Ако смо до заседања овогодишњег Сабора Српске Православне Цркве били у недоумици да је званична СПЦ, односно Београдска Патријаршија (по Св. оцу Јустину Ћелијском), застранила – онда од распуштања Сабора смо се уверили, не само да су епископи и њихови следбеници застранили, већ да су се отворено сврстали у табор Лукаваго. Да, тешке су речи, али су истините! Ево шта у једном делу званичног обавештења Светог Архијерејског Сабора СПЦ пише:

“Сабор је одлучио да прихвати још један дијалог – дијалог са Римокатоличком Црквом, односно са Хрватском бискупском конференцијом, поводом намере Римокатоличке Цркве да канонизује контроверзнога кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата и званичног викара оружаних снага такозване НДХ. У ту сврху Свети Синод ће, по налогу Сабора, образовати одговарајућу комисију. Разговараће се о Степинчевој улози у том трагичном раздобљу, и то у контексту српско-хрватских односа у 20. веку.” овде

Истина о римокатоличко-усташком кардиналу Алојзу Степинцу је утврђена одавно. Чињеница је да је Степинац као духовни вођа усташа одговоран за прекрштавање у римокатолицизам преко 250 хиљада, а око милион зверски убијених Православних Срба. И сад шта наши епископи одлучују? Они одлучише да воде дијалог са Хрватском бискупском конференцијом о личности, како они кажу ”званичног викара оружаних снага такозване НДХ”

O tempora, o mores! 

Излишно је говорити о разлозима за овакве бесмислене дијалоге, јер се они противе здравом разуму. Нама Православним хришћанима треба да буде важно шта би чланови доксолошке Цркве Христове, наше Светосавске, свети мученици Јасеновачки рекли на овакву одлуку  ”Сабора” Београдске Патријаршије! Има ли иједног епископа који се подигао против оваквих богохулних одлука срамног Саборан СПЦ 2015? Нема их, као што их није ни било када су безаконо свргли епископа рашко -призренског 2010. Тако сада неколицина њих која је прећутала те 2010 је осетила последицу ћутања и ”немешања у свој посао”. Питамо се да ли су наши епископи Православни, или су само задржали Православно име? Да ли је надгласавање реалност, а јединомислије остављено као апстрактни појам схоластике за студенте на ПБФ-у. Будимо уверени да потврда нечијег Православља није овоземаљска власт коју има, већ да ли је оно што говори и ради у складу са учењем Христовим које су својим делима и животима осведочили Његови  угодници, Свети Оци, преподобни, пустињаци, мученици.

Светог владике Николаја пророчка ”Небеска Литургија” се остварује и оживљава свим својим ужасом, ту испред наших очију, а ми забезекнути јер смо ми та генерација Срба која гледа нашег светог оца Саву бледог лица на коленима пред Христом како плаче – а оно покајање Срба о којем Свети владика Николај приповеда, не да се ни наслутити.

Да ли икоме у горенаведеном саопштењу боде очи велико Ц у речи Црква, када се појми о римокатоличкој ”цркви”? Једна је Црква – Православна Црква! Српска Црква је помесна Црква једне Цркве – Цркве Христове, а римокатоличка, римска ”црква” није помесна Црква, већ ЈЕРЕС! До каквог закључка води Саборско признање да је римска ”црква” Црква (са велико Ц) – тешко нам је да замислимо…да ли нам се на овај начин, као и на многобројне пре, указује на кинонију (заједницу, општење) званичне СПЦ са архијеретиком папом! Наших епископа речи и дела говоре, на нама је да се молимо за благодат расуђивања.

Господе, Ти нам једино можеш помоћи. Смилуј се на Савино потомство и избави нас од ломаче латинске. Подај разума нашим вођама да те спознају као јединога Бога, коме не треба vicarious Dei на земљи! Теби нашем Богу, Господу Исусу Христу нека је слава и хвала са беспочетним Твојим Оцем и Духом Светим који од Оца исходи, у све векове векова. Амин.

Кротки Лафови