header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Владимир Димитријевић: Мрзост опустошења на месту светом или о храсту на Савинцу, опет Штампај Е-пошта
среда, 15 јул 2015

 „ЛЕЊИРСКА МУДРОСТ“ ЈЕДНОГ СВЕШТЕНИКА           

Недавно један свештеник (сад свеједно који, умножили у се у СПЦ под утицајем јеретика Зизјуласа и његових ђака), рече, у „Политици“, о храсту у Савинцу, кога хоће да сруше бескрупулозни путари:“Црква са разумевањем гледа на брижни однос житеља насеља Савинац и шире јавности, за храст који се налази у поменутом месту, а на пројектованој и за изградњу сагласностима и дозволама одобреној траси ауто-пута на деоници Љиг – Прељина. Мештани овог краја знају шта за њих представља овај храст. Штета је што ово вишестолетно стабло није у евиденцији законске заштите и што код израде планске документације овог краја нико није указивао на храст и његову заштиту. Небрига мештана исказана је и тиме што храст већ деценијама нема карактер записа.

Болест која је притисла сам храст, сами радови у којима је исти поткопан као и штетне материје које ће се јављати након пуштања у рад поменуте саобраћајнице, сигурно ће му приближили животни крај.

Још код стварања света Творац је биљну и животињску врсту ставио у службу човека који треба да поштује своју прошлост, али да мисли и на будућност. Нико не треба да се хвали тиме што чува стару, оронулу кућу из поштовања према своме деди, већ треба да тежи да сагради нову кућу, показујући тиме да мисли на своје унуке. Познато је и у новијој историји нашег рода да су многи важни објекти међу којима и манастири измештани у реализацији животних потреба.

Важно је да се у овом случају религиозно одвоји од сујеверног. Храст не може бити црква нити светац. Храст се не може сматрати светињом. Светост припада људима јер су они освећени Духом Светим.

Ако је код храста некада била литија, она то може бити и у будућности у непосредној близини. На новоопредељеном простору требало би да буду засађени нови храстови међу које ће се поставити и заштите од пропадања, а од стабла постојећег храста начинити мала крајпуташица са крсним знаком. Новоустановљено место окупљања мештана може да буде и одмориште за путнике. На тај начин ће бити подигнут велики споменик и  храст ће много дуже живети него у постојећем виду.

Радоваће се  Земља и Небо ако овај ауто-пут да свој допринос побољшању животног стандарда и заустави даљи пад броја становништва у овом крају. Мештани Савинца и околине заједно са локалном самоуправом и ресорним министарствима треба да заштите од даљег пропадања зграду основне школе и уреде унутрашњост, историјски важног храма брвнаре у Такову“.              

Тако говораше „лењирска мудрост“ (израз Светог владике Николаја).

ОДГОВОР НЕЛЕЊИРСКЕ МУДРОСТИ  

Један побожан брат тим поводом на Интернету објави писмо, па рече urbi et orbi:“Да ли директор овом изјавом подилази бескрупулозним путарима не знам али је очигледно да је његово расуђивање на прагу протестантизма. Ако заиста нема никакве светиње ван човека онда је нема ни у крстовима, ни у светим предметима, убрусима, одећама, капама, светом уљу којим се помазујемо, иконама које побожни свет поштује... Онда би и њих могли да се решимо, да их распродамо да бисмо допринели "побољшању животног стандарда" у Савинцима и Србији!

Храст је лепа народна икона Христова и то је постао након христијанизације Срба што се најлепше огледа у божићним обичајима. Ушао је у Православље заједно са нашим паганским прецима, захваљујући мудрости и широкој љубави наших Просветитеља. Ову икону је Црква вековима брижно посећивала и освећивала у молитвама и светим литијама а сада би да је сече проналазећи нека патетично-хуманистичка оправдања.

Господин директор из Патријаршије се одриче заветног храста, враћа га у паганизам и не слутећи да ће за њим можда поћи и многи Срба, неутврђени, саблажњени црквеним скандалима, а опрелешћени све популарнијим нео-паганизмом у Србији.

Дакле, са једне стране опасност од саблазни а са друге, много већа опасност по веру православну о чему Свети владика Николај пише у данашњем Прологу (28. јун по старом календару):

"Протестанти су одрекли Богу чудотворство кроз материјалне ствари. Они су мислили тиме да одухове хришћанску веру, међутим су је баш тиме и осиромашили и онаказили. Они су одрекли дејство Божје моћи кроз иконе, кроз мошти светитељске, кроз крст, па најзад, неки од њих, и кроз Причешће. Ако би ишли доследно тим наопаким путем, они би морали одрећи и чудеса, која су се догодила од живога тела Господа Исуса, јер и тело Његово је било материјално; исто тако и чудеса од додира руку апостолских и светитељских, јер и те руке су материјалне, a да и не говоримо o жезлу Мојсејевом, o ризи и појасу Пресвете Богородице, o убрусу апостола Павла итд. У том свом одрицању протестанти стоје у опреци са целом старом црквом. Ево једног од хиљаде и хиљаде доказа, да Бог дејствује кроз ствари, нарочито онда кад хоће да прослави Своје светитеље: у Александрији подигнут је био високи стуб са статуом цара Теодосија у монашкој хаљини и са монашким штапом у руци за спомен цареве победе коју је цар, одевен у расу св. Сенуфија и са његовим штапом у рукама, однео над непријатељем. Кад Бог хоће, онда и једна хаљина светитељска побеђује силне војске неверничке. Ко сме ограничити дејство и начине дејства моћи свесилнога Бога?"

Тако побожни брат.

А „лењирској мудрости“ је, иначе, све могуће да оправда. Рецимо, сада се спрема пуштање лудачке бране Стубо – Ровни, која ће угрозити читав ваљевски крај уништењем здравих вода за пиће и променом микроклиматских услова, али и потопити прекрасну немањићку задужбину, Ваљевску Грачаницу. Свештеник који је устао против савиначког записа, а иначе некад  бејаше на служби у ваљевском крају, не рече ни реч против потапања велике светиње краја из кога је духовно поникао. Или, можда, мисли да је већа корист од бране него од храма, који је, у неку руку,и у складу с „лењирском  мудрошћу“, само гомила камења?

О ДРВЕТУ

Дрво нас прати од рођења до смрти. Од њега је колевка и од њега је мртвачки сандук. Са дрвета читамо сова којима се преноси искуство поколења. Од дрвета су и колибе и дворови. Оно је, иако насушно, скромно, скоро невидљиво. Ретки су људи који умеју да угледају дрво, а још ређи они, који, попт нашег песника Момчила Настасијевића, умеју да напишу песму каква је „Мировање дрвећа“:

Све боли. Мили друзи,

рад мене мирујете.

Трепетом не озледи ме ни лист.

Тихо и тише,
умин из рана
оваплоти ме у реч.

Целивам стабла,
браћу моју редом,
милујем ожиљке нежно.

Мили друзи,
боли ли кад вам
секира засече тело?

И умине ли,
кад за вас неме
ја мукотрпан крикнем?
Ако је скрнављење,
простите, срце ми је дано.

Рад мене мирујете:
тихо и тише,
умин из рана.

То мукотрпан,
друзи, за вас неме,

шапатом висинама
казујем благу реч.       

Дрво, тај древни символ живота и кичме света ( axis mundi ), у хришћанској вери има средишње место као Дрво Крста. Крст је знамење и стег Распетог и Васкрслог Христа, и толико се поштује као да су му, као живом изразу љубави Божје према човеку и твари, посвећени не само Велики петак и Крстовдан, него и свака среда ( дан кад је Јуда издао Христа ) и петак, дан кад је Господ био распет.

Из ризнице Цркве ево песме Крсту: „Спаси, Господе, народ Свој и благослови наслеђе Своје, победу дарујући над непријатељима благоверном православном краљу нашем, крстом Својим чувајући народ Свој“. Молитва Крсту увек је сједињавана с молитвом за православног владара и његов народ, још од Светог цара Константинакоме се на небу јавило знамење Христове победе, и који је њиме победио тиранина Максенција.

Ко се не сећа, из свог побожног детињства, мириса босиока повезаног с јесењим Крстовданом? Крст, на коме је Христос распет, подељен је на много частица, и прекрасно мирише са једне од њих у Хиландару. Крст носимо о врату, и крст носе испред ковчега покојника, подсећајући нас да смо, попут нашег Бога и Брата, Христа, крстоносци читавог свог живота.

Ни наша вера у Бога не изражава се без дрвета. Хришћанство сведочи о полуправој историје, која почиње Дрветом познања добра и зла, пролази кроз Крсно дрво голгостко, а стиже до Дрвета живота. У цркви је дрво не само у крсту. Дрво је и даска за икону, са које нам изблиставају свеци. Наш народ вели:“Од истог дрвета и икона и лопата бива“, указујући да је човек мање датост, а више задатост. Дрво је и иконостас, и чудесна резбарија на иконстасу. Дрво се у храм уноси на Врбицу, када се освештавају гране врбе, да бисмо дочекали Христа Који у Јерусалим улази на Цвети.                 

Има и мученичко дрво – рецимо, у јасеновачкој Градини, где су усташе вешале Србе само зато што су били одани Крсту часном и Слободи златној.

„Од оног који дрво може посећи/ Од њега се надај свакој несрећи“, каже песник Милован Данојлић.

ПРОМЕНИТИ СВЕСТ ПРЕ КОНАЧНОГ СЛОМА ИЛИ ХРАСТ МОРА БИТИ ПОСЕЧЕН   

Један од захтева који је Немачка поставила Србији пре тзв. добијања датума за преговоре за једно велико Ништа, маскирано у ЕУ, био је настојавање на томе да Срби “промене свест“,то јест одрекну се Савиндана и Видовдана зарад утвара наци-глобализма,од којих је бриселска Кула вавилонска једна од кључних.         

И онда се  на ауто – путу који се гради према Јадрану (да би, рецимо, био пут за снабдевање НАТО-а у будућем рату на Истоку), у Савинцу (место се зове по Светом Сави), у историјском крају где је кнез Милош дигао Други српски устанак, испречио један храст, стар шест столећа. Било је то још 2013. године. Новинар М. Авакумовић те године бележи изјаву једног од пројектаната ауто-пута:„Милутин Игњатовић, директор Саобраћајног института ЦИП, каже да је немогуће препројектовати аутопут, јер се храст налази између два тунела. Осим тога, тврди он, на том делу трасе постоје и три моста за која су изливени стубови.“При пројектовању смо имали у виду вишестолетни храст, али нисмо имали друго избора“. Храст, иако жив већ шест стотина година (скоро из времена Косовског боја), обима преко седам метара, једно од најстаријих стабала у Србији, није био под старањем Завода за заштиту природе, па је решено да буде уклоњен.Нуђено је и компромисно решење, које је предлагао министар Велимир Илић – да се храст измести. Љубинко Ракоњац, директор Института за шумарство, ипак је упозорио да то неће помоћи и да ће се храст пресађивањем осушити. Упркос свему, Александар Вучић је ускликнуо (грдећи српску „заосталост“ и позивајући се на „оца другосрбијанства“, Радомира Константиновића и његову „Философију паланке“), да је њему ауто – пут битнији од тамо некаквог храста (макар то не био обичан храст, него храст који је сеоски храм).

ХРАСТ КАО ХРАМ         

Главни проблем је тај што је храст вековима служио за молитве мештана. Новинар Авакумовић бележи: „Веровање да ће свако ко оскрнави дрво – запис бити кажњен и да га чека велико зло и даље је присутно у Србији.Истраживање етнолога на терену су показала да сељани и данас знају које је дрво обележено као „запис“ и готово сви се придржавају правила да оно не сме да се оштети“.

Храст је исконски повезан са српском православном обичајношћу. Од њега се узима бадњак, дрво које се ложи уочи Божића као симбол Христове љубави према људима. Кад свештеник заједно са верним народом иде у литије (крстоноше), ради благослова пољима и њивама да рађају,они се заустављају под храстом и ту се читају молитве. Литијски дан је дан сеоске славе – такозване обетине или заветине, дан кад се сви сељани заветују Богу на живот за крст часни и слободу златну.У кору храста стоји урезан крст, литијско знамење. У доба турског ропства, кад су многи храмови били порушени, народ се на молитву скупљао под записним дрветом. Дакле, дрво само по себи није свето, али га освештава црквена молитва и крст који свештеник урезује у његову кору.

Нико се, међу Србима, није усуђивао да сече записе. Дрво је трајало док се не осуши, а људска се рука на њега није подизала. Прва велика сеча српских записа обављена је кад је победио Броз са својим измећарима, који су народу понудили рај на земљи, али рај без Бога и против Бога. Тада су Титове слуге међу Србима почеле да секу записе да би народу доказали да су „рашчистили с религијом“ (исто се десило са руским народним светињама кад је на власт дошао немачки плаћеник Лењин,идеолог једне наказне утопије.)

Никодије Спасић у својој књизи „Сеча српских записа“ бележи низ случајева казне Божје која је задесила све оне што су секли записно дрвеће.Ево неколико примера.(Не помињемо имена, мада се и она наводе; битни су примери Божје опомене.) У Кончареву код Јагодине један,коме су локални компартијски функционери обећали на поклон земљу коју ће одузети од сеоске цркве, реши да им се одужи тако што ће посећи записно дрво. Кад је почео, сељаци га окруже и спрече да не почини светогрђе.Ипак, пошто се овај безбожник није покајао за своју намеру, ускоро га ударе кола и он од последица несреће умре, а рођена сестра му се обеси. У Дубокој код Јагодине, један безбожник, Титов обожавалац, посече запис у свом дворишту.Ускоро се са локалним комунистима, за 7. јул, њихов празник, веселио у црквеној порти,под записном липом. Усред весеља, дође неки сељак с којим је „дрвосеча“ био у свађи, и убије га на лицу места. Тако под записом погине онај који је запис посекао. 

У Злетову код Деспотовца неки човек реши да посече запис који је растао у суседној Кореници. Позвао и синовца да му помогне. Овај се попне на дрво са тестером, али падне и тешко се повреди. Схвативши то као Божју опомену, синовац оде, али стриц остане и уради зли посао до краја. Трећег дана после сече записа, наоблачи се над селом Злетовом,и три грома из облака буду казна за непочинство наопаког дрвосече; један му убије сина, други озледи мајку и сестру његовог синовца, али их не убије (као што рекосмо, синовац је био почео да сече запис, али је одустао покајавши се). Трећи гром убије „записоубици“ вола у штали. Цело село знало је да је то било због његовог непочинства.

Седамдесетих година 20. века у Старом Селу, засеоку Високих Сугубина, неки мештанин, на наговор комшије, посече записно дрво испред локалног дома културе. Ускоро се разболи од спороходне леукемије, и десет година, до смрти, молио се Богу да казни њега, а не његово потомство, јавно исповедајући свој грех и кајући се због учињеног. Син оног сељака што га је наговорио на сечу записа погине на следећи начин: на други дан празника Свете Тројице пође је да праши кукуруз, падне са трактора и на месту остане мртав.

Не сме се забравити:но што се зове Божја казна јесте Божје повлачење, кад се Господ промисаоно „склони“ и пусти људи да жању оно што су са ђаволом сејали, а због тога се нису покајали.

СВЕТИЊА И МОДЕРНИЗАЦИЈА           

Године 1940,Свети владика Николај обновио је, на другој обали Мораве у клисури овчарско - кабларској, манастир Преображење, који је срушен 1910, када је прављена пруга,ради „модернизације Србије“. Николај је народу у беседи поводом обнове Преображења рекао: „Градила се жељезница кроз ову клисуру и лењирска мудрост ударила је трасу посред старог манастира Преображења. Чуо народ па се ужаснуо и застидео. Зар је и то могуће, питао се народ?Да, народе мили,ти ниси чуо ону горду реч:техници је све могуће!Све јој је могуће, заиста,само јој није могуће поштовати народну светињу и померити трасу за двадесет метара изнад манастира Преображења./.../

Мудрој техници све је могуће!-само не уплашити се од суза народних! Јер „мудра“ техника не зна да су сузе народне потајни огањ који се кад тад мора распламсати и спржити некога“.               Казна,по Светом Николају Жичком, није изостала. Шта се десило?Кад је требало рушити манастир, нико од сељака запослених на изградњи пруге то није хтео да ради. Предузимач, и сам странац, крене на посао са двојицом унајмљених странаца. Један од њих се попне на цркву, да руши кров, и падне с крова, сав се изубијавши. Други добије напад лудачког страха, и побегне. На крају, предузимач нађе неког Србина, Јуду, и плати му велику суму новца, те овај сруши манастир. Касније тај исти дође да вади камен из Овчара за своје потребе, и стена падне на њега и убије га на месту. Док је црква рушена, неки сељак од Пожеге дође и покраде црквене предмете. Кад је дошао празник Преображења, лопов полуди, узме конопац и обеси се. Многи мајстори који су радили на прузи што је прошла преко манастира завршили су или у болницама или у затворима. Владика Николај каже да су и „два министра,који су за ову пругу највише одговорни и под којима се ова пруга градила преко манастира Преображења,завршили свој живот самоубиством. Један се убио из пушке а други се обесио“.

ШТА ЈЕ НАШ НАРОДНИ ИДЕАЛ?          

Тада је Владика Николај опоменуо присутни народ да је већ више од хиљаду година словенски идеал (а нарочито Срба и Руса) светиња: „Тај идеал има две таблице; на једној пише:света служба Богу, а на другој:свето братство међу људима.Једном речју светиња је идеал словенски. И највећи народ без тог идеала је мали,а најмањи са тим идеалом велики. Тај идеал изгледа утопија кратковидим материјалистима нашег збуњеног времена. Но он није утопија но крајња сврха историје људске, како је проречено од светих пророка Божјих. Тај идеал је стварност будућности и вечности. Њега су до сада оствариле многе свете душе, па чак и народи. Наш народ жртвовао је за тај идеал неколико пута државу своју,много пута имовину своју,и још уз то много милионе живота синова и кћери својих. Али од тог идеала до данас није одступио. Ни данас он не сме одступити од идеала па ма шта се догодило. Јер ако ми одступимо од идеала, ко ће га у свету носити и држати? Међу народима ја не видим ко би могао прихватити крсташ барјак ако га ми из руку испустимо.Ја верујем у мисију нашег народа. Шта нас може уплашити?

И данас је тако, ма шта о томе мислили „кратковиди материјалисти нашег збуњеног времена“, с наочарима НАТО Империје на носу и цитатима из Макса Вебера и Радомира Константиновића у устима. Или, пак, неки свештеник који верно служи НАТО наочарку и његовом генијалном(?) пројекту ауто-пута за Нигдину.

ПЕСНИКОВА ПОУКА

Као и увек, све нам је рекао песник. Овога пута, Качерац Милован Данојлић,једно од најугледнијих имена савремене српске књижевности, у својој песми „Србија на Западу“. У њој, Европа буди Србију уранијумским бомбама 1999. године, а онда је позива да јој се придружи и заборави све што је било: „Дижи се ноћас,из ових стопа,/Полази куд сви крећу,/У загрљај те чека Европа/ Да с тобом дели срећу!//Руси, браћа ти истокрвна,/Чекаће још векова двеста!“/А Србија,ко кљусе испред брвна/Стоји, ни макац с места.//Опире се сваки црквени звоник,/Свака шљива и рачва:/Неће Стиг,Ртањ, Копаоник,/Ни Жупа, ни Гружа, ни Мачва“. У име Србије, песник поручује Европи: „Знамо, волиш нас (ma non troppo!):/Где је ту наш удео?/Овај народ је можда пропо/Али није полудео.//На путу до тебе многе џомбе/Остави Риђи Блудник;/ Ако ми и заборавимо оне бомбе,/Неће Космај и Рудник.//Памтимо твоје посете честе, /Пријатељске и ратне.../Јесте, споро се Срби свесте,/Али напослетку схвате“.

Схватиће и сада, наравно. Запис из Савинца им помаже у томе. А ко дигне руку на запис, може само да чека шта ће да га снађе. „Учини добро – не кај се, учини зло – надај се“, кажу Срби без НАТО наочара на носу.

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 јул 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.