Резервисаност према Европи, њеној политици, али и цивилизацији, није изум наших дана. Традиција евроскептицизма у Срба је дуга и сасвим оправдана. Разлози за то су лежали најчешће у лицемерној политици европских сила према српском народу. Зато је глас истинских интелектуалаца често личио на вапај, који се није превише дотицао актуелне спољне политике власти. Но, ипак, ти су интелектуалци и даље грмели и њихова политичка мисао може бити залог наше будућности, упозорење које морамо стално имати на уму.

Међу таквима је био и Григорије Божовић, писац, национални радник, политичар, убијен од стране комуниста на почетку 1945. године. Његову политичку активност, кад је бар реч  о изворима, можемо пратити од 1909. године. Тада је на Народној скупштини отоманских Срба, одржаној у Скопљу, одлучно стао у одбрану Босне и Херцеговине, којој је претила анексија. Енергично се супроставио Цариграду и Бечу и свакој евентуалној продаји ове српске земље Аустријанцима ''за два и по милиона турских лира'': ''Вама је познато, господо, какво је о том мишљење и најпростијега сељака у нашој држави, без обзира на народност којој он припада, а нарочито људи ових наших крајева, који већ прилично знају каква је Аустрија. То мишљење он дели са народом Босне и Херцеговине, који је кост од кости наше по целокупном бићу својем...Ето, упитајте тога најмањега сељака ма у којем крају наше земље, онога сељака који на својем малом селишту има само једну кућицу; упитајте богатога бега што има многе чифлуке по Голану и Косову; упитајте дреничкога Арнаутина који има нешто земље и једну воденицу, - велим, упитајте их све редом да ли је лепо да се прода Босна и Херцеговина, па ћете добити одговор да је срамно продати земљу за новац.''

  У наставку свог обраћања делегатима он подсећа на експанзионистичку политику Аустро-Угарске: ''Друго, остављајући на страну што је народ Босне и Херцеговине крв крви наше...што су против анексије и наша браћа мухамеданци...- да све то оставимо на страну па да рачунамо само са фактом што су Аустријанци често говорили да је њихова граница са нашом државом чак иза Хаџи Куртешића Хана код Митровице. Јавна је тајна да та наша коварна комшиница има тежњу да ту границу подло помера и даље низ вардарске долине, докле не сиђе у Солун.''

Поводом Босне и њених проблема Божовић је и доста касније, 1939. године, као репортер Политике врло јасно и неумољиво указао на тенденције из Европе која у Србима из Босне није видела стари и аутентичан народ: ''Јер томе Западу се никако није хтело да у богумилству види српску веру, један облик до-савинскога православља српскога, које су исповедали босански Срби а не тамо неки Јаподи, но би хтео да Србе у Босни види као доцније придошлице, као бегунце, па да и сав православски живот црквени веже за крај средњега века, за тобожња померања под Турцима''. Таква Европа није многа марила ни за друге становнике Босне и Херцеговине (католике и муслимане), а разлог за то Божовић види што  у њеном хришћанству доминира инквизиторски дух: ''Само на крају крајева бар због тога да се једном каже да Господ Бог, Алах и Господин Бог нису државе одредили Германима, Романима, Англо-Саксонцима, а нама грешнима да будемо само робље и поприште изувраћеној и саможивој хришћанској цивилизацији западној...(Арастос је било, јер је њен Исус већ одавно примио веру Великога Инквизитора).''

Божовић ће још једном, и то у у једном од последњих текстова (Божићне наде) објављених у Политици, показати шта мисли о Европи и о њеној политичкој одговорности. Нарочито је резервисан према западном хришћанству: ''У наше дане почело се сумњати у свемоћну Европу, у њену културу и цивилизацију, иако су они на тако достигнутој висини. Већ је пала реч о њеном сумраку. Што је још теже, почело се сумњати у њено хришћанство и поред толико уређених и моћних цркава, и поред толико светлих успона и заједница и сјајних духова који су то хришћанство носили. Настала је криза у веровању да оно може коначно упитомити човека и пружити свету савременију човечност. Нехришћанске земље и народи са појачаном надом очекују не само гашење хришћанства и свега онога што је оно носило, него грч и помрачење Европе да јој се освете за сва зла, стварна и измишљена, која им је она нанела, ставши на чело светскога живота. Јер је и за њих заразан њен пример, њена међународна небрига и врло мала снага њеног хришћанства да људи и народи буду бољи.''

Свакако су Божовићево добро познавање латинске политике, амбиција Ватикана и брига за очување православља били кључни разлози да постане један од челних чланова Православног народног одбора, који је одиграо најважнију улогу у борби против конкордата са Ватиканом 1937. године.

Посебно драгоцено сведочанство представљају Божовићеви говори у Народној скупштини Срба, Хрвата и Словенаца. Да подсетимо, Божовић је два дута на непосредним изборима биран за посланика из звечанско-рашког округа, први пут 1920. године као носилац листе,  а други 1925. године, оба пута на листи Демократске странке. Божовић је остао запамђен као изванредан говорник, борац за социјална и мањинска права, оштро је указивао на последице појаве фашизма у Италији. Јасно је прозрео политику ''Мусолинијевих оргијаша по Албанији'' и указао на консеквенце по српске крајеве: ''У последњем куту по Јужној Србији знаду врло добро...да се облаци на небу наше земље јако муте и јако комешају и да се онамо иза наше границе и на Јадрану и иза гора Метохије, па чак даље до Охрида, спрема нешто што није пријатељско и није добро за нас... и што нашој држави и народу не осигурава ни безбедну границу ни спокојну будућност.''

За скупштинском говорницом Божовић указује на свирепост енглеске политике:''Велика светска политика, чији вртлог и нас осетно дотиче, па може бити и веома судбоносан, та светска политика данас има два главна играча у Британији и Русији. Исход се те борбе још не може сагледати, али ма какав он био, за нас је од прворазредне важности... Уосталом, још за дуго тешко свакому коме је Енглеска непријатељ.''  За историју политичке мисли важно је Божовићево упозорење о Европи:     ''У Европи и од Европе ваља се добро бранити.'' А то је, како Божовић метафорички каже, због необичног међународног положаја земље: ''Ми још не можемо да изићемо из положаја онога јагњета које вуцима, не вуку, господо, мути воду.''

Божовић је посебно био оштар у критици спољне политике радикалске владе, као и у критици њеног односа према Русији (неодољиво подсећа на садашње стање): ''А избегавање сваког дотицаја са Русијом је за сваку осуду. Данас је за свакога као дан јасно да у свету не може бити уравнотежености без велике северне силе. И свако треба да дође до каквог споразума са њом осим нас... Ми се само ограђујемо иако смо свесни да ће нам она највише требати и да смо дужни сву снагу уложити да у њеном последњем великом рачуну не будемо какав немилосрдно остављени остатак...Наше жеље за Русију су несумњиве и неподељене: ми желимо њен васкрс не само рачунски, но нагонски и свим срцем...Греши, дубоко греши, управљач наше спољне политике што се толико ограђује од Русије, буди и совјетске, јер је ипак то држава руског народа.''

Божовићеве речи из Скупштине о пријатељима српског народа могле би да се нађу исписане на каквом видљивом месту и у садашњој српској Скупштини: ''Прво место међу нашим пријатељима и заштитницима је празно, а по историјској неминовности, Русију нам нико нити може, нити хоће замењивати.''

Част је српском роду, којим се он поносио, што је имао таквог писца, интелектуалца и политичара. Овај је текст мала похвала, њим самим, безгробном а бесмртном Григорију.

***

     Григорије Божовић је рођен 1880. године у Придворици, у Ибарском Колашину. Богословско-учитељску школу завршио је у Призрену, а Духовну академију у Москви. Објавио је неколико књига приповедака и путописа. Написао је најлепше странице, од свих српских писаца, о Арнаутима и Муслиманима. После напрасног пензионисања 1927. године (одлуку је потписало 18 министара Владе), постаје репортер Политике за коју пише све до 1941. године. За време рата био је секретар четничког Националног комитета у Пљевљима. Стрељан је у ноћи између 1. и 2. јануара 1945. године, негде у Београду. Непознато је где му је гроб. Рехабилитован је 2008. године.

ТЕКСТ ПРВОБИТНО ОБЈАВЉЕН У НЕДЕЉНИКУ „ПЕЧАТ“ јуна 2015.