„Накитио је себи огрлицу од дечијих прстију. Убијали су наше свиње и кокошке по двориштима, а камоли, децу и људе!“

Терор над српским живљем започео је још 1990. године, да би касније прерастао у акцију познату под називом „Олуја“. Сам назив операције и приличи јер је са једне територије „збрисан“ један народ, протеран и прогнан са својих огњишта. Више стотина хиљада је отерано и убијено. За многе од њих Олуја и даље траје. Међу њима је и Радојка Пајић.

„Живела сам у месту где је било мешано становништво, са Хрватима, да би те исте комшије 1990. године почеле са жигосањем, док смо ми Срби све волели и делили јер смо поштовали ‘Братство и јединство’“, започиње Радојка причу о својим страдањима.

Они су 22. августа 1990. опколили 5 села српског становништва и у ноћи направили масакр. У селу у ком је живела Радојка убијено је те ноћи 17-оро људи, малтене, на спавању, а међу њима је био и њен муж.

„Мој покојни супруг је погинуо пред мојим очима и очима своје деце који су тада имали 8 и 11 година. И тако смо отишли у избеглиштво већ ’91 године. Моја агонија је почела…“, прича Радојка, а глас јој дрхти.

Изгубљено поверење

Њене три раније генерације су остајале без главе породице, због чега Радојка тврди да је наша највећа трагедија што све брзо опростимо и заборавимо.

„Ја својој деци и данас говорим да им се никада више не сме веровати! Ни њиховој кокоши камоли чему другом“, уверена је Радојка.

Унпрофорци помогли Хрватима!

Била је у избеглиштву у Бањалуци, па у Двору на Уни. Доласком Унпрофора се вратила у своје село и ту није затекла ништа од онога што је оставила. Почиње са поновним животом. Почела је да ради у фирми која се налазила на самој граници у Петрињи, где је радила и пре рата. На портирници су били унпрофорци који су уствари њихови људи јер су сви они радили за Хрвате, а требало је да тамошњем српском становништву гарантују безбедност.

„Долази тај 4. Август ’95. Ти исти унпрофорци су побегли у ноћи у 2 сата, једноставно су нестали из круга наше фирме како би ослободили простор Хрватима. Сва срећа па није било радника, јер се није радило ноћу. Нападају у праскозорје. Читав дан су тукли свим расположивим средствима, али ми нисмо веровали да нас могу потући, јер смо били убеђени да нас неће моћи убијати као што су то чинили ’91 године“, говори Радојка која се у тренутку сетила Фрање Туђмана и бесно додаје „Кости му се превртале у гробу!“

„Четници, клаћемо вас!“

Морали су да се повлаче. Колона је кренула према Двору на Уни. Путовало се тракторима или се неко закачио за приколицу. Није било битно да ли су познаници или не, превозио се ко је са ким стигао, јер су сви они били браћа и сестре по несрећи. Где год да су пресекли колону они су убијали и викали: „Четници, клаћемо вас!“

„Око нас све време падају гранате које нам пресецају путеве. На тим путевима којим смо ми пролазили по шанцима смо гледали људе које су ухватили и које су преклали, убили и измасакрирали, јер они нису знали борити се као војници, њихов стил борбе је био мучки. Они су из заседе нападали и највеће задовољство им је било човека измасакрирати“, говори наша саговорница.

Нису имали обзира ни према деци.

„Када смо били у избеглиштву у Двору на Уни он је накитио себи огрлицу од дечијих прстију. Убијали су наше свиње и кокошке по двориштима, а камоли, децу и људе!“, огорчена је Радојка.

Колоном на једвите јаде прелазе до Приједора, а они их бомбардују. Када су стигли у Бања Луку Срби су их примили оберучке, али је постојао проблем јер их је било много, са свих страна.

„Сместили су нас по парковима, по јавним просторима где се опет гледа умирање деце, људи и жена. Четири дана смо у тим парковима живели и умирали, гледали куда и како даље. Нигде никога нисам имала. Иде се главом без обзира“, исповеда се једна од 250.000 њих.

„Убили су га његови четници“

Са Хрватском се судила за смрт покојног супруга, али одбили су тужбу уз објашњење: „Убили су га његови четници“. Још је добила да плати судске трошкове 20.000 евра.

„Жалила сам се Стразбуру и ту су ме одбили и сада ми иду камате на те судске трошкове. У кући која ми је остала тамо од првог дана нашег изласка и доласка у Србију усељена је хрватским породицама које су уништиле све што се да уништити. Однели су чак и врата од куће, ни динара нису платили. Та кућа је руинирана“, каже Радојка Пајић.

Долазак у Србију

Када је дошла у Србију отишла је са својом децом у Београд где никог није имала. Радила је све како би децу прехранила, била подстанар и на крају је успела.

„Хвала драгом Богу, моју децу сам спасила!“, са уздахом каже Радојка.

Спасила их јесте, али како каже, све је то на њих оставило траг, јер су све запамтили и све видели.

Извор: „Србија данас“