У Епархији Канадској општи хаос. Свештеници-завереници, бар судећи по мантијама, недостојни и нечасни, предвођени Василијем Томићем, погубили главе и задње остатке људског достојанства. Свесни, или бар  полусвесни, да су починили свих седам смртних грехова, лутају у свом свету ноћних мора широм отворених очију, а дању затворених очију од немила до недрага. Не усуђују се да отворе очи и да, коначно, виде и схвате шта су направили од најузорније Светосавске Епархије. Стварност је за њих још страшнија ноћна мора. Настављају да живе у свом мраку, не усуђујући се да отворе очи, јер ће их запљуснути и подавити сва прљавштина коју су направили својим безчашћем. И тако, затворених очију, настављају да живе у своме свету греха и очекивању Божје Казне која их сигурно очекује.

Војислав Павловић остварио свој сан

Војислав Павловић је свештеник у Хамилтону у главној расколничког цркви на Бартону. Он је био крунски и најлажљивији сведок инквизиторске комисије Теодосија, Максима и Џомића. Кратко, Војислав Павловић је кривоклетник, воскарски тајкун и један од најбогатијих свештеника у целој Српској Православној Цркви. После линча владике Георгија, а по благослову Василија Томића, почео је да продаје свеће по свим већим црквама у Онтарију и то по 25% вишим ценама него раније. Војислав Павловић коначно може да одахне и да се порадује,  јер је добио монопол на продају свеће у преосталим српским црквама. Све то уз благослов Василија Томића, сигурно уз добру надокнаду. Душан Гњатић, свештеник-прељубник са две породице, једном у Канади и другим у северној Србији, квари ову идилу, јер је почео да прави свеће и продаје их у две српске цркве у Киченеру. Војислав Павловић и Душан Гњатић неће вадити очи један другоме, јер врана врани очи не вади, него се ради о подели плена. Један циљ расколничких свештеника је остварен.

Балотање у Оквилу

Оквил је град удаљен од Торонта око 40 км, један је од најбогатијих у Канади. Срби, који живе у Оквилу, скупљају се у малој цркви приземљуши са подом у нивоу земље, што може да се провери преко Гугла. Црквица је саграђена без дозволе градских власти. Такву црквицу Василије Томић је, у једном од својих безбројних интервјуа у плаћеничкој београдској штампи, претворио у велелепни храм. Сваке године одржавају се такмичења у балотању, на која учествују тимови из Америке и Канаде. Лепа спортска активност и шанса да се Срби из Далмације сретну, поразговарају и подсете на своје уништене домове у садашњој верзији НДХ-а. Ове године такмичење је организовала група Срба из Далмације, који живе у Оквилу, и то у време петровског поста, када му време није. Иначе, слава оквилске парохије је Свети Петар и Павле, по којима она носи име. На освећеном црквеном имању пекли су се јагањци и прасци, кувала чорба од овчетине, испијало пиво, вино и ракија, чула се прегласна турска и арапска музика и оргијање пијаних. Једном речју, Содома и Гомора. Све то у време поста. Домаћин овог безбожничког сркнављења је био Драган и Мирјана Простран (муж и жена) и Јован Андић. Ово безбожничко скрнављење је благословио Василије Томић, поп над поповима, па и изнад владике. Док је Епархијом Канадском управљао владика Георгије овакво богохуљење није било дозвољено. Због покушаја сличног богохуљења Мирјана Простран је била, по казни, удаљена из парохијске управе на три године. Сада се поново вратила са новим богохуљењима.

Василије Томић у посети Оквилу

На Петровдан Василије Томић је служио у поменутој црквици у Оквилу. Истог дана организовао се пикник. Пракса организовања пикника на северно-америчком континенту на дане Светититеља парохијских цркава датира из прошлих времена и замењује народне саборе у Српским Земљама. Ове године оквилску парохију је својом посетом удостојио непозвани Василије Томић. Многе оквилске Србе његов долазак је непријатно изненадио, па су службу напустили. Црквица, некада сувише мала да прими све вернике, па се служба на Петровдан одржавала у много већој сали за прославе, била је сувише велика за окупљене вернике. Где год да се Василије Томић појави, на том месту Срба-верника нема. Остају само неупућени, наивни и многоструки прелетачи, којима Православље не значи ништа. Тужно је било гледати Василија Томића, смршалог, поцрнелог  од неспавања и ноћних мора, смањеног и погрбљеног од терета својих смртних грехова. Једва да је дисао. Непрестано је гледао у под. Избегавао да погледа људе у очи. Слабашног гласа и лењих покрета некако је дошао до краја. Служба је била мучење, како за преостале вернике, тако и за Василија Томића.  Служба без светог духа. Морао је јадни Василије Томић да издржи до краја, јер би остао без награде. Драган Простран, председник оквилске парохијске скупштине, противно статуту и правилима те исте скупштине, убацује 500 долара Василију Томићу у џеп и још, приде, као репете, свеже печено јагње. Да се нађе Василију Томићу. Има се, може се. Тада настаје васкресење Василија Томића. Изненада је оживео, просто васкрснуо. Његово лице се озарило и просветлило, усправио се и постао већи него што јесте. Ово његово васкресење прекинуо је наш веома поштован брат питајући Василија Томића зашто је својим нечасним поступцима издао дугогодишњег пријатеља владику Георгија, зашто је учинио кривоклетство, зашто је постао расколник, паписта и екумениста, зашто је погазио своју свештеничку заклетву и од када је поп виши од владике. Василије Томић је занемео, ставио тамне наочаре, јер се црнило његових очију вратило, нестала је његова предходна озареност, смањио се и погрбавио поново. Побегао је са црквеног имања и у журби напустио пикник. Новац и печено јагње, наравно, није вратио. Да му се нађе на путу у Брисел, где треба да буде представник СПЦ-а у (Еу)ропској Унији, под окриљем и контролом Ватикана.

Сексуално васпитање Василија Томића у проповеди

Василије Томић наставља своју екуменску и новотарску службу новим садржајем својих проповеди. У храму Свих Српских Светитеља у Мисисаги, саборном храму канадских Срба, удостојио је малобројне вернике новим садржајем својих богохулних проповеди. Ради се о сексуалним препорукама које Православни Срби треба да пренесу својој деци, првенствено ћеркама и употреби кондома. Василије Томић је проповедао да су предбрачне сексуалне активности наших синова и кћери нормалне и да наше кћери треба да носе са собом кондоме и да их дају својим сексуалним партнерима. Василије Томић је потврдио да је такве разговоре водио са својом децом и да су они прихватили његове савете са великом захвалношћу. Чудних ли времена, чудних ли обичаја! Отворено богохуљење! Отворено срнављење наше Православне вере.

Манастир у Милтону

Тужно је гледати наш Манастир обрастао у коров и жбуње. Травњаци нису покошени. Трава до колена избила је између каменова на поплочаним стазама. Ово пролеће и лето били су кишни, па вегетација осваја. Питамо се шта ће остати од Манастира после једне године, а шта после десет година. Гробље у трави. Споменици се не виде. Скупоцене мермерне плоче, које је владика Георгије купио да обложи манастирску цркву, не виде се од корова, леже преврнуте. Неке од њих неко је у пијанству полупао и искалио свој дивљачки бес на њима. У нашем Манастиру, центру Епархије Канадске, живе двојица завереника, Александар Црногорац, свештеник без парохије, јер је из свих предходних парохија избачен или сам, због својих грехова, побегао, и Василије Гавриловић, монах, сада унапређен од стране партијарха Иринеја у игумана без монаха. Обадвојица имају криминална досијеа, због вожње у пијаном стању. Због својих посета пабовима и стриптиз клубова немају времена да, макар, очисте конак од прљавштине, прашине и паучине. Немају времена ни празне флаше од вина и вискија, нити празне конзерве од пива да избаце у канте за ђубре. Два весела брата, Александар Црногорац и Василије Гавриловић, живе свој богохулни живота у Манастиру у Милтону.

Питање

Православни Срби се питају докле ће ово трајати? Е, то ће бити по вољи Свемогућег Бога. Ми, Православни Срби, са свог пута, без обзира колико је тренутно трновит и, на први поглед, безнадеждан, не смемо да одступимо ни по цену наших живота, јер је то пут Свемогућег Бога. Да би схватили шта је добро, морамо прво да осетимо шта је лоше. То лоше сада влада Епархијом Канадском.

Бојкот расколничких свештеника

Братство Православних Срба обавештава све Православне Србе у Канади да бојкот недостојних свештеника Епархије Канадске има велики одзив међу нама и да даје одличне резултате. Наравно, бојкотовани свештеници наш успех поричу, јер другачије приче у своме јаду не могу да измисле:

1.                Василије Томић

2.                Љубомир Рајић

3.                Војислав Павловић

4.                Душан Гњатић

5.                Милутин Вељко

6.                Александар Црногорац

7.                Живорад Суботић

8.                Василије Гавриловић

9.                Милојко Димитрић

10.              Васа Пејовић

11.              Милован Средојевић

12.              Првослав Пурић

13.              Милош Пурић

14.              Јован Марјанац

15.              Ђуро Самац

Молимо сву своју Православну браћу у Канади да наставе са својим јединством и својом непоколебљивошђу у одбрани наше Светосавске Православне Цркве. Наставимо са бојкотом ових недостојних свештеника још одлучније него до сада, до њиховог коначног протеривања из ваших цркава. Они срамоте наше цркве. Они срамоте наше олтаре. Они срамоте наше фреске. Они исмејавају нашу Светосавску Православну Веру. Они су плаћеници језуита, паписта и масона. Они су следбеници принчева пакла Мамона, Луцифера, Асмодеја, Сатане, Бала, Левијатана и Белфегора. Истерајмо те разбојнике из наших цркава, ако се не покају.

Свако добро од Господа,

Братство Православних Срба,

Онтарио, Канада