ ИХ ЧУЛИ ОД НЕКОГ НИШТАКА, КАКВИХ НИ У РУСИЈИ НЕ МАЊКА).             

Дакле, видели смо  Ваше мишљење.    

Пошто је то мишљење које има утицаја, дужност ми је да Вам одговорим – не само због Вас, него и због других, и Руса и Срба. Трудићу се да одговор буде sine ira et studio. Зато ћу почети од РУСКОГ сведочења о узроцима светског рата; од сведочења човека који је, у пресудним данима, био у Београду, по задатку руског Двора.

РУСКИ ДИПЛОМАТА У СРБИЈИ

Крајем октобра и почетком новембра 1911. године, у Београду се обрео један млади руски племић. Звао се Василије Николајевич Штрандман. Његови преци били су литванско-шведског порекла, и у руском поданству нашла се у 17. веку, да би у 18. веку прешли у православну веру са лутеранства. Његов прадеда, Густав Густавович, био је пешадијски генерал и губернатор Сибира, а његов деда је, од 1810. до 1812. године, био командант једне од српских устаничких чета, која се, скупа са браћом Русима, борила против Турака у Тимочкој Крајини.

Руски племић који је стигао у Београд родио се 1877. године у Француској, и крштен је у руском храму Светог Александар Невског у Паризу, при чему му је кум био, преко свог изасланка, лично цар Александар Други. Као једанаестогодишњак, примљен је у најважнији кадетски корпус велике царевине, тзв. Пажевски, у коме су васпитање стицали српски краљевићи Ђорђе и Александар Карађорђевић. Завршио га је као најбољи у класи, због чега је био почаствован да носи царске инсигније на крунисању Николаја Другог 1896. После женидбе дворском дамом Јулијом фон Етер, ступио је у дипломатску службу: прво је био секретар дипломатске мисије у Дармштату, родном граду последње руске царице, затим је био секретар Руске царске мисије у Софији, а 1910. други секретар Руске амбасаде у Цариграду.

За време прославе педесетогодишњице владавине краља Николе, 1910, обрео се на Цетињу, а у јесен 1911. нашао се у Београду, у коме ће, са извесним прекидима, живети до 1944, када, као „бели“, мора да бежи из престонице Србије и Југославије, јер му је НКВД за петама.

Умро је 1963. године у САД, и сахрањен на гробљу Руске Заграничне Цркве у Џорданвилу.    

Штрандман се у Београду обрео у најважнијим тренуцима: био је сведок преговора Србије и Бугарске око стварања Балканског савеза за ослобођење од Турака, као и потоњих балканских ратова. У тешким данима Србије, после сарајевског атентата, сналази га тежак ударац: његов претпостављени, руски посланик Хартвиг, умире у разговору са аустроугарским послаником Гизлом, у амбасади KundK монархије у Београду, тако да сам Штрандман мора да преузме на своја плећа тешке дипломатске задатке уочи самог избијања Првог светског рата.

Нашао се у улози отправника послова Руске мисије, избегавши, са српском владом и скупштином у Ниш, све док 1914, у децембру, као руски посланик у Србију не стигне кнез Трубецкој, с којим ће остати све до септембра 1915. Године 1918, по избијању револуције у Русији, одлази на Солунски фронт, и узима оружје да се бори за слободу Србије. Добија чин коњичког мајора. Од 1919. до 1924. био је руски посланик у Београду адмирала Колчака, команданта „белих“,после чега ће се наћи на челу Канцеларије за заштиту интереса руске емиграције, где остаје до 1940. За време рата, Гестапо га хапси два пута (подржао пуч од 27. марта 1941, непријатељ Трећег рајха). Као што смо рекли, од 1947. до смрти живи у САД.    

Његове мемоаре открио је и на српски језик превео Јован Качаки, вредни изучавалац руског наслеђа у нас, и сам потомак белих емиграната (између осталог, аутор одличне књиге о марсејском атентату 1934. године, као и библиографије руских емигрантских публикација од краја Првог светског рата до 1944). Рукопис мемоара се налази у Архиви Бехметјева за руску и источноевропску културу на Колумбија универзитету у САД, у збирци Марије и Николаја Свјатополк-Мирског.

Качаки је у предговору за издање Штрандаманових мемоара („Балканске успомене“, „Жагор“, Београд 2009.) описао потрагу за овим делом, у којој му је помагала рођака друге Штрандманове жене, Јелена Туроњи. Она га је обавестила да је архиву овог дипломате својевремено узео др Хенри Лејн Хал, докторант познатог католичког Џорџтаун универзитета, који је покојниковој својти обећао да ће мемоаре превести на енглески, али преко две деценије то није учинио.

Дотични је, иначе, званични историчар америчког Малтешког реда (тзв. „папина масонерија“), и није желео да ступи у контакт с Качакијем (очито, „малтежанину“ се не свиђа објективна прича о Првом светском рату, за који, сматра Ватикан, ипак јесу криви Срби. ) Качаки је, међутим, рукопис мемоара нашао у архиви Штрандмановог зета, кнеза Свјатополк-Мирског, на Колумбија универзитету (нико није знао да су ту, иначе би, вероватно, нестали; други том мемоара још није откривен). Па да их, оче протођаконе, прелистамо заједно.                

У БЕОГРАДУ     

Царски министар спољних послова, Сазонов, у чије је време наступила трагедија Првог светског рата, написао је Штрандману 1921. године писмо коме се нема шта одузети или додати: „У тренуцима нашег националног расула и страдања, ниједан народ, ниједан од наших бивших савезника, није нас подржао онако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истински руског човека – а у првом реду Ваша – јесте на само да памти све што зна него и да широко проноси глас о томе каквим нам је осећањем братске љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи“. Подстакнут овим захтевом, Штрандман је узео перо у руке и почео да пише успомене.      

Када је стигао у Београд, у позну јесен 1911, био је то градић са 70-так хиљада становника, чија је железничка станица остављала „прилично јадан утисак, била је лоше осветљена и неуредна“. Па ипак, како вели Штрандман: „На панорами Београда, на ушћу Саве у Дунав, истицали су се само звоник Саборне цркве – симбол вере, краљев двор са три куполе – симбол краљевске власти, и хотел „Москва“ – симбол вере у Русију“.За разлику од нашег времена, времена пљачкаша народне имовине маскираних у ЕУтописте, српска политичка елита оног доба била је другачија: „Државни чиновници имали су заиста мизерне плате.Чак је и министрима следовала годишња плата од 12 000 динара- а од њих се очекивало да репрезентују, да се одевају по европском узору, са реденготом, фраком и цилиндром за свечане прилике. Српско поштовање и скромност били су достојни сваког уважавања“.

Штрандман је био одушевљен српским обичајима, попут крсне славе, коју подробно описује, и додаје: „Религија је код њих нераскидиво везана за национална питања. Не подносе увреде православне вере и на то реагују оштро и сложно.Па ипак, верски су трпељиви, не дирају људе других вера и живе у складу са својом пословицом „брат је мио, које вере био“. /.../Треба истаћи да у Србији није било јеврејског питања. Јевреји/.../ сматрани су искреним и поузданим српским патриотама.“

Свечано су слављени Савиндан и Видовдан, а народ је живео скромно и честито. Штрандман каже: „Србија се мени чинила као мала башта у цвату, окружена са свих страна непроходним шумама, из које су сваког часа могли да се појаве душмани који би уништили овај благословени кутак земљиног шара. Срби су ми говорили да живе од данас до сутра под притском страха од напада суседа. Кад сам их питао зашто је изглед њихове престонице тако неугледан у поређењу с бугарском престоницом, одговарали би да нема сврхе зидати велике зграде, јер ће их непријатељ пре или касније уништити./.../

При том су се позивали на „мајку Русију“, као на старију сестру, која их у предстојећој борби за слободу неће напустити“. Београђани су били „дирљиво једноставни“-на пријему у руском посланству, вели Штрандман, „осећали су се као код своје куће, и дешавало се да брижни отац породице завије у марамицу комад торте с кремом, или нешто друго што би му се чинило посебно укусно, и опрезно скрије тај деликатес у џеп“, да би га однео својим малишанима.

Ти и такви Срби били су, по Штрандману, велики јунаци: кад је посећивао рањенике у време Првог балканског рата, на лицима њиховим видео је осмех у коме се огледао национални понос, бескрајно родољубље и вера у своју непобедивост, која се граничила с наивношћу детета. Један рањеник је тврдио руском дипломати да су његови сународници рат против Јапана изгубили зато што у своје редове нису примали добровољце из Србије, а један тешко рањени официр сматрао је да је залога будућег мира у Европи савез Енглеске и Србије: „Ми имамо армију с непобедивом артиљеријом, а Енглеска има морнарицу“, говорио је овај идеалиста. 

У борбама за слободу учествовали су, и тада и касније, у Првом светском рату, и највиши припадници краљевске куће-Александар и Ђорђе Карађорђевић. Први је био лакше, а други теже рањен у непосредним окршајима. На фронту се, у тешке дане 1914, појављивао и стари краљ Петар. Сви су Срби доживљавали Србију као своју кућу, а Русију као своју мајку, и кад су у питњу били основни отаџбински циљеви, није било партијских разлика.         

ОПКОЉЕНИ

Геополитички положај Србије те, 1911, није био нимало лак; иако је „болесник са Босфора“, Отоманска империја, био у предсмртној фази, ипак је још било разлога да се страхује од његовог самртног ропца. У Старој Србији под турском влашћу положај српског живља био је скоро несносан; Арнаути, који су све више измицали контроли власти у Стамболу, чинили су невиђени зулум над непобијеном и непотурченом хришћанском рајом на Косову и Метохији и у Македонији.

Савезништво са православним балканским краљевинама било је на видику, али неслога ништа мања: главни фактор нестабилности била је Бугарска, која је, преговарајући о заједничком ослободилачком напору са Србијом, меркала да уграби што већи колач за себе. Још док је Штрандман службовао у Софији, председник министарског савета Бугарске, Малинов, рекао му је: „Бугарска треба да на Балканско полуострво залегне у виду крста, са изласком на четири мора, на Црно, Мраморно, Егејско и Јадранско“.

Румунија и Грчка су се држале благо резервисано (и оне су имале своје ненаплаћене рачуне не само с Турском, него и са Бугарском), а краљ Никола јесте србовао, али је био прилично политички неуравнотежен, ослањајући се званично на Русију, али одржавајући добре везе и са Бечом (а примајући неке новце чак и од Стамбола), при чему се плашио династичких претензија свог зета и унука у Београду толико да је страх често изазивао парализу појединих србијанско-црногорских договора. Наравно, највећа претња малој Краљевини Србији била је Аустроугарска, која је, у периоду Анексионе кризе у Босни и Херцеговини, направила неколико срамних монтираних процеса на својој територији (пре свега, у србофобном Загребу) да би Београд оптужила за територијалне претензије преко Саве и Дунава, које би морале бити кажњене.

Бечка политика продора на Исток подразумевела је стално спречавање спајања Србије и Црне Горе, при чему је Рашка област, још увек турски Санџак, третирана као подручје где је могуће прекинути потенцијалну интеграцију двају српских краљевина. Србији никако не треба дозволити излаз на Јадранско море, а на Косову и Метохији треба потплаћивати Арнауте зарад борбе против ослобођења и уједињења Душанових потомака. И кад је Србија, у Првом балканском рату, успела да оствари оно славно „ Косово Куманово“, аустријска политика је подразумевала стално изазивање криза и претње нашој слободи.

Када је српска војска 1912. године ослободила Призрен, аустријском конзулу Прохаски била је забрањена шифрована комуникација с бечком централом, зато што је дотични подбуњивао Шиптаре против ослободилаца; од њега је тражено да се бави уобичајеним конзуларним радом, без икакве тајне преписке. Међутим, овај дипломата-србофоб је јавио у Беч да га Срби „злостављају“, што је био повод да Аустро-Угарска почне да звецка оружјем, а да јој се у томе придружи и Немачка. Тек кад је Прохаска стигао у Беч, и демантовао самог себе (према њему су коректно поступали), ствар се смирила.

„Црно-жута монархија“ је била тако србофобна да је (а Штрандман то отворено излаже у мемоарима) Русији нудила да окупира и Цариград и мореузе, Бугарима највећи део Македоније и Источне Румелије, Грчкој острва у егејском мору, Италији протекторат над Албанијом, Румунији компензације за рачун Бугарске(Црној Гори, додуше, није нудила ништа, али њена независност није довођена у питање), под једним јединим условом: да прождере Србију. Све је Беч нудио свима, само да себи припоји омрзнуту државу православних „шизматика“, са Новопазарским санџаком као додатком. Оправдање: Србија је неспособна за самосталан опстанак. Суштина: пробој германства ка Солуну као компензација за, Русима понуђени, Цариград. Наравно, Руси нису пристајали на такве срамне погодбе.    

Једна од форми притиска на Београд био је непрестано ноћно осветљавање српске престонице моћним аустријским рефлекторима с оне стране Дунава.Рефлектори су, вели Штрандман, почесто били усмерени на зграду руске мисије. На питање о томе зашто војска суседне државе ставља под такву снажну светлост зграду туђег дипломатског представништва, бечки изасланик је тврдио да је то само вежбање младих војника – ништа озбиљно. Зато Штрандман наводи речи владике Николаја Велимировића, које је 1913, приликом полагања камена-темељца за дом инвалида код Саборне цркве, рекао да српске победе јесу остварене, али да неће бити коначне док се не оконча борба против„северног суседа“, при чему је руком показао „према Сави и Дунаву и аустроугарским равницама“.Ове речи су, вели Штрандман, биле заиста пророчке.

Беч је, по Штрандману, само чекао повод за рат са Србијом. И тај рат је постао Први светски.

ЦИЉЕВИ РУСКЕ ПОЛИТИКЕ    

Штрандман јесте био одани пријатељ Срба, али је, у својим мемоарима, крајње објективан: Русија није била спремна за велике ратове, и њена влада је сматрала да се са коначним обрачуном православног Балкана са исламским Стамболом мора сачекати, бар до 1916. или 1917. године, када ће ова земља бити спремна да помогне, а и да оствари своје геополитичке приоритете. Њен главни циљ је био излазак на Босфор и заузимање стабилних позиција на Истоку Европе кад султан коначно падне. Зато су руски посланици молили своје балканске савезнице, а нарочито Бугарску и Србију, да се стрпе.

И зато су толико напора улагали да смире Бугарску и спрече је да вероломно не пређе на страну Тројног савеза, коме је цар Фердинанд, германски штићеник, усред Првог светског рата, и приступио. Русија је подсећала Софију на своје жртве у ратовима седамдесетих година 19. века, када је њена војска, надахнута словенофилством, ослобађала Бугарску од Турака.

Али, 1912. су све балканске државе решиле да стресу турски јарам, и молбе Петрограда нису помогле. Руски војни аташе у Београду, пуковник Артамонов, послао је 24. септембра 1912. својим претпостављенима извештај у коме, између осталог, пише да му је пуковник Живојин Мишић, начелник Генералштаба, казао: „Све је спремно за мобилизацију.Тренутак је повољан и неће се поновити, одлагати се не сме. Становништво Старе Србије не може да подноси истребљење, ионако је изгубило веру у Бога, сада се наоружава и припрема, знак за одступање више није могуће дати. Одлагање је узалудно-дипломате се никад неће договорити-час је једном незгодно да се ратује, а час другом“. И рат је почео: Србија ће у њему несебично помоћи својим савезницима, што Штрандман признаје, наводећи да је Србија дала преко 17 000 људских живота помажући Бугарској у боју за Једрене, Грчкој у боју код Битоља(обезбеђујући својом победом лево крило и позадину главнине грчке војске), и Црној Гори у борбама за Скадар. Међутим, чим се рат повољно завршио, Бугари почињу да флертују с бечким двором, траже у Македонији оно што није њихово и прете да ће Србију „згњечити као стеницу“, због чега долази до братоубилачког Другог балканског рата, који Србију додатно исцрпљује.

Званичан став Руске империје тих дана Штрандман исказује овако: „Русија није могла да ризикује своје и општесловенске интересе, и због тога је била приморана да избегне све оштре конфликте изазване другостепеним факторима. Међутим, када је непријатељска политика према Русији угрожавала самосталност неког балканског народа, она се, колико се може судити по историјским чињеницама, одлучно прихватала оружја да их заштити“.

Овај одговор није задовољавао многе Србе, па чак ни најближе сараднике Николе Пашића, попут каснијег нашег посланика у Русији, Мирослава Спалајковића, тешког, „троћошкастог“ човека, који је тврдио да је довољно да Русија само удари шаком по столу и да сва Европа задрхти и био против сваког компромиса. Спалајковић је у разговору са Штрандманом, и са осталим руским представницима, умео да буде крајње непријатан; али, искрено је волео Русију, и на једном пријему је пљунуо у лице Лењину због издаје општесловенских интереса, цареубиства и склапања сепаратног мира с Немачком.       

ХАРТВИГ           

Човек који се, у оно време, није сасвим држао званичне руске политике према Балкану и према Србији посебно, и који је понекад умео да опсује своје претпостављене, био је Штрандманов надређени, Николај Хенрикович Хартвиг, који је знао све и о Енглезима (претходно службовао у Персији), и о Аустро- Мађарима, и о Немцима, и о Бугарима, и који је, свим силама, подржавао Србију у њеним ослободилачким тежњама. Али, у то време међу Србима није било оних који су његову србофилију сматрали мешањем у наше „унутрашње послове“. Пашић је био стални гост Хартвигов, и Срби су често говорили: „Наша брада се саветује са вашом брадом“ (и легендарни Баја и Хартвиг имали су дуге, господствене браде). Хартвиг је волео Србе због њихове храбрости и поштења, и београдско русофилство сматрао искреним.

Сматрао је да се Беч неће усудити да изазове светски рат нападом на Србију, а кад је Петроград, руку под руку с Бечом, 1912. године покушао да спречи србијанску војску да крене у ослобођење Старе Србије, Хартвиг је, у писму претпостављенима, отворено изнео велико огорчење наше јавности, која је, по њему, говорила: „Може се разумети колективни притисак целе Европе у Цариграду; али зашто је Русија, наша исконска пријатељица, нашла за сходно да пружи руку заклетом непријатељу словенства - Аустрији, која и без тога не би смела да стане на страну Турске у борби коју смо започели?” За време Кумановске битке, Хартвиг је, док није добио извештај о победи, све време ходао по стану и молио Штрандмана да буде с њим, а онда се искрено радовао. Овај посланик је умро од срчаног удара приликом сусрета са Гизлом, бечким дипломатом, у згради аустроугарске мисије. Пошао је да се с њим објасни због клевета које је, после видовданског атентата 1914, ширила штампа у Аустрији, како тобож на руској мисији није била спуштена застава на пола копља у знак жалости због смрти Фердинанда и Софије и како је Хартвиг, наводно, тог дана у руској мисији организовао забаву. Спалајковић је касније тврдио да је искусни руски дипломата срчани удар доживео због Гизлове најаве рата против Србије, што искрени пријатељ Србства није могао да поднесе.

Сахрана руског посланика је била величанствена, а народ га је помињао са српским презименом, као „Хартвића“. Штрандман је веровао да ће се његово име заувек сачувати међу Београђанима и осталим Србима- он је, на крају крајева, на захтев својих овдашњих поштовалаца и сахрањен у Београду, што је породица покојника одобрила. Али, преводилац Штрандманових мемоара, истичући да му је споменик на Новом гробљу подигнут тек тридесетих година 20. века, додаје: „Нико се данас више не сећа Н. Х. Хартвига. Његов гроб на Новом гробљу је био деценијама запуштен. Истина, Општина града Београда преименовала је Београдску улицу у Хартвигову, што није одговарало немачким окупаторима за време Другог светског рата, па су јој вратили назив Београдска улица. После рата, комунисти су је даривали именом једног од својих главешина, Бориса Кидрича, а у пост-комунистичком периоду враћен јој је назив „Београдска“, чиме је успомена на Н. Х. Хартвига дефинитивно, свесно или несвесно, потиснута из народног сећања“.

По Штрандману, „Хартвиг је сматран непоколебљивим заштитником Србије у годинама балканских ратова не само против спољних, него и против унутрашњих непријатеља“. За време сахране, наравно, није било ниједног инцидента, поготову пред зградом бечког посланства (за то време, KundK полиција је била „немоћна“ да спречи погроме над многим Србима у Босни и Херцеговини, које је хрватско-муслиманска руља кренула да пљачка и линчује, наводно због жалости за Фердинандом и Софијом).       

КО СТОЈИ ИЗА РАТА?

 Први светски рат је, бајаги, избио због Срба и Србије. Штрандман, човек крајње објективности, који своје мемоаре није писао ни зарад Срба, ни зарад Руса, него зарад истине, указује на чињеницу да против тог рата није била само Русија, него и Србија. Регент Александар и Пашић говорили су Штрандману да је Србији потребан опоравак после тешких балканских сукоба, као и консолидација на новоослобођеним територијама. Није било ни довољно ни пушака, ни топова, јер је Русија, плашећи се да не изазива Беч и Берлин, одбила захтев за испоруку већих количина оружја и ратне опреме.

Срби су били спремни да Бечу дају широке концесије на новоослобођеном простору, пре свега кад је железнички саобраћај у питању. Још раније, повукли су се, на захтев великих сила, из Албаније, иако су одатле на територију Краљевине стално упадале банде које је углавном плаћао Беч. Мада је атентат у Сарајеву би онепосредни исход Фердинандове провокације (правио је маневре на свети дан Видовдан, очито са намером да покаже шта чека Србе), бечки ултиматум после атентата Србија је дочекала са крајњом попустљивошћу, коју су похвалиле све велике силе, не само Русија.    

Штрандман је први од дипломата био упознат са текстом ултиматума, јер му га је показао министар Лаза Пачу, који је замењивао одсутног Пашића. Штрандман овај документ назива „одвратним“, писаним са само једним циљем – да се отвори пут „за обрачун са Србијом која је била препрека германству на његовом путу према југу“.У разговору са краљевићем Александром, који је похитао да се саветује с њим, Штрандман је, још пре но што је добио званични став Петрограда, рекао: „Када самосталност балканских држава није била угрожена, Русија је ишла на уступке и повлачила се.

Тако је било током анексионе кризе, као и прошле, 1913. године, по питању српског изласка на јадранско море. Међутим, када је претила опасност губитка самосталности балканских држава, Русија то није дозвољавала и ишла је до крајњих граница супротстављања, као што је било у случају Грчке 1821. године и Србије после турске победе код Алексинца 1876. године, а неколико месеци касније, у априлу 1877. године, у случају заштите Бугара. Како ја просуђујем, овај ултиматум/.../ јесте претња суверенитету Србије, па због тога, узимајући у обзир преседане, може се рећи да ће Русија рећи своје у Вашу заштиту“.

Штрандман, који је, после Хартвигове смрти, постао отправник послова руске мисије, препоручио је регенту Александру да одмах пише цару Николају, јер га он одлично зна из доба његовог учења у Пажевском корпусу, док краља Петра руски цар слабије познаје. Регент је послушао, и у писму истакао да је „захтев који се налази у ноти аустроугарске владе неспојив са достојанством Србије као независне државе и претерано је понижавајући по њу. /.../ Ми смо спремни да прихватимо оне захтеве Аустро-Угарске који су у складу са државним суверенитетом, као и оне које би Ваше Величанство, кад се упозна с нотом, саветовало да прихватимо; строго ћемо казнити све оне чије учешће у злочину буде доказано“.

Срби су одговорили Бечу помирљиво, али часно; није вредело – рат је објављен ...Па ипак, наде за нашу земљу је било: 28.јула касно увече, стигао је телеграм цара Николаја регенту Александру. Николај је обећео да ће његова влада учинити све да до ужасног крвопролића не дође, при чему ће водити рачуна о „достојанству Србије“ (опет та, у ЕУтопијској пропаганди жутокраких, забрањена реч). У случају да мир не буде могућ, „Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије“.

Када је Пашић, иначе човек крајње самоконтроле, прочитао телеграм, прво се, вели Штрандман, скаменио, а онда се прекрстио и узвикнуо: „Господе, Велики Милостиви Руски Цар“, и у сузама почео да се грли и љуби с дирнутим отправником послова. Када је, 30. јула, у Народној скупштини у Нишу регент објавио да Русија неће оставити Србију, узвици радости и наде све су преплавили. Био је то, по Штрандману, дан кад су „људи и партије пружали једни другима руке“, и кад је регент био не само наследник престола, него неко ко је изразио мисао целог народа, спремног да се, ако треба до последњег, бори за своју слободу и част. Штрандману, који се, са српском владом и дипломатским кором, преселио у Ниш, у конак краљице Наталије, Срби су свакодневно долазили да захвале, а он је своје драгоцено време издвајао да с њима поприча и охрабри их. 

  За то време, цар Николај је покушавао да умоли кајзера Вилхелма, свог личног пријатеља, да смири ратоборни Беч: „Како би се избегла катастрофа, молим Те у име нашег старог пријатељства да учиниш све што можеш да би задржао свог савезника од корака који би отишли предалеко/.../ Да би се спречило крвопролиће, било би исправније да се српско-аустријско питање преда Хашкој конференцији/.../Мишљење Русије је следеће: убиство Надвојводе Франца Фердинанда и његове Супруге јесте гнусан злочин – који су извршили појединци Срби. Али, где су докази да српска влада има удела у тим злочинима?/.../Уместо да Европу обавести и да јој омогући да се упозна, а другим странама пружи време да проуче све материјале истраге, Аустрија је Србији дала рок од 48 сати и онда јој објавила рат.

Читава Русија и многи ван њених граница сматрају да је српски одговор задовољавајући: немогуће је очекивати да независна држава може поћи још даље у удовољавању захтевима друге владе. Казнене експедиције се предузимају само у сопственој држави или колонијама./.../ Док трају преговори о српском питању, моја војска неће предузмати никаква изазивачка дејства, о томе ти дајем реч/.../“, писао је Николај немачком монарху. Ништа није вредело: Вилхелм је тобож био за мир, а у ствари је подстицао Фрању Јосифа да покрене трупе ка Београду. И рат је дошао. Цар Николај је у сукоб ушао, упркос недовољној спремности руске војске, да би заштитио своју браћу Србе. Због тога је изгубио и престо и главу, а жртвовао је и целу породицу. Његову жртву Владика Николај је упоредио са жртвом Светог цара Лазара, који се за бој није одлучио у складу са бројношћу војске која га је нападала, него у складу са величиноим светиње коју је бранио.

Улога цара Николаја у пребацивању српске војске из Сан Ђовани ди Медуа у Албанији на опоравак у Грчку и Северну Африку је, зна се, такође непроцењива: наши „савезници“ су толико оклевали да пошаљу бродове по Србе који су прешли албанску Голготу да је руски монарх запретио склапањем сепаратног мира са непријатељским државама ако се српској војсци хитно не помогне.   

Први део Штрандманових мемоара завшава се повешћу о бугарском вероломству, као и сведочењем о његовом одласку у српске добровољце, на Солунски фронт, где ће постати регентов ордонанс, и уочити, с горчином: „Упркос неуморним молбама краљевића Александра да привремено одмене његову исцрпљену војску, савезници – Французи и Енглези – су то упорно одбијали, уз разноразне изговоре“ (Русија се, 1917. и 1918, бавила о свом јаду).Српски војници су, вели Штрандман, ипак били непоколебиви хероји, спремни да се боре до победе. И победили су много надмоћнијег непријатеља. (А о „савезницима“, нарочито Енглезима, који су све време саботирали отварање Солунског фронта, вреди читати документовану студију професора др Драгољуба Живојиновића, „Невољни ратници“, која се 2008. појавила у Заводу за уџбенике.)

 Последње речи објављеног дела Штрандманових мемоара припадају краљу Александру, који је руске избеглице примио у Југославију свим срцем и који је свом руском ордонансу 19. новембра 1929. написао: „Уверавам Вас да се моја осећања према земљи, којој мој народ и ја дугујемо вечну захвалност, никада неће променити, и ништа их не може ослабити. Ви ћете за мене увек остати представник ТЕ РУСИЈЕ“.

Тако је писао непристрасни руски дипломата.

О ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ

Дешава се да сав човек стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске „крилате речи“ које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу, и настала је у доба када је млад и свестан своје судбине, и да жив неће изаћи из тамнице, робијао. Куцкао ју је, каже предање, шифрованом робијашком азбуком у зид, као поруку осталим заточеницима. 

Дакле, ево стихова под насловом „Сарајево, 1914“: „Тромо се време вуче/ И ничег новог нема,/Данас све ко јуче/ Сутра се исто спрема.// И место да смо у рату/ Док бојне трубе јече,/Ево нас у казамату,/На нама ланци звече.// Сваки дан исти живот/Погажен, згњечен и стрт./ Ја нијесам идиот –/ Pa то је за мене смрт.// Ал право је рекао пре/ Жерајић соко сиви:/Ко хоће да живи нек мре,/ Ко хоће да мре нек живи!“Сав живот тог тихог, скромног, из сиротињске куће, дечака врапца (херојског српског врапца којег је опевао Матија Бећковић ) стао је у ту песму: безнађе једног, на први поглед узалудног доба; казамат и окови уместо бојног поља борбе за слободу; покушај окупатора (који је, како би се аустрохрваштином рекло, дошао да Босну и Херцеговину освоји у име „уљудбе“) да од окупираних начини идиоте, згњечених и сатрвених душа… И само на крају кликтај једног претходног сивог сокола српске историје – Богдана Жерајића, кликтај који јасно каже да је ропска свакодневица свагдашње умирање, а да је смрт за слободу капија живота. За оне који су заборавили, Жерајић је био млади Херцеговац који је 1910. године, приликом посете цара Франца Јозефа, желео да изврши атентат на њега, а кад му то није пошло за руком, пуцао је у гувернере Босне, Фрањиног оданог генерала Варешанина. Није га погодио, па је пуцао у самог себе. Генерал Варешанин изашао је из кола и дивљачки шутирао мртво тело Жерајићево. Виктор Ивасјук, зликовац са Украјине, шеф криминалне полиције у Сарајеву, дао је да му од Жерајићеве лобање направе мастионицу, којом се хвалио посетиоцима. Године 1914, показивао ју је ухапшеним младобосанцима, и претио: „Од свих ваших глава направићу овакве тинтаре…“ I тако долазимо до почетка – жеравичног Жерајића, кога ће следити принципијелни Принцип.

КО СУ ОНИ БИЛИ?        

У почетку, била је Гимназија у Мостару, а у њој Димитрије Митриновић, Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Перо Слијепчевић, Љуба Мијатовић и Шпиро Солдо. Ратко Парежанин, познати србски балканолог, чијег су оца, Видака, у Требињу обесили Аустријанци после Видовдана 1914, а који је, као малолетник, осуђен на концлогор у Араду (иначе пријатељ Гаврила Принципа), каже да је Жерајић био „морална снага овог нараштаја“, који је национално-ослободилачке идеје спајао са борбом за социјалну правду:„Њега су тиштале патње сељака кмета, оног тврдог мученика из поробљене Херцег-Босне, који је у оскудици и сухе коре хлеба морао да напушта свој завичај и да се сели у далеке крајеве и нове светове преко Великог Океана/…/Карактер Жерајићев био је чврст као камење његовог сивог завичаја, а уверења и идеје били су за њега ВЕРА И АПОСТОЛАТ“.

О Жерајићу ће његов саборац, Владимир Гаћиновић, написати брошуру „Смрт једног хероја“. Гаћиновић је био следећи надахнитељ Гаврила Принципа, с којим се момак срео 1912. године у Србији. Конспиратор и револуционар, надахнут Бакуњином, Гаћиновић се сретао с руским реметницима, пре свега есерима; упознао је и Троцког, коме је из своје перспективе писао о узроцима Сарајевског атентата. Зна се да му је Троцки замерао да је превише национално оријентисан. (Баш због тога, Гаћиновић је одбио да крене с Лењином у Русију, јер је пломбирани вагон којим су се бољшевици пребацивали на руску територију био немачки; кајзер Вилхелм је преко грофа Мирбаха желео да Русији „подари“ револуцију и грађански рат, да би је избацио с антигерманског фронта.) Ипак, и за Гаћиновића, као и за Жерајића, социјално и национално су били нераздвојни. „Младој Босни“ је припадао и загонетни Димитрије Митриновић, Митриновић који је маштао о месијанском југословенству као почетку Новог доба, Митриновић опијен Мештровићем и, касније, окултизмом, један од идеолога Уједињене Европе, маштар о синтези Истока и Запада, зачетник наше уметничке авангарде… И Митриновић је сањао о праведнијем устројству света, о некаквом мистичком социјализму који ће значити нови корак у еволуцији човечанства… И други, многи други, занесени дечаци о којима, пред крај свог монументалног сведочења о тајни нашег поднебља, „На Дрини ћуприје“, пише бивши конспиратор, католик српске и југословенске визије, и сам затваран као младобосанац, Иво Андрић. Дакле, младићи окупљени око „Младе Босне“ (а било је, ма како би то данас желели да прецртају, поред Срба, и муслимана и Хрвата) нису били никакви примитивни шовинисти који су сањали о „Великој Србији“ као тамници за несрпске народе (за то их је оптуживала бечка пропаганда). Већ поменути Ратко Парежанин, у свом огледу „Неколико речи о Жерајић-Принциповом нараштају“, управо то и истиче: „Национализам ове омладине није више онај меланхолични национализам, пун романтизма и сладуњавих речи, којим су се заносили старији нараштаји. Њен је национализам много реалнији, он је и социјалан. Првих дана по атентату Принцип је изјавио да је у престолонаследнику Фердинанду пуцао не само у злотвора свога народа, него и изразитог представника империјализма уопште/…/ Истински национална, та је омладина била у својој суштини и интернационална у смислу велике идеје о слободи и једнакости свих народа и класа шара земаљског“.

БАШ НА ВИДОВДАН!

 Франц Фердинанд је дошао у Сарајево на Видовдан, да би пљунуо у лице „реметилачком фактору“, босанским Србима, и да би најавио да ће ратовати против Србије. Његови једини пријатељи у Бечу, који га никако нису волели били су ратоборци, попут милитантних аристократа Бертхолда, Фон Хецендорфа и других, који су сматрали да је Краљевина Србија стални извор опасности по бечке планове на Балкану. Поред тога што је био незаинтересован за музику и поезију, са повременим наступима неконтролисаног беса, Франц Фердинанд је крволочно убијао животиње из „спортских“ разлога. Његов пријатељ, Рудолф Кислинг, каже да он није мога да ужива у обичном лову – правио је покоље животиња: само приликом лова са кајзером Вилхелмом у Конопишту убио је 3.200 фазана. Фердинандов лекар, др Виктор Ајзенбергер, каже да је у једном налету, у Блумбаху, будући цар убио 52 јарца, и до 1913, на разним местима, преко 5.000 јелена. На списку трофеја недостојали су му само Срби, та дивљач за одстрел свих империјалних ловаца. У Сарајево је дошао са жељом да покаже спремност аустријске војске за обрачун са њима, кривима што су шизматици и што не верују у „еуропске вредноте“ које им нуди католички престо Хабзбурга. У Бечу и Пешти новине су припремајући се за будући велики лов објављивале овакве популарне песмице: „Ој, ти поред Дрине гаде,/ Да ублажиш своје јаде,/ Ову причу утуби!/ Знај да час далеко није,/ Кад ће ти мач Аустрије/ Мрску главу да сруби!“

Године 1913, појавио се роман једног аустријског официра, који је писао о покрету „свете силе“, К und К монархије, ка Солуну, при чему су Србија и Црна Гора називане „псеудо-државама“ и „дрским псинама“,које ће на том путу бити збрисане. Фон Хецендорф је, као мозак војне будућности Беча, сматрао је да је Србија исувише плодна и богата земља „чија блага не треба пустити да их опљачкају друге државе“, док је министар спољних послова, Бертхолд пред целом Европом у новембру 1912. изјавио да Срби не смеју добити никакав излаз на Јадран. Убиство надвојводе у Сарајеву, дакле, било је само повод за оно што се дуго спремало, и оно за шта је био и сам надвојвода.

„Лове, а уловљени“, рекао би Принципов друг из Београда, песник Момчило Настасијевић. Иако није било никаквих доказа да је држава Србија стајала иза атентата, ратоборци из Беча су ово једва дочекали (као што су Американци напали Ирак због Садамовог „оружја за масовно уништење“, које никад није нађено, јер га није ни било.) Ако се ово зна (а зна се), онда је јасно зашто се Гаврило Принцип, до саме смрти (а умро је 1918, пред крај рата, у тврђави Терезин, кроз коју је Хитлер, за Друге светске војне, ка логорима за истребљење спроводио Јевреје) никад није покајао због свог хица. Кад је председник суда тражио да устану сви који жале због атената, Принцип је остао да седи. Судија Пфефер у својим успоменама каже да је Принцип изјавио „да је њему жао што су деца изгубила оца и мајку, и жао му је што је убио војвоткињу Софију као Чехињу, јер је никако није канио убити, будући да је тај хитац био намењен Поћореку; али да му није жао што је убио аустријског престолонаследника Фердинанда, јер га је хтео убити“. Говорио је: „Пуцајући, ја сам чак и главу окренуо. Опалио сам двапут узастопце, али нисам сигуран да ли сам двапут или више пута пуцао, јер сам био веома узбуђен“, рекао је Принцип на суду… Јови Драгићу, Србину жандарму из Власенице, који га је пратио у Терезин, на питање о убиству Софије Хотек, одговорио је: „Ко би убио мајку деце? Знам ја добро шта је мајка деце. И ја имам мајку. Случај је хтео да се тако догоди. Зрно не иде увек тамо куда је намењено, и њу сам прву погодио. Наслонише се једно на друго. Он је крив што је хтео да пороби наш народ и све Словене“.           

Принцип је пуцао ПРИНЦИПИЈЕЛНО: „Личност престолонасљедника као човјека није код мене играла никакву улогу, него је играло само национално осјећање“. A разлози су поред националних били и социјални: „Сељак је осиротио, упропастили су га потпуно. Ја сам син сељака и знам како је на селу. Зато сам хтио да се осветим, и није ми жао“. Сви младобосанци су се позвали на право које је легло у темеље модерне демократије, право да се дигне буна против владара – тиранина. A под тиранијом Беча стењала је босанска раја скоро као и под Турцима.

 КАКО ЈЕ БИЛО СРБИМА ПОД БЕЧОМ?           

Угледни србски историчар Милош Ковић о томе каже у свом огледу о Принципу:“Босном и Херцеговином владала је бирократска, туторски расположена елита, углавном страног порекла, која је унутар себе неговала посебан, кастински однос према локалном становништву. Била је примарно католичке вере и јачала је систематским колонизовањем страних католика, које је постепено претварала у Хрвате; њен циљ био је да у Босни и Херцеговини учврсти „Хрватство и то као противност Српству и као потпору католичко-клерикалног духа Аустро-Угарске“.                   

Осим католичке цркве и државних чиновника, режим се нарочито ослањао на полицију и војску. Један енглески политичар рекао је Цвијићу, пошто је пропутовао Босну и Херцеговину: „Аустро-Угарска је употребила скоро мало мање војничких средстава да држи у покорности народ Босне и Херцеговине од 1,5 милиун, него Енглеска у Индији, где има скоро 300 милиуна становника.“

   Највећа материјална средства режим је улагао у систем војних и жандармеријских утврђења и касарни, у репрезентативне фасаде по градовима и нарочито у државне хотеле. Они су одржавани у беспрекорном стању, да би у њима одседали гости из иностранства; путницима са Запада власти су неуморно приказивале доказе својих успеха у доношењу европске материјалне цилилизације на Исток. Аустро-Угарска се дичила и изградњом железничких пруга, али Цвијић је истицао да је она интензивирана на целом Балкану, па је тако дужина пруга у Босни и Херцеговини, које је ова европска империја иначе градила са јевтинијим, уским колосеком, била мања него у Бугарској, па и у Србији, уколико се рачунају и пруге које су биле у изградњи.            

За „колонијално стање“ је, уз сјајне, репрезентативне фасаде и хотеле, карактеристично и намерно одржавање локалног становништва у стању образовне и материјалне запуштености. Цвијић наводи да је, за тридесет година своје управе, Аустро-Угарска на свом новом поседу, у Босни и Херцеговини, основала 253 државне основне школе, при чему је ту постојале и верске школе – 70 православних и 31 католичка. Национална држава Србија (која је имала мању површину и више становника), поређења ради, у том тренутку имала је 1272 основне школе; само у четири округа, ослобођена 1878, било их је 227. Више основних школа него у аустроугарској Босни и Херцеговини било је чак и у Старој Србији и Македонији под турском влашћу. Само српских школа тамо је било 240, при чему им треба додати и грчке и бугарске основне школе. У Босни и Херцеговини Аустро-Угарска је тада имала 3 државне гимназије и једну реалку, док је Србија имала 20 гимназија и реалки, 4 учитељске, 4 трговачке, ратарске и виноградарске и 3 школе за образовање девојака. Високо образовање у Босни и Херцеговини није постојало, док је Београдски универзитет у том тренутку имао око 80 професора и око 1000 студената.

Колонијална, али и феудална суштина аустроугарског режима видела се и из очуваног османског феудалног система, у коме су већину сељака чинили кметови без земље. Убедљивом већином они су били православни. У Србији и, рецимо, Бугарској, феудални односи су били ствар прошлости. Тек 1911. у Босни и Херцеговини се започело са тако постепеним откупом кметова, да је један бечки професор израчунао да се, тим темпом, коначно укидање кметства могло очекивати 2025. године.

После деценија апсолутизма и идентитетских експеримената, устав је октроисан 1910, али Сабор, изабран недемократским, сложеним изборним системом, није имао утицаја на извршну власт и није слао представнике у бечке Делегације. И после смрти Бењамина Калаја (1903), Босном и Херцеговином управљало је бечко заједничко Министарство финансија, на челу са Стефаном Буријаном (до 1912) а потом Леоном Билинским. При томе, Босна и Херцеговина је клизила у стање отворене војне диктатуре, јер су њом, из Сарајева, владали генерали огромних овлашћења, од поглавара Босне и Херцеговине и команданта свих трупа генерала Маријана Варешанина (1809-1911), до његовог наследника на том положају генерала Оскара фон Поћорека, за кога је сам Билински писао да је гајио личну мржњу према Србима. То се јасно показало у мају 1913. када је Поћорек завео „изнимне мере“, укинуо све политичке организације и цивиле подвргао војним судовима. У овим људима материјализовала се мржња колонизованог становништва. Жерајић је 1910. покушао да убије Варешанина, пошто претходно у Мостару није успео да пуца у цара Франца Јозефа. Гаврило Принцип је рекао доктору Папенхајму у терезинској болници да је Поћорека хтео да убије још у октобру или новембру 1913. године; познато је да је Принципов метак који је погодио надвојвоткињу Софију био намењен Поћореку.

Средњовековна суштина режима у Босни и Херцеговини видљива је и из огромних контраста у сачуваним описима двораца и стила живота Франца Фердинанда са једне стране, и куће у Обљају у којој је Принцип рођен, уствари колибе, без прозора и светла, са утабаном земљом уместо пода. Принципи су били кметови бега Сијерчића; Гаврило Принцип по први пут је видео град у тринаестој години, када га је отац послао у Сарајево да се школује. О средњовековном хабсбуршком свету из кога су Младобосанци покушавали да се ишчупају, говори и одсецање главе мртвог Богдана Жерајића и њено показивање, усред мучења, похапшеним средњошколцима./…/

С друге стране Дрине налазила се, међутим, земља слободних сељака, власника своје земље, општег права гласа, парламентарне демократије. Београд је зрачио социјалним и политичким слободама, ратним победама из 1912-1913, интелектуалним достигнућима своје грађанске елите – Јована Скерлића, Јована Цвијића, Милана Ракића, Слободана Јовановића, Стојана Новаковића и многих других.           

У томе се крила права привлачност српске националне идеје. Како су Србију видели Младобосанци најбоље је описао Ратко Парежанин, који се у Београду нашао као одбегли ђак мостарске гимназије, да би се, заједно са Принципом и Грабежом настанио на Палилули, у Цариградској улици број 23: „Све нам је у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по каванама су гласно разговарали, смејали се. Био је то друкчији свет од онога што смо га ми у нашем завичају доживљавали. По гостионицама и каванама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народној ношњи и опанцима са господом, са високим чиновницима, народним посланицима, чак и са министрима. То нам је изгледало чудно, али нам је и импоновало – тако се нешто није могло ни замислити у Мостару, Сарајеву и другде у оквиру Аустро-Угарске.“

 Са свог првог боравка у Србији 1911, на Жерајићев гроб, место својих редовних хаџилука, Принцип је донео „прегршт слободне српске земље“. Његова мајка сведочила је да јој је, када је последњи пут дошао у Обљај, у јануару 1914, „причао дуге приче о Србији, о српском демократизму, о једнакости, о краљу Петру, о парламенту, о томе да земља припада сељацима, о српским победама, итд.“ Принцип је, у разговорима са доктором Папенхајмом, Србију, а не Босну, називао „Отаџбином“.

Порекло и идеали Гаврила Принципа не могу се тражити само у Европи или Босни и Херцеговини. „Мој српски народ“ о коме је говорио Папенхајму, обухватао је Србе, без обзира на то да ли су живели у Србији, Црној Гори, на територији Аустро-Угарске или Османског царства. Принципов прави завичај била је српска национална идеја/…/ Један од Сарајевских атентатора, Цветко Поповић, у својим доцнијим сећањима описивао је како су, поводом прославе десетогодишњице српског културног друштва „Просвјета“, у септембру 1912, сарајевски средњошколци у цркви за време службе „посматрали старог Стојана Новаковића као неко више биће. А кад је Николај Велимировић почео своју проповед речима ‘Браћо, доносим вам поздрав с оне стране Дрине’, у цркви је завладала таква тишина да је свако могао чути своје срце како снажно лупа у грудима“.

Тако каже  др Милош Ковић.     

Наравно, данас се то заборавља. Хоће се рећи да је Принцип обичан злочинац, који пуца у невиног човека и његову жену (а не у Поћорека, окупацијског управитеља Босне, кога је случајно промашио.) Словеначки писац Драго Јанчар је у том смислу јасан до краја: „Зар не видимо необичну сличност између Гаврила Принципа, заједно са његовим уротничким друговима, и данашњих терористичких фанатика?/…/ Јесмо ли кад помислили да је Сарајево више од седамдесет година славило терористички чин?“ A чувени монтенегрински Максим Горки, постмодерниста на привременом раду у пропаганди дукљаноидства, Андреј Николаидис, каже да је Принцип пуцао у „Фројда, Музила, Крауса, Тракла, Кокошку, Витгенштајна“… То јест, дивљи Принцип је пуцао у „уљудбу“, у само срце западне цивилизованости (која се, наравно, одмах после Принциповог пуцња пројавила у крвавим погромима усмереним против Срба; погроме је, наравно, организовао „цивилизатор“ Поћорек, уз помоћ протоусташке муслиманско-католичке, старчевићевске руље, и они су, као таласи крви и ужаса, прекрили Босну и Херцеговину.) Не, Принцип је пуцао (ма колико да је истина да било који пуцањ у историји није једнозначан) у једног новог Мурата, који је, вековима после првог Видовдана, Србима претио да ногом стане у подгрлац, позивајући их да пију шербе покорног ношења јарма, или, што рече онај у „Вијенцу“, да чекају „сјекиру међу уши“, ако одбију да буду робље. Зато је адвокат др Цистлер, који је једини искрено бранио младобосанце на процесу тврдио да младићи нису могли починити акт велеиздаје, јер Босна и Херцеговина, иако насилно и противно међународном праву, анектирана 1908. године, није својина династије Хабзбурга, и не припада „црно-жутој“ монархији.

ЗАВЕТ

Опет Видовдан… Колико год се трудили да га заборавимо, то је немогуће. Не заборављају га ни наши непријатељи, попут Аустријанке Ане Шуценбергер, која је на Трећем конгресу психијатрије у Бечу, новембра 2002, читавом нашем народу дала дијагнозу, рекавши: „Срби су 28. јуна 1389. убили турског султана Мурата на спавању. Србин Милош Обилић је потегао нож на неког ко је на спавању, па је тако модел српског понашања постао убијање./…/Аустријски престолонаследник Франц Фердинанд никако није смео 28. јуна 1914. да оде у Сарајево. Морао је да зна „датум српске трауме“ који се несвесно преноси/…/ Истог дана, 1989, Србијом је почео да влада Слободан Милошевић, и Срби су наставили да убијају на Косову“.

Један од атентатора, онај што је бацио бомбу, Недељко Чабриновић, био је радник у кога су другови помало сумњали; да би се доказао, први је смело кренуо на надвојводу. У писму пријатељу уочи тог дана, каже: „Сутра је Видовдан. Сјећаш ли се Милошева завјета? Сјећај се и Ти мене и не заборави ме!“ A на суду је рекао: „Када сам у Сарајеву прочитао у новинама да ће престолонасљедник доћи баш на Видовдан, који је за нас Србе највећи национални празник, ја и Принцип смо о томе посебно разговарали. Та околност ме је особито подстакла да извршим атентат. Народно предање казује да је уочи Видовдана јунаку Милошу Обилићу речено да је издајник, на шта је он одговорио: „На Видовдан ће се видјети ко је вјера, а ко ли је невјера“, и Обилић је био први атентатор, јер на Видовдан је отишао у непријатељски табор и убио цара Мурата“.

Наравно, ствар није у атентату, него у спремности на ЖРТВУ, у ономе лазаревском „умримо да свагда живи будемо“, у ономе да је царство земаљско пролазно, а Царство Небеско вечно, у ономе да се не размишља против какве силе се иде, него каква се светиња брани, у најдубљој смелости да се искорачи из себе ка Вечном. Иако пуни револуционарне реторике, начитавши се Бакуњина и Кропоткина, ови дечаци били су само Лазареви Срби („Сарајевска завера изведена је необично примитивно. То је била права заседа босанских хајдука, тих древних аграрних терориста“, каже Владимир Дедијер, подсећајући да је породични надимак Принципових био „Чеке“, јер су у заседама чекали моћнијег непријатеља, да га науче да не може тек тако да отима туђе.) ЖРТВА ЈЕ, НЕ ЗАБОРАВИМО, ТЕМЕЉ СВАКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ, а трагедија је, изворно, ОДА У СЛАВУ ЖРТВЕ КОЈА ЈЕ УТЕМЉИЛА ЗАЈЕДНИЦУ. Зато су Принцип и другови на суду свим силама настојали да одбране своје помоћнике, српске сељака из Босне, тврдећи да су им дотични помагали само случајно, или под претњом; правдали су друге, желећи да жртвују једино себе, а не и своје сународнике. И зато је Васов брат, Вељко Чубриловић, читајући Еванђеље по Јовану пре погубљења, подвлачио она места која су се односила на смисао жртве у Христу, почев од речи Распетога да је Он Пастир добри који душу полаже за овце, до онога да „Исусу ваља умрети за народ“, да „расејану децу Божју сакупи у једно“.А нарочито је подвукао еванђељске речи по којима зрно пшенице, да би многи род донело, мора пасти у земљу и умрети… И зато је аустријски џелат, професионалац Алојз Зајфрид, који је вешао Вељка Чубриловића, Мишка Јовановића и Драгутина Илића, записао: „Ја вам овдје – као Аустријанац који воли свог владара – кажем да храбријих и мирнијих делинквената у својој пракси нисам имао“ („Храбро мрите кад мријет морате“, рекао је Његош. И они су га, наравно, чули, као што је Гаврило, пореклом из Црне Горе, а предака досељених у Босанско Грахово чуо речи Старца Вујадина, и држао их се на суду, и касније, до смрти, не одајући јатаке свог чина ).

О видовданској мотивацији младобосанаца пише и Милош Ковић: “Гаврило Принцип, бар по исказима на суђењу, није био побожан, за разлику од свог оца Петра Принципа, и сасвим је могуће да му је измицао хришћански смисао поруке да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Сигурно је, међутим, да је као дете био изложен утицају српске епске поезије и да није могао да избегне утицај епског, јуначког схватања Косовског завета. Знамо да је, још као основац, за одличан успех у школи добио збирку српске јуначке поезије и да ју је наглас читао пред оцем и његовим пријатељима. Ратко Парежанин, син свештеника, Видака Парежанина, чувеног по јуначкој смрти на аустроугарским вешалима, оставио је убедљив запис о томе како се, у патријархалним сеоским заједницама, преко цркве и гусала ширио култ Косова и Косовских јунака. У Београду су, као гимназијалци, Принцип и Парежанин волели да, са пријатељима, слушају познатог гуслара Петра Перуновића. Станислав Винавер сећао се како су, на протестима због анексије Босне и Херцеговине, Перуновићеве гусле њега и његове пријатеље гимназијалце довеле „у присни додир са својом древном и неумитном песничком прошлошћу, која је, правом власника, затражила: да је признамо за нашу једину и неумитну историјску прошлост.“ Милан Ракић, који је Косовском завету дао модернистичку форму и боју, био је, уз Симу Пандуровића, Принципов омиљени песник. У свом једином сачуваном новинарском чланку, из 1913, Принцип је са симпатијама пренео како су, на изборима у Хаџићима код Сарајева, Срби поредили кандидате са Милошем Обилићем „који је знао погинути за славу и величину српског имена“ и Вуком Бранковићем, и како су се чак служили Кнежевом клетвом. Уочи самог атентата разговарао је са Чабриновићем о увреди која је Србима нанета маневрима и доласком надвојводе у Сарајево баш на Видовдан.Сарајевски атентат ће име Гаврила Принципа заувек спојити са Косовским заветом и Видовданом“.

Слажемо се са др Милошем Ковићем.

ВЕРОВАЛИ СУ У ЈУГОСЛОВЕНСТВО

Младобосанци су пореклом били углавном православни Срби, али било је и муслимана и римокатолика. Без обзира како то изгледа данас, у оно време се веровало у Југославију, насталу на ослободилачкој акцији Срба из Србије и Црне Горе. У то време, завереник и песник Тин Ујевић, један од кључних људи „Младе Хрватске“, још пре Првог балканског рата, пише:„Тко хоће да одахне, нека дође у Београд./…/ Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, чују и виде“. А после Првог балканског рата, ево опет Тина: „Није се варао народ у вјери Маркова васкрса. /…/Од крша Дурмитора до плаве Авале затресла се у неболноме потресу цијела земља напаћенога српскога рода… Двије су се српске државе, Карађорђева Србија и Његошева Црна Гора, загрлиле у братству оружја у намјери ослобођења, да уз помоћ југословенске Бугарске и хришћанске Грчке… искују бољу будућност браће и извојују права потлачених“. И додавао је:„Наш је народ, у српској Србији и српској Црној Гори, доказао своју способност за живот приправношћу за смрт, и нема ниједне честите душе српске или хрватске, која у овим тренуцима, свечаним по славама без броја и гробиштима без мјере, не би била потресена у свом дну, у самим коријенима бића“. А 1913. Ујевић опет кличе Србији: „Против воље Европе, Балкан је спасио европску част, као што је некад чувао Запад без учешћа и без захвалности западњака/…/ Ми не кажемо да су Срби Хрватима браћа, него да су Срби Хрвати и Хрвати Срби“.     

   Веровало се и живело се за будућу заједницу људи исте крви и језика; али, показало се да су империјалне силе и верске разлике јаче од потребе да се живи по начелу: „Брат је мио које вере био“. Ипак, не сме се заборавити на племенитост намера оних који су животе дали за један човечнији свет.Међу њима је био и Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.  

МОЛИТВА ИВЕ АНДРИЋА

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.

Пишући о већ поменутом Драгутину Илићу, учитељу обешеном због младобосанске борбе за слободу, Андрић је, у његово име, али и у име свих тих несрећних, занесених дечака, аскета који су себе прегорели ради среће свог народа, Богу упутио једну молитву: „Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за шта те, дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни“…Но, молитва ова дуго није била услишена: лов на Србе, пре свега Србе (али и југословенски оријентисане Хрвате и муслимане) наставио се. У Босни и Херцеговини организовано је мноштво суђења омладини и ђацима, масовно сумњивима због српске и југословенске занесености. На бањалучком велеиздајничком процесу, Поћорек је, у име „ЕУропе“, судио 156-орици Срба, „велеиздајника“, од сељака до интелектуалаца, а за то време је његов шуцкорски олош убијао широм Принципове отаџбине, невине људе, жене и децу, или их слао у концлогоре, типа Арада и Нађмеђера. У Требињу обесише осамнаестогодишње чобанче, Гаја Гудеља, који је, тражећи овце, употребио фењер-неко га је доставио да шаље сигнале непријатељској војсци. Ћирилица је била забрањена, а српске конфесионалне школе укинуте. И, наравно, ми сада, по наређењу ЕУ комесара, све то треба да заборавимо, и да пљунемо на гробове својих предака, да би нам опет натакли јарам на врат, и да би нас спречили да будемо са Принципом, а натерали нас да се миримо са Муратом и Фердинандом, маскираним у ЕУ плаветнило попрскано жутим звездицама.

 Ко зна, можда бисмо тако и могли, али нам мртви, поготову о Видовдану, то не дају. Руски философ, Семјон Франк, у свом тексту „Мртви ћуте“ јасно каже: „Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Pa ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, о части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљивања родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је да пажљиво ослушкујемо тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања“.

ЗА КРАЈ

Оче протођаконе,

 Ово отворено писмо је мој дуг Истини.

 Зато се немојте чудити да су Срби освештали споменик Принципу. Наравно, Ви имате право на своје виђење историје Русије и односа њеног према Србији. Али га не смете наметати свима, поготово не Русима од којих многи одлично схватају о чему је реч. Уосталом, Ви сте својевремено, у својој књизи „Како нас праве антисемитима?“, записали:“ "Ми нисмо чисти, неваплоћени духови. Наша средина, васпитање, порекло и образовање веома утиче на наш избор ових или оних позиција. Човеков избор може бити диктиран не супротстављањем разумских аргумената, него чувствима, осећањима, интересима. У том смислу и социјално-класним искуством (у марксизму постоји делић истине). Под овим се подразумева и - осећање националне солидарности или, напротив, отуђености. Као што је говорио Шопенхауер, 'не обраћати пажњу на то ко је чији син - смешно је и служи као знак ограничености ума'.

Јасно је да национална, културна и религијска припадност веома утичу на то како људи примају један те исти предмет. Турски поглед на руску историју веома се разликује од погледа руског историчара. Куликово поље је - поље славе за неке руске грађане, и поље туге за неке друге (још увек) њене грађане. Француско поимање руске историје такође се разликује од нашег. Кримски рат за њих није горка успомена, а Бородинско поље они сматрају пољем своје победе. Недавно смо сазнали да се чак и украјинско схватање историје Русије оштро разликује од нашег. Наравно, постоји и јеврејска рецепција историје Русије (на пример, дела А. Јанова).   

Било који историчар зна да приликом анализе докумената треба узети у обзир која нам га је страна оставила. Не може се просто примити тврдња из неке хронике, не постављајући питање о томе ко, у каквим условима и због чега је ту хронику писао. Чак и цифре могу бити тенденциозно умањене или преувеличане, а о оценама да и не говоримо. Ако истражујемо неки византијскоперсијски сукоб, није нам довољно да кажемо да, ето, неки летописац VI века описује известан рат. Морамо обавезно да укажемо на то - којој страни је летописац припадао.

Одличан пример тога колико једнострано може бити наше схватање догађаја ако не рачунамо на 'партијност' сведока, наведен је код Константина Леонтјева: 'И школа, и стихови и мноштво чланака и романа научили су нас све да од раног детињства с дрхтајем усхићења читамо о Маратону, Саламини и Платеји и да, свим срцем саосећајући са својим јелинским републиканцима, гледамо на Персијанце скоро с мржњом и презиром. Сећам се како сам случајно прочитао (и то код кога? - код Херцена!) о томе да су персијски племићи сами скакали у море да би олакшали лађу и спасли Ксеркса, да су, један по један, долазили цару и клањали му се, пре но што скоче с палубе... Сећам се, кад сам то прочитао, да сам се замислио и рекао себи: Херцен то с правом зове персијским Термопилима. То је страшније и много величанственије од Термопила! То доказује силу идеје, силу уверења већу него код Леонидиних сабораца, јер је лакше положити свој живот у жару битке, него промишљено и хладнокрвно, без икакве принуде, одлучити се на самоубиство због религиозно-државних циљева! Од тог часа, сећам се, почео сам да Персију гледам другачије од начина на који ме је учила поезија, школа и већина историјских списа (К. Леонтјев, Византизам и словенство, Москва 1996, стр. 98). 

Јасно је да се приликом неког сукоба морају саслушати обе стране. Али, да би се ово правило испунило треба макар бити свестан да те стране постоје и да су оне различите. И неопходно је рећи: ово је персијски поглед. Ово је - грчки. Ово је - руски. Ово - јеврејски. И ако, радећи с текстом кажем да је ту слику дао управо персијски историчар - хоће ли то бити расизам? Зашто се то не дозвољава?           

Ако читамо опис неког древног града који нам је оставио древни путник, имамо пуно право да претпоставимо да је слика коју нам је понудио негативна и да не одговара сасвим стварности из веома конкретних разлога. Он је реалност начинио карикатуралном - просто зато, што је у том граду био туђин; земља коју је описивао није била 'наша земља', него 'та земља', а његов народ је са тамошњим живљем поодавно имао нерашчишћене рачуне. Ми не верујемо свим сведочанствима крижара о начину живота Византинаца - и при том објашњавамо: то је, знате, слика коју је оставио неки Франак, а не Грк, а за Франке је у животу Цариграда било много тога несхватљивог и туђег. Он је живот Византије гледао погледом лишеним љубави - и зато нисмо добили толико портрет, колико карикатуру. Такво размишљање над историјским извором - да није можда пројава расизма?"

Уосталом, оче Андреје, Ваши руски читаоци су Вам већ одговорили. Наводим само два одговора, да би Срби видели да има Руса којима је све јасно кад је реч о Принципу и Првом светском рату:„Оче Андреје, није све тако просто. Човеку таквог ауторитета и образовања не пристоји да даје тако ограничене оцене историјских збивања. Јер:1)Аустроугарска власт није се односила према Словенима боље од хитлеровске. Питајте оне који познају ствар, читајте шта су о томе писали савременици попут Пупина, Црњанског, Ујевића, Андрића;2) Аустроугарска му је ( Принципу, нап.В.Д.) окупирала отаџбину;3) Ако је он терориста, терористи су и убице Кубиш и Габчик ( чехословачки јунаци који су убили Хитлеровог крволока у Прагу, Рајнхарда Хајдриха, 1942, при чему им је помагао епископ Србске Цркве, свештеномученик Горазд Павлик, због чега су га Немци стрељали, нап. В.Д. )4. Нико не каже да је он светац – он се борио за слободу свог народа и он је национални херој. Многи национални хероји су убијали људе. Он је убио окупатора своје земље.5) Жалио је што је убио Фердинандову жену. То је изјавио. А да је прво пуцао у његову жену, па у Фердинанда, и то намерно, просто је лаж.6) Рећи да је он убио Европу, изазвао Први светски рат и да је крив што више нема Руске Империје – то је срамна будалаштина. Сваки историчар ће Вам рећи зашто је почео рат. Али, наравно, најлакше је окривити покојног Србина: да није било њега, не би било Лењина, нико у Русији није крив, само он ( Принцип, нап.В.Д.) Да није он крив што сад у Русији има епископа – хомосексуалаца?7) То што га сматрају херојем нема везе са национализмом. Прво, њега у Србији ( као и пре у Југославији )  већ сто година сматрају јунаком, не само сад. И монархисти су га сматрали јунаком, и комунисти, и демократе – сви они који су, за разлику од Вас, знали у каквим околностима је урадио то што је урадио, и због чега се борио. Друго, Гаврило није био националиста“ ( у смислу шовинизма, нап. В.Д.)

Још један Рус је реаговао на Ваш исказ да су Срби „освештали споменик убици Европе“. Он подсећа да је прави убица класичне Европе био Наполеон, који је дотукао Свето Римско Царство, коначно учврстио идеју националног Империјализма, папиним рукама постао „буржоаски помазаник“ и први увео револуционарни принцип опште војне обавезе, то јест принцип тоталног рата. Даље се наполеоновски принцип пројавио у Француско – Пруском и коначно у Првом светском рату.

Што се Хабзбурга тиче, они су, да би избегли руски сепаратизам, топло су и искрено гајили украјински национализам и унијатство. На крају 19. века, „Украјинци“ су били политички правац у Аустро-Угарској који су подстицале званичне власти империје ради дерусификације и латинизације Русина. Управо је „благословена“ Аустро-Угарска прва увела прогресивне иновације на европском континенту у виду концлагера за православне и унијате Русине, склоне русофилији – Талерхоф и Терезин. Тако се пројавио православни Русин – исповедник, Свети Алексије Карпаторуски.Касније су бољшевици преузели прогресивно искуство Хабзбурга у виду концлагера – ГУЛАГ-а“      

Дакле, одговоре сте већ добили, само је питање да ли ћете их усвојити.         

   Желећи Вам свако добро од Господа,

надам се да ћете схватити ово писмо у духу којим је писано – духу љубави према браћи Русима, али и духу историјске истине.