Прошлогодишњи колапс рубље и увлачење руске економије у стагфлациону замку демонстрирало је способност Вашингтона да манипулише макроекономском ситуацијом у Русији.

Страх од оживљавања СССР-а у облику Евроазијске економске уније показао се неоснованим, као и ризик обнављања Трећег рајха на територији ЕУ.

Објективно, Американци не морају да обуздавају Русију јер њеним макроекономским стањем манипулишу вашингтонске међународне организације, а финансијским тржиштем - прекоокеанска олигархија. Такође, за САД немају смисла ни антируске санкције - наша земља није прималац већ донор западног финансијског система, у корист којег годишње с руског тржиште оде око 150 милијарди долара.

Зашто су онда Сједињене Државе ипак покренуле против Русије хибридни рат, упркос томе што експлоатација руске привреде доноси прекоокеанском капиталу огромне приходе, и када су генерали руског бизниса добровољно прешли под америчку команду, кријући своју уштеђевину у оф-шор компанијама под англосаксонском јурисдикцијом?

Није ствар у обуздавању Русије. У игри је нешто много веће. У питању је борба за глобално лидерство у којој америчку хегемонију подрива растући утицај Кине. У овој бици Америка губи, што провоцира њену владајућу елиту на агресију. Објекат те агресивности постаје Русија, која се према европској геополитичкој традицији сматра за поседника митолошког Хартленда, чија контрола, по мишљењу англо-германских геополитичара, обезбеђује контролу над светом.

Свет, међутим, не остаје непромењен. Ако је пре две стотине година Руска империја заиста политички доминирала светом и "у Европи без дозволе руског цара није смела опалити ни једна пушка", онда је данас глобална економија под контролом западних мултинационалних компанија, чија се експанзија подржава неограниченом емисијом светских валута.

Монопол на емисију светског новца је основа моћи западне финансијске олигархије, чије интересе опслужује војно-политичка машина Сједињених Држава и њихових НАТО савезника.

Након краха Совјетског Савеза и распада, са њим повезаног, светског социјалистичког система - та могућност је постала глобална, а лидерство САД се чинило вечним. Међутим, у сваком економском систему постоје границе развоја, које су дефинисане законима репродукције његових технолошких и институционалних структура.

До јуче лидерске земље суочавају се са непремостивим тешкоћама у одржавању претходне стопе привредног раста. Претерана акумулација капитала у застарелим индустријско-технолошким комплексима доводи економију до депресије, а постојећи систем институција отежава формирање нових производних ланаца. Ови производни ланци заједно са новим институцијама организације производње себи налазе пут ка другим земљама, које постају лидери економског развоја.

Бивши лидери настоје да одрже своју доминацију на светском тржишту кроз јачање контроле над својом гео-економском периферијом, примењујући методе војно-политичке принуде. По правилу, ово подразумева велике војне сукобе у којима бивши лидер губи ресурсе без постизања жељеног ефекта.

Налазећи се у том тренутку на узлазном таласу, потенцијални нови лидер покушава да заузме посматрачку позицију, да би сачувао своје производне снаге и привукао умове, капитал и блага која беже из ратујућих држава. Повећавајући своје капацитете, нови лидер излази на светску позорницу када су зараћени противници довољно ослабљени, да би присвојио плодове победе.

Покушаји Вашингтона да организује државне ударе у Бразилу, Венецуели и Боливији, резултирали су извлачењем Јужне Америке испод хегемоније САД. Бразил, који је већ укључен у коалицију БРИКС-а, има све разлоге да тражи преференцијални трговински режим и развој сарадње са земљама ШОС (Шангајска организација за сарадњу). То ствара могућности за формирање највеће светске економске заједнице земаља ЕАЕС, ШОС, МЕРКОСУР, којој ће се вероватно придружити АСЕАН.

Додатни стимуланс за овако широку интеграцију, која захвата више од половине становништва, индустријских и природних потенцијала планете, даје опсесивна тежња САД за формирањем тихоокеанске и трансатлантске зоне преференцијалне трговине и сарадње без учешћа земаља БРИКС-а.

САД праве исту грешку, као и претходни светски лидер - Велика Британија, која је у време Велике депресије покушавала да заштити од америчке робе своју колонијалну империју протекционистичким мерама. Међутим, резултат Другог светског рата, који је изазван од стране британских геополитичара ради блокирања развоја Немачке, повећања доминације у Европи и успостављања контроле над територијом СССР-а, био је супротан: Велика Британија је изгубила империју заједно са распадом целог система европског колонијализма, који је ограничавао светски економски развој.

Данас је таква кочница светском економском развоју постала америчка финансијска империја, која усмерава све ресурсе планете у сервисирање растуће дужничке пирамиде САД. Обим њиховог јавног дуга дошао је до експоненцијалног раста, а вредност свих америчких дугова већ вишеструко превазилази амерички БДП, што указује на предстојећи колапс америчког, а са њим и целог западног финансијског система.

Да би избегла колапс и задржала глобално лидерство, америчка финансијска олигархија жели да започне светски рат. Он ће им отписати дугове, омогућити задржавање контроле над периферијом, уништити или бар ограничити конкуренцију. Овим се објашњава америчка агресија у Северној Африци, на Блиском и Средњем истоку у циљу јачања контроле над овим нафтоносним регионом и истовремено над Европом.

Али, правац главног удара, због свог кључног значаја у очима америчких геополитичара, усмерен је ка Русији. Не из разлога њеног оснажења и не као казна за уједињење са Кримом, већ због традиционалног западног геополитичког мишљења, усредсређеног на борбу да се одржи светска хегемонија.

По правилима западних геополитичара, рат са Русијом опет  почиње битком за Украјину.

Превод: Срђан Ђорђевић

Извор: "Факти"