Поштовани, заузети свакодневним животним проблемима често не обраћамо пажњу на догађања која се много више тичу нашега живота и самога спасења. Годинама пратим дешавања у нашој Цркви и као верник који живи у нишкој епархији и све битне информације о догађањима у епархији црпим са њеног сајта. Од доласка епископа Јована на чело епархије нишке уочио сам велики напредак по питању информисања нас обичних верника о збивањима у читавој епархији, и о активностима самог епископа Јована чије беседе често слушам.

Пратећи сајт и кроз разговоре са људима из Цркве и онима који слабије посећују богослужења, а били су у прилици да упознају владику Јована стекао сам изузетно поштовање према његовом раду у самој епархији, али и као плодоносном писцу, молитвенику и духовнику.

Сазнаваши најпре преко медија о проблемима у нашој епархији пожелео сам да се информишем о њима на самом извору, тј. сајту епархије, и оно прво са чим сам се срео ме је запањило. Главна вест била да је Свету Литургију на Јовањдан у Саборној цркви у Нишу сдлужио владика рашко – призренски Теодосије уз саслужење свештенства Константиновог града Ниша. Прегледавши албум са фотографијама нисам могао да верујем сопственим очима. На једном месту на велики празник рођења самог Крститеља Господњег, окупила се братија добро позната читавом граду и околини и то око епископа, како га нажалост многи називају – „оцеубицом“ чија „слава“ се пронела и ван оквира наше Помесне Цркве. Прва мисао која ми се јавила био је одељак Светог Писма: „ Сабраше се заједно на Господа, и на Помазаника Његовог“. Схвативши да је ову братију из нишких цркава на челу са овим епископом на једном месту сабрао Божији противник, али и лични интерес, а не Дух Божији и жеља за једниством и напретком Цркве Христове латих се посла да мало проучим Каноне Православне Цркве који се тичу односа Епископа и свештенства у епархији и на нивоу читаве Цркве. Оно што свети канони недвосмислено прописују јесте забрана сваког групашења и завереништва међу свештенством и оштре мере, односно свргавање за чињење истог ( 18. канон Халкидонског сабора; 34. Пето – шестог Трулског сабора ) Дакле оци – завереници, добро проучите ове каноне, и не радујте се прерано. Црква Христова којој сви припадамо прошла је много већа и тежа искушења од ових, али оно што је веома битно да ћете пред живог Христа ви изнети вашу злобу, сплеткарења и борбу за земна блага. Народ чији сте ви пастири је жељан правде Божије. И док се ви борите за боље парохије и већа примања, народ страда. Осврните се на децу у болницама, на сироте, на све већи број самоубистава, абортуса, развода, убистава... То се дешава пред вашим очима и вашим парохијанима. Што се пак тиче владике Теодосија који се дрзнуо да мешетари по туђој епархији нека се позабави текстом С.В.Тројицког из 1922.године „ о правима епископа који су без кривице остали без катедре“ јер после оцеубиства он се одлучио на прељубочинство, односно мешање у послове друге епархије, по наводном благослову Синода. Од томе јасно говори 21. правило Антиохијског сабора, а 48. картагинско правило одлучно говори против премештања епископа, поредећи то са понављањем Крштења или Рукоположења. Крст живота и управљање Црквом на Косову и Метохији јесте тежак, али владика Теодосије мора да зна да је то његов крст и да после назови оцеубиства оваквим понашањем хрли ка прељубочинству и братоубиству. Свима је јасно да је свргавањем владике Артемија почело разарање наше Цркве. Знамо да је много монаха и верника кренуло за њим, а ко ће пред Господом дати одговор за њих? Његов наследник у епархији рашко – призренској мора бити свестан да му је време да се заустави и запита се докле? Мера Божијег трпљења није бескрајна. да невоља буде већа, сведоци смо својеврсног детеубиства од стране митрополита Амфилохија који је оставио свог духовног сина владику Јована, на милост и немилост завереницима, па је чак помогао његовом распећу, народски речено „пустио га је низ воду“.

Смирено ношење Крста владике Јована чега смо свеодоци ових дана је јасна порука и опомена владики Теодосију, завереницима (свештеницима) и свима нама да се добро позабавимо собом и својим гресима. Да не доприносимо даљем разарању Цркве Божије, већ да угледавши се на њега у послушности и братској љубави узнесемо молитве Господу за повратак Божијег мира у наше душе и Цркву Православну.

Његово ћутање представља својеврсни позив свима да се опамете, смиренио узму свој крст и понесу га путем спасења.

Са вером да ћемо ускоро поново чути мудре поуке и живе речи доброг пастира владике Јована са катедре епископа нишког, желим вам свако добро од Господа.

Петар