Лутајући Интернетом, нађох податак - у Господу је 15. јула 2015. уснуо Славко Живковић, професор српског језика и књижевности, песник и новинар, пореклом из славне србске Мораче, која је давала песнике и јунаке. Када су благословом  Патријарха Српског г. Павла  кренуле емисије Радија Светигора, Славко Живковић је био главни и одговорни уредник ове куће. Претходно је радио као новинар РТ Црне Горе. Једно време био је и директор Радија Светигора. Године 1999, у пратњи владике Амфилохија, ишао је да избавља своју браћу Србе Косовце и Метохијце након потписивања Кумановског споразума и повлачења наше војске и полиције са Космета, а слушаоце Радија Светигоре обавјештавао са лица мјеста о свим недаћама кроз које тих дана пролазио наш народ.

О њему у вестима Радија Светигоре:“Србска књижевност у Црној Гори остала је без још једног врсног пјесника који је посједовао ријетка својства свељубави, доброте и незлобивости, истиче пјесникиња и критичарка Милица Краљ, на вијест о Живковићевом прераном одласку са овог свијета.                                    

– Напустио нас је један од најдушевнијих пјесника Славко Живковић, човјек рањиве душевности и прењежне осјећајности, „грешни раб Славко дијак Морачки“ како је себе пјесмом и кроз пјесму казивао, додаје Краљ.

Живковић је објавио двије књиге поезије, „Рана међу обрвама“ и „Вијенац Светог Стефана“, био је члан редакције књижевног часописа „Стварање“ и члан редакције часописа за преведену књижевност „Сквер“. /…/ Живковић је био добитник награде „Видовданска повеља“ за поезију као и неколико новинарских награда. Његове пјесме налазе се у бројним антологијама и панорамама и преведене су на неколико свјетских језика.Чувајући свјетлост и светост кућног огњишта пјесма је постала чуварка пламена који грије и брани од надолаећих зала. Укрштањем небеског и вјечног са пропадљивим, мучним и тегобним земним живогом у досезању врховне свјетлости и светости Славко Живковић дијак Морачки исписао је утјешитељску пјесму у обновитељском кругу спасења. Вијенцем сплетеним од једва изгрцаних ријечи у плачу и молитви опраштамо се од тебе, врли наш пјесниче додаје Краљ, потресена овим немилим фактом“.           

Знао сам Славка Живковића, оца петоро деце, доброг православног Србина и ретког човека. Дивне смо дане провели у Москви 1998, о чему оставих траг у једном путопису, објављеном у књизи „Ка тихој светлости“, из 2006. године. Намучио  сам га, онако високог и кошчатог, правог морачког ускока, док је ходао за мном по Москви у новим, неразгаженим ципелама, а ја се правио да одлично познајем Москву, иако сам у њој био тек други пут и, право речено, нисам имао појма. Ипак, били смо браћа у Христу, и он је праштао моје надобудности, а заједнички смо се нагледали и наслушали московског православног благољепија.       

Драги брате Славко, часни и честити Србине и браниоче Завета, нека Те Господ прими у Царство Своје. У знак спомена, објављујем путопис са пута у Москву 1998, када смо заједно удисали ваздух Трећег Рима.           

ТАМО АЗ ПОЈДУ/ ДРУГА ПОСЕТА МОСКВИ

   Године 1998, од 20. до 27. јуна, са г. Славком Живковићем, уредником Радија Светигора, а по благослову митрополита Амфилохија, опет сам се обрео у Москви. Циљ посете је био набавка касета и дискова за прву православну радио-станицу у Црној Гори, па нас је неуморни отац Радомир Никчевић послао на "радни задатак", бацивши нас право из авиона у ватру - са аеродрома у потрагу за неопходним.

Били смо смештени у некој вишеспратници, у којој, видех, има много наших радника. Ту су, углавном, собе за издавање. Смештај је био сасвим пристојан. Али, те вечери, када смо стигли, једна страховита летња олуја обрушила се беше на Москву. Такав водоплав у животу нисам видео - аутомобили су просто пливали, а дрвеће је олујом бивало кидано као влати траве. Покушавао сам да Славка разведрим причом да то није ништа до "обична руска олуја", но он ми није баш веровао (а ни ја самом себи). Испоставило се да је бесни вихор те ноћи нанео много јада руској престоници. Било је и мртвих. Оштећено дрвеће је личило на рањенике, а било је много покиданих водова. Са неких храмова ветрина је побацала крстове. Побожни Руси су то тумачили као опомену Божју због тога што је Јељцин, упркос противљењу православне јавности, тих дана спремао сахрану ко зна чијих костију у Петропавловској тврђави Санкт Петербурга, тврдећи да су то мошти Светих Царских Новомученика...

Било како било, Славко и ја смо постили Петровски пост, и сутрадан је била недеља, па смо кренули метроом у потрагу за неким православним храмом у коме бисмо се причестили. На нашој метро- станици питали смо неког пролазника где је први храм, али нас је он запањено погледао и рекао да такво питање поставимо "бабушкама". Успели смо да некако дођемо до Даниловског манастира у коме је Литургија служена руски полетно. Чак смо се, у доњем, подрумском храму, исповедили, на неком свеправославном метајезику (претерујем: храмовно знање црквенословенског помаже у таквим ситуацијама много више него што се може замислити )… Причешће се обавља у савршеном реду и поретку: прво монаштво (равноангелни, по призиву Свише), деца (чедни и благодаћу испуњени синови и кћери светлости крштења), мушкарци и жене. Сви с рукама на грудима. После примања Св. Тајни, нафора и "запивка" (вино помешано с водом, млаком). Торжествено, лепо, тихо на души.

А сад, иако можда ни не треба помињати то име, опет о Јељцину. Овај несрећни алкохоличар годинама је радио на "исправљању историјске неправде" кад су Романови у питању. Као што сам већ напоменуо, он је, упркос многобројним сведочењима стручних људи, као и уздржаности Московске Патријаршије, решио да у Петропавловској тврђави Петрограда сахрани нечије посмртне остатке као мошти Светих Царских Мученика Романова: Николаја, Александре, Алексеја, Олге, Татјане, Марије и Анастасије. Сва озбиљна историјска сведочанства и први иследник Соколов, који је са "белима" ушао у Јекатаринбург ускоро после цареубиства, говоре о томе да су тела Светих сажежена киселином у Ганиној јами у близини уралског града. Соколов је преостале делове (прст царице и још неке кошчице) понео са собом, бежећи пред бољшевицима, и ти остаци уграђени су у Спомен храм Цара, храм Светог Јова Многострадалног, у Бриселу. Многи сматрају да је Јељцинов циљ био стварање лажних "моштију": кад би их Црква признала као праве, после извесног времена рекло би се да то, ипак, нису тела Романових, и њихово поштовање било би озбиљно угрожено. Шта да се очекује од jeдног алколохичара који је, као обласни шеф компартије на Уралу, 1977. наредио минирање Дома Ипатјева зато што је ова кућа постала мека тајних поклоничких путовања оних који су, без обзира на клевете, љубили Цара Баћушку и његову породицу свом дубином свог православног срца?

Јељцин је нанео Русији велику материјалну, али и духовну, штету. (Ми, Срби, такође смо добили низ удараца од "дипломатије" овог припитог боксера, који је на Балкан гледао кроз маглу алкохолних испарења). Један од најтежих удараца Русији био је спречавање Закона о слободи савести (то јест, о верским заједницама), да буде усвојен у својој правој форми. Ту су се откриле многе ствари, и постале јасне као као на длану. Они који су гајили илузије о "духовној обнови" помоћу државе могли су само да се дубоко разочарају.      

О чему је, заправо, реч?           

После вишегодишњих припрема закона о слободи савести, који је за циљ имао заштиту Русије од сурове духовне агресије страних мисионара и секти, руска Државна Дума га је 1997. огромном већином изгласала и послала на потпис председнику Борису Јељцину. Он је одбио да га потпише. Зашто?

Зато што су то захтевали Сједињене Америчке Државе и римски папа. Да све није било тако јавно и тако бестидно, "демократски" критичари "параноичне теорије завере" би рекли - православни фанатици опет нешто измишљају. Али све је било јавно и бестидно...

 Закон је имао за циљ да омогући заштиту традиционалних конфесија руских простора: православне, мухамеданске, јудаистичке и будистичке. За остале верске групе, чија делатност на територији Русије траје мање од педесет година, нови закон јс предвиђао ограничења кад је у питању штампање и растурање пропагандног материјала, као и гашење банковних рачуна и спречавање куповине верских објеката. Било је предвиђено да секте које ће се регистровати после доношења Закона чекају петнаест година на коначни упис у регистар верских заједница, након праћења адекватности њихове верске праксе у односу на прокламовано учење.

Руски депутати су схватили да је ово неопходно јер су секте постале опасност за државу. Неке од најсуровијих тоталитарних групација, попут Мунове унификационе цркве и сајентологије, већ поодавно желе да отму школе и војску, како би им Русија постала полигон за освајање светске моћи. Зато су чланови Думе схватили да ће, ако се нешто не предузме, Русија, у којој је за време комунистичке владавине убијено око двеста хиљада епископа, свештеника и монаха (податке је 1995. објавила званична државна комисија!) изгубити свој духовни и национални идентитет, претворивши се у колонију "новог поретка".         

Руска Православна Црква je свесрдно подржала закон, нагласивши да се њиме јачају "мир и слога унутар отаџбине", а да би непотписивање истог водило "даљој духовној и моралној дестабилизацији Русије". Самој Цркви Закон није давао повлашћени статус, нити могућност уласка у државне школе.

Међутим, са Запада су се чули други гласови. Амерички Сенат је припретио Јељцину да ће, ако потпише овај закон, САД ускратити Русији 200 милиона долара помоћи. (Што је мрвица у односу на благо које су аге и бегови „новог поретка“, преко својих слугу - руских Јељциноваца - већ опљачкали из једне од најбогатијих земаља света). Наравно, Сенат САД је помињао "људска права", право на слободан избор вере, бригу да се не врати "комунистички тоталитаризам", и слично. Руско Министарство унутрашњих послова је оштро реаговало на уцене САД, рекавши да је "давно требало да постане јасно да је контрапродуктивно било какво условљавање", а заменик шефа администрације руске владе Андреј Семјонцев је изјавио да је потез Вашингтона "дубоко увредљив, сраман и провокативан".

Такође, писмо је писао и Бил Клинтон, ословљавајући шефа Русије са "драги Борисе".Ултиматум је гласио овако: "Како сам већ поменуо у време наших разговора у Денверу, ја сам забринут поводом законског пројекта који је Дума усвојила у јуну, а током времена после нашег последњег сусрета, и Савет Федерације, према коме ће се, увођењем отежавајућих захтева који се тичу регистрације, ограничавати слобода вероисповести новим религијама и конфесијама".

Клинтон је подсетио Јељцина да је сличан закон био изгласан 1993, али да је и тада Јељцин одбио да га потпише: "Благодарећи теби, слична иницијатива није претворена у закон 1993. године. Памтим како си ти смело иступио за слободу савести без обзира на притисак да поступиш другачије. Уверен сам да ћеш Ти иступити у заштиту религиозних слобода исто тако и сада." Своју бригу за "људска права" показао је и римски папа, написавши: "Ваша екселенција ће разумети моју забринутост и моју емоционалну жељу /.../ да дођемо до новог нацрта текста који би /.../ био гарант верског мира у великом руском народу".

После ових писама, Јељцин се сетио да ограничавање верских слобода није "у складу са Уставом", и није потписао закон.

   Руска Православна Црква је одмах тражила да се превлада председников "вето", захтевајући да закон остане онакав какав јесте. У томе су је подржали представници ислама и будизма у Русији.

Чак је и јељциновска "Независимаја газета" написала:"Господин Јељцин се сада може осумњичити да су му дражи добро расположење његовог пријатеља Била, жеље папе римског и мишљење неколицине америчких конгресмена, него становишта Руске Православне Цркве, руководства других, за Русију традиционалних религија, различитих друштвених структура и сопственог парламента... Државна дума се никад неће сагласити с тим да се закон одбаци као резултат притиска, тумаченог од многих као мешање у руске унутрашње ствари".

Дакле, Клинтон и папа на истом послу...Секте ће се и даље слободно ширити Русијом, највећом православном земљом света. У име "људских права" и "грађанских слобода"...

Још један разлог за олују!

+ + +

Данима смо, Славко и ја, после те велике и опомињуће олује, у ходу избегавали, на улицу пале, електричне каблове и газили преко покиданих грана као преко откинутих прстију. Москва је изгледала рањено, али је небо исцељивало... Плаветнило je купало зенице као после изласка из болнице, када поново учиш да ходаш.

 Незаобилазан помоћник био нам је Александар Дворкин, професор црквене историје Светотихоновског богословског института, угледни руски сектолог. Он нас је повезао са уредником листа и радија "Радоњеж", Евгенијем Никифоровим,челником једног од најзначајнијих медија православне Русије. Дали смо интервју за тај радио, говорећи о стању у Србији и Црној Гори, рату на просторима бивше СФРЈ, Косову... Ником, па чак ни наклоњенима, није лако објаснити оно што се код нас дешава. (Рецимо, да ми никад нисмо имали озбиљне проблеме са "правим" Хрватима, чакавцима и кајкавцима, и да су усташе углавном били покатоличени и исламизовани Срби). Дворкин нас је, прилично успешно, преводио. Никифоров је дао интервју за "Светигору", као и низ добрих савета за рад радија. Набавио нам је, што се каже, преко стопедесет "носилаца звука".       

Богословски институт Светог Тихона упознали смо опет захваљујући добром професору Дворкину, који нас је представио челнику ове угледне установе, протојереју Владимиру Воробјову. На институту постоје Богословско-пастирски факултет, Мисионарско- катихетички, Историјско-филолошки, Педагошки, као и факултети црквене уметности и црквеног појања. Студије трају од четири до шест година, а развијена је и научна делатност: сваке године у јануару организују се теолошки скупови високог академског нивоа, на којима би прота Воробјов радо видео и наше богослове. Институт има и лепо издаваштво. Нарочито се бави сабирањем и издавањем сведочанстава о новомученицима и исповедницима земље руске, пострадалима од комуниста. Отац Владимир нам је велику пажњу препоручио кад је у питању књига "Старац Арсеније", о једном монаху у сибирским логорима, чудеснику и чудотворцу. Књига је имала већ неколико издања, не само на руском. Неки су, каже прота, сумњали у аутентичност књиге; толико личи на древна житија. Но, он лично зна неку од духовне деце старчеве, описане у књизи (мада су име његово, али и имена његових синова и кћери у Христу, измењена због смирења). На Институту Св. Тихона предају угледни руски теолози: прота Валентин Асмус, прота Владислав Свешњиков, свештеник Олег Давиденков (стручњак за противхалкидонце), ђакон Андреј Курајев( ово је писано 1998, нап.В.Д.), професор Сидоров, итд.                      

Имали смо срећу да разговарамо и са епископом броњицким Тихоном, викаром патријарха московског, задуженим за издавачку делатност. Причали смо о много чему - од екуменизма (обавестио нас је да је Бугарска Православна Црква напустила Светски савет цркава) до духовне обнове Русије и књигопечатње). Овај ревносни архијереј подржао је Александра Дворкина кад су га секташи тужили, као "клеветника" њиховог рада и "кршиоца" људских права, и појављивао се с оптуженим на суду.

Сусрели смо и свештеника Бориса Михајлова. Он је при Руској Цркви задужен за повратак имовине коју су одузели комунисти. Иако је овај процес у току, још има храмова у рукама разних музеја, а земља се скоро уопште ни не враћа. Многи храмови су били претворени у стамбене зграде - рецимо, Дворкин нас је водио у храм Св. Катарине, у коме су донедавно живели станари.   

Један од лепих сусрета био је и са протом Александром Шаргуновим, старешином храма Светог Николаја "в Пижах". Овај храбри човек је оснивач Комитета за морални препород отаџбине, који се бори против пропаганде разврата, порнографије, приказивања богохулних филмова на телевизији, легализације проституције, увођења сексуалног васпитања у школе, итд. Чланови Комитета су многи угледни писци и интелектуалци (између осталог, и Игор Шафаревич). Са протом Шаргуновим чули смо се телефоном, и он нам је заказао сусрет сутрадан, рекавши да служба код њега почиње око осам изјутра, и да дођемо до десет. Самоуверено сам тврдио Славку Живковићу да ћемо лако наћи храм, а онда смо кренули у потрагу, на мом "руском" (учио сам да читам и преводим, а претпостављам да начин на који руски говорим личи Русима на чукотску или чувашку верзију њиховог језика - можда и горе), распитујући се свуда редом. Славко је имао тесне ципеле, и био је опасно љут на паметњаковића који се представио као "искусни водич". На крају, стигли смо. Било је око пола дванаест, а браћа Руси још нису изашли из храма. Много воле храм, и осећају се у њему као у дому. (Сећам се, после свеноћног бденија и Литургије на дан Мајке Божје Тројеручице у Хиландару, кад се већ и ручак завршио, и сви се, уморни, разишли по келијама, руски јеромонах се, са својом поклоничком групом, вратио у цркву, стао пред чудотворну икону, и изговорио: "Шчас будем служит настојашчи руски молебан!" - и ту настаде појање, уз велике метаније, још пола сата најмање).

Прота Шаргунов је подвижнички витак човек, сјајног погледа и ретке браде. Каже нам да се у његовом храму редовно моле за Србију и србски народ. Распитује се како нам је, и види се да молитвено саучествује у свему што нам се дешава. Бол за Русију и Србију је исти. И с њим смо разговарали. Да не заборавим: били смо и на ручку. После Литургије, парохија се, као породица, окупи око трпезе љубави, и разговара се, хришћански тихо и озбиљно, уз послужење које је Бог дао. Прота Александар је, иначе, велики ревнитељ канонизације Светих Царских Новомученика, и већ је објавио неколико књига о њиховим чудима.

У Сретењском славном манастиру (веома близу крвавог КГБ дома на Лубјанки!) где се некад подвизавао свештеномученик Иларион (Тројицки), разговарамо са игуманом Тихоном (Шевкуновим), једним од најугледнијих млађих духовника Москве. Он нам ставља на увид свој текст "Шенгенска зона", који говори о стварима што ће ускоро и нас снаћи, чим "кренемо у Европу". Превео сам га за Србију, која ни не зна шта је чека:

Игуман Тихон (Шевкунов) ШЕНГЕНСКА ЗОНА

Најпре о познатој страни питања: 14. јуна 1985. године у градићу Шенгену који се налази у Луксембургу, на граници трију држава, представници неколико европских земаља су потписали тајни споразум о укидању пограничне контроле у оквиру настајућег заједничког европског дома. Упрокос томе то је била декларисана једна јако дивна иницијатива, овај споразум је, понављамо, био тајни и обнародовао га је француски сенатор П. Масон тек након три и по године.

"Слобода, једнакост, братство" без граница - ова велика парола се поново засветлела изнад Европе. Крајем 20. века сви су, наравно, успели да потпуно забораве да су ове речи у историји биле писане само крвавим словима, а мамурлук од опијености њима лечен је искључиво гиљотином.

Предности новог споразума одмах су осетили милиони људи који сада више нису морали да се брину о досадним формалностима приликом преласка из земље у земљу. Наши сународници који су управо у то време у већем броју почели да напуштају родну земљу, такође су одали признање свим чарима Шенгенске визе. Али ускоро су се на раније ведром видику појавила забрињавајућа, а што је још важније застрашујућа саопштења: испоставило се да се без изузетка о сваком човеку који је сада грађанин Шенгена и који припада његовој огромној територији, прикупља и непрестано обрађује електронски досије који садржи мноштво података, убрајајући ту и податке изразито личног карактера. Испоставило се да су већ створене националне информативне филијале, повезане са главним компјутером, који се налази у Стразбуру. Помало обесхрабреним и узнемиреним Европљанима објаснили су: то се чини из разлога безбедности, ради борбе против тероризма, криминала и трговине наркотицима.     Али грађани великог Шенгена већ су почели да сумњају да уместо бескрајне слободе добијају тајну диктатуру досад невиђених размера: неко сврсисходно ствара јединствену полицијску државу са најмоћнијим системом контроле.

Почели су протести. Западни Европљани су се по старој навици латили свог омиљеног оружја - борбе за људска права. Али много занимљивији и дубљи процеси су се одвијали у последњој земљи која се прикључила Шенгену - малој и сиромашној Грчкој. У овој православној земљи су правилно проценили необичну ситуацију.

Дакле, док су Французи и Немци негодовали због угрожавања њихових слобода, православни Грци су посматрали велики Шенген на потпуно другачији начин. Нешто у устројству слободног Шенгена са његовом тоталном општеевропском, а затим у перспективи, и светском контролом подсећало их је на грандиозну и последњу државу у људској историји о којој прича књига Апокалипсе. Они су нарочито постали опрезни, када су у Шенгену свуда почели да уводе нове пасоше. Специфичност ових пасоша састоји се у томе што је у њиховом доњем делу унесена магнетна трака која је у стању да носи информације од 200.000 речи или цифара, тј. у обиму средњег формата књиге од 1.000 страница. На тај начин, сви мање или више важни односи Шенгенца са спољашњим светом, однедавно се непосредно фиксирају када га овај покаже на увид и преносе се у централни компјутер у Стразбуру, где се на одговарајући начин анализирају и обрађују.

   Прихватање нових пасоша у Грчкој је било праћено веома бурним догађајима. Ево како их описује лист "Аргументи и чињенице" од 12. 06. 1997 године: "Око 200 православних фанатика који укључују бројне представнике свештенства, али без званичне подршке Грчке Православне Цркве, провело је у уторак целу ноћ крај зграде парламента у знак протеста против споразума који, по њиховом мишљењу, угрожава слободу личности... У току је припрема кампање грађанске непослушности, која треба да убеди Грке да не прихвате нова лична документа која ће се издавати уместо старих".

Подвуцимо да се заправо не ради о две стотине, већ о неколико хиљада демонстраната, међу којима су били како обични људи, тако и представници духовне и интелектуалне елите Грчке. Али зар и они, и "бројни представници свештенства" нису спавали целу ноћ, само у знак протеста против компјутерског угрожава- ња слобода? И треба ли веровати да ове "фанатике" није подржала званична Црква која, у складу са уобичајеним новинским стереотипима, као и увек, виЈтте воли да се малодушно држи по страни?          

Преда мном је документ који је настао након огромног рада уз ангажовање стручњака у области економије, математике и компјутерске технологије. Свака реч је у овом документу из разумљивих разлога проверена и одмерена - ово је обраћање Светог Синода Грчке Православне Цркве, усвојено јуна 1997. године, уочи заседања Парламента Грчке Републике на којем је требало да буде ратификован улазак Грчке у Шенгенску групу. Ево тог текста који доносимо уз извесна скраћења:         

"У последње време настаје много питања у вези са Шенгенским споразумом.Свети Синод би хтео да напомене да је у вези са овим документом поново почело да се расправља о теми "Антихрист и његов жиг" о којој нам прича света књига Апокалипсе.Ово се непосредно тиче хришћанске вере и човековог спасења, те зато Свети Синод и одлучује да искаже своје мишљење тим поводом.Са жаљењем истичемо да су достигнућа у области електронике у датој ситуацији повезана са бројем 666 који се користи у својству основног кодног знака у технологији израде електронских пасоша. Овај је број потпуно јасно указан у Апокалипси као број антихриста. 

О њему је написано и речено много. Наша црква признаје да Христов печат није неки спољашњи символ, већ да је то благодат Светога Духа која освећује човека у Тајни Крштења. Тако и печат (жиг) антихриста није нешто спољашње, споља наметнуто, већ је слободно одсецање себе од благодати Светога Духа кроз добровољно одрицање од вере у то да је Исус Христос Син Божији и Спаситељ света. На ову тему је такође написано много.Али истовремено број 666, као број антихриста, поменут у Апокалипси, ми не можемо игнорисати, док се он под најразличитијим изговорима систематски уводи у наш живот.

Неоспорно је да број 666 може фигурирати без икаквог мистичног значења. Али сама чињеница да наша православна земља усваја закон по којем се аутоматски укључује у електронски систем, чији је главни елемент кодни број 666, много говори».         Овде су неопходна нека објашњења. Говорећи о бpojy 666, чланови Светог Синода имају у виду оно што је добро познато свим хришћанима - 13. главу Апокалипсе светог Јована Богослова, где се пророчански описују последње године људске историје, зацарење на земљи антихриста (који се овде назива "зверју") и принцип механизма тоталне управе друштвом у та времена која су далеко од времена у којем је живео св. Апостол и која је он пророчки сагледавао:„И (антихрист) учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челима њиховим, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер број човеков, и број њезин је шест стотина шездесет шест".

На који начин је овај број уведен у шенгенске пасоше и зашто Свети Синод тврди да се број 666 "под најразличитијим изговорима систематски уводи у наш живот"?

Ми се заправо већ одавно и скоро свакодневно суочавамо са овим у свакидашњем животу. У првом реду у односу на куповину и продају, и то у ономе што се назива "светском кодификованом производњом“ или, једноставније говорећи, бар-кодом, нанесеним на паковања свих страних, а однедавно и скоро свих домаћих производа.

 Бар-код је нови компјутерски тип рачунања, где свакој цифри одговарају линије различите дебљине. Цифре од 0 до 9 компјутер записује у две или три варијанте - сета (као и у обичном бројном бележењу, цифре могу бити арапске, римске и словенске). Бар-код говори о земљи произвођачу, квалитету, намени и цени производа. Бар-кодови различите робе се, наравно међусобно разликују, али постоји нешто што је свој роби заједничко, без изузетка, - на свим континентима и свим производима - то је цифра 666. Свако је може лако уочити на било којем бар-коду: две танке паралелне линије које су мало дуже од осталих и налазе се увек на почетку, у средини и на крају бар-кода. То су компјутерске шестице другог сета. Оне се називају "паралелама безбедности". Ређе се користе шестице из других сетова, али то не мења "код безбедности", број 666.

Потпуно исти принцип кодирања унесен је и у Шенгенске пасоше.

Старешина једног грчког манастира, архимандрит Нектарије (Мулациотис) обратио се прошле године за време расправа о уласку Грчке у Шенген, молбом познатом атинском стручњаку за компјутерске системе Томи Псарасу. Наводимо одломке из научниковог одговора у писму од 7. априла 1997. године:

"Поштовани о. Нектарије!          

У вези са Вашом молбом која се односи на техничку оправданост коришћења броја 666 у системима бар-кода или у "смарт" картицама ("паметним" картицама) обавештавам Вас следеће: 

Да би се правилно и без грешке користио бар - код, ради добијања информација користе се скривене двоструке црте кода које игром случаја означавају број 6, на почетку, у средини и на крају сваке бројне информације која се даје помоћу бар - кода.       Да би се избегло копирање помоћу фототехнике информација које се садрже у бар-коду, у последње време се оне смештају на магнетну траку. 

...Проблеми у вези са крађом картица коначно се решавају другим начинима - на пример, поменимо техничке термине F(forehead - чело) и H( hand- рука) - којом приликом картицу може користити само онај ко има нанесен број на својој руци или на челу".

Оставимо по страни запањујуће речи о пројекту утискивања на чело или руку индивидуалног компјутерског кода. То је предмет који захтева посебан разговор. Покушајмо да нађемо одговор, зашто творци новог светског система имају тако чудну и упорну приврженост управо "броју звери"? Јер стручњаци једнодушно тврде да "основни код", "паралела безбедности" може бити било који други скуп цифара.        

Истог лета, када су се у Грчкој водиле дискусије о уласку земље у Шенген, имао сам прилике да боравим у Америци. Запањила ме је претерано честа употреба цифара 666 у Њујорку. То је личило на нечију баналну и ружну игру. Три џиновске шестице су светлеле на небодеру, оне су такође биле учвршћене за кров таксија, чији возач ми је нудио своје услуге на аеродрому, у соби хотела "Мариот Маркиз" на Бродвеју телефонски апарат је такође био украшен истим цифрама - показало се да је то број за позив хитне помоћи у ванредиим ситуацијама. На крају путовања нисам издржао и питао сам једног Њујорчанина, за шта ће им толика количина управо тих цифара?

Мој саговорник ми није одмах одговорио, али ми је одговорио неочекивано озбиљно, питањем на питање: "А зар ви не погађате?"Одговорио сам да, искрено говорећи, са ужасом погађам о чему се ради, али покушавам да све те своје претпоставке припишем свом "православном мрачњаштву" и "фундаментализму".

- Ваше претпоставке су потпуно тачне. Ми са њим имамо више среће - озбиљно ми је одговорио саговорник.           

"Треба очекивати непријатеља, јер он је већ почео делимично да шаље своје претходнике, и спреман је да дође по плен - писао је светитељ Кирил Јерусалимски. - Зато се чувај, човече, и чувај душу. Црква унапред говори о антихристу пре његовог доласка. Да ли ће он бити у твоје време, или после тебе, не знамо. Али ти то мораш да знаш и треба да се чуваш. Знаш ли знаке антихристове: не задржавај их за себе, већ свима саопштавај без устезања... Јер тајна безакоња већ дејствује (2 Сол. 2 : 7)".

Већ у четвртом веку, када је живео св. Кирил, па и пре тога, у времена апостолска, Црква је знала да "тајна безакоња већ дејствује". Али се вероватно никада нисмо тако буквално приближавали испуњењу пророчанства о последњој судбини света.

Управо зато су се Синод Грчке Православне Цркве, Синод Критске Цркве и Кинот (саборна управа манастира) Свете Горе Атонске обратили прошле године грчкоЈ влади са истим упозорењима и молбама од којих једиу - молбу Грчког Синода - овде наводимо:

"Свети Синод се обраћа влади с молбом:

да не усваја кодни број 666 за електронски систем пасоша;

да се обрати руководству земаља - чланица Европске Уније које имају хришћанску културу, да размотре питање замене броја 666 у јединственом ком- пјутерском систему Уније било којим другим бројем 666 уђе у нови систем унутрашњих пасоша Грчке".

12. јуна 1997. године грчки парламент је ратификовао Шенгенски споразум незнатном већином гласова.

Наравно, све ово не може одузети пуну слободу православном Хришћанину. Али је увод. Веома озбиљан увод у светски тоталитаризам. И о свему томе треба водити рачуна, ако хоћемо да се сачувамо у вихорима историје.                                                                           Сусрет са славним дисидентом, Игором Шафаревичем, математичарем и философом, веома заинтересованим за судбину Србства и нашим искреним пријатељем, збио се у његовом московском стану. Намештај једноставан; мноштво књига, уредно сложених у ормаре; слике; и његово лице, љубазно и усредсређено, са наочарима иза којих се налази жив поглед човека који, како рече Пастернак, зна да "проћи живот није поље прећи". Драго му је што су крагујевачки "Погледи" објавили његову "Русофобију", а "Светигора" "Социјализам као појаву светске историје" и "Русију и светску катастрофу". Дао нам је изванредан, веома садржајан интервју, на основу питања оца Јована (Ћулибрка).

Наравно, посету Москви не бих могао да употпуним да нисам био у Третјаковској галерији - морам да признам, само у њеном "руском" делу, оном са иконама и оном са делима руских сликара 19. и почетка 20. века. Видео сам потресну слику Рјепинову, на којој избезумљени Иван Грозни држи мртво тело сина кога тек што је убио. Још један Рјепин: цар Александар Трећи окружен својим поданицима из свих крајева Русије: православцима, муслиманима, будистима. Сви у разноликој, својој одећи; нигде савремене баналне униформисаности "мелтинг пота"... Русија је била царство које своје поданике није делило по националности, него по вероисповести. Све до седамдесетих година 20. века било је муслимана, заклетих цару Николају Другом на Коран, који су дању били сељаци, а ноћу убијали комунистичке властодршце, узурпаторе царева власти... Не, не, ипак је Тјутчев био у праву: у Русију можеш само веровати.

Коначни доказ ми је био храм Христа Спаситеља, срушен 1931. године по Стаљиновом наређењу, уз злобне речи Кагановича, извршитеља Стаљинове наредбе: "Задигнућемо сукњу мајчици Русији!" Храм је био заветна црква руског народа, подигнута у знак захвалности Богу за избављење од Наполеона и његових шесто хиљада Европљана којих се, из запаљене Москве, у Европу вратило шездесетак хиљада. Управо зато га је и требало срушити, као и Његошеву капелу на Ловћену (Стаљин и Тито су, крвави обојица, врло добро знали шта раде). На месту храма требало је да се подигне споменик Трећој интернационали ("Само су сабраћа Карамазових од Трећег Рима могли да направе престоницу Треће Интернационале", рекао би Светислав Басара). Градња нове куле вавилонске није успела. Уместо ње, подигнут је базен "Москва", у коме се побожни Москвичи никад нису купали. Ширило се и предање да се од купања у води која прекрива тле бившег храма добија леукемија.

Гледао сам документарни филм о рушењу цркве Св. Спаса. Личило је на комадање живог тела, рушиоци на црве у служби «загадитеља ума», како наша богослужбена поезија назива сатану. Зато сам се запрепастио када сам угледао чудесни храм са једном великом и четири мале куполе (Христос и еванђелисти), прекривене златом. Ушао сам у тзв. "малу цркву" (она је величине Саборне цркве у Београду). Иконостас, подови, кандила... Не знаш у шта пре да погледаш и ка чему пре да пружиш руке... А затим, у великом храму, чија се унутрашњост још увек уређује, пењем се до звона...

Поглед са храма пуца по целој Москви... Видим колоне аутомобила и људи, немоћних мравића. Господ седи над кругом земаљским, и људи су му као скакавци, вели пророк Исаија. Па зар си Ти, силни Господе, постао као један од скакаваца Твојих? Па кад мени све људско изгледа смешно са Твог храма у Москви, како ли тек изгледа Теби? Кажу да Бог само на једно питање не би знао да одговори ђаволу: «Зашто Ти волиш човека"? Али, воли га, воли, иако је тај човек рушио Његове олтаре и звонике, опет се Милостиви смиловао и допустио човеку да обнавља порушено. Опет је ад побеђен и опет је смрти ишчупан жалац. Ко ће као Бог? Бог Москве и Петрограда, Солуна и Атине, Београда и Подгорице, Свете Горе и Оптине, Хиландара и Студенице...  

Племенита, веома духовита и одлична домаћица (у шта сам се уверио кад сам позван на ручак), супруга Дворкинова Ирина пратила ме је по Арбату док смо куповали поклоне за Србију. Успут ме упозоравала да се чувам лопова (има их на сваком кораку). Шта ћеш? Код Руса нема средине. Ако је православан, дао би ти крви; ако је безбожник, крв би ти попио (груб, нетачан исказ, какве путописци често нуде као доказ своје путописне "премудрости" - стварност је много сложенија; реченицу остављам да би и мене и читаоца подсећала на то колико често пребрзо судимо).

Биле су са мном и московске летње вечери, које су видне скоро до 22 часа... Остале су у оку душе, као неугасиво кандило...   

У Србију се враћам, а део мене остаје. Тамо.   

"Тамо аз појду", шапућем са Вуком Исаковичем.

1998.